PREDSEDNIKOV SPECIJALNI RAT

Da bi prikupio sredstva za izdržavanje policije, Milošević  je naredio generalu Badži da krene u specijalni rat i da njegovi ljudi započnu sa serijama atentata na bogate ljude u zemlji i inostranstvu i da njihovim ucenama dodje do velikih para

Potpisujuci u vojnoj bazi Rajt-Peterson, u Dejtonu, kapitulaciju Srbije u ratu koji je njen Veliki Vodja vodio sa ostalim JU-republikama, i celim svetom, koja je nazvana mirovnim sporazumom, Slobodan Milosević nije mogao da se smiri. Njegova potreba da je u stalnom ratu, sa bilo kim, pa i sa samim sobom, jača je i od neumitnog saznanja da je izgubio sve dosadašnje bitke, pa i rat.

Pre mesec dana Milošević je svom omiljenim policajcu, generalu fizičke inteligencije, bivšem pozorniku Radovanu Stojčiću-Badži, aktuelnom zameniku ministra unutrašnjih poslova, naložio da krene u akciju. Rat još nije završen, i srpski Tiranin namerava da vodi, ovoga puta, specijalni rat. Potpisujući u Dejtonu da će vojno-policijske snage u Srbiji imati najvise 170.000 “ljudi pod oružjem”, Milošević je Ministarstvo unutrasnjih poslova, a i sebe, stavio u nezavidan položaj. Barem 100.000 policajaca u Srbiji mora ostati bez posla.

Policija na račun vojske

Birajući izmedju vojske i policije, Milošević je poverenje poklonio “ljudima u plavom”. Ovih dana, u očajničkom pokušaju da sačuva “borbenu gotovost” policije i njen sastav od barem 150.000, Miloševic je naredio Zoranu Liliću, svom seizu, da sa funkcije vrhovnog komandanta oružanih snaga, javno optuži armijsko rukovodstvo, za sve poraze, za pučističke namere prema “legalno izabranom rukovodstvu”. U penziju su već poslati generali Perišić i njegovi saradnici, penzionisani su i generali Vojske Jugoslavije na “privremenom radu” u Republici Srpskoj, Ratko Mladić, Milan Gvero, Zdravko Tolimir, i za ključne vojnike postavljeni su generali Grubač i Novica Stanić.

Momčila Perišića na dužnosti načelnika general-štaba zameniće brzopotezni general dr Sava Kovačević, čovek oskudnog vojnog znanja i najnižih moralnih svojstava. Kao pseto odan politici Tiranina.

U svojoj glavi Milošević Vojsku Jugoslavije doživljava kao stalnog i opasnog neprijatelja. Njegovo poverenje poklonjeno je pozorniku, general-pukovniku Radovanu Stojčiću-Badži, karikaturi od čoveka.

Mupovce mori briga: kako da skupe pare za platu. Ukidanje opsadnog stanja, i zabrana pozornicima da vrše kontrolu javnog saobraćaja i kontrolu buvljih pijaca, iz kojih poslova je punjena kasa MUP-a.

Budžet Srbije nema para za izdržavanje 200.000 zaposlenih u MUP-u, i policajci sa primanjem plate su u zaostatku od dva meseca. Ogromno je nezadovoljstvo u policiji svojim socijalnim statusom.

Da bi prikupio sredstva za izdržavanje policije, Milošević je naredio Badži da krene u specijalni rat, i da njegovi ljudi započnu sa serijama atentata na ljude u zemlji i inostranstvu koji imaju pare, i da njihovim ucenama dodje do velikih para.

Badža već priprema i obućava ekipu mladih prestupnika koja treba da odigra svoje role. Medju prvim zrtvama je predvidjen Naser Olić, bivši Miloševićev telohranitelj, a potom glavnokomandujuci u opsednutoj Srebrenici. Olić je svojevremeno bio u Miloševićevom okruženju, u Srebrenici se obogatio, a danas živi u Tuzli, sa velikim imetkom. Deviznim. Badžini ljudi nameravaju da kidnapuju Olića, da ga prevedu na teritoriju Republike Srpske i da ga puste uz otkup, od nekoliko stotina hiljada dolara. Meta atentata, odnosno akcije kidnapovanja je i bivsi oficir JNA Stevo Nikolić, koji je svojevremeno predao kasarnu u Djakovu, a danas u Tuzli drži nekoliko kockarnica. I on treba da plati otkupninu.

Na meti napada su, ubistvom ili kidnapovanjem, i ljudi kojima je Milošević omogućio da se obogate, a oni danas žive u inostranstvu i ne plaćaju reket svome Predsedniku. Badža je već obučio stotinak momaka koji prolaze užasne obuke da za “Predsednikovu stvar” polože i svoj život.

Specijalni rat protiv neprijateljskog podmlatka

Svoj zločinački poriv Milošević želi da zadovolji i učešćem u specijalnom ratu na prostorima bivše SFRJ. Badža je planirao akciju da na teritoriju Bosne i Hrvatske ubacuju velike količine droge, koja će prethodno biti ozračena uranovim oksidom.

Glavni “uvoznik” droge iz Ukrajine, po relativno niskim cenama je kriminalac iz Surčina, sela nadomak Beograda, Ljubiša Buha, zvani Čume. Za njim je izdata centralna poternica, koju je Badža ovih dana stornirao. Kupljenu drogu u Ukrajini u Beogradu “oplemenjuju” uranovim oksidom. Tako “preradjena” droga, zamisao je Badžina, treba da se ubaci na teritoriju Bosne i Hrvatske i da kod onih koji je koriste izazove oboljenje od kojeg se umire u roku od 30 dana od dana “fiksanja”. Posao je, oko preuzimanja droge ugovoren sa posrednikom, čovekom od poverenja. On se zove Kobaš Pavao i predsednik je opštine Orašje u BiH, a član je HDZ-a, i odredjene kontigente treba da prebaci u Slavonski Brod i Županju, a odatle u Zagreb.

U poslove ovog “specijalnog rata”, uništenja neprijatelja i njegovog podmlatka, Milošević je uključio i bezbednjaka Franka Simatovića, čoveka koga čeka stolica u Hagu. Cena droge je “popularna” i očekuje se čišćenje neprijateljskih redova.

Milošević i Badža formirali su tim ljudi koji treba da se bavi atentatima na ljude koji su potencijalni putnici za Hag. Ova grupa delovaće i na teritoriji Republike Srpske. Grupu likvidatora predvodi Beogradjanin Slavko Mijović, koji treba da upuca generale i ratnike kojima bi trebalo da se sudi u Hagu. Milošević želi da ukloni tragove i svedoke. Mijoviću je poveren taj zadatak, a reč je o čoveku koji je za Radmila Bogdanovića obavljao najprljavije poslove. A, kada obavi te poslove, Badža će ukokati i Mijovića, koji treba da pogine u “saobraćajnoj nesreći”.

Strane službe bezbednosti koje su u Beogradu razvile živu obaveštajnu aktivnost imaju, kao na dlanu, sve Miloševićeve operativne planove. SDB je stalno u čistkama, bez posla ostaju vrhunski analitičari i operativci, a vojne službe bezbednosti su desetkovane. Osramoćeni i postidjeni, penzionisani i deatasirani obaveštajci brzo otkrivaju predsenikove tajne. Tako je i Badža, hvaleći se, u restoranu “Mama mia” u General Ždanovoj ulici, neoprezno se ponašao i izbrbljao šta sve namerava da učini. Taj razgovor je snimljen i pokazao je inostranim centrima moći da je Milošević čovek opasnih namera, koga se što pre treba, u interesu mira na Balkanu, osloboditi po svaku cenu. Njega, žene njegove i njegovih policajaca – pozornika.

Milovan Brkić

Izvor informisanja:

Srpska rečbroj 161, 17. oktobar 1996.

Sačuvao od zaborava: Slobodan Radulović

Mirko Norac – Je li se pokajao?

Mirko Norac na vjenčanju / Jakov PRKIĆ / CROPIX
Mirko Norac prošao je put od mladog konobara koji domoljublje dokazuje zvjerstvom do profesora kineziologije koji u zatvoru liječi ovisnike. Oženio se i postao religiozan. Stručnjaci tvrde – ima nade
piše DAMIR PETRANOVIĆ

Sat prije ponoći u šumi kod Pazarišta se pojavio vojni kamion prekriven ceradom, u pratnji Vojne policije. Iz vozila je u tišini iskrcana grupa zarobljenih Srba, među kojima je bilo više žena. Uplašena od same pomisli da će ovdje biti likvidirana, jedna žena je zapitala: “Sine, nećeš me valjda ubiti?”, nakon čega je počela vikati i zapomagati.

Prišao joj je Mirko Norac, uhvatio je i odveo dublje u šumu, odakle se iz mrkle noći začuo pucanj. Nakon što se vratio, Norac je iz svega glasa kriknuo: “Šta čekate? Pucajte!” Noćnu tišinu poremetili su rafali ispaljeni iz automatskih pušaka i revolvera i za tili čas svi zarobljeni Srbi su bili mrtvi.

Crno odijelo

Čak ni jedan mali, sasvim mali isječak sa suđenja generalu Mirku Norcu, koliko je poznato, u posljednjih nekoliko mjeseci jednostavno se nije uspio probiti do čitatelja bilo kojega hrvatskog medija. U veselo blagdansko doba nitko se nije sjetio slijepe 84-godišnje starice Bosiljke Bjegović, koja je u rujnu 1993. godine stradala ispred vlastite kuće u selu Čitluk, ni Mile Save Rajčević, kojoj je – iako je hodala na štakama – istoga dana prerezan vrat, ni još desetaka civila stradalih u akciji Medački džep ili likvidiranih na Pazarištu.

Istina, general Norac nepravomoćno je osuđen na sedam godina zatvora, što bi se trebalo pribrojiti na onih 12 godina koje mu je za slučaj Gospić odrapila sutkinja Ika Šarić, no u Hrvatskoj ni zatvor nije što je nekad bio. Nakon što je udovoljeno zahtjevu onih 200 tisuća “noraca” sa splitske Rive pa se heroju nije sudilo u Haagu, kad se dogodilo i da “institucije pravne države” – makar jednom – “odrade svoj dio posla”, ratni zločinac se – oženio.

I to kako: nije to bilo vjenčanje kao u američkim filmovima, gdje se zaljubljena nevjesta u drndavom autobusu trucka do kaznionice da bi u uredu zatvorskog ravnatelja kazala svoj famozni pristanak. Ne: u Hrvatskoj mladoženju puste iz zatvora nešto ranije, da u miru dočeka Novu godinu, plati “Bosutske bećare” i salon za vjenčanja u Dugopolju, kupi novo crno odijelo i valjda se sa svojim kumom koji put dobro zapije.

Po mladu se odlazi sa stilom, veselo, za ceremoniju se angažira ni manje ni više nego osam svećenika, a o “svadbi stoljeća” sa četiri stotine uzvanika danima čitamo u ama baš svim novinama. Nikakve nelagode nema, a zašto i bi? Pa “institucije pravne države” našem glavnom junaku dale su slobodno, sve je po strogim zatvorskim pravilima – uostalom, hrvatske zatvore danas vodi novi, provjereni čovjek, kojeg je ministar Ivan Šimonović postavio kad se otkrilo da je onaj prošli, Ivan Damjanović, Hrvoju Petraču i ekipi dopuštao gozbe, pijanstva i orgije iza rešetaka.

Lutak na koncu

Dan nakon svadbe, dok su svi još bili mamurni od slavlja, netko se negdje u Zagrebu klepnuo po čelu i okrenuo par telefonskih brojeva. Shvatilo se da i nije baš sve “po zakonu”, da je Norac ipak morao odležati još koju godinu u Glini prije nego što ga se pusti u novogodišnji shopping u “Jokera”. Pogreška je ispravljena – neće neke cjepidlake valjda inzistirati na tričarijama tipa odgovornost ili suosjećanje sa žrtvama. Uostalom, stvar je pokrivena papirima: pogrešku nisu spoznali u Ministarstvu pravosuđa, nego im je to nacrtao Vrhovni sud.

Mirko Norac uniformu je obukao kao mladi konobar, a u ratu je jako brzo dogurao jako daleko. Svjedočanstva kažu da se iskazao zavidnom dozom bezobzirnosti i okrutnosti, da se koji put oglušio o naredbe iz Zagreba, a da su njegovom reputacijom “ratnika” vješto manipulirali špijunski i polušpijunski krugovi, koji su ga baš zato slali na “posebne misije”.

- Mi smo se ovdje večeras sastali… Mi u ime Vlade Hrvatske moramo činiti određene stvari koje smo dobili u zadatak… Mi moramo izvršiti, kako bih rekao, određene egzekucije nad određenim ljudima – hvalio se Norac po Gospiću. Do danas nije razjašnjeno je li tada, usred opkoljenoga grada, pod danonoćnom paljbom agresora, doista govorio istinu.

Oprost

Uglavnom, kad je postalo jasno da sud ipak neće izbjeći, naš glavni junak postao je pijun. Igrali su se njime organizatori splitskih prosvjeda, njegovo ime poslužilo je kao idealno sredstvo manipuliranja ponosnim i prkosnim Sinjanima, radili su se izmišljeni intervjui, rušila se Vlada…

Trubilo se “Svi smo mi Mirko Norac”, plaćali su se jumbo plakati i vrtjeli janjci za prosvjednike, sve dok nije došlo vrijeme za pravo suđenje, a onda su ga se svi odrekli i Norac je opet postao samo Norac, sam, na optuženičkoj klupi pred strogom i pravednom sutkinjom Šarić. Jedino što su mu dojučerašnji mentori ostavili neokrznuto jest slava u cetinskom kraju, simpatije Sinjana kojima sada ostatak Hrvatske mora objasniti da nije lijepo pucati nemoćnim staricama u potiljak, makar one bile i Srpkinje.

Mirko Norac suđenje je podnio dostojanstveno, s kaznom se očito pomirio. Nije progovorio ni riječi otkad su mu predstavljeni svi dokazi i svjedočanstva koji mu baš i ne idu u prilog, iz zatvora nije slao pisma ni poslanice, nije se upletao u politiku i barem u tom dijelu časno je nosio uniformu generala Hrvatske vojske. Nije, doduše, izrazio ni žaljenje zbog zločina ili se ispričao obiteljima ubijenih, no od njega očekivati takvu metamorfozu bilo bi ravno vjerovanju da je Anto Đapić svoje kuće i stanove stekao pošteno i zakonito. Dakle, nekako blesavo.

U par godina iza rešetaka Norac se prekvalificirao, sada više nije neuki i neobuzdani sinjski konobar niti general s upitnom reputacijom. Mirko Norac danas je profesor kineziologije. Svoj pedagoški rad već je isprobao i u praksi: Novica Petrač, njegov cimer iz ćelije, pohvalio se da je baš uz njegovu pomoć, tijekom dugih zatvorskih šetnji, utekao iz pakla droge, pa ga je ovaj za nagradu, budući da je momak već odslužio svoj dug zajednici – pozvao i na svoju svadbu.

U rat je otišao mlad i zanesen, ponašao se kako se već ponašao – dakle, s neprijateljem se obračunao na istoj razini a vjerojatno je iskreno mislio da je to što čini domoljubni čin, tumači dr. Mijo Milas, ugledni splitski liječnik i sudski vještak. Na Norca će, kaže, rat, poraće i godine u zatvoru sasvim sigurno ostaviti traga, no očito je počeo sa socijalizacijom, stvaranjem obitelji te ima nadu u budućnost.

Po onome što je objavljeno, postao je religiozan. Ako je to istina, to je njegova velika prednost: religioznost i poštovanje kršćanskih načela daje ljudima nadu u život i uvjerava ih da će im pogreške – čak i one teške – Bog oprostiti.

Sudbonosno DA u zatvoru

Pritvorenici u odnosu na zatvorenike imaju uvelike manji broj pogodnosti koje mogu koristiti prilikom boravka u svjojim ćelijama, a razlikuju se i zakonske odredbe koje propisuju tko je nadležan za odobravanje svih oblika izlazaka i kontakta sa vanjskim svijetom.

Pritvorenici su osobe pod istragom, zatim one kojima je u tijeku suđenje ili su osuđeni na sudu prvog stupnja te čekaju pravomoćnost odluke, a koje se ne brane sa slobode već je nad njima određen pritvor koji se smatra krajnjom mjerom.

Za odluke o privorenicima nadležan je sudac koji vodi kazneni predmet, istražni ili sudac prvog stupnja te on mora dati svoju suglasnost. Pritvorenik preko zatvorske uprave zatraži određenu pogodnost koju zatim sudac odobrava ili ne. U pozitivnim odlukama obavezno se navodi kako se odluka mora provesti sukladno kućnom redu kaznene ustanove.

Najčešće se radi o izlascima od jednoga dana i to zbog smrti u obitelji kada pritvorenici odlaze na sprovod u pratnji zatvorskih čuvara. Osim toga, izlasci se odobravaju zbog posjete liječniku ukoliko se određeni zdravstveni problem ne može rješiti unutar zatvorske ambulante, odlazak na terapiju i odlazak u banku. Moguće je odobrenje vjenčanja koje se najčešće obavi unutar zatvora.

Kod zatvorenika je situacija nešto povoljnija. Kako saznajemo od Ljiljane Stipišić, sutkinje Županijskog suda u Splitu ujedno i suca izvršenja istog suda, zatvoreniku izvanredni izlazak do pet dana može odobriti upravitelj zatvora. Kako stoji u zakonu razlozi su: pokop, posjet bolesnom članu obitelji, vjenčanje, krštenje, odlazak na sud ili neki bitni, neodgodivi posao.

Postoje također i pogodnosti izlaska koje mogu koristiti zatvorenici nakon odsluženja jedne trećine kazne do deset godina zatvora ili jedne polovine kazne od deset do dvadeset godina zatvora, kaže sutkinja Stipišić. Pogodnosti izlaska koriste se u kaznionicama poluotvorenog ili otvorenog tipa, a može ih odobriti upravitelj do 120 sati mjesečno ilo do 140 sati u mjesecima u blagdanskim mjesecima. Svaki slučaj je poseban te se vodi računa o individualizaciji izvršenja kazne te da su ispunjeni penološki uvjeti.

Uvjetni otpust s izvršenja kazne odobrava sudac izvršenja sa Županijskog suda na kojem području je zatvor u kojem se odslužuje kazne. Prijedlog za uvjetni otpust daje zatvor. Mogu kazati kako su sve moje odluke o uvjetnom otpustu bile potvrđene, kazala je sutkinja Stipišić naglašavajući kako je za svaki izlazak iz zatvora potrebno provoditi strogu i sustavnu kontrolu ponašanja na slobodi.

KATARINA MARIĆ BANJE

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Slobodna Dalmacija

Štampaj E-pošta
29.12.2008.

Gledam i slušam kako narodni poslanici lupetaju o svemu i svačemu sasvim irelevantnom dok zemaljski dani teku, deca rastu, a moral opada. Sve to rade o našem trošku, čitateljke i čitaoci moji mili. Mala mi je uteha što to rade i u nedelju dok se ovi redovi pišu; kad mogu ja da radim svake nedelje, mogu i oni jednom. Nekim budućim istoričarima skupštinski će zapisnici biti izvor velikog veselja, ali i doktorata iz raznih oblasti: antropologije, psihopatologije, konspirologije itd. Mi, nažalost, tu veselu budućnost dočekati nećemo, što je misao prilično depresivna. Šta nam je činiti?

Uzalud razumni ljudi govore, upozoravaju, opominju i savetuju. Narodni poslanici su pomahnitali i ponašaju se kao raspuštena deca u višim razredima osnovne škole. Već su počeli da se igraju onim laserskim pokazivačima; slede duvaljke, rakljice, praćke, rajsnedle na stolici predsedavajućeg. Sva sreća te im pištolje oduzimaju na ulazu.

Sve sam bliži ideji reforme izbornog sistema. Znam da njih svečano zabole ona stvar na kojoj tamo sede za bilo šta što im se govori; imaju teflon-obraz, pljunemo im pod prozor pa se klizamo. Ali, hajde da kažemo i da spasemo dušu.

Treba smesta uvesti većinski umesto proporcionalnog izbornog sistema i ukinuti onaj član Koštuničinog ustava koji mandat daje stranci, pa onda ostavke moraju da se kradu i seku u rezance na onoj mašini. Većinski sistem? Pa to smo imali, kazaćete. Jesmo, ali onda. I te kako sam svestan mana većinskog izbornog sistema. Mi smo se u našoj izbornoj jedinici tako 1990. okliznuli: izabrali smo onog Srbu Milovanova iz SPO, a on posle prebegao radikalima. To se događa i to je, čini mi se, ipak prihvatljiv rizik. Većinski sistem ima prednosti koje su mnogo veće od takvih mana. Pre svega, mandat je personalizovan i uhvatljiv. Hoću da znam za koga sam glasao i da taj zna da smo mi, birači iz njegove izborne jedinice, glasali za njega. Neka on nama slobodno u kampanji obećava most preko Slavujevog potoka (Bulbuldera), neka obećava da će nam napraviti i škole i decu; neka nam deli prvo leve, a posle, kad ga izaberemo, i desne cipele. Znaćemo ko je, gde stanuje, koji su mu brojevi telefona i e-mail adrese; neće moći da se sakrije iza stranke.

Pre nego što ga izaberemo moraće da obilazi birače od vrata do vrata, da drži zborove u hladnim salama mesnih zajednica i toplim lokalnim kafanama. Moraće da cmače decu, grli naše žene, popije hektolitre kafe i rakije po kućama, rukuje se sa svima, pomaže bakicama da pređu ulicu, da diskutuje sa taksistima i kasirkama. Moraće da grdi komandire policijskih stanica, da preti doktorima iz domova zdravlja, da ucenjuje opštinare i da obećava više parking mesta. Moraće da zna od čega su komšijske tašte bolesne i čija deca hoće na fakultet.

Takvog narodnog poslanika zvaćemo telefonom i uzalud će menjati kućni broj i SIM kartice; zatrpavaćemo ga SMS porukama, elektronskom i običnom preporučenom poštom sa povratnicom; sačekivaćemo ga na ulici, pred gajbom, jer će morati da živi na teritoriji svoje izborne jedinice; žalićemo se njegovoj ženi i tašti. Voleo bih da vidim tog majčinog sina koji bi se u takvom položaju usudio da izvodi ovakve besne gliste u Narodnoj skupštini. Nema limuzine sa staklima tako crnim da bi se mogao sakriti od narodnog besa. Četiri godine brzo prođu, a mi smo stare čekalice. Dođe maca na vratanca, a kandidata za poslanike biće uvek dovoljno. Groblja su ionako puna nezamenljivih.

Princip je, dakle, jasan: hoću da me u zakonodavnoj vlasti predstavlja neko za koga znam ko je. Sa izvršnom vlašću neka stranke rade šta hoće; na kraju će odgovarati pred onima koje znamo, jer smo ih mi birali – baš njih, a ne nekog drugog sa liste od 250 kojekakvih likova i likuša koje ne poznajemo, niti su se potrudili da nam se uvuku u dupe. A 250 je ionako previše i preskupo.

Politička stranka koja bi imala hrabrosti da predloži uvođenje većinskog umesto proporcionalnog izbornog sistema – ili barem raspravu o tome – još se ne vidi i to je razlog za depresiju. Koalicija stranaka koja bi bila spremna da takvu promenu izglasa i dalje je u domenu fantastike; himera poput Kosova u Srbiji. Oni će radije doveka da muzu jarca u sito s tim njihovim Kosovom nego da brinu narodnu brigu. Doveka ćemo slušati o slavnom vojevanju generala Delića, o prejezovitom žitiju Bože Đelića (ljubi ga tetka), o Veljinim ovcama, Palminim žirafama, Tominim unucima, Šešeljevim knjižurinama i već svim tim neopevanim budalaštinama kojima nas ponižavaju iz dana u dan, đubrad pohlepna, bezobrazna i lažljiva, umesto da rade ono za šta su plaćeni.

Sve se ovo polako pretvara u noćnu moru, san iz koga nikako ne možemo da pobegnemo i budimo se posle oznojeni i mrtvi umorni. Uzaman je njima govoriti da su vremena nezgodna; da se valja uzeti u pamet; da je đavo odneo šalu; da nije vreme za zajebanciju. Ne, znaju oni sve to, ali se drže onog bećarca: „Alaj volem kad godina izda, sve poskupi, pojevtini p….“. Ti su već skontali kako će se ovajditi i od belosvetske krize i od naše muke.

Da: i sretna vam Nova godina. Tako vam i treba.

Miloš Vasić

Danas, 28.12.2008.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Svedočenje Milovana Brkića:

“Odvode me, golog, u šaht koji je uz samu ulicu. Hladno kao u zamrzivaču. Predah, dug kao godina. Pokušavam da nadjem bilo kakvu mogućnost da se ubijem. Nema kamenja, samo blato, i dve vodovodne cevi.”

U četvrtak, 17. oktobra, u redakciji “Srpske reči”, dvojica mladića predstavila su se kao radnici Ministarstva unutračnjih poslova, službe državne bezbednosti, i  zamolili me, “kao kolegu”, da podjem sa njima, da “pojasnimo” neke moje tvrdnje iz teksta “Badžini kordoni smrti”, koji je objavljen u poslednjem broju “Srpske reči”. Imali su uredne legitimacije. Krenuo sam. Sekretarici Dragici Bugarski ostavio sam poruku “za slučaj da se više ne vratim”. “Srpska reč” je izašla dan ranije, i već sam od svojih prijatelja bio obavešten “o živoj obaveštajnoj aktivnosti” koja se vodi oko moje malenkosti. Očekivao sam napad. Golf, u koji sam seo, žurio je ka Surčinu, a zaustavio se ispred kafane “Kotobanja”. S druge strane ulice je auto-servis “Kotobanja”, vlasničtvo Ljubiče Buhe, u podzemlju poznatijeg kao Čume. G. Buhu sam pomenuo u tekstu kao policijskog provokatora koji nabavlja iz Ukrajine drogu i treba da je, po zamisli vrhova MUP-a Srbije, preko svog čoveka u Orašju, Kobas Pavaoa, predsednika ove opštine, ubacuje na teritoriju Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Pre toga, droga bi bila “obogaćena” uranijumovim oksidom i ovisnici bi brzo odlazili na onaj svet. Vlasnik “Kotobanje” obogatio se u dogadjanju naroda, prodajom lažnih dokumenata, na ime gradjana hrvatske nacionalnosti, a učestvovao je u progonu Hrvata iz Surčina…

Čim sam doveden “na zborno mesto”, susreo sam se sa bandom koja je čekala da počne posao. “E, dobro nam došao, sad si naš!” – obratio mi se najratoborniji medju njima. “Sad ćeš, brate, svima da nam popušiš.” I, kao po već ranije postignutom dogovoru, svi su skinuli pantalone. Odgurnuo sam predvodnika, koga su zvali Limun, a prezime mu je Narandžić. Petnaestak ljudi me počelo udarati crevima za pranje kola i gumenim palicama. Pola sata su me ispred servisa polivali vodom i redom, iz zaleta, udarali nogama u glavu, ramena i po grudnom košu. U silovitosti su se izdvajala trojica mladica.

Posle pola sata divljanja, nastupila je pauza. Stavili su me golog i mokrog na stolicu, ispred servisa. Do ulice jedva pet metara. Kafana, preko puta, i konobar mojim mučiteljima donosi piće. Ulicom kruži policijski auto. Čovek iz kola, uniformisani policajac, pita: “Majstori, jel’ doterujete”. Grozan smeh: “Biće potpuno prepravljen”.

Odmor od pet minuta. Počinje druga tura. Šmrk je uperen prema meni i mlaz vode zaustavlja mi disanje. Za to vreme sustižu me čizme i cokule mučitelja. Teško dišem, nedostaje mi vazduh. Rukama štitim usta da me voda ne uguši. Prestaju mučenja mlazom vode, ali odmah počinje treća serija. Stavljaju mi u nekoliko navrata dosta tvrdu najlonsku kesu na glavu, stežu oko vrata… I dok gubim vazduh, snažno me udaraju po slabinama i ramenima. Krajnjim naporima, probijam kesu, i onda stavljaju novu. Koliko to sve traje? Meni se čini da su vekovi u pitanju. Zastrašujući bol kida mi grudni koš.

Konačno pauza. Dogovaraju se. Pet minuta ništa se ne dogadja, a onda ponovo nastupaju. Petnaestak mladića, za koje sam siguran da su pripadnici MUP-a Srbije, pišaju po mojoj glavi. Odvode me, golog, u šaht koji je uz samu ulicu. Hladno kao u zamrzivaču. Predah, dug kao godina. Pokušavam da nadjem bilo kakvu mogucnost da se ubijem. Nema kamenja, samo blato, i dve vodovodne cevi. Mislim da sam tu bio pola sata, kao pacov u kanalizaciji. Podižu poklopac šahta: “Hoćeš da te odmah ubijemo, ili da umreš u mukama”. Ćutim. “Dobro”, kaže Limun, “umrećeš u mukama.”

Izlazim, sa željom da što pre umrem. Pokušaću da snažnim udarcem glave u zid prekratim sebi život. Ali… oko mene je pet ljudi. Novo “kupanje”. Šmrkom uperenim u mene, mlazom mi otežavaju disanje, i onemogućavaju da se odbranim rukama, a cokule se zarivaju u rebra, grudi, ramena, slabinu. I to traje, traje… Bože, nemam vazduha, bolovi koji zaustavljaju rad srca. Može li se to sve izdržati! Prestaje mlaz, i Limun mi sundjerom pere kosu, i tako prljav sundjer pet mladica mi gura u usta. Pale cigarete i gase ih po mom telu. Nova pauza. I “prijateljski saveti”. “Šta to, bre, radiš?” i “Znaš li ti u kojoj zemlji živisš ko je njen Predsednik, i šta ti sve o njemu pišeš. Ko si ti, brate, da tako pišeš o Marku. Neka ga, neka radi sta mu je volja. Jedan je život, brate?”

Nestaje mi snage, vazduha i volje za životom! I, neočekivan obrt. “E, sad ćeš da se obučeš, da te vodimo kući, i da se drugi put ne suočis sa nama. Ako preživiš, piši o bilo čemu, samo ne o Miloševiću i njegovoj porodici. To stalno imaj u glavi.” Slikaju me tako golog. Opet prolazi policijska patrola. “Jeste li gotovi, majstori?” – pita policajac. “Nastelovali smo ga”, odgovaraju uglas! “Da nam ipak svima popuši” – predlaže Limun. Odobravanje ostalih, ali se i jedan od njih protivi. Neka ide, vidite da je gotov. Donose vojničke pantalone, bluzu i kosulju. Oblače mi pantalone, jer sam već polumrtav. Stavljaju mi šapku i Limun traži da im salutiram. Odbijam, i nekakve drvene letvice lome se o moju glavu. Pre toga oblače mi žensku suknju, da me slikaju kao ženu. Ulicom prolaze gradjani Surčina. Pogledaju, nasmeju se i idu dalje. Jedan od njih, sa bradicom, koji radi u OUP-u Palilula, stavlja me u isti onaj golf i vraća me kući. U strahu je da mu ne umrem u kolima. Pred ulazom u Novi Beograd sustiže ga ekipa i pita da li sam živ.

Jača želja da preživim, da sve ovo saopštim, da te ljude ponovo sretnem…

Zovem iz stana dezžrnu službu, ali me hladni glas tera u pičku materinu. Konačno, uspevam da pozovem prijatelje, i potom stižu i dvojica mladića iz OUP-a Čukarica. Oni uspevaju da nateraju na reagovanje dežurnu ž a ova na uvidjaj šalje svoje inspektore Jovicu DJenića i Nikolića, koji me vode u Urgentni centar.

Sutradan, inspektor DJenić me obaveštava da su otkriveni svi učesnici, a oko 19 časova inspektor Gutić iz Trećeg odeljenja Uprave za suzbijanje kriminaliteta SUP-a Beograda, pokazuje mi fotografije 11 mučitelja. Sedmoricu sam odmah prepoznao, za četvoricu sam kazao: “Mislim da jesu”. Trojica su nedostajala. “Šta je sa njima”, pitao sam? Inspektor Gutić je oćutao. Dodao je da su njegove kolege uradile sve što su mogle i nada se da će već isto veče svi biti iza brave.

Tri dana su moji mučitelji automobilima kružili oko zgrade u kojoj stanujem i svakodnevno okretali broj telefona u mom stanu, preteći, psujući…

Pet sati linča u Surčinu. Za istinu o svima njima prolivena krv nije skupa.

MILOVAN BRKIĆ

Vreme, broj 314, 26. oktobar 1996.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Predsedniku SRJ gospodinu Slobodanu Miloševiću

Predmet: Ovlašćenje za zastupanje na sudu u predmetima P-1515/97, P-1283/97, P-1295/97 i u „tvrdim“ pregovorima sa rukovodstvom Opštine Bor, direktorima javnih preduzeća u Boru i Samostalnim sindikatom TIR-a.

Gospodine predsedniče,

Pošto je Javno pravobranilaštvo, na osnovu čl. 121. stav 1. Statuta Opštine Bor, zastupnik Opštine Bor u predmetima P-1515/97, P-1283/97, P-1295/97 protiv Mesne zajednice „Novo Selište“, molim Vas da, na osnovu Ustava SRJ, obzirom da je Mesna zajednica „Novo Selište“ deo teritorijalne organizacije SRJ, Vi zastupate interese ove mesne zajednice pošto to neće zaduženi iz Opštinske uprave u Boru. Smatram da u ovoj državi niko neće moći bolje da zastupa našu mesnu zajednicu protiv pokušaja opštinskog rukovodstva da zaobiđe teritoriju naše mesne zajednice u razvoju i obavljanju komunalnih i drugih radova. Zbog toga smatram da jedino Vi, kao iskusni pregovarač iz Dejtona, i afirmisani i deklarisani borac za pravdu i zaštitu zakonitosti, treba da budete zastupnik Mesne zajednice „Novo Selište“ u „tvrdim“ pregovorima sa rukovodstvom Opštine Bor i direktorima javnih preduzeća u Boru, kao i pravni zastupnik ove mesne zajednice na sudu u sporovima sa Opštinom Bor i Samostalnim sindikatom TIR-a.

U prilogu Vam dostavljam potrebnu dokumentaciju za zastupanje – ukupno 89 dokumenata. Iz navedene dokumentacije videćete da mesna zajednica u proteklih 6 meseci, zbog nedovoljne afirmacije svojih pregovarača, nije uspela u pregovorima sa rukovodstvom Opštine Bor i direktorima javnih preduzeća da ostvari interese građana koji su im na legalnim izborima poklonili poverenje i mandat za zastupanje.

Što se tiče Samostalnog sindikata TIR-a on se toliko osamostalio da je postao saradnik Opštinske uprave u okupaciji poslovnog prostora mesne zajednice. Obzirom da je mesna zajednica „Novo Selište“ deo teritorije SRJ, ja, kao predsednik Saveta, nemam ovlašćenja iz Statuta Opštine i Statuta mesne zajednice da bih mogao da priznam ovu okupaciju. To je u vašoj nadležnosti i biće onako kako Vi odlučite.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite predsednika Opštine Bor, gospodina Iliju Tanikića (prima utorkom) da, u pauzi kad ne seče vrpce, obiđe našu mesnu zajednicu ako već nema vremena da dođe na Zbor građana i kaže građanima da se šalio kad je rekao da je grejanje luksuz. Molim Vas da ga upozorite da u našu mesnu zajednicu dođe terenskim vozilom kako mu zbog raskopanih ulica ne bi stradale gume. Ako slučajno svraća u mesnu zajednicu neka se javi u selo Zlot da mu kažu gde može da nađe gospodina Iliju Zlatarevića da bi ovaj bio tu da mu otvori vrata pošto jedino on ima sve ključeve od mesne zajednice, koju mu je dao na raspolaganje sekretar Opštinske uprave, gospodin Miroslav Ćiprijanović.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite predsednika Izvršnog Saveta Opštine Bor, gospodina Đorđa Andrejića da, u pauzi kad ne potpisuje ugovore o primanju na poklon poslovne prostore mesnih zajednica, nađe vremena da odgovori na zahtev naše mesne zajednice u vezi izdavanja dozvole za puštanje javnog saobraćaja kroz mesnu zajednicu sa vozilima privatnika pošto Javno preduzeće Bor nije za to zainteresovano niti za to ima tehničkih mogućnosti. Takođe Vas molim gospodine predsedniče da zamolite gospodina Andrejića da, u pauzi kad ne potpisuje razrezivanje naknada za izgradnju vodosistema „Bogovina“ nađe vremena da odgovori na Peticiju 182 građana naše mesne zajednice u vezi završetka uvođenja grejanja (predata mu je lično od delegacije Saveta 15.04.1997. godine).

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite sekretara Opštinske uprave, gospodina Miroslava Ćiprijanovića da, u pauzi kad ne pravi smicalice sa našom mesnom zajednicom i ne posećuje službenice Jugobanke, nađe vremena i mogućnosti da  pročita Statut Opštine Bor i Statut naše mesne zajednice, a ako pravi veću pauzu zamolite ga da pomogne gospodinu Šalareviću da iz biračkih spiskova razduži mrtve od obaveze da glasaju baš na svim izborima.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite službenika Opštine Bor, gospodina Iliju Zlatarevića, da u pauzi kad ne trguje poslovnim prostorom mesne zajednice, pošalje biračke spiskove mesne zajednice Opštinskoj upravi na ispravku.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Javnog preduzeća za stambene usluge, gospodina Živka Bukonju, da u pauzi kad ne poklanja mesne zajednice, nađe malo vremena da sanira stanove u zgradi mesne zajednice na osnovu nalaza veštaka Građevinskog fakulteta iz Niša.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Javnog preduzeća za izgradnju Bora, gospodina Sanka Jovanoskog, da u pauzi kad ne asfaltira parkove i okolna izletišta bar zakrpi rupe na ulicama naše mesne zajednice koje potiču još iz doba kada su nesavesni Francusi i Nemački okupatori eksploatisali Borski rudnik a zbog svoje nestručnosti nisu znali da iskoriste rudno telo „H“ sa bogatim sadržajem arsena pa tako nisu ni imali para za asfaltiranje ovih ulica. Ukoliko budete imali sreće da prilikom razgovora gospodin Sanko bude dobre volje, molim Vas da to iskoristite i zamolite ga da iznađe mogućnosti da obavi i ostale potrebne radove u našoj mesnoj zajednici ili da Vam bar obeća da ova zima neće biti tako oštra kao prethodna. Gospodin Sanko je dobar čovek i siguran sam da će Vam to obećati, jer i nama nikad nije rekao da nešto ne može da uradi. Može on sve da uradi ali je u cajtnotu sa vremenom u ovoj mesnoj zajednici u zadnjih deset godina.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Elektrodistribucije, gospodina Bujagića, da u pauzi kad ne vrši isključenja struje građanima naše mesne zajednice, iznađe mogućnost da uradi potrebne radove iz podnetih zahteva mesne zajednice.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite direktora Medicinskog centra da nađe još 13 lekara opšte prakse pošto mu ukupno fali 15 (nalaženje dva lekara ponuđeno je u organizaciji mesne zajednice), kako bi mogao pod ovim uslovom da za potrebe naše mesne zajednice odobri otvaranje ambulante u kojoj bi jedan lekar i jedna medicinska sestra bili dežurni dva dana u toku nedelje.

Molim Vas gospodine predsedniče da zamolite zamenika Javnog pravobranioca, gospođu Ružicu Tasić, da u pauzi kad ne piše tužbe i podneske za Opštinu u sporovima protiv mesne zajednice, pročita član 121. stav 1. Statuta Opštine Bor a ako ima vremena može i da odgovori na zahtev naše mesne zajednice u vezi zaštite zakonitosti.

Molim Vas gospodine predsedniče da ukinete „samostalnost“ Samostalnog sindikata TIR-a u pogledu smetanja poseda mesne zajednice, jer on to ne radi samostalno već u organizaciji sa Opštinskom upravom.

Što se tiče zastupanja u sudskim sporovima za mesnu zajednicu, predlažem Vam gospodine predsdedniče, da sa zastupnikom Opštine, zamenikom Javnog pravobranioca, gospođom Ružicom Tasić postignete poravnanje tako što će ona povući tužbu protiv mesne zajednice zbog izdavanja 11 kvadrata svog poslovnog prostora „Borskim novinama“ bez licitacije, a Vi nemojte tužiti Javno preduzeće za stambene usluge što je Opštini Bor poklonilo bez licitacije 207 kvadrata poslovnog prostora naše mesne zajednice i što je direktoru ŠRIF-a i predsedniku SPS-a izdalo bez licitacije 40 kvadrata (Ugovor br. 44 od 08.04.1997. godine po čijem je uzoru načinjen i ugovor o izdavanju poslovnog prostora mesne zajednice – prepis ugovora) i Vladu Srbije što je bez licitacije prodala PTT, što znači da su i oni prekršili član 6. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.

Nadam se gospodine predsedniče da Vam Opštinsko rukovodstvo Bora, direktori javnih preduzeća i Samostalni sindikat TIR-a neće biti teži protivnici u pregovorima od Amerikanaca, Međunarodne zajednice i NATO Saveza, te da ćete uspeti u pregovorima da sa ove mesne zajednice skinete teret sankcija koje Opštinsko rukovodstvo Bora nameće i uporno sprovodi u zadnjih deset godina.

Prilog: Dokumentacija o neuspešnim pregovorima mesne zajednice „Novo Selište“ sa  rukovodstvom Opštine Bor, Javnim preduzećima i Samostalnim sindikatom TIR.a (ukupno 89 dokumenata).

U Boru, 03.11.1997. godine.

S` poštovanjem,

predsednik Saveta MZ „Novo Selište“

Slobodan Radulović

NAPOMENA:


Ovaj dopis dostavljen je predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću preporučenom poštanskom pošiljkom br. 000302110 pošte Bor od 04.11.1997. godine.

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 “Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.“), ovaj zapis o o ometanju funkcionisanja lokalne samouprave u MZ Novo Selište u Boru dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine “Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.”), ovo svedočenje dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju o ometanju funkcionisanja lokalne samouprave u MZ Novo Selište u Boru iznosim svoja direktna i indirektna saznanja nakon što je SPS u dva navrata ubedljivo izgubio izbore za savet mesne zajednice Novo Selište.

Svedočenje o ometanju funkcionisanja lokalne samouprave u MZ Novo Selište u Boru počinjem na osnovu Zahteva za poštovanje ustavnosti i zakonitosti u vezi izbora i funkcionisanja Saveta Mesne zajednice „Novo Selište“ u Boru sa navođenjem dokaznih pisanih isprava, koji je bio upućen 21.04.1997. godine predsedniku Republike Srbije Slobodanu Miloševiću preporučenom poštanskom pošiljkom sa uredno potpisanom, overenom i vraćenom povratnicom.

Nakon navedenog zahteva predsedniku Republike Srbije Slobodanu Miloševiću, u vezi koga se nisu odazvale ni jedna od državnih institucija kojima je bio poslat, kao odgovor na navedene nezakonitosti usledile su, u skladu sa uputstvom Centralnog izbornog štaba SPS-a br. 02-234 od 04.03.1997. godine objavljenog u listu “Demokratija” od 16.07.1997. godine na strani 8 pod naslovom “Rasturite  i uništite Koaliciju Zajedno!”, aktivnosti lokalnog SPS-a (predsednik Radoslav Terzić) na sprečavanju rada „opozicionog“ Saveta MZ

Naime, predsednik Opštinskog odbora SPS-a Radoslav Terzić, radi sprečavanja i ometanja procesa rada Saveta MZ Novo Selište, preko članova SPS-a na radu i zaduženjima u organima lokalne samouprave u Opštini Bor i javnim preduzećima opštinske lokalne samouprave Bor organizovao je i logistički pomagao ometanje normalnog funkcionisanja procesa rada Saveta MZ Novo Selište.

Ometanje normalnog funkcionisanja procesa rada Saveta MZ Novo Selište vršeno je na sledeći način:

Predsednik SO Bor Ilija Tanikić i Sekretar SO Bor Miroslav Ćiprijanović (članovi SPS-a) organizovali su preko članova SPS-a iz JP za stambene usluge Bor, koje je bilo fiktivni vlasnik poslovnog prostora MZ Novo Selište, da ovaj poslovni prostor bude bez naknade poklonjen Opštini Bor.

Nakon toga su Ilija Tanikić i Miroslav Ćiprijanović dali zadatak bivšem sekretaru MZ iz Zlota Iliji Zlatareviću (član SPS-a) da uz pomoć bravara Opštinske uprave obije brave na poslovnim prostorijama MZ Novo Selište u ul. Njegoševa 5A i nakon toga montira nove brave a sve ključeve preda Iliji Zlatareviću.

Zbog ovog vandalskog postupka Savet MZ Novo Selište doneo je odluku o utuženju Opštine Bor zbog smetanja poseda, a za vođenje sudskog postupka ovlastio je mene, kao predsednika Saveta sa svojstvom zakonskog zastupnika uz uredno deponovan potpis za zastupanje kod Opštinskog suda u Boru i službe SDK u Boru.

Nakon predaje tužbe za smetanje poseda preko podneska Opštinskom sudu Bor ovlastio sam Slobodana Miloševića kao sudskog zastupnika protiv Opštinske uprave pošto je Opštinsko pravobranilaštvo (činili su ga članovi SPS-a) odbilo da zastupa MZ u ovom sporu jer je prethodno prihvatilo da zastupa Opštinsku upravu.

Zbog podneska u kome je navedeno da MZ Novo Selište u sporu protiv Opštne Bor zbog smetanja poseda zastupa Slobodan Milošević sudije Opštinskog suda iz Bora nisu smele da donesu presudu u korist Opštine već u korist MZ.

Presuda je delimično izvršena tako što je Opštinska uprava bila primorana da preda po jedan ključ meni kao zakonskom zastupniku MZ Novo Selište od svih poslovnih prostorija.

Paralelno sa predajom ključeva Opštinsko pravobranilaštvo je u ime Opštine Bor izjavilo žalbu Okružnom sudu iz Zaječara ali im to nije pomoglo jer ni sudije tog suda nisu smele da sude protiv Slobodana Miloševića imenovanog u spisima predmeta kao sudskog zastupnika MZ Novo Selište, pa je tako potvrđena prvostepena presuda i tako postala pravosnažna.

Međutim, Socijalisti nisu nikako mogli da prihvate da u Boru, koji je važio za bastion komunizma može da funkcioniše neki Savet MZ sastavljen od predstavnika opozicionih stranaka iz Bora, niti su mogli da mirno prihvate pravni poraz kroz pravosnažnu sudsku odluku da su krivi za smetanje poseda MZ Novo Selište i da zbog toga moraju da poslovni prostor vrate na korišćenje Savetu MZ Novo Selište, zbog čega su vršili opstrukciju pravosnažne sudske presude.

Da bi imali kakvo takvo pokriće za ovu opstrukciju pravosnažne sudske presude organizovali su preko svojih članova iz opštinskih vojnih struktura, pod naznakom „strogo poverljivo“ i „vojna tajna“, da uz pomoć falsifikovanih vojnih isprava (dokument br. 86-35/98-10/23 od 12.10.1998. godine i dokument br. 86-35/98-10/23 od 25.12.1998. godine – oba overena nevažecim pečatom opštinskog sekretarijata za narodnu odbranu) od Opštinske uprave (jedni članovi SPS-a od drugih članova SPS-a) zatraže oduzimanje poslovnog prostora mesne zajednice (atomsko sklonište u ul. Njegoševa br. 5) a Socijalisti iz Opštinske uprave (predsednik SO Bor Ilija Tanikić i sekretar SO Bor Miroslav Ćiprijanović) praveći se neupućenima naredili su da se Savetu MZ Novo Selište oduzmu oba poslovna prostora i ovaj u ul. Njegoševa br.5 i onaj gde je bilo sedište MZ Novo Selište u ul. Njegoševa br. 5A.

Pošto je ova mahinacija provaljena na Opštinskom sudu u predmetu P-1309/08 pred sudijom Sonjom Filipović i pošto je postojala opasnost da se protiv aktera podignute krivične prijave realizuju sudskim putem, mahinatori SPS-a su organizovali novu mahinaciju radi smenjivanja kompletnog saziva legalno izabranog opozicionog saveta MZ Novo Selište pre isteka mandata.

Zbog toga su organizovali partijski sastanak svog mesnog ogranka u MZ Novo Selište  a u falsifikovanom zapisniku koji su overili izrađenim falsifikovanim pečatom u organizaciji Opštinske uprave Bor, socijalisti su ovaj svoj partijski sastanak proglasili za vanredni Zbor građana na kome su „građani“ pre isteka mandata smenili kompletan Savet MZ.

Aktivnosti ove mahinacije u MZ Novo Selište vodili su sledeći članovi SPS-a: Pavle Panić (odbornik SPS-a u SO Bor), Vesna Radosavljević (odbornik SPS-a u SO Bor), Bojan Šuput (omladinski aktivista SPS-a). Protiv navedenih lica podnete su krivične prijave Opštinskom javnom tužilaštvu ali su iste zataškane preko člana SPS-a na funkciji opštinskog javnog tužioca u Boru Momčila-Moše Dimitrijevića i sudije Opštinskog suda iz Bora Sonje Filipović (predmet  P-1309/08).

Svedok:

Slobodan Radulović, MB:       2007945751012

Plač nad otvorenim gepekom

Sunovrat carinske službe u Srbiji počeo je još u vreme režima Slobodana Miloševića i njegovog rizničara Mihalja Brace Kertesa. Nažalost, ovaj proces i danas traje i kraj mu se ne vidi, mada je upravo solidan rad Carine jedan od glavnih faktora poverenja Evropske unije u  Srbiju. Ko su danas bosovi na carinskim prelazima, ko njima komanduje, ko i pod kakvim uslovima tamo radi, piše Tabloidov saradnik iz vrha ove državne ustanove.

Piše: Insajder C-133

U vreme vodećeg službenika bivšeg režima, direktora nekadašnje Savezne uprave carina  Mihalja Kertesa, sunovrat ove službe počeo je čišćenjem kadrova, tako što je mnogo ljudi dobijalo otkaze iz raznoraznih razloga, a ponajviše zbog potrage za onima slepo odanim, takozvanim ljudima od poverenja. Skoro polovina njih je bila iz Bačke Palanke, odakle je i Mihalj Kertes, pa je tako bivalo da se na carinskim prelazima u uniformama ove službe nađu zajedno prijatelji, rođaci, kumovi, supruge, ljubavnice… Školska sprema za odgovarajuće radno mesto, bezbednosne provere, mišljenje psihologa koje je bilo presudno prilikom zapošljavanja, sve to nije bilo bitno prilikom prijema novih ljudi.
Posle ubistva premijera Đinđića, u carinsku službu masovno dolaze ljudi iz Državne bezbednosti, i to iz Šeste uprave (koja je do tada i brinula o bezbednosti Zorana Đinđića). Odmah zauzimaju kontrolno-rukovodeće pozicije u službi.
Prave i svoju policijsku stanicu koju nazivaju Unutrašnja kontrola. Koristeći svoje bivše veze iz kriminogenih sredina, i prišipetlje iz carinske službe prave svoju šemu rada. Ovakvom seobom kadrova došlo je do stvaranja nečega što će kasnije u medijima eksplicitno biti kršteno kao carinska mafija. No, tadašnja hajka na ovo kriminalno gnezdo završena je tako što su stradali samo carinski radnici koji su ušli u aranžman sa pridošlim kadrovima iz Državne bezbednosti.
Naravno, bilo je tu i materijalnih razloga, ali i ucenjenih ljudi. Prema podacima Tabloidovog izvora, kolovođe ovog brloga bili su izvesni Carević (u to vreme načelnik unutrašnje kontrole), Filipović (u to vreme načelnik službe za suzbijanje krijumčarenja), Blagojević (šofer direktora i telohranitelj) i još jedan broj ljudi na manje istaknutim dužnostima.
Nekoliko njih je napustilo službu, većina ih i danas radi na drugim radnim mestima i čeka svoju šansu za povratak. Kad je počelo hapšenje carinske mafije, napravljen je spektakl za televiziju, čime je bačena teška ljaga na celu službu. Naime, javnost je stekla utisak da je kompletna carinska služba jedna organizovana mafija. Tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica lično je zaustavio dalja hapšenja, jer je parada dobijanja političkih poena bila pri kraju.
Pobedom sadašnje političke koalicije, za direktora Carine izabran je Predrag Petronijević, pomoćnik bivšeg direktora, koji je jedno vreme napustio službu i bio zaposlen u preduzeću SDPR. Petronijević je takođe bio kadar Šeste uprave Državne bezbednosti, viđen među kolegama kao najgori ljudski materijal, karijerista bez morala i ličnost koja takoreći nema nijedu pozitivnu ljudsku osobinu.
Ali, upravo kao takav, bio je idealan da bude doveden tamo gde se neko drugi pita za sve. Glavni čovek u carinskoj službi je u stvari njegov pomoćnik Aleksandar Vulović, koji je pre dolaska na to radno mesto radio u Kruševcu.
Jedan sasvim običan čovek, potpuno anoniman, ali iz Kruševca. A Kruševac je rasadnik kadrova današnje srpske vlastele: državni sekretar u Ministarstvu finansija (zadužen za carinu) je izvesni Đidić i njegov je zemljak, pa dva čoveka iz BIA (Vukadinović i Petrović) takođe su iz Kruševca.
Neverovatno zvuči, ali bivši otporaš Srđan Milivojević važi za čoveka koji im je nadređen u ovoj zavičajnoj hijerarhiji. Zemljaci dovode i svog čoveka za načelnika unutrašnje kontrole, nekog Jovanovića, koji je bio starešina u stanici milicije Vrnjačka Banja. Ostali rukovodeći kadrovi su aktivisti Demokratske stranke i njihovi prijatelji, tako da Carinom vlada policijsko-demokratska koalicija.
Većina tog kadra ne ispunjava uslove za rad na svojim radnim mestima, pa je direktor za kadrove u Carini, Goran Grahovac, zabavljen pisanjem privremenih rešenja. Inače, Grahovca je na ovo mesto doveo Vulović, uprkos tome što je reč o čoveku vrlo niske inteligencije, očigledno nesposobnim i punim provincijskih kompleksa.
Poseban Diznilend su upravnici carinarnica Beograd, Niš, Novi Sad, Kraljevo, Kladovo, Šabac, Dimitrovgrad, Vršac, Zrenjanin, Subotica, Sombor. Tu su, osim u 2-3 slučaja, uglavnom ljudi iz DS-a koji su ranije imali neke druge profesije i za Carinu su čuli ili preko sredstava informisanja ili kada su putovali u inostranstvo.
U ova 2-3 navedena slučaja spadaju ljudi iz Carine, poput upravnika Carinarnice Dimitrovgrad, izvesnog Vake, dugogodišnjeg radnika ove službe, velikobugarina i bugarskog špijuna. Sa većinom ljudi u kolektivu nije pričao, a većina tog kolektiva ne želi ni da ga vidi ni da ga čuje jer je tokom dugog niza godina pisao anonimne prijave i pravio kolegama nameštaljke. No, Vaka je kao član stranke bugarske manjine u Srbiji i kao koalicioni partner DS-a, opstao na svom nečasnom poslu.
U poslednje vreme je došlo do promene nekoliko upravnika carinarnica i tu su postavljeni ljudi iz Poreske uprave, uglavnom članovi Demokratske stranke.
U aktuelnom rukovodstvu Uprave carine od načelnika raznih odeljenja ima možda tek dvoje-troje ljudi koji su radili u operativi na graničnom prelazu.
Sa duge strane, stanje u operativi (nosioci posla) je više nego očajno. Prvo, plate carinskih radnika su jako male (srednja škola 25.000, viša 35.000, visoka 55.000 dinara). Na većini graničnih prelaza nema elementarnih higijenski uslova, često su bez vode, broj ljudi koji radi u smenama je veoma mali (većinom 2-3 čoveka u smeni koji su izloženi ekstremnom fizičkom i mentalnom naporu). Na većini graničnih prelaza većinom je odnos broja zaposlenih na Carini i u policiji višestruko u korist policije. A carinska služba radi pregled robe, vozila, dokumentacije i mnoštvo drugih poslova, dok policija čekićari pasoše.
Najnoviji projekat aktuelnog rukovodstva je da se svi rezultati u otkrivanju carinskih prekršaja u javnosti prezentiraju kao da su otkriveni u saradnji sa policijom, navodno zbog lične bezbednosti carinika, što je notorna glupost, ali je tajna ove smicalice u tome da javnost stekne utisak kako je za hvatanje prestupnika na granici zaslužna isključivo policija. Naravno, ko malo bolje zna kakav je raspored časova u državnim službama, svakako zna i da nema nijednog mutnog posla u Srbiji a da policija nije u talu.
Zbog ovakvog načina rada, rezultata gotovo i da nema. Carinici operativci su razočarani,  apatični i bezvoljni. Niko im ne priznaje neke rezultate, mada, kakve su prilike, poželjno je da ih uopšte i nema.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: TABLOID

6.10.2005
Pre pet godina, petog oktobra, oko ponoći, teško dišući od suzavca koji su bacili policajci
pod komandom pukovnika Boška Buhe, komandanta Brigade milicije, opijen srećom što je
pao režim Slobodana Miloševića, čijem obaranju sam i lično dao nemerljiv doprinos, zakukao
sam iz sveg glasa, čupajući kosu sa glave. Na ekranima “oslobođenih” televizijskih stanica,
direktno iz Skupštine grada Beograda, pojavljivali su se “pobednici”. Iza leđa Zorana Đinđića,
predsednika Demokratske stranke i jednog od lidera DOS-a, stajali su i sa njim se grlili meni
poznati likovi – Ljubiša Buha Čume, Dušan Spasojević, Dragan Marković Krmivoje i gomila
gangstera iz Surčina i Zemuna.
Naprezao sam oči, verujući da sanjam. Nisam želeo da poverujem da vlast od diktatora
Slobodana Miloševića preuzimaju okoreli kriminalci. Ali, bilo je tako.
Sutradan sam sa video-kasete skinuo fotografije “pobednika” iz Gradske skupštine i
učtivo napisao pismo g. Borisu Tadiću, potpredsedniku Đinđićeve Demokratske stranke. Od
srednjoškolskih dana Boris i ja provodili smo mladost kao članovi Crvenog univerziteta, grupe
koja je vlastima zadavala mnogo glavobolje. Ipak, napisao sam mu zvanično pismo i poslao
fotografije, tražeći službeno objašnjenje njegove stranke. Pitao sam da li gospodin Đinđić
poznaje lično ljude koji su stajali iza njegovih leđa i čestitali mu na pobedi. Napomenuo sam
da ću, ukoliko ne dobijem odgovor, fotografije poslati direktoru CIA gospodinu Tenetu i
direktoru FSB generalu Nikolaju Platonoviču Patruševu, jer je očigledno da iza novog lidera
Srbije stoji banda ubica, narko-dilera i reketaša.
Boris mi nije odgovorio na pismo, ali ga je oprezno pokazivao prijateljima iz vrha stranke
u koje je imao poverenje. Do mene su doprle njegove reči da je i sam lično postiđen, ali da je
stanje stvari takvo da ga ne može promeniti.
Ispunio sam obećanje i poslao fotografije. Dva meseca kasnije, dva dana uoči Nove
godine, gostovao sam u emisiji kod kolege Marka Jankovića, koji je prvi ušao u NTV Studio B.
Gospodin Đinđić bio je kandidat za novog premijera Srbije i njegova inauguracija se očekivala
sredinom januara sledeće godine.
U emisiji sam izrazio svoj pesimizam prema njegovom preuzimanju vlasti i izneo podatke
da od 5. oktobra nema više Miloševića na vlasti, ni Slobe, ni malog Marka, ni Mire, ali da se
na ulicama i dalje trguje naftom, da ilegalni transporti i desetine šlepera cigareta ulaze u
Srbiju, da se droga još više distribuira, i naveo da iza svih tih mutnih poslova sada stoji
kandidat za premijera gospodin Đinđić.
Sutradan je kolega Janković izgubio posao, a ja sam se vratio na front i narednih meseci,
sve do njegovog streljanja, razobličavao kriminalne afere premijera Đinđića i njegovih
drugova – Čumeta, Spasojevića, Krmivoja…
Tog 5. oktobra te već davne 2000. godine u Srbiji je došlo do smene mafije. Propadanje
građana i države nastavljeno je nesmanjenom žestinom, i još traje.

Milovan Brkić

Sačuvao od zaborava: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: http://www.milovanbrkic.com

Miloš Vasić: Atentat na Zorana

Milos Vasic

U izdanju “Politike” i “Narodne knjige”, a uz podršku nedeljnika “Vreme” i Radio-televizije B92, na kioscima je od 10. marta knjiga “Atentat na Zorana”, autora Miloša Vasića, danas verovatno najboljeg poznavaoca sektora koji u novinama najčešće označavamo kao “hronika”, a koji obuhvata policiju i druge bezbednosne službe, kao i razlog zbog kojeg one postoje – kriminal i podzemlje.
Knjiga je je pre svega – gorko štivo. Ona je, prvo, sinteza mnogo toga što je dosad već bilo poznato ili se samo naslućivalo, ali koje, u kontekstu drugih, novopredočenih činjenica, dobija drugu dimenziju. “Atenat” je, zatim, detaljno i s razumevanjem istražen proces koji je doveo do toga da država polako prepusti ono što je čini državom – monopol na upotrebu fizičke sile – i to prepusti mafiji. To je i priča o nastajanju i metodama delovanja “kartela”, naročite sprege dela političara, policijsko-obaveštajnih struktura i kriminala, koji je zaposeo Srbiju tokom nesrećnih devedesetih i posejao seme zla koje će izrasti i opstajati i kad su njegovi glavni kreatori i inspiratori već sišli s političke scene. I ubiti prvog reformskog premijera Srbije, Zorana Đinđića.
O tome kako je pisao “Atentat na Zorana”, kako je dolazio do podataka, šta je pritom otkrio, s autorom Milošem Vasićem razgovarao je novinar “Politike” Milan Janković.
Policijsko-špijunski triler

„Atentat” je političko-policijsko-špijunski triler. Književna sloboda je tu u drugom planu, jer „Atentat” je, pre svega, dokument. On je svedočanstvo o jednom parčetu srpske novije istorije u kome se toliko toga dogodilo i u kome ključno mesto zauzima ubistvo srpskog premijera Zorana Đinđića. Uzdržavajući se od vrednosnih sudova, ređajući činjenice hronološki, nudeći javnosti gomilu do sada neobjavljenih detalja, autor Miloš Vasić, novinar nedeljnika „Vreme”, pokušao je da naslika Srbiju tih godina.
A Srbija tih godina je, po Milošu Vasiću i svemu onome do čega je istraživanjem došao, država koja u stvari nije država, tvorevina kojom gazduju nedorečeni političari i njihovi sveznajući savetnici, potkupljivi policajci i u kriminal ogrezli obaveštajaci, gangsteri, ubice i belosvetski prevaranti, specijalci, ratnici, pljačkaši…

Kako je Miloš Vasić pisao „Atentat”?

– Sakupljajući materijal za knjigu razgovarao sam sa nekih 40, 50 ljudi, sa nekima više puta, a bilo je tu napornih, pa i mučnih razgovora. Iščitao sam nekoliko hiljada stranica raznih dokumenata, među kojima je bilo nekih poverljivih. Dali su mi ih neki dobri ljudi iz Službe, neki prijatelji. Neke sam pokupio na ulici, kada su ispali iz nekog kamiona. Neke informacije su mi došapnule ptice.

Mnogima ću teško moći da se odužim za pomoć koju su mi pružili. Hvala svim tim časnim policajcima, sudijama, advokatima, radnicim bezbednosti, visokim i onim drugim državnim činovnicima, bivšim i sadašnjim. Neizmerno su mi pomogli, ponekad čak uz ne mali rizik, kolege novinari iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Švajcarske, Holandije i Francuske. Kako bih inače znao gde je Legija odlazio uoči atentata na Đinđića, gde se skrivao? O kolegama iz „Vremena” izlišno je bilo šta reći osim: hvala im. Najzaslužnija je moja Tanja, koja me je ovih godinu dana podnosila i čijem bistrom umu dugujem mnoge ispravke i dopune.

Nisam imao nikakvu frku. Niko mi nije pretio, niko me nije pozivao. Uostalom, ne vidim ko bi i šta imao protiv ovoga što radim. Bilo je vreme da neko već jednom sedne, da skupi svu tu gomilu činjenica rasutih okolo, da ih poređa hronološki i da to ispriča tako da svakome bude jasno i zanimljivo.

Dve godine posle ubistva dr Zorana Đinđića još nema konačnog, sudski pravosnažnog, odgovora na pitanje: ko je ispalio smrtonosni hitac. Mogu li „Atentat” i njegov autor da reše ovu enigmu?

– Nikoga ne optužujem, nikome ne izričem presudu. Ali, na osnovu svih podataka koje sam uspeo da sakupim, povežem i analiziram, osovina koju su činili Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije i takozvani zemunski klan imala je dovoljno motiva, arogancije, moći, novca, sredstava i ljudi da Đinđića ubije ovako kako ga je ubila. To što su računali na političke simpatije, njihov je problem, a to što su dobili političke simpatije, problem je simpatizera.

Iz okolnosti da su mnogi mrzeli Đinđića i da su neki iz njegove smrti izvukli neku korist ili uživanje, ne može se zaključiti da su naručili atentat. Ta priča postala je deo političke borbe u koju ja ulazio ne bih. O srastanju policije, državne bezbednosti i kriminala, Dušan Mihajlović govorio je onoliko. Istovremeno, ljudi iz DB-a sistematski lažu da sa tim kriminalnim sektorom nisu imali veze. Naprotiv, uvek su imali veze i oslonce u podzemlju, ali su u stara dobra vremena policajci kontrolisali kriminalce, a od 1990. je obrnuto, jer Slobi nije trebala policija koja bi jurila zločince, nego zločinci koji bi ratovali za njega.

Kad bi samo neko ušao u fenomen samofinansiranja SDB-a od 1990. do 2001, našao bi milijarde dolara, tone narkotika, stotine tona oružja i cigareta, o nafti da ne govorimo. Sve crno, sve švercovano, a prihodi deljeni između države i mafije. Sada bi svi da to zaborave, barem dok nam je Jovica Stanišić (bivši načelnik SDB-a, M. J.) živ, jer Jovica o svima njima sve zna i šta ako progovori?

Većina igrača, svedoka i saučesnika, slava Bogu, još je živa, pa se i to dade rasvetliti, ako ima političke volje, kao što nema. Ali, tu se onda ulazi u veoma neprijatnu priču: ko to rasvetli, rasvetlio je suštinu stvari, to jest da je Slobin režim bio zločinački, kleptokratski i na zločinu zasnovan, a to ovi naši kilavi legalisti odbijaju da prihvate. Naljutiće se Vučela i Toma. Da je neko tražio trag para koliko se tražio trag ratnih zločina, danas bismo bili pametniji. Zašto? Zato što je to neodvojivo.

Koristeći se terminologijom filozofa Nenada Dimitrijevića, tvorevinu koja je prethodnih godina gospodarila Srbijom Vi nazivate para-državnim kartelom. Kada je nastao?

– Postoji mišljenje da je kartel (sporazum između političara, podzemlja i službi bezbednosti radi podele profita, M. J.) osnovan 24. septembra 1987. na Osmoj sednici CK SKS, mada neki drugi smeštaju začetak te ideje u daleku 1984. godinu, kada je Slobodan Milošević po prvi put upotrebio državnu bezbednost za svoje političke ciljeve, pakujući sa Stanetom Dolancom „aferu dvadeset osmorice”. Mnogi su, međutim, skloni da kažu da je kartel došao na svet 4. maja 1991. kada je osnovana Jedinica za antiteroristička i antidiverziona dejstva SDB-a, koja će ubrzo postati poznata kao „crvene beretke”. Lično delim mišljenje onih koji smatraju da je para-državni kartel rođen 20. avgusta 1991. godine. Tada je, naime, izgubljena i poslednja nada u uspeh kontrarevolucije u Rusiji: puč Miloševićevih uzdanica, maršala Jazova i predsednika KGB Krjučkova, propao je u Moskvi, na užas Socijalističke partije Srbije, Mihajla Markovića, Političke uprave JNA i saveznog sekretara za narodnu odbranu, generala Veljka Kadijevića (koji se u više navrata tajno sastajao sa Jazovim i Krjučkovim). U tim trenucima Jugoslavije više nije bilo, komunizam je propao čak i u Moskvi, a raspoloženje Jeljcinove vlasti prema Miloševiću ohladilo se posle preuranjene radosti SPS-a zbog tog zlosrećnog puča. „Jugokomunistička” opcija je propala, a demokratska opcija bila je i ostala Miloševiću odvratna, naročito posle demonstracija 9. marta 1991. Mobilizacijska kriza je pomogla jer je otvorila vrata za dobrovoljce, ratne profitere i obične kriminalce i pljačkaše, kao i za političke fanatike.

Njihove usluge bile su plaćane na sve moguće načine: od dozvole za pljačkanje na terenu, od čega je Arkanova „Srpska dobrovoljačka garda” napravila industriju, preko povlastica za šverc tečnih goriva, cigareta i strateških roba, pa do privilegija u trgovini devizama i drugim finansijskim operacijama za vreme hiperinflacije (poslovi sa piramidalnim prevarama i starom deviznom štednjom). Tu će se veoma uskoro pojaviti i najunosniji posao od svih: heroin. Nije heroin suština, već samo jedan od elemenata ekonomske politike kartela, onaj najzahvalniji i najprofitabilniji pojedinačno. Suština jeste bezakonje kao pravilo u stilu: „On je naš i neka ga, neka trguje heroinom, benzinom i kokainom, sve dok se mi ugrađujemo…”

Pametniji od nas su to shvatili još mnogo davno i došli do zaključka da jedna stabilna država, namerno kažem „stabilna”, jer to „stabilnost” je mantra Koštuničinog režima, ko o čemu oni samo o stabilnbosti, dakle, stabilna država počiva na odricanju od svemoći. Ona počiva na svesnom ograničavanju i svesnoj raspodeli vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu.

Priča o Željku Ražnatoviću je, izgleda, nezaobilazna, kao i priča o famoznoj Jedinici za specijalne operacije?

– Da, imamo Arkana koji obilazi zatvore početkom 1991. godine i iz Mitrovice i Zabele vadi stare drugare sa ulice, po dogovoru koji je glasio: mesec dana na frontu, opraštamo ti tri ili šest meseci zatvorske kazne. Tako smo imali slučaj višestrukog ubice iz Smedereva. Rekli su sudiji koja mu je izrekla 20 godina robije da je tip na slobodi, u uniformi i sa puškom, žena se šokirala. I onda sve ide lako. Dobijamo jednu kolumbijsko-gvatemalsko-bolivijsku situaciju u kojoj je bitno da se radnja radi, da lova teče, a sve ostalo nema veze. U taj kontekst dolazi i Jedinica za specijalne operacije koja je osnovana, doduše, sa sasvim drugom namenom.

Mi novinari smo znali da je to osnovano i da postoji. U to vreme, maj 1991. godine, prvih 57 pripadnika su bili ozbiljni policajci. To je u startu bila paravojna jedinica sa zadatkom da vrši infiltracije i subverzije na teritoriji susednih država. Napravljena je po principu američkih „zelenih beretki”, znači da se mali timovi instruktora ubace na neprijateljsku pozadinu, kod stanovništva koje je prijateljski naklonjeno prema njima, a neprijateljski prema lokalnoj vlasti, da ih organizuju, naoružaju, obuče, „upale na gurku” i puste ih da posle sami rade dalje.

I to je tako funkcionisalo negde do 93–94. kada dolazi do fuzije između Arkanove Srpske dobrovoljačke garde i pripadnika JSO. Tada se na sceni pojavljuje Ulemek Legija.

Možda treba pomenuti i onaj, manje poznati angažman formacije, a to je ratovanje za račun Fikreta Babe Abdića u Zapadnoj Bosni, 1992-1995. Bilo je to manje ratovanje, a više obezbeđivanje linija komunikacija i trgovine između Srba i Hrvata kroz takozvanu Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu sa prestonicom u Velikoj Kladuši i preko glavog graničnog prelaza ka RSK Raštela (kod Ličkog Petrovog Sela). Ratovanje je ionako bilo plaćeničkog tipa: Babo je plaćao vojnike i vojne usluge (vazduhoplovnu i artiljerijsku podršku) iz Republike Srpske Krajine i iz Srbije po utvrđenoj tarifi i sve je to lepo trajalo do leta 1995. godine.

U Vašim analizama često koristite pojam „industrijski organizovana pljačka”. Na šta tačno mislite?

– Pa, tu treba pomenuti jednu zanimljivu osobu. Mihalj zvani Bracika Kertes, kao Mađar po zanimanju, da bi zamazao svoje pogrešne političke procene u vreme Osme sednice, navali da se reklamira i da se dodvoruje Slobi, kao voli ga najviše na svetu. Postaje ministar za narod, ili preciznije ministar za naoružavanje naroda, pa ide za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova. I konačno, kao pouzdan čovek, Bracika postaje direktor Savezne uprave carina, jedine preostale „pumpe” u državnim rukama.

U jednom trenutku država se finansira putem industrijski organizovane pljačke okupiranih teritorija (o tome znaju Brana Crnčević, pop Filaret, Goran Hadžić i još neki). To je ona priča o kradenim automobilima. Zna se sve o hali 20 Beogradskog sajma, u kojoj je sedela jedna cura iz MUP-a. Imala je jednu pisaću mašinu, pečate, gomilu registarskih tablica i gomilu saobraćajnih dozvola. Vozila su stizala i sve se završavalo bez ikakvih problema. Pa se onda posle događalo da krene državna delegacija preko Mađarske za Austriju, pa ih tamošnji policajci sa žaljenjem i uz izvinjenje diskretno zamole da napuste automobil i da ga ostave negde, jer je reč o kradenom vozilu.

Kako je počelo?

– U takvom sistemu vrednosti, u kome sve može i nema problema, pojavljuju se ovi ostali „umetnici” iz već poznatog filma „Vidimo se u čitulji”. Kad Boga nema i pošto je sve moguće, kada sa poštenim svetom nema šta da se traži, pojavljuje se razne šljuke, sandulovići… I kada je već sve moguće, onda nije problem ni nekog ubiti. Prvo ozbiljno ubistvo dogodilo se u avgustu 1991. godine kada je likvidiran Branislav Matić Beli. E, to je već bila „uredna” sačekuša, prava beogradska. Čim je izašao iz auta izrešetali su ga iz najmanje tri automatska oružja kalibara dosta čudnih i netipičnih za gradsko podzemlje, ali tipičnih za naoružanje koje se u to vreme deli raznim „teritorijalnim odbranama”. Otvoreno govoreći, to je odmah mirisalo na „crvene beretke”. Taj rukopis, ta obaveštajno-tehnička priprema… I kreće serija u kojoj je ubijeno samo četrdesetak onih koji su važili za značajnije.

Kada na pozornicu stupaju gangovi čiji su zločini uzdrmali Srbiju?

– Surčinska i zemunska grupa su u tim počecima bile relativno marginalne. Voždovčani su bili glavni, Zvezdarci, Novobeograđani. Surčin je, doduše, odmah ušao u priču sa motornim vozilima. Ljubiša Buha Čume je nekako oduvek bio, policijskom terminologijom rečeno, „motornjak”. On je od krađe vozila napravio biznis, naravno, u saradnji sa Službom, od 1991. pa nadalje. I negde 1992. se pojavljuju ova dvojica iz Medveđe i Leskovca, Dušan Duća Spasojević i Mile Kum Luković. Što reče drug Čume, dovezli su se u nikakvom „jugu” kome je stalno ispadala poluosovina i osvrnuli se da vide ima li tu nekog posla za njih.

Kum je prvi krenuo sa heroinom, samostalno. Postoji vrlo zanimljiva ispovest jednog komandira straže iz Centralnog zatvora. Po toj priči, Kum je u zatvorskoj sobi, kada je prvi put „pao” zbog heroina, sreo nekog tipa koji je imao neke veze sa JSO i koji mu je objasnio da se, brate, ne radi to tako, nego ću on da mu kaže kome treba u stanici milicije Zemun treba da se obrati, kome se daje tri ili pet soma maraka mesečno i onda se „radi” kako treba…

I tako počinje priča. Nešto kasnije su se našli sa Čumetom, ne znam kako. Čume priča da im je nudio da rade na legalizaciji kradenih automobila preko Istočne Slavonije, ali im je to bilo malo, hteli su nešto više.

Kum i Duća su shvatili da postoji velika potražnja za hladnokrvnim, sadističkim ubicama. Oni su, naime, bili ili beskrupulozniji i u tome efikasniji od ostalih, ili su imali više sreće od ostalih, tek počinju da se probijaju.

Vi dosta koristite navode famozne „Bele knjige” srpske policije o stanju u srpskom podzemlju. Konačno, da li je to javni ili tajni dokument?

– „Belu knjigu” je Duško Mihajlović delio okolo, vukao za rukav ko neće da uzme. E, sada je vrlo zanimljivo da se danas svi stide tog štiva i da čak postoje sudovi u unutrašnjosti koji ne priznaju da to postoji. Tako sam često pozajmljivao moj primerak nekim kolegama novinarima koje tužakaju jer su citirali „Belu knjigu”. Ali, dobro. Prema mojim saznanjima postoji još jedna „Bela knjiga” koju je radila Državna bezbednost, pa čak i još jedna koju su radili ljudi iz carine. Na to nisam uspeo da bacim pogled. Ta koju je pisala Služba bi mogla biti zanimljiva, ali je oni strašno čuvaju jer je njihova doktrina da se oni nikada ni sa kakvim kriminalom nisu petljali. Ali, to su laži, kao što su laži priče nekoliko poslednjih načelnika Službe da je rad sa kriminalcima posao isključivo Javne bezbednosti i tome slično. Tvrdim da lažu, neka me tuže.

Pripadnici SDB su od početka sve znali. Muljali su, imali su svoje saradničke veze među kriminalcima, vrbovali su ljude iz podzemlja za razne tehničke usluge i to sve od neke 83–84. kada je Stane Dolanc uveo tu praksu. Da se ne lažemo…

Koliko je Vaš rad na knjizi povezan sa angažovanjem u DOS–u pre petooktobarskih događaja?

– Sve to počinje negde u leto 2000. godine i na osnovu saznanja koja sam ranije imao pišući o ovom, da kažem novinarskom sektoru. Negde u to vreme sam bio angažovan u svojstvu sitno tehničko-komunikacijske karike u toj nekoj DOS-ovoj zaveri za prevrat, pa su mi kroz ruke prolazile razne informacije. Radio sam sve to potpuno i krajnje diskretno. To je, ako hoćete, bila neka vrsta prikupljanja, obrade i analize informacija koje su imale nešto delikatniji značaj. Ali, to nije bilo sa celim DOS-om, već sa ogrankom od ogranka, koji se bavio tim nekim bezbednosnim stvarima. To je bila čitava gomila poslova, planova A, planova B, pa analize preduslova: ako ovo onda, ili, ako ono onda…

I tada počinjem da primećujem prisustvo krajnje neobičnih likova na mitinzima. Pitam se šta će Sandulović ovde. Šta će tu svi ovi magarci kratko ošišani, svi isto obučeni u patike, farmerke, crne kožne jakne… Svi nose garderobu marke „Alfa”. I dok smo se okrenuli odjednom je kompletno srbijansko, beogradsko i novosadsko podzemlje ugledalo svetlost. Svi su postali dosovci. I počinje ono guranje po binama. Tu je Nenad Opačić bio apsolutni šampion. Nije bilo šanse da se na istom mestu skupe Mile Isakov i nenad Čanak, a da se ovaj tu ne privali. Postoje fotografije.

Peti oktobar, prevrat, krizni štabovi i…

– Onda dolazi period četvoromesečne „troglave” vlade. To je najveći propust DOS-a. Šestog oktobra je trebalo rasterati vladu i skupštinu Srbije, imenovati privremenu činovničku vladu i odmah raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Ali, pobedila je politika kontinuiteta i kilavog legaliteta. Ja počinjem da gledam svoja posla. I prvi znak za moje uznemirenje i uzbunu su učestala Legijina pojavljivanja na javnim mestima, kurčenje, maltretiranje ljudi po kafanama i sve to sa svojim novim drugarima, uključujući i Zemunce.

Nama novinarima je bilo jasno ko stoji iza otmice Miroslava Miškovića 2001. godine. Tek kasnije sam doznao da to nije bilo tako jednostavno kako je izgledalo. Naime, tada je bez normalnog opravdanja prekinuta zajednička akcija francuske službe bezbednosti DST i američke agencije za borbu protiv narkotika DEA. Oni su vrlo profesionalno, po dojavi naših, jednu zanimljivu ekipu propratili do Pariza. Ekipa je već imala karte za Bogotu gde je trebalo da se nađu sa kolumbijskim „umetnicima” zbog, naravno, kokaina, koji je na ovim prostorima postao krajnje zanimljiv. A onda je Duško Mihajlović ovde izjavio da će podneti ostavku ako se ne rasvetli Miškovićeva otmica, pa su naši poslali Francuzima urgentan zahtev da se ekipa uhapsi i izruči. Tu su bili Duća, Kum, braća Simović i Vlada Budala. Srž zemunskog klana. Njih petoricu Francuzi izvode iz aviona koji treba da poleti za Kolumbiju i, pošto nisu imali ništa drugo, okrivljuju ih za falsifikovanje pasoša i vraćaju ih ovamo…

Legija?

– Ko su ljudi koji se pridružuju francuskoj Legiji stranaca? Šta, da možda neko ne ode zbog nesrećne ljubavi, ili da bi probao nešto novo? Budalaština. Tamo idu oni koji beže od zakona. I to u Legiji znaju. Tako se i ponašaju prema njima, tuku ih kao volove u kupusu. A posle, kada se vrate, ovi tu „disciplinu” sprovode ovde. Svako ko je video tu jedinicu, ili je na bilo koji način omirisao, nosi nadimak Legija. Samo u hrvatskoj vojsci ima sedam ili osam generala koji su bili u Legiji stranaca i koji svi u onim personalnim formularima u rubrici „školska sprema” pišu crticu. I to su generali jedne vojske. Kod nas se, doduše, od pukovnika nije otišlo dalje. Dakle, Legija stranaca je oduvek bila slivnik i rasadnik šljama. I nikad mi neće biti jasna nečija fascinacija činjenicom da je neko bio u Legiji stranaca.

Pričao sam sa jednim kapetanom Riletom iz Uprave bezbednosti tadašnje JNA koji je upravo bio zadužen za sve te bivše legionare. Imao je kartoteku i njihove dosijee. Čovek mi je te tipove vrlo realistično predstavio. I tu ne treba ništa mistifikovati oko njih. Evo, sada se pojavilo da Antu Gotovinu francuska policija juri za jednu oružanu pljačku i dve iznude. Mislim da i ovaj „naš” Legija ima nešto.

Naime, on dezertira iz Legije stranaca 1990. godine, a ne 1992. kao što smo mi dugo mislili. Celu 1991. radi kao telohranitelj kod Vanje Bokana, pa se kasnije priključuje Arkanu, a Vanja odlazi u Grčku, gde će biti ubijen.

Takođe, smatram da je JSO bila nepravdano i u jednom delu štampe zlonamerno glorifikovana. Od njih se prave srpski obilići, junaci, najsposobniji, najlojalniji… Kao prvo, jedna takva jedinica je potpuno nepotrebna. Ona je jezgro buduće vojske za vođenje građanskog rata. To nisu policajci, to su vojnici.

Po mnogima je veoma zanimljiva i dosta nerasvetljena priča oko Ulemekovog obezbeđenja koje ga prati na putu njegovog šenlučenja po kafićima i diskotekama.

– Da. Pre toga bih pomenuo incidente koje izaziva Milorad Luković Ulemek Legija. Jedno u Kuli, drugo u klubu „Stupica” u Beogradu. Puca, divlja, tuče policajce. Kasnijom analizom vidim da on divlja u diskoteci u Kuli u trenutku kada saznaje da su u Parizu uhapšeni Duća, Kum i ostali, a incident u „Stupici” izaziva kada je saznao da je propao pokušaj da Duća i Kum budu pušteni odavde iz pritvora. Cela ta priča je smrdljiva, mnogi su u njoj, između ostalih i tadašnji okružni javni tužilac Rade Terzić.

Terzića nema među krivično gonjenima jer ga je tadašnji republički javni tužilac Đorđe Ostojić suočio sa ponudom koja se ne odbija. Terzić je, tresući se bukvalno, napisao ostavku i pobegao. Sada je neki advokat. Što se mene tiče, ja bih ga bio zatvorio, ali dobro…

E sad, kada je reč o Legijinom obezbeđenju, imamo situaciju da se svi nekako ograđuju u stilu: „Pa, nisam mu ja dozvolio, nisam obavešten, ovo, ono…” A stvar je jednostavna. Legija je naredio tom nesrećnom Gumaru Maričiću, poslednjem komandantu JSO, da mu dodeli tri oklopna vozila i ljudstvo. I Gumar je, naravno, to izvršio jer Legija se ne odbija. Nije „higijenski”. A niko nije smeo da pita zašto: ni načelnik Službe Goran Petrović, ni njegov zamenik Zoran Mijatović, ni ministar Dušan Mihajlović. Strah ih je, oni su preplašeni. Šta, bre, ko je naredio? Čovek je sam sebi dao obezbeđenje, a još je jedan deo uputio da čuvaju Duću i Kuma u Šilerovoj.

U leto 2001. godine Vlada Srbije promoviše ideju da se JSO ponudi Amerikancima i Ujedinjenim nacijama za mirovne operacije u Avganistanu.

– To je bio potpuno „spakovan” dogovor. U prvom trenutku ideja je bila popularna u JSO, ali ubrzo neko im pušta crva. Kao, nemojte da ste ludi da idete, tamo će vas razoružati i sve će da vas pošalju u Hag. I sada se oni uzjogune, neće da idu i tu nastaju razne scene. U oktobru 2001. godine, 5. oktobra Legija se sastaje sa Čedom, viče na njega i optužuje ga da vlasti hoće da ih pošalju u Hag. To je obična budalaština, ali, to je i ono što se u Zemunu zove „gasiranje”. A ko je lik koji je Legiji i ovima pustio priču da će svi u Hag? To je, prema mojim saznanjima, neko iz neposredne okoline kabineta Vojislava Koštunice, neko ko je posle otišao u Ameriku, jer je bio uvređen što ga nisu postavili za konzula u Čikagu. Ima ljudi koji tačno znaju o kome se radi, ali on je sada irelevantan jer je otišao. No, činjenica je da je nastupila masovna „ložnjava” oko Haga.

Tu je i onaj čuveni spisak 362 policajca za koje se tribunal tobože interesuje. To je podmetnuto „Reporteru”. Od te gomile ljudi meta Haga su u stvari jedino Frenki Simatović i Sreten Lukić. To je dotureno preko veza iz vojnobezbednosnih struktura. A sam spisak je sastavljen veoma jednostavno: na njemu su policajci koji su odlikovani ili ranjeni tokom ratovanja na Kosovu, čak ima i nekoliko imena poginulih.

Posebno parče novije istorije je pobuna „crvenih beretki”. Posedujete transkripte telefonskih razgovora koje su tih dana vodili Dušan Spasojević i za sada neimenovani muškarac?

– Ti telefonski razgovori presretnuti su 9. i 11. novembra 2001. Sagovornici su Dušan Spasojević i nepoznati muškarac (NM) za koga se pretpostavlja da se javlja iz glavnog stana JSO u Kuli. Broj telefona sagovornika bio je zaštićen, a danas je skoro sasvim izvesno da je reč o Gumaru Maričiću, komandantu JSO. Duća je govorio sa mobilnog telefona koji inače pripada Miladinu Suvajdžiću Đuri Mutavom. Evo kako je to sve izgledalo:
9. novembar 2001.
21.14 časova
NM: Zvali su me sa jedne televizije za neko saopštenje u vezi s tim. A ja imam sa te strane otvorene kanale.
Duća: Poslao sam ja 40-50 novinara.
NM: Znam. Zvali su već mene da me pitaju da neće biti priheftani.
Duća: Koga imamo?
NM: Imamo Pink.
Duća: Pa oni su otišli tamo. Neka puštaju sve. Zvaću te ja pošto neću imati broj.
21.31 časova
Duća: Jesi video kakva je frka u državi?
NM: Jesam. Zvao sam Koleta da prenese ovome da ne reaguje, da ne komentariše.
Duća: Dobro si mu rekao. Neka se uzdrže da im ne bi j… mamu.
NM: Ja sam mu rekao, nisam spominjao tebe. Rekao sam da me direktno zvao komandant jedinice, da su popizdeli, da otkazuju poslušnost… I on mi se zahvalio što sam mu rekao i rekao je da će zvati Nešu. Rekao sam mu da mu kaže da se uzdrži. (Neša je Nenad Opačić, novosadski gangster)
Duća: Znači, ako me zveknu znaš od koga je.
NM: Idi u crkvu, pomoli se. Molim te idi sutra u crkvu.
22.38 časova
Duća: Šta ima?
NM: Evo gledam nešto na TV-u, ne znam šta se ovo dešava.
Duća: Ja bio sa ovim drugarom (Legijom, sada je jasno), zovu ga svi. Ovaj mali zove da se nađu sa ovim mojim, ali ne mogu do sutra da ga nađu. Povukli mu obezbeđenje, ovi iz jedinice otišli u Kulu svi, povukli se od njega. (Ovaj mali je Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade Srbije, a ovaj moj je Legija)
NM: Tu nikako ne treba dozvoliti da se nešto amortizuje.
Duća: Da, gotovo, nikakva amortizacija.
11. novembar 2001.
21.50 časova
Duća: Zovi ovoga i reci mu da kaže onome da nema šanse da se popusti, samo da ne izdaju. Znači, nema šanse da se popusti, odjebaće ga, sad ko izda -pizda. Svoje zahteve moraju da ispune. Nema sile, osim Koštunice, ako on naredi.
NM: Misliš da prekinu? On to neće da uradi. (On je Legija)
Duća: I verovatno sutra dolaze za Beograd. I nema šanse da odustanu, dok ovaj (Dušan Mihajlović) ne ode. Znači, javi mu da zna, ovaj Koštunica. Javi mu da je otišao ovaj (Đinđić) tamo. Samo nemoj sa tog telefona.
22.39 časova
Duća: Jesi li se čuo sa ovim?
NM: Jesam.
Duća: I?
NM: Ništa, on će se sam predati.
Duća: Pa nema ništa….
NM: Daće noćas, biće sutra u novinama. Šta ima još novo?
Duća: Ništa, ležim. Stigao je ovaj tamo, kad ti budem pričao nećeš verovati. (Ovaj bi mogao biti Čeda Jovanović)
NM: Zvao sam ove gore, u Englesku, nema nikoga.
Duća: Ma to su prevaranti.

Nije jasno na koga se to u Engleskoj odnosi opaska sa kraja o prevarantima, mada se naslućuje da je reč o kafani „Englez” u Zemunu, koja je tada bila omiljeno pojilo lokalnih gangstera i likova bliskih što Dući, što Legiji.

Jasno je da je oružana pobuna JSO imala potpuno i trenutno pokrivanje svih elektronskih i štampanih medija i nisu potrebne stručne analize da bi se videlo ko je od medija navijao za njih, a ko je bio zabrinut za sudbinu Srbije. Svedok-saradnik Zoran Vuk Vukojević je ispričao: „Vozili smo novinare. Išli smo par puta sa Bracanovićem. Šta ja znam, išao je i neki novinar sa Pinka, posle toga mu je Dušan kupio kameru, u stvari, radio je na RTS, pa je posle prešao na Pink. Kupili su mu kameru za to”.

Postoji dosta dilema oko iskaza Zvezdana Jovanovića, čoveka koji je optužen da je ubio premijera Đinđića. Šta je sudski validno, šta ne?

– Ja imam uvid u verziju Zvezdanovog iskaza čiji je deo objavljen. To je tih pet strana iz aprila 2003. godine. Dakle, postoje dva iskaza sa kojima se sada manipuliše. Prvi je informativni razgovor koji ne ulazi u sudske spise, to je takozvana prethodna radnja. Mile Novaković je pričao sa Zvezdanom, a njegov kolega Rodoljub Milović je hvatao beleške. Šta su oni pričali, ja to ne znam jer je to službena beleška organa unutrašnjih poslova. Drugi je onaj koji je objavljen i tu su prisutni čovek iz policije, neko iz specijalnog tužilaštva i advokat Vesna Radomirović. Tu ima mnogo zanimljivih detalja. Jedan je, na primer, da je tokom tog drugog iskaza Vesna Radomirović predložila Zvezdanu da se brani ćutanjem, što je ovaj odbio uz obrazloženje da je obećao momcima da će sve ispričati. Kada kaže momcima, misli na policajce sa kojima je prethodno razgovarao. Ono što je važnije jeste da ono što je Zvezdan ispričao, to se prosto ne da izmisliti.

Da li je Dušan Spasojević Šiptar nameravao da Gradimira Nalića postavi za ministra unutrašnjih poslova?

– Ja zaista ne znam šta se događalo u Dućinim kokainskim snovima. Jednostavno, odbijam da poverujem u takvu mogućnost, niti mislim da bi Grada pristao, znam čoveka. Ali, nije isključeno da je Duća stvarno mislio da će nastati opštenarodni ustanak posle ubistva Đinđića, pa će oni da se pridruže JSO koja će da zavodi red, pa posle postave svoju „koncentracionu vladu”…

Više nije sporno da je postojala čvrsta veza između kriminalaca i službe bezbednosti. U tom kontekstu pominjete Milorada Bracanovića?

– On je bio sitni glodar iz državne bezbednosti, poznat po tome što je stalno sedeo na poslu i jako se trudio, sve sa prosečnim rezultatima. Krenulo ga je posle dolaska Radeta Markovića na čelo Službe. Postao je obaveštajni oficir, pa pomoćnik komandanta za obaveštajno-bezbednosne poslove u JSO. Šta je Bracan tamo sve radio, ja zaista ne znam. Znam da je nakon toga postao načelnik Sedme uprave BIA (tehnika, prisluškivanje, tajno snimanje…), uprkos protivljenju Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, jer su ga oni tada „pročitali”. Zoran Đinđić je iz nekog razloga insistirao na Bracanoviću. Ne znam ko je Zoranu tu ideju utuvio u glavu, moguće da je Legija. Ne znam, ne smem ništa da tvrdim. Uglavnom, Bracanović je bio u prilici da ima uvid u kompletan sirovi materijal Službe. Niko nije mogao da mrdne a da Legija o tome ne zna. Ljudi iznutra, iz Službe, sa kojima sam razgovarao sumnjiče Bracanovića da je pružao obaveštajno-tehničku podršku Spasojeviću i ekipi u nekim slučajevima otmica, čak i u nekim ubistvima. Zašto je Bracanović pušten iz pritvora, meni i danas nije jasno. Još nešto: Bracanović je bio glavni Legijin kandidat posle petog oktobra za načelnika ili zamenika načelnika Službe. To tada nije bilo moguće, ali su Ulemekove želje ipak ispunjene u novembru 2001.

Kada se već stalno pominje taj obaveštajno-tehnički operativni rad, prisluškivanje ovih i onih, nije na odmet pomenuti aferu „četvorožilni kabl”.

– Ta afera može da nosi naslov i „pijana junska noć”. Aca Tomić „naložio” Koštunicu, Ljilju Nedeljković, Gradu Nalića, a nije im trebalo mnogo, da su pod prismotrom i da ih prisluškuju. Iz docnijih iskaza generala Đakovića, Simića i Vasiljevića proizilazi šta se sve događalo u Upravi bezbednosti VJ, od pola dva do pola četiri izjutra 5. juna 2001. Onako bunovni sakupljaju se generali u onom potkrovlju stare zgrade Generalštaba u Kneza Miloša 9, dok se po hodnicima motaju nervozni specijalci “Kobri” koje je uzbunio Nebojša Pavković. Pavković im ispriča kako je bio pozvan da dođe kod Koštunice i kako je tamo zatekao Acu Tomića, Gradimira Nalića, Ljiljanu Nedeljković i Vojislava Koštunicu. Onda mu je Gradimir Nalić objasnio da u izvesnoj kući ima izvesna agencija odakle se prisluškuje Predsednik. Na pitanje kako, Nalić je objasnio da se to radi putem četvorožilnog kabla i da se to odmah noćas reši, odnosno, da se izvesna zgrada zauzme silom.

Sva sreća pa se zahvaljujući prisebnosti nekih generala, uključujući začudo i Pavkovića, ništa nije desilo. A i da se desilo? Na šta bi to ličilo? Zamislite, „Kobre” upadaju u tu zgradu kod Beograđanke, nalaze jednog usnulog noćnog čuvara, na spratu nema nikoga, nalaze gomilu nekakvih kompjutera za koje bi se ispostavilo da su kompjuteri Biroa za informisanje Vlade Srbije. Našli bi i taj čuveni četvorožilni kabl koji je zaista bio provučen do te zgrade od telekomunikacionog centra.

Kako je funkcioner JUL–a Goran Matić stvarao privatnu službu bezbednosti?

– Matić je 1999. pokušao da formira paralelnu službu bezbednosti pod kontrolom partije Mire Marković. „Agencija” je bila smeštena na Dedinju, u jednoj vili nedaleko od kuće Jovanke Broz. JUL nije zazirao ni od čega. Čak su i radikali imali po neki zazor, ali JUL ne. I sada taj Goran Matić dolazi na ideju da on ima svoju agenciju za spletkarenje. Otkuda znam za sve to? Pa, pričali su mi neki dobri ljudi iz Službe. Inače, Goran Matić je jedan oblik života koji je dosta čudan. Druga zanimljiva pojava zove se Zoran Mangotić, bivši načelnik jednog od odeljenja tadašnje Sedme Uprave RDB-a, odnosno BIA (tehnika, prisluškivanje). Taj je „umetnik” bio nerazdvojni prijatelj i saradnik Gorana Matića, što nije zločin, mada je sramota. Strašno je to što je Matić upravo uz zdušnu pomoć Mangotića počeo da pravi svoju sopstvenu službu bezbednosti.

Prvi sukobi na relaciji Surčin-Zemun, odnosno, Čume-Duća poslužiće kasnije kao osnov za raskrinkavanje zemunskog kriminalnog ganga.

– Nije baš sasvim jasno oko čega su se zakačili Čume i Duća. Prvo, Legija, koji se spajtao sa Zemuncima, iz nekog razloga nije voleo Čumeta. Čume je za Legiju seljačina, dođoš iz Bosne, pa sad i Surčinac. Govorio je za njega: „Ona seljanka, ona džukela”. Osim toga, Spasojeviću i Lukoviću je premalo onoga što imaju, oni bi hteli sve i odmah. Oni shvataju da mogu i više jer vide da iza njih stoji veoma snažna oružana ruka državne bezbednosti. Čume u to vreme hoće da legalizuje poslove, kao i svaki pametan kriminalac.

Ima tu još nešto o čemu se manje zna. Naime, Duća se nameračio na nešto veoma krupno: koncesija za buduće benzinske pumpe, restorane i ostalo duž budućeg auto-puta Beograd-Novi Sad-Subotica. To se Čumetu, kao glavnom za asvaltiranje puteva u Srbiji, nije dopalo.

Dolazi do zahlađenja odnosa. I dolazi do Čumetovog trovanja i prebacivanja na VMA uz posredovanje Neobjše Pavkovića, mada je bilo nepotrebno jer bi ionako bio primljen… Tu, kao na samrti, Duća se kune da će ubiti kučku, Čume se slaže. A kučka je Ljiljana Buha. Da li će Čume i njegova gospođa ikada otkriti pozadinu tog događaja, to ne znamo, ali je fakat da se ovaj nečim otrovao. Fakat je i da se posle toga Ljilja okrenula Dući i Kumu Lukoviću, koji je sakrivaju u neki od svojih „štekova” u Ulici vojvode Stepe. Ima tu, međutim, još jedna priča. Čume se mnogo švalerisao, pravio neku vanbračnu decu i gospođa Ljilja to više nije htela da trpi.

Šta se događa dalje sa vođama zemunskog klana i sa Čumetom?

– Spasojević i Luković nisu trpeli konkurenciju, pogotovu ne u poslu sa narkoticima. Deo konkurenata su ubili, a deo uklonili na drugi način. Tako je pao i Sreten Jocić zvani Joca Amsterdam u Bugarskoj, jer su Zemunci, kažem navodno, hteli da eliminišu glavnog posrednika u liferaciji kokaina u Zapadnu Evropu. Joca Amsterdam je to bio i, bojim se, ostao. Prema nekim podacima, tada su nestale dve tone Jocinog kokaina. Takođe, neko je bugarskoj policiji pokazao na Amsterdama i rekao im da je to čovek koga holandsko pravosuđe traži zbog ubistva policajca i drugih teških krivičnih dela. Tu ga Bugari uhapse i nađu mu legitimaciju srpskog MUP-a sa registarskim brojem državne bezbednosti i izruče ga Holanđanima. Sada je tamo u zatvoru. Sa kim je radio? Da li sa Dućom i Kumom?

U tom periodu Čume već traži kontakt sa policijom. I dalje ne veruje da ga Spasojević i Legija „nameštaju” ali sve više razmišlja u tom pravcu. U razgovoru sa jednim tadašnjim državnim funkcionerom, prisećajući se detalja oko nekih događaja, sklapa mozaik i počinje da sumnja. A onda u avgustu 2002. godine na Čumeta i onog nesrećnog Ivicu Nikolića neko puca iz „kalašnjikova” sa prigušivačem, u Zemun Polju.

Vi ćete u knjizi navesti neke sasvim nove detalje koji, praktično, predstavljaju pisanu rekonstrukciju napada na Čumeta. Odakle Vam te informacije?

– Reč je o sasvim novim podacima koje sam rekonstruisao iz razgovora sa ljudima koji su učestvovali u kasnijim susretima sa Čumetom u direkciji njegove firme „Difens roud”. Šta se tu događalo? Naime, preko svojih obaveštajnih veza ti ljudi (iz ondašnje vlasti) su saznali da su se Legija i Sretko Kalinić Beli, onako bez daha, dovezli u bazu JSO u Kulu, a nisu tu bili mesecima (pri tom je Legija u penziji). Kasnije, kada se sve poveže, nedvosmisleno proizilazi da su njih dvojica odatle otišli u Zemun Polje i pucali na Čumeta. Te večeri Čume odlučuje da priča. Poverava se ljudima iz Vlade Srbije. A onda nestaje. Prvo u pravcu Nemačke, pa Male Azije. Sedi neko vreme u Turskoj, negde na obali. Gde sve nije bio.

Recimo, postoje podaci da iz Ankare Đinđića zove naš ambasador i javlja da je Čume upao u ambasadu u panici, probio ogradu, da se dere kako hoće da ga ubiju i traži smesta kontakt sa Vladom Srbije. Preko telefona Čume, vidno potresen, priča kako su ga „u Istanbulu pronašli neki Muslimani, plaćene ubice iz Sarajeva, Dućini prijatelji”, da je „skočio s trećeg sprata i vozio do Ankare bez prestanka”. Zoran Đinđić se smeška, ali mu je svega dosta. Zove Bebu Popovića i moli ga da smire Čumeta i da mu ga skinu s vrata. U razgovoru s Bebom Čume obećava da će svedočiti, samo da ga spasu odatle. Popović stupa u kontakt sa engleskim službama, ali one imaju birokratskih prepreka i treba im dve nedelje da postupe… Goran Petrović, tada načelnik SID (Službe za informacije i dokumentaciju, odnosno, spoljne obaveštajne službe pri Ministarstvu inostranih poslova), javlja da ambasada u Ankari nije bezbedna, a i da ministar Svilanović za dva dana dolazi tamo u službenu posetu sa sve novinarima i svitom, tako da preti skandal ako se dozna da je Čume tamo.
Sve vreme najveći problem je kako da se sa Buhom komunicira, a da udba to ne sazna. Posle dizanja u vazduh „Difens rouda” on donosi definitvnu odluku da sarađuje. E, ali sada nastaje drugi problem. Dolazi naime do sistematskog otezanja u saveznoj skupštini, namerne opstrukcije usvajanja specijalnog zakonodavstva za borbu protiv organizovanog kriminala, kojim bi se aktivirao već postojeći zakon usvojen u Skupštini Srbije. Opstrukciju vrše DSS, radikali i socijalisti i njihovi crnogorski saveznici. Tih par meseci kašnjenja je verovatno koštalo glave Zorana Đinđića.

Kada su videli da više neće biti odlaganja donošenja specijalnog zakonodavstva, Duća i ekipa rešavaju da krenu u kontraofanzivu i dolaze na ideju, negde u januaru 2003. godine, da Zorana Đinđića treba likvidirati.

Pominjete jedan dogovor vrha vlasti po kome je Zoran Đinđić diskretno trebalo da zatraži pomoć iz inostranstva za obračun sa podzemljem u Srbiji.

– Da, to se dogodilo dosta ranije. Naime Đinđić i ljudi koji su mu lojalni shvataju da su im i policija i državna bezbednost infiltrirane sa kriminalcima i traže pomoć od onih svojih saveznika u inostranstvu koji već imaju prethodna iskustva u borbi protiv organizovanog kriminala. Odlučuju se da prihvate dve ponude: britansku i nemačku. Britanci imaju dobra iskustva u svemu tome, ne toliko njihove obaveštajne službe koliko gradske policije i pogotovu carina i poreska služba.

U najvećoj tajnosti se odabira nekoliko mladih i sposobnih policajaca MUP-a, šalju se tamo na obuku, obezbeđuju se tehnička sredstva. Nemci tu sa tehnikom takođe pomažu, dok su Britanci glavni za instruktažu. Uglavnom, posle obuke naši policajci se vraćaju i počinju, u strogoj tajnosti, da rade svoj posao. Oni su jezgro operacije „Svedok”. Odgovaraju direktno i samo Zoranu Đinđiću. Rade, sravnjuju sve što im priča Čume sa ranijim saznanjima.

Da li Vi kao dobro obavešteni novinar znate da u tim trenucima traje operativna akcija pod šifrovanim imenom „Svedok”?

– Ne, tada to ne znam. Međutim, vidim da se u jesen 2002. godine stvari naglo zgušnjavaju. Posle 35 godina u ovom poslu čovek razvije neko svoje šesto čulo. Osim toga, Beograd je jedna električna varoš u kojoj se sve sazna i oseti ako se razgovara i druži sa odgovarajućim ljudima. Osećam da se događa nešto pogrešno. Okidač za moju zabrinutost je ubistvo Željka Škrbe i Nenada Batočanina, pomoćnika načelnika Prve uprave Saveznog SUP-a (zaštita lica i objekata), krajem decembra 2002. godine. Sticajem okolnosti sam bio u kontaktu sa nekim od kolega Nenada Batočanina. Po svemu, taj Batočanin je bio jedan pristojan i ozbiljan mlad čovek koji je, prema onome što su mi ispričali, uhvatio Škrbu za svedoka-saradnika. Željko Škrba bi bio jedan od ključnih svedoka u nekom predstojećem suđenju za organizovani kriminal. Zašto?

On nije kontrolisao, ali je imao uvid u protok jednog dela novosadskog heroinskog puta (Nenad Opačić). Bio je kao „bosančeros” u kontaktu sa Momčilom Mandićem i postojala je osnovana sumnja među Batočaninovim prijateljima i kolegama da je Škrba mogao da im ukaže na put kojim se heroinski prihodi „novosadske veze” slivaju preko Mome Mandića Radovanu Karadžiću. Batočanin prijavljuje svom tadašnjem ministru Zoranu Živkoviću da se viđa sa tim i tim, da igraju fudbal. Zoran mu kaže: „Nemoj to da radiš”. Ovaj ga ne posluša i nastavlja. Kada su se ovi osvestili i shvatili da Škrba „peva” Batočaninu, rešavaju da ih ubiju obojicu, jer je tako najsigurnije. Koji „ovi”? Pa, Zemunci. Uglavnom, Batočaninove kolege kreću u neku sopstvenu istragu ali im ubrzo biva rečeno da sve obustave i zaborave. Sada mi je jasno i zašto. Zato što bi oni svojim aktivnostima mogli da kompromituju jednu mnogo ozbiljniju i sveobuhvatniju operaciju, akciju „Svedok”!

Sve se, međutim, nekako razvodnjava. I, dolazimo do pokušaja ubistva premijera Đinđića, na auto-putu kod Beogradske arene, koji Vi rekonstruišete do najsitnijih detalja.

– Da, ja taj događaj rekonstruišem iz minuta u minut, onako kako su se stvari odigravale. Odakle mi svi ti podaci? Pa, iz spisa. Iz spisa i na osnovu konsultacija sa desetak, petnaest ljudi koji su bili direktno angažovani u celoj ovoj priči i od kojih mi je svaki ispričao svoju verziju. Sve se to uklopilo u ono što sam stavio u knjigu.

Sve je tu manje-više poznato. Ima samo jedan detalj koji nije razjašnjen i biće sramota ako se ne razjasni: okolnosti pod kojima je Dejan Milenković Bagzi pušten iz sedmodnevnog (pretvorio se u trodnevni) pritvora. Legenda u Četvrtom opštinskom sudu kaže da je tih dana jedna torba sa 50.000 evra promenila ruke. I to nije bilo prvi put. Zna se i preko koga to ide, ko je posrednik, ali ja ne smem da kažem. To ide jednostavno: jedan donese torbu i ostavi je, posle dođe drugi i pokupi je. To ceo Četvrti opštinski sud i Četvrto opštinsko tužilaštvo znaju, znaju godinama i doći će dan kada će neko da „propeva”. I smatram da bi ministar pravde Stojković trebalo malo više računa da povede o tome, nego što se brine o meni.

Prema Vašim podacima bilo je dosta operativaca nekadašnje SDB koji su direktno sarađivali sa zemunskim gangsterskim klanom. Među njima su Branko Bezarević i Toni Gavrić.

– Ima jedna priča vezana za Branka Bezarevića i Tonija Gavrića zvanog Zebra, koji se, inače, spremao da Zemuncima proda najsavremeniju opremu za prisluškivanje mobilne telefonije iz Hong Konga, za nekih 30.000 evra. E sad, Bazarević i Gavrić su ljudi koji su praktično bez posla, jer BIA sa njima nije produžila ugovor. Oni su među onih prvih 400–500 koji su ostali neraspoređeni. I nikako njih ne treba dovoditi u vezu sa BIA jer oni nisu postali njeni radnici u trenutku kada novopostavljeno rukovodstvo, na čelu sa Goranom Živaljevićem, počinje da čisti Agenciju.

Međutim, Bezareviću i Gavriću niko ne oduzima legitimacije. I oni sve vreme tumaraju po tim raznim mestima kao što su operativni centri, tehnika, dolaze na kafu kod „kolega”, muvaju se okolo, pričaju u drugarskoj atmosferi kao kad bih ja došao kod vas u redakciju i onako kolegijalno pogledao o čemu pišete. E, tako Bezarević sedi i gleda u ekran nadzornih kamera koje snimaju Đinđićevu kuću. Pa onda izađe napolje pa pošalje praznu SMS poruku koja znači: „Krenuo je”.

Inače, taj Toni Zebra obaveštavaće kasnije Dućinu ekipu o nabavkama kompjutera, softvera i pratećih uređaja za prisluškivanje GSM telefona u BIA i upozoravaće ih na opasnosti od toga. Tonija Gavrića identifikovaće tek kasnije Zoran Vuk Vukojević kada je postao svedok-saradnik, pregledajući fotografije ljudi zaposlenih u Državnoj bezbednosti.

Poseban odeljak Vašeg istraživanja odnosi se na izuzetnu upućenost podzemlja u funkcionisanje mobilne GSM telefonije.

– Bili su „apsolutni šampioni”, sve su znali o tome. Posebna je bila upotreba takozvanih specijala. Dobro, i mi smo to radili pred Peti oktobar. Nakupujete na Bulevaru gomilu onih SIM kartica sa brojevima, 063 ili 064 svejedno, onda iskoristite jednu za samo jedan razgovor, prerežete makazama i bacite. Kada je reč o telefonima, vic je u tome da su oni koristili one starije tipove koji nemaju vlastiti identifikacioni kod. Zato su Duća i Kum kupovali gomile, upravo tih starijih, mobilnih telefona. Svedok-saradnik Vukojević, koji im je nabavljao to, kaže da su kupovali stotine telefona mesečno. Njima je svaki telefon služio za jedan razgovor, za slanje jedne SMS poruke.

„Specijal” je njihov taktički termin. Pitaju me otkuda sve to znam. Zato što sam danima sedeo nad hiljadama strana i čitao ta objašnjenja koja su davali gangsteri. Kada sam shvatio ta objašnjenja, onda sam razgovarao sa inženjerima čija je struka GSM telefonija.

To sam prevashodno radio u cilju prikupljanja materijala za knjigu, da bih shvatio kako ta kriminalna organizacija funkcioniše. Našao sam par ljudi koji su učestvovali u postavljanju infrastrukture te mreže kod nas i oni su mi ljudi lepo sve objasnili. Između ostalog sam saznao i čemu služi čuveni kombi na ulici. Ne beli kombi, on služi za praćenje i otmicu Stambolića, nego neki drugi kombi, onaj za praćenje mobilne telefonije.

Godinama provejavaju priče da je lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj dobro poznavao Dušana Spasojevića Šiptara.

– Tu je sasvim sigurno postojao početak jednog, kako da kažem, toplog prijateljstva. Duća uopšte nije bio naivan čovek. Mahnit da, ali glup nikako. Shvato je ko u Zemunu drži vlast. S druge strane, Šešelj je znao da se Duća mnogo nešto njuška sa državnom bezbednošću. Shvatio je da to može da bude korisno. I bilo je korisno kada je trebalo bacati bombe u razne dućane, razbijati demonstracije po Zemunu. Onda je Duća Šešelju poklonio nekakav džip „micubiši pađero”. Konačno, početkom 2003. Spasojević je, po iskazima svedoka, počeo da nudi Šešelju zaštitu i spašavanje od Haga, odnosno, da ga sakrije kao što je sakrio Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a. Šešelj je to odbio jer je već doneo odluku da se preda Hagu. Tako se to završilo, a da je bilo njuškanja bilo je, da je bilo veza bilo je.

Kao datum hapšenja zemunskog kriminalnog klana označen je 15. mart 2003. godine. Bili su to dani trke sa vremenom. Šta se sve dešavalo?

–Informacije o tome procurele su do Zemunaca iz vojske, kaže jedan svedok, odnosno, od Zvezdanovog (Zvezdan Jovanović, optužen za ubistvo premijera Đinđića, M. J.) rođaka iz Uprave vojne službe bezbednosti, kaže drugi svedok. Naravno, ostaje da se do kraja razjasni kako je sve bilo. No, činjenica je da je vrhunac akcije „Svedok” bio planiran za neki 13., 14., ili 15. mart. Kada se sve što je postojalo protiv Zemunaca lepo upakovalo, to je već bio 10. mart. Tog 10. marta prepodne Ljubiša Buha Čume u Slovačkoj potpisuje specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću taj svoj čuveni završni iskaz. Sada je samo trebalo sastaviti krivične prijave i krenuti u hapšenje. Kako je to do kriminalaca procurelo, stvar je državnih organa.

Sada znamo da se Duća nekoliko dana ranije uznemerio. Znamo da ekipa za likvidaciju Đinđića čeka svoj trenutak već 10. marta.

Atentat! Sa do sada neobjavljenim detaljima Vi opisujete šta se odigravalo tog 12. marta 2003. godine.

– Čitav taj događaj je apsolutno razjašnjen. Zvezdan Jovanović priznaje da je pucao dva puta, da je prvim metkom pogodio Đinđića, a drugim telohranitelja Veruovića, za koga mu je, kaže, žao. Šta je problem? Prvo to što su posle atentata oba vozila pomerana (da bi se ranjeni prevezli do Urgentnog centra, M. J.) i kasnije je bilo nemoguće rekonstruisati njihov tačan položaj. Takođe, jedan od nedopustivih propusta je što tih dana zbog rekonstrukcije nije radio video nadzor nad dvorištem ispred zgrade Vlade Srbije. To ne mogu da razumem. Pa oni su mogli, dok ne renoviraju taj sistem, da se obrate nekom za privremeno rešenje. Da su mene pitali ja bih odveo kod mog druga Stevice iz Novog Sada i on bi im to rešio za 2.000 evra tako da funkcioniše. Čovek se time bavi i završio bi im to za jedno popodne. Ne, oni su morali da čekaju da im Institut za bezbednost napravi elaborat. Jaka „firma”. Doduše, bila je nekada.

Druga neoprostiva greška je što obezbeđenje i premijer nisu koristili onaj tunel za bezbedan ulazak u zgradu. Zoran Đinđić je navodno govorio da ne želi da u kancelariju ulazi kao pacov. Da, on je olako shvatao sopstvenu bezbednost. Njega su Nemci iz Saveznog kriminalističkog instituta iz Vizbadena jedva nagovorili da se preseli na Dedinje tako što su ga vodali po gradu i pokazali mu sva mesta sa kojih neko može hladno da ga ubije. Ukazali su mu na 67 takvih pozicija.

Da li je Dušan Spasojević Šiptar ostavio svoj „politički testament”, odnosno izdao naređenje da svi treba „da idu u šumu i sačekaju da se digne JSO, zauzme Beograd, a onda da im se pridruže”?

– Legija je očigledno „navukao” ove magarce, unapred i sa umišljajem, da ubiju Đinđića, a onda se izgubio, ostavljajući ih na cedilu. Pri tom, on je nekih 15 dana ranije odlazio u zapadnu Hercegovinu da bi, preko svojih legionarskih, gangsterskih i drugih prijatelja, sebi osigurao takozvanu izlaznu liniju. Ja opet kažem da ne znam šta je Duća Spasojević razmišljao u svojoj kokainskoj glavi. Žao mi je što je ubijen jer bih voleo da čujem šta je zamišljao. Ostaje nam da na osnovu izjava svedoka mislimo da je Duća verovao da će posle ubistva Đinđića biti uspostavljena neka takozvana koncentraciona vlada uz pomoć koje će biti rešeni svi njegovi problemi.

Znamo da je, prema iskazu svedoka-saradnika, Spasojević svojim ljudima poslao poruku u stilu da treba preseći električne dalekovode, pa srušiti „Gazelu” i tome slične budalaštine. Doduše, Duća je razmišljao na sledeći način: „Ako smo mogli da dignemo u vazduh Čumetvu firmu i mašine, zašto ne bismo i most?” A „Difens roud” su mogli i bolje da odrade. Koliko sam shvatio, 17 punjenja od trideseti i nešto im nije opalilo. Ali, dobro, to je ta čuvena stručnost JSO o kojoj se toliko priča, a u koju ja nikada nisam verovao. U svakom slučaju, Spasojević je poslao poruku da oni mogu sve da urade.

Pogibija dvojice vođa zemunske družine i danas je tema koja izaziva pažnju javnosti. Dakle, da li su Duća i Kum streljani, ili ubijeni u policijskoj akciji 27. marta 2003. godine?

– Ministar Mihajlović je izričito zahtevao da Spasojević i Luković po svaku cenu moraju biti živi uhvaćeni, čak i po cenu da SAJ pretrpi gubitke. Usledila je akcija i desilo se šta se desilo. Jedan policajac je čak iz blizine „overio” Mileta Lukovića, iako je već bio gotov.

Pri svemu ovome treba imati u vidu da je policija znala sa kim ima posla. Pored toga, nesporno je da je loše urađena obaveštajna procena čitave akcije. To mi je potvrđeno iz nekoliko izvora. Dakle, kada su konačno locirali čoveka od čije žene su ovi uzeli ključeve te vikendice, policajci su diskretno tu ženu odvojili i rekli kakva je stvar. Muž joj je bio na poslu. Sačekali su ga i izvukli. Onda su sa njim otišli u Meljak. Pri tom ne smeju da priđu blizu jer to je vikend naselje, svako svakoga poznaje i bilo koji „strani” automobil može da izazove sumnju.

Parkiraju se na nekom mestu odakle se to vidi. Čovek pokaže na kuću i tako to neko zabeleži, ali se pogrešno shvati, umesto desne oni kao cilj odrede levu… Takođe, nije bilo mnogo vremena za gubljenje, za postavljanje osmatrača, tehnike. Zašto? Pa već je uhvaćen ritam promene mesta skrivanja Duće i Kuma i moglo se očekivati da oni ponovo nestanu i ko zna kad bi bili uhvaćeni. I pada odluka: „Idemo!”

Upadaju u pogrešnu kuću. Da su to radili u tišini možda ne bi bilo većih problema. Oni to rade sa velikom galamom, ova dvojica krenu da beže, naoružani, jedan na jedna, drugi na druga vrata. Treća osoba, za koju policija tvrdi da je bila u kući, koristi gužvu i uspeva da pobegne. Ko može da bude treća osoba?

Na jednoj od čaša u kući nađeni su Bagzijevi otisci i pozitivno identifikovani. Ali, mi ne znamo koliko su ti otisci stari, odnosno, da li su od tog dana ili od ranije. Zna se da nekoliko dana ranije zajedno beže Duća, Kum i Bagzi. Saša Pejaković ih ostavlja zajedno negde na Žarkovu. Neka Bagzijeva baba tetka prijavljuje da se Milenković 26. marta pojavio kod nje u Surčinu, oteo nož i komad slanine i zbrisao. Da li je i sutradan, kada je izvedena akcija upada u kuću, Bagzi bio sa Dućom i Kumom, to bi on trebalo da ispriča.

Na površinu isplivavaju mnoge tajne, između ostalih i priča o sastancima Ace Tomića i Radeta Bulatovića sa Legijom i Dušanom Spasojevijem.

– Ima jedan dokument koji sam, eto, našao na ulici, ispao iz nekog kamiona. Ja ih zvao da im vratim, ali me nisu čuli. Uprava vojne službe bezbednosti Ministarstva odbrane Srbije i Crne Gore se obraća Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, a sve povodom saznanja o kontaktima generala Ace Tomića sa Borislavom Mikelićem, Legijom i Dućom. U stvari, Borislav Mikelić je preko svog vozača i bivšeg Arkanovog vojnika Dragana Bege Vujičića udesio sastanak Ace Tomića i Radeta Bulatovića sa Legijom Ulemekom i Dućom Spasojevićem.

Pa se tu kaže da je general Tomić stupio u kontakt sa Borislavom Mikelićem, bivšim premijerom Republike Srpske Krajine, koji je preko njega u stvari želeo da se sretne sa Vojislavom Koštunicom, navodno, zbog pružanja pomoći za odbranu Slobodana Miloševića. To je bilo negde u leto 2001. godine. Bilo je više tih susreta, a prilikom jednog Mikelić je zamolio generala Tomića da primi Legiju, što je ovaj prihvatio. U pomenutom dokumentu se navodi da je Legija prilikom prvog susreta sa generalom pitao Tomića da li može da dođe jedan njegov drugar koji hoće da se upozna sa generalom koji je, eto, uhapsio Perišića. Veoma brzo pridružio im se Dušan Spasojević. Aco Tomić tada je od Duće na poklon dobio GSM telefon „Nokia” najnovijeg tipa, sa kamerom, ali kaže da je to primio kao normalan znak pažnje.

Ima tu još nekih zanimljivosti. Kao ona da su u vreme pobune „crvenih beretki”, novembra 2001. godine, u kabinet generala Tomića došli Mikelić i Legija. Na njihovu žalost, Tomić je tada sa Pavkovićem bio na službenom putu u Moskvi. Tom prilikom Legija je izneo podatke da će doći do sukoba između JSO i „Kobri”. Pa se priča da je Legija navodno dobio neke garancije da se vojska neće mešati. U šta da se meša ili ne meša?

Kažete da ima puno onih koji su „svraćali na kaficu” u Šilerovu, ali da ih zbog prostora i vremena ne pominjete u knjizi?

– To je tačno. Evo, recimo Čeda Mihajlović, koji se tom prilikom zvao Igor Baruh. Jedan od mojih najomiljenijih munđosa koje sam upoznao. Obožavam ga što će on sa podjednakim žarom da ukrade 100 maraka i 20 miliona. Pojavio se u onom skandalu 1995. godine, kao on je Haškom tribunalu dostavio strašno važna dokumenta koja navodno teško optužuju Miloševića. Ali ništa. U međuvremenu je bio u Americi i prekrstio se u Igora Baruha. Pojavljuje se 2001. u Zemunu i nekako se, preko žena, spajta sa Dušanom Spasojevićem. Počnu da se druže, Čeda bogat, vratio se iz Amerike, hoće da pokreće neke biznise, formira dve „miki maus” kompanije sa onim strašno zvučnim imenima.
E sad hoće oni da rade neki zajednički biznis sa trkaćim konjima. Suludo, jer Čeda je po svojoj životnoj i profesionalnoj vokaciji konjokradica i po tome je godinama ranije postao poznat. Ali on je šarmantan, pravi gospodin, svetski čovek. Duća i Legija vide da je naišla „ovca” i na kraju ga ošišaju tako što mu otmu dva motocikla „Harli Dejvison”, „Ferarija”, zlatnu „kajlu” ženinu, njegov zlatni „roleks”… I još je morao da zbriše glavom bez obzira. Dobro, to se moglo i očekivati, ali najzanimljivije je što je on prvo pokušao njih da „izvaćari”. Obećao im je da će im preko svoje pouzdane veze kupiti tri blindirana mercedesa. Zemunci su čak i dali neke pare, ali su brzo preokrenuli stvar u svoju korist. Kada sam napisao u „Vremenu” tekst o Čedi Mihajloviću posle su mi se nedeljama javljali ljudi iz Republike Srpske sa jadikovkama da je taj i njih ojadio. Zvao je neki što je Čedi dao 30.000 maraka za šleper koka-kole… Bilo je tu zaista interesantnih likova.

O Legijinom nestanku posle atentata se dosta toga zna. Poznato je i ponešto kada je reč o njegovoj predaji policiji.

– Jeste, zbrisao je, ostavio ove na cedilu i uspešno se skrivao dok se nije predao. Doduše, tu fali samo jedan delić priče: između Sent Galena i nekog silosa u blizini Obrenovca, odakle se pojavio sav zarastao u bradu i sa nekakvim insektima, valjda buvama, na sebi. Takođe, ostaje sporna noć u Ulici 29. novembra, tog 4. maja 2004. godine kada se predao patroli. Odveden je u gradsku policiju i Bog zna sa kim je tamo sve razgovarao. Razni ljudi tvrde da je pričao sa ministrima Jočićem i Stojkovićem. To bi mogao da zna Guri (Radosavljević, bivši komandant Žandarmerije, M. J.). Činjenica je da se on tamo zadržao poprilično dugo i da su mu razni dolazili.

Inače, te noći Legijinoj predaji prethodila je žestoka svađa sa suprugom Aleksandrom. Ljudi kažu da su leteli komadi nameštaja. Radna teorija među mojim izvorima glasi da je ona pokušala da ga odvrati od te odluke.

Čime se rukovodio kada je odlučio da prekine bežanje i skrivanje? Ali, sve sam skloniji teoriji koja je vezana za Jocu Amsterdama (jedan od najkrupnijih distributera heroina na putu za zapadnu Evropu, M. J.). Po toj verziji, Joca je skontao ko ga je izradio u Bugarskoj kada je uhapšen i ostao bez dve tone kokaina. Znamo da je Amsterdam raspisao nagradu za Legijinu glavu. Ako te neko „oladi” za dve tone kokaina, to se ne prašta. Zato Legijina porodica i danas ima obezbeđenje.

Da li su tačne priče po kojima je bivši načelnik SDB Radomir Marković bio „viđen” za savetnika za nacionalnu bezbednost Vojislava Koštunice, kao i da je aktuelni srpski premijer nameravao da sačuva Slobodana Miloševića?

– Bilo je takvih ideja u Koštuničinom kabinetu. Tako sam čuo od svojih izvora.

Ima tu, međutim, drugih stvari. Pre svega činjenica je da je Vlada Vojislava Koštunice izvela pravu čistku i marginalizaciju svih policajaca, radnika BIA i tužilaštva koji su u akcijama „Svedok” i „Sablja” odigrali bilo kakvu značajniju ulogu. U knjizi sam naveo koji su to ljudi. Na šta to upućuje? Pa, jednostavno na to da se DSS drži svoje dogme po kojoj je Đinđićeva vlada bila zločinačka i da svako koga su oni postavili i da svako ko se usudio da se pozabavi velikim „patriotama” kao što su Duća, Legija i Kum, taj se ogrešio.

Takođe, postoje veoma ozbiljne informacije od učesnika razgovora o tome da je Koštunica posle petoktobarskog prevrata hteo da spasi Miloševića tako što će ga postaviti za saveznog premijera. Prema tim informacijama Rusi su insistirali kod Koštunice da zadrži Miloševića na mestu predsednika savezne vlade, ali je on odgovorio da to ne dolazi u obzir jer će ga „ovi iz DOS-a pojesti”. Pitanje je kada će (ili neće) dotični transkript tih pregovora ugledati svetlost dana, ali je bilo jasno da je Igor Ivanov, ruski šef diplomatije, išao sa jednim takvim zahtevom.

Dakle, iz nezavisnih izvora postoji potvrda da se o svemu tome razgovaralo i pre Petog oktobra. Prema toj verziji, Rusi su kod Koštunice prvobitno insistirali da se ide na drugi krug predsedničkih izbora. To nije uspelo, pa se pokušalo sa drugom varijantom.

Prisutni su veoma snažni medijski i svakojaki drugi pokušaji diskvalifikacije Ljubiše Buhe Čumeta kao svedoka-saradnika.

– E, najviše volim kada neko kaže: „A zašto vaš svedok-saradnik nije svetac?” Verovatno bi njima sveti vladika Nikolaj bio odličan svedok. Pa, Čume nije svetac zato što se sveci i pošteni ljudi ne druže sa Dućom, Kumom i ostalima. Sa njima je šljam i svakojakav ološ. Cela taktika i filozovija razbijanja organizovanog kriminala, na američki, italijanski, na druge načine, zasnovana je na nalaženju „pokajnika”, onoga koji će sve da ispriča i da to posvedoči pred sudom. Taj zauzvrat umesto doživotne robije dobije dve ili četiri godine zatvora.

Ako prihvatimo da se zna ko je izveo atentat na Đinđića, ostaje pitanje ko bi mogli da budu potencijalni inspiratori ovog zločina.

– Kada je o tome reč, nismo ni malo pametniji nego ranije. Ko se okoristio? Ni dve godine po ubistvu Zorana Đinđića ne vidi se da je iko finansijski profitirao od njegove smrti. Proces povratka Srbije u normalno stanje i njeno pretvaranje u finansijski i poreski uređenu državu ukazuje da povratka na staro nema.

Činjenica je da je nekoga Đinđićeva Vlada svojom ekonomskom, finansijskom i poreskom politikom ojadila za velike pare. Naravno, to ne znači da su te oštećene stranke nužno ohrabrile, podstakle, organizovale, naručile, platile ili nadahnule ubice Zorana Đinđića, mada nije isključeno da su se neki obradovali zločinu, ali za to ne znamo. Pametnim ljudima bilo je odmah posle petooktobarskog prevrata jasno da je crnim poslovima došao kraj i da se valja prilagoditi normalnoj državi. Primera radi, neki značajni veletrgovci cigaretama to su učinili odmah. Cigarete su, uostalom, bile tek manji deo ukupnih crnih profita para-državnog kartela ostvarenih u bezdržavlju. U trgovinu tečnim gorivima red je bio uveden mnogo brže.

A šta je to ubistvo Zorana Đinđića donelo onima čije su političke dogme, predrasude i ideologija bile iskorišćene kao izgovor za taj zločin? Da li je „pretnja Hagom” manja? Da li je srpska sabornost ili sloga bliža? Je li se približilo vreme „da se Srbi slože”? Ostvaruju li se Legijini i Zvezdanovi snovi? Jesu li politički protivnici i razni medijski mešetari i „novinari” uspeli mrtvog Đinđića olajavanjem da smanje na „svoju” meru? Očigledno je da je odgovor na sva ova pitanja negativan.

U analizi događaja koji su prethodili i usledili nakon atentata, iznosite puno optužbi na račun nekih političara, novinara, državnih službenika. Da li očekujete da će se neko osetiti „prozvanim”, „uvređenim”, da će Vas tužiti?

– Nema tu optužbi. Ja samo iznosim ono do čega sam došao jednim savesnim novinarskim radom i uz proverene informacije. Ima ljudi koje smatram za budale, ima i onih koje smatram za pokvarenjake i od toga ne odustajem.

Što se tiče nekih neprijatnosti, ja ih doživljavam još od samog početka moje novinarske karijere, tako da sam se na to navikao. Evo, poslednji dosta mizeran pokušaj je bio preko tog subotičkog opštinskog javnog tužilaštva. Dakle, opštinski javni tužilac u Subotici, kao mesno nadležan po mestu štampanja lista „Vreme”, izdao je saopštenje da će oni postupati protiv mene zbog odavanja službene tajne. Reč je o objavljenom transkriptu telefonskog razgovora između advokata Biljane Kajganić i Dejana Milenkovića Bagzija. Gospođa Kajganić radosno javlja Bagziju (u begstvu) kako je postigla dogovor da on postane svedok-saradnik i kaže da je to sredila sa „starim drugovima”, od kojih je „J” (Dragan Jočić) odmah pristao, a „B” (Rade Bulatović) je posle razgovora „gore” potvrdio da dogovor važi. Uslov dogovora bio je da Bagzi kaže kako je on, po Čumetovom nalogu, naručio ubistvo Momira Gavre Gavrilovića, a da je to izvršio Dragan Teča Nikolić (vlasnik benzinske pumpe u Džona Kenedija, nedaleko od mesta gde je Gavra ubijen)… Bagzi joj je odgovorio da on to ne može da kaže, jer nije istina, ali Kajganićeva tada počinje da viče na njega: „Ma, ko te pita šta je istina? Istina je ono što sam se ja dogovorila! Ej, ova dvojica su najmoćniji ljudi u državi, budalo!”

Sad saznajem od mojih advokata da je taj predmet iz Subotice poslat u beogradski Treći opštinski sud i da se oni sad loptaju sa njim.

Tu je, međutim, pitanje da li neko toga sme uopšte da se uhvati, jer ko god to bude učinio pokajaće se iz jednostavnog razloga što je Bagzi sada došao i sve što je u vezi sa njim je ovog trenutka u sudskim spisima. Znači, ja ću zahtevati da se taj transkript izvede kao dokaz, pa makar i na suđenju zatvorenom za javnost, budući da se radi o službenoj tajni Ministarstva unutrašnjih poslova, pa će se onda videti. Taj transkript definitivno postoji, čak je i ministar pravde Stojković to priznao.

A kako sam ja došao do toga? Odšaputala mi ptica sa grane. Dakle, došlo je do mene preko izvora kome verujem. Ja sam na informativnom razgovoru u policiji izjavio da sam te informacije pre objavljivanja proverio u policiji, specijalnom tužilaštvu i u BIA i na sva tri mesta sam dobio isti odgovor: ne da je tačno, nego je još žešće od toga.

Opšte je prihvaćeno da za novinare koji pišu o ovakvim događajima važi mišljenje da „rade za policiju i Službu”. Uz to, Vi ste nekada zaista bili policajac.

– Da sam ja ćutao o mom mladalačkom periodu u uniformi, niko o tome ne bi pojma imao. Ja sam uvek namerno pričao o tome, ne stidim se, štaviše, ponosan sam jer mislim da sam bio jako dobar saobraćajni policajac. Taj posao sam radio vrlo savesno i temeljito. Dalje, javna bezbednost je jedno, a državna drugo. U moje vreme je državna bezbednost imala svoje doušnike unutar javne bezbednosti, jer uniformisanoj policiji nisu verovali mnogo. U svakoj stanici milicije se znalo ko radi za udbu.

Što se tiče današnje državne bezbednosti, moji odnosi sa njima su bili retki i prilično hladni, donedavno, dok nije počela ta reforma i pokušaji da se Služba izvuče iz blata. Tada sam stekao razne drugare, a i zadržao sam neke stare, pa se ispostavilo da oni imaju šta da kažu i da hoće nešto da kažu.

Ima još nešto zanimljivo. Između političara i udbaša traje permanentna rasprava: političari optužuju udbaše da oni manipulišu i lože ih raznim informacijama, a udbaši optužuju političare da ih zloupotrebljavaju u svoje dnevnopolitičke svrhe. Plašim se da su obe strane u pravu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: B92

SOCIJALISTIČKA REPUBLIKA SRBIJA

PREDSEDNIŠTVU SR SRBIJE

KOMISIJI ZA PREDSTAVKE I PREDLOGE

Odeljenju za poslove Komisije

GOSPODO USREĆITELJI SRPSKOG NARODA

U vezi vašeg izveštavanja  br. 07-6-07-1-3307/28.08.90. kojim me ljubazno upućujete u saznanje da ste moju predstavku uputili na nadležnost Republičkom sekretarijatu za rad i socijalnu politiku uz vašu molbu da moje navode o okupaciji države Srbije od strane Komunista razmotri i o rezultatima neposredno obavesti i Vas i mene, obaveštavam Vas da je u međuvremenu došlo do promene imena okupatora, koji radi maskiranja svojih zločina protiv srpskog naroda i radi izbegavanja odgovornosti za falsifikovanu istoriju a takođe i radi prikrivanja svojih kadrovskih veza sa doživotnim diktatorom Josipom Brozom sada nastupa pod imenom SPS tj. Spasioci Propalih Staljinista.

Obzirom da u čl. 238. Ustava SFRJ nije dat precizan opis okupatora, već se kaže da niko nema prava da spreči građane SFRJ da se bore protiv neprijatelja koji je napao zemlju, molim Vas da mi odgovorite na sledeća pitanja:

  1. Da li se okupatorom mogu smatrati članovi SPS koji ne poštuju Zakon o političkim organizacijama SR Srbije pa promociju svojih ideja i vrbovanje pristalica vrše u suprotnosti sa ovim zakonom?
  2. Da li se okupatorom mogu smatrati članovi SPS koji nelegalno drže vlast na raznim državnim nivoima?
  3. Da li se okupatorom mogu smatrati članovi i rukovodstvo SPS koji raznim ucenama, pretnjama i nezakonitim obećanjima vrbuju pristalice za svoju stranku?
  4. Da li se okupatorom mogu smatrati državni funkcioneri koji službenim automobilima u svoje radno vreme i o državnom (narodnom) trošku obavljaju aktivnosti za račun SPS?
  5. Da li se SPS u celini može smatrati okupatorom obzirom na nezakonito prisvojene privilegije za svoje članove?
  6. Da li se SPS može smatrati okupatorom ili bar saradnikom okupatora obzirom da ne dozvoljava krivično gonjenje za bivše članove SK i sadašnje članove SPS koji su raznim zločinima, pljačkama i mahinacijama upropastili narod i državu?

Što se tiče upućivanja moje predstavke na nadležnost Republičkom sekretarijatu za rad i socijalnu politiku, smatram da je to uobičajeni postupak zamajavanja i zaglupljivanja podnosilaca predstavki po uzoru i metodu pokojnog SK Srbije, jer iste na kraju dođu u nadležnost onima protiv kojih se podnose. Kao dokaz ove tvrdnje predlažem Vam gospodo usrećitelji da pogledate predmet br. 744/01.04.88. Takođe Vam predlažem da u arhivi Skupštine Srbije potražite predmet br. 07-5-071-661/06.05.88. koji je Skupštini Srbije ustupljen na nadležnost od strane Savezne Skupštine pod br. 086-1101/88. Ovu predstavku Skupština Srbije je uputila na nadležnost Republičkom komitetu za energetiku, rudarstvo i građevinarstvo gde joj se izgubio trag bez rešavanja. Isti je slučaj sa istom predstavkom kod pokojnog CK SKJ koji je istu uputio na nadležnost pokojnom CK SKS pod br. 21-391/88 a koju pokojnik za života nije stigao da reši. Obe ove predstavke odnose se na dodelu odlikovanja “Orden rada sa crvenom zastavom” od strane Predsedništva SFRJ naučnoj organizaciji Institut za bakar za tobožnje zasluge. Ustvari, po mom ličnom ubeđenju, navedeno odlikovanje dodeljeno je radi fiktivnog prikrivanja katastrofalnih rezultata delovanja ovog Instituta i njegovog rukovodstva na nauku i privredu. U predstavci je ponuđen deo dokaznog materijala o učešću ovog Instituta u stvaranju Fenija, Kipera B-40, Druge faze Topionice Bor, Pržionicama pirita, Fabrike za proizvodnju nikalsulfata, Flotacije molibdena, Separacije magnetita, Fabrike upaljača i raznih drugih prepisivačkih i kvazi naučnih radova čiji su akteri obilno nagrađivani i stimulisani a dobri stručnjaci i pošteni radnici kažnjavani i proganjani od strane rukovodstva i pokojne organizacije SK čiji bivši članovi i sada uživaju nezakonite privilegije i stimulacije uz razna maltretiranja neistomišljenika.

Na kraju, kao što rekoh, ova predstavka je stigla u nadležnost Republičkom sekretarijatu za energetiku, rudarstvo i građevinarstvo tj. sekretaru mr Nikoli Šainoviću poznatom borskom rukovodiocu iz afere uvoza nuklearnog otpada i koncentrata sa visokim sadržajem žive radi prerade u tehnološki nepodobnim agregatima RTB-a, čiji je jedan od rukovodilaca u to vreme bio i gospodin Šainović. Navedena afera je zataškana primenom sile pokojnog SK nad naukom a većina kompromitovanih su ponovo zadržali svoje funkcije a gospodin Šainović je postao ministar i sada treba da reši moju predstavku o odlikovanju Instituta uz čiju je pomoć RTB godinama vršio ekološki genocid i finansirao kvazi –naučne radove Instituta u zamenu za isplate raznih honorara po osnovu učešća pojedinaca sa rukovodećih funkcija kroz navodne ugovore o delu čime su ustvari vršene beskrupulozne pljačke, pogotovu ako se uzmu u obzir i tobožnja naučna putovanja u inostranstvo uz legalizovanu pljačku deviznih dnevnica.

Iz navedenih činjenica gospodo usrećitelji možete videti da su vaša dela i vaši usrećiteljski radovi poznati narodu pa nema potrebe da se odričete ni svoga imena ni svojih dela, jer Vam narod i istorija neće zaboraviti ni jedno ni drugo.

U Boru, 28.09.1990. god.

Vaš doživotno usrećeni:

Slobodan Radulović, br. Lk: 53036, SUP Bor.

NAPOMENA:

Ovaj dopis predat je predsedništvu SR Srbije preporučenom poštanskom pošiljkom br. 0076001 od 28.09.1990. godine.

Skupštini SR Srbije
Predsedništvu SR Srbije
Centralnom komitetu SK Srbije
SSRN SR Srbije
Savezu sindikata SR Srbije

Predmet: Zahtev za sanaciju situacije u Boru

Poštovani drugovi,

Odlučili smo da vam se grupno obratimo ovim zahtevom i da vas zamolimo da oformite stručnu komisiju od neutralnih stručnjaka iz metalurgije, hemije, rudarstva i tehnologije, koja će ispitati situaciju u Boru stvorenu moćničkim ponašanjem pojedinaca na odgovornim funkcijama i na osnovu analize stanja predložiti mere za sanaciju nastale situacije.
Obrazloženje:

Najnoviji događaji sa otkrivanjem velike pljačke srebra i zlata u pogonu Elektrolize u Boru ponovo su skrenuli pažnju jugoslovenske javnosti da se u Boru dešava nešto što nikako ne bi smelo da se desi. Ovi događaji su ponovo uznemirili i naljutili radne ljude i građane Bora, jer kao takvi bacaju ljagu na Bor kao sredinu koja nije stvorila uslove da se isključi mogućnost njihovog nastajanja. Sama činjenica da je pljačka zlata i srebra trajala skoro dve godine i da je tek sada otkrivena i sa zakašnjenjem prijavljena istražnim organima govori o neviđenim propustima i aljkavosti u poslovanju i obezbeđenju proizvodnje. Ovde u Boru se sve više pronose glasovi da je kradljivac zlata i srebra Petar Nikolić zaposlen u Zlatari po preporuci i na intervenciju jednog od borskih moćnika. Ova eventualna činjenica, kao i izjava Petra Nikolića u štampi (Ilustrovana politika) da je ideju za krađu dobio nakon što je slučajno otkrio da pre njega već neko pljačka srebro iz Zlatare dovoljno govore o aljkavom i nedopustivom odnosu u rukovanju sa velikom društvenom imovinom. Neki od nas radnika iz ove predstavke imali smo prilike da se po službenoj dužnosti upoznamo sa uslovima proizvodnje u pogonu borske Zlatare. Naime, peć za topljenje sirovina zlata i srebra radi pod nedopustivim tehnološkim režimom, jer se prilikom njenog šaržiranja i rada uopšte stvara velika količina prašine, koja odlazi u atmosferu a u kojoj se sigurno nalaze i čestice zlata i srebra. Samo na osnovu ove činjenice može se videti da u Zlatari nije posvećeno dovoljno pažnje tehnološkom iskorišćenju, obzirom da se tehnologija ne koristi u skladu sa svetskim normama. Aljkavost u radu i veliki i nedopustivi tehnološki gubici, kao i naopaka izrada materijalnih bilanasa navode na zaključak ili bar pretpostavku da se takvim radom prikrivala pljačka, jer se nedostatak zlata i srebra pripisivao tehnološkim gubicima i vodio kao nedovršena proizvodnja. Takva organizacija proizvodnje je i razlog što pljačka nije otkrivena ranije i što nikad ne bi ni bila otkrivena da Petar Nikolič nije bio toliko pohlepan pa odjednom odneo kilogram ipo zlata u vrednosti od preko 1,3 milijarde starih dinara. Za ovako organizovanu proizvodnju zlata i srebra neki od rukovodilaca Zlatare su bili nagrađeni Šistekovom nagradom, koja se tradicionalno deli na Dan rudara za izuzetne radne rezultate.
Imajući u vidu navedene činjenice mi građani Bora želimo da ovom predstavkom iznesemo svoje mišljenje i prikažemo činjenice koje govore u prilog našoj tezi da je u Boru nastala loša situacija kao posledica višegodišnjeg moćničkog delovanja organizovane grupe pojedinaca, koja je međusobno podelila sve važne funkcije na rukovodećim položajima i iste drži primenom kadrovske vrteške. Ova grupa pokušava da svoje delovanje i ponašanje opravda zloupotrebom autoriteta društveno-političkih zajednica koristeči ove institucije za prikrivanje raznih negativnosti i negirajući preko njih notorne činjenice o raznim tehnološko-investicionim promašajima, velikim havarijama i raznim pljačkama u pogonima RTB-a. Činjenice o navedenim događanjima su opšte poznate u Boru ali se sve zataškava putem korumpiranja pojedinih izvršilaca na odgovornim funkcijama, čime se dobija nezakonita podrška u sabotiranju i funkcionisanju pravnog, samoupravnog i delegatskog sistema utvrđenog Ustavom SFRJ. Kao posledica takvog ponašanja su sve veća zatvaranja u opštinske granice, privatizovanje i ograničavanje nauke i izgradnja raznih dupliranih kapaciteta i nedovoljno iskorišćenih fabrika i objekata. Kao primere takvog ponašanja navodimo izgradnju aerodroma i TV studija. Zbog zatvaranja u opštinske granice kasni izgradnja sportskog centra a cenu takve politike plaćamo mi građani. Kao što je poznato ovaj sportski objekat gradi građevinsko preduzeće „Sloga“ iz Bora iako je na konkursu ponudilo najnepovoljnije uslove i rokove izgradnje. Novinar koji je izveštavao o razlozima kašnjenja izgradnje sportskog centra bio je pozivan i maltretiran od strane društvenih subjekata nadležnih da pozovu na odgovornost one koji su se oglušili o zakone tržišta i interese radnih ljudi i građana. Kao primere posledica privatizacije nauke navodimo Feni, Kiper B-40, ogromne gubitke na bakru i drugim metalima zbog loših tehnoloških iskorišćenja i sprečavanja sposobnih stručnjaka da reše pojedine probleme iz proizvodnje RTB-a i forsiranje kvazi-naučno opredeljenih radi zadovoljavanja i ispunjenja ličnih želja i interesa pojedinih moćnika pri čemu su zapostavljene naučne i ekonomske zakonitosti i opšti društveni interesi. U posledice moćničkog delovanja i privatizaciju borske nauke svakako treba spomenuti i bruke prilikom realizacije pojedinih projekata u izvozu znanja i tehnologije u Burmu i Iran pri čemu je pored naučnog ugleda došao u pitanje i krajnji efekat takvih nastupa borske nauke. U grupu promašaja borske nauke svakako treba ubrojiti i nesposobnost rešavanja akutnih problema u vezi sa zagađivanjem životne i radne sredine. Kao posledicu loše primene nauke navodimo cenu bakra, koja je za oko 30 % veća od svetske cene. Na ovaj način RTB direktno utiče na povećanje inflacije u SFRJ, jer se bakar ugrađuje u mnoge proizvode. Kada bi se proizvodnja bakra opteretila troškovima za zaštitu životne i radne sredine komercijalna cena bakra bila bi oko 100 % veća od svetske cene pa bi onda bila uočljivija nesposobnost moćničkog načina primene nauke u Boru. Na osnovu ove činjenice vidi se da se sadašnja cena bakra održava na račun genocida nad građanima Bora i okoline. Kao dokaz o postojanju genocida nad stanovništvom mogu poslužiti podaci o broju invalida rada i broju bolovanja i odsustvovanja sa posla zbog profesionalnih oboljenja a posebno broj smrtnih slučajeva. U ove podatke treba svrstati i činjenicu o velikom broju nesposobnih za služenje JNA. Kao poseban dokaz o genocidu nad stanovništvom navodimo podatke da 24,4 % školske dece u Boru ima obolele bronhije, 1,1 % ima spazmu a 14,6 % kašalj. Zbog nepridržavanja ustavne obaveze iz čl. 193. Ustava SFRJ pojedini pogoni RTB-a ispuštaju nekontrolisano mnoge opasne otrove u vazduh i vodotokove (olovo, arsen, sumpordioksid, ksantate, cijanide, sulfide, kiseline i dr.). Radi ilustracije navodimo podatak da Fabrika soli prilikom proizvodnje zlatnog kalijumcijanida bez toksikacije ispušta mesečno oko 42-50 kg. cijanida u obliku rastvora cijankalija, koji u kontaktu sa kiselinama iz otpadnih voda stvaraju opasan gas cijanovodonik, koji je za vreme rata u nemačkim koncentracionim logorima korišćen za masovna trovanja logoraša. Količina cijanida, koja se ispušta u toku jednog meseca iz pogona Fabrike soli dovoljna je da se zatruje oko 50 miliona m3 vode. Ove stravične činjenice u Boru nikog od nadležnih ne uzbuđuje, jer oni to pravdaju time što je i pre rata bilo zagađivanja životne sredine. U Institutu za bakar se takođe ne posvećuje dovoljno pažnje ovim problemima, obzirom da se za preko 20. god. postojanja Instituta nije pronašao način da se spreče ogromni gubici bakra u jalovini, šljaci, elektrolitu i prašini uz istovremenu zaštitu životne i radne sredine. Smatramo da je to zato što je borska nauka pogrešno orijentisana i pogrešno vođena i usmeravana na prepisivanje i kopiranje tuđih radova, koji u borskim uslovima nisu davali praktične rezultate ali su Institutu donosili dobar dohodak, jer su takve radove kupovali pojedinci na odgovornim funkcijama u Basenu Bor u ime svojih OOUR-a. Za uzvrat takvi su dobijali razne povlastice od rukovodstva Instituta i to najčešće u vidu putovanja u inostranstvo ili u vidu fiktivnog priznavanja učešća u raznim radovima Instituta. Na osnovu prepisivačkih i uopšte jalovih rezultata rada pojedincima u Institutu su deljene nagrade i razna društvena priznanja i takvi su veličani i tretirani kao bog zna kakvi stručnjaci. Istovremeno sa ovakvom praksom negativnog nagrađivanja i stimulisanja loših rezultata rada pojedini vredni i stvarno dobri stručnjaci su maltretirani i šikanirani na svakom koraku zato što su imali bolje radne rezultate, koji su bili primenljivi u praksi i od kojih je RTB imao koristi. Takvo ponašanje odgovornih predstavlja tipičan primer sabotaže nauke i privrede i u Boru se izražava ogromnim brojem milijardi utrošenih na razne tehnološke-investicione promašaje, turistička putovanja u inostranstvo, arčenju društvenih sredstava kroz ogromne fondove za reprezentaciju i kupovinu luksuznih putničkih automobila. Na drugoj strani iz borske Flotacije u Borsku reku odlaze razne otrovne materije a u jalovinu velike količine neiskorišćenog bakra. Iz Topionice se baca šljaka sa oko 0,6 % bakra i velikom količinom gvožđa i drugih korisnih metala (koji prate bakar) i to zagrejana na preko 1150 stepeni C. Iz borske Elektrolize odlazi takođe elektrolit sa mnogo neiskorišćenog bakra. Koliki su ovi gubici može se pretpostaviti ako se zna da se rudnik V. Krivelj eksploatiše sa prosečnim sadržajem bakra od 0,45 % i to nakon skidanja i transportovanja raskrivke. Navedene činjenice ukazuju da se u pojedinim pogonima RTB-a obavlja proizvodnja daleko ispod svetskih normi a posledice takvog rada direktno su izražene kroz cenu proizvoda i povećanih zaliha. Zbog negativnog i saboterskog odnosa prema nauci mnogi stručnjaci u Boru nisu mogli da opstanu i morali su da odu. Njihovi odlasci su pravdani na razne načine, jer borski moćnici nisu dozvoljavali da im bilo ko remeti sabotersku delatnost i na taj način ih sprečava u ostvarivanju njihovih ličnih interesa. Primera radi navodimo slučaj mr Jovana Mijajlovića, koji je od strane borskih moćnika proglašen za višak radne snage zato što je više puta ukazivao na sabotersko delovanje pojedinaca, na neodgovoran i nedopustiv odnos prema radu i društvenim sredstvima, raznim vrstama zloupotreba i negativnom stimulisanju rada i rezultata rada. Ovaj slučaj predstavlja sramotu za Bor pogotovu ako se uporedi sa slučajem postavljanja za direktora Stambene zadruge Milorada Petkovića, koji za ovo radno mesto nema odgovarajuću stručnu spremu. Nasuprot njemu Jovan Mijajlović je stručniji od većine borskih moćnika i ima , za razliku od njih, tri primenjene inovacije. Ipak stručnost i inventivnost nisu osobine koje se u Boru cene. Zbog takvog odnosa prema nauci Bor su napustili dr Đorđe Kalčov (bivši tehnički direktor RTB-a), dr Jeremić Mihajlo, mr Pavlica Jovan, dr Pavićević Momčilo, dr Pješćić Miljan, dr Mihajlović Radomir i drugi sa manje zvučnim titulama.
Uzevši sve u obzir sve naše navode i mnoge druge činjenice, koje ovde nismo naveli a koje takođe idu u prilog našim tvrdnjama, nadamo se da ćete preduzeti konkretne mere da se u Boru promeni odnos snaga u korist vrednovanja stručnosti, inventivnosti i praktične primene nauke i znanja, jer je to jedini način da se RTB izvuče iz krize i da se spreče novi Feni, Kiperi i sl.

Radnici i građani Bora:

Radulović Slobodan, br. L.k. 53036 SUP Bor,
Ing. Radmila Petrović, br.l.k. 28338, SUP Bor,
Petar Jovanović, br. L.k. 4808 SUP Bor.

NAPOMENA:

Ova predstavka dostavljena je svim naslovima preporučenim poštanskim pošiljkama pod br. 7331, 7332, 7333, 7334, 7335 od 13.02.1987. godine.

Predstavka je radi zataškavanja sa nivoa kojima je dostavljena spuštena na nivo Međuopštinske organizacije saveza komunista Zaječar u kome je sedeo predstavnik borskih Komunista dr prof. Nedeljko Magdalinović . Predstavka je zataškana tako što je podnosiocima predstavke bio onemogućen postupak dokazivanja iznetih navoda. Umesto toga na navedenom partijskom forumu su blanko negirani svi navodi što je zatim usvojeno i na nivoima kojima je predstavka bila dostavljena.

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 “Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.“), ovaj zapis o demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine “Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.”), ovo svedočenje o demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju iznosim svoja direktna i indirektna saznanja o demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, a svedočenje počinjem od mog pismenog obraćanja organizatorima građanskog protesta u Boru (13.01.1997. godine) protiv režima Slobodana Miloševića.

U tim protestima učestvovao sam zajedno sa članovima porodice i transparentom (naslov “Beskrupulozno opljačkani radnici”) tako što smo svakodnevno davali podršku ovom protestu od treće dekade decembra meseca 1986. godine sve do završetka protesta, nakon čega sam se učlanio u Demokratsku stranku, a u Institutu za bakar osnovao Nezavisni sindikat koji je prišao sindikalnoj centrali iz Beograda-GSM Nezavisnost.

U pismu, koje je pročitano 13.01.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice koje Slobodana Miloševića svrstavaju u diktatora koji je zloupotrebio institucije države radi očuvanja svoje vlasti po svaku cenu, pa i po cenu beskrupulozne krađe na izborima.

U svom drugom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 27.01.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o uvedenom embargu na informisanje od strane direktora TV Bor, inače predsednika SPS-a u Boru, Radoslava Terzića.

U svom trećem obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 28.01.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o pripremanju građanskog rata u Srbiji.

U svom četvrtom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 03.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o ljudima sa nedostatkom…

06.02.1977. godine podelio sam oko 50-tak primeraka Biltena slobodnih građana Bora, koji sam sam uradio i u kome sam objavio napis “Institucije sistema u lancima” i preneo humoresku iz Ježa “Glupi tornik” garniranom sopstvenim animacijama u vezi održanog kontramitinga u Beogradu sa pristalicama Slobodana Miloševića.

U svom petom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 03.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o ljudima sa nedostatkom…

U svom petom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 09.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o borskim simbolima režima Slobodana Miloševića.

U svom šestom obraćanju organizatorima protesta, koje je pročitano 19.02.1997. godine za vreme protesta naveo sam činjenice o reketiranju građana od strane direktora elektrodistribucije.

Kao što je poznato, pod pritiskom masovnih demonstracija građana i Međunarodne  zajednice režim Slobodana Miloševića je pravnom formom “Lex specialis” vratio pokradene odborničke mandate u gradovima za koje je Opozicija raspolagala dokazima o krađi.

Međutim par meseci kasnije SPS režim Slobodana Miloševića je preko strogo poverljivog uputstva svog Centralnog izbornog štaba broj 02-234 od 04.03.1997.godine razradio taktiku kako da se zadrži vlast SPS-a na svim nivoima.

Do navedenog uputstva je uspela da dođe Demokratska stranka i isto je objavila u svom listu”Demokratija” od 16.07.1997. godine na strani 8 pod naslovom “Rasturite i uništite Koaliciju Zajedno”.

Kao epilog navedenog uputstva pokušavana su i izvršena brojna ubistva političkih protivnika SPS-a (naprimer: pokušaj ubistva Vuka Draškovića, ubistva: Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, Zorana Đinđića a verovatno i mnoga druga koja se zvanično vode kao nesrećni slučajevi ili prirodna smrt).

Svedok:

Slobodan Radulović, MB:       2007945751012

PREDSEDNIKU PREDSEDNIŠTVA SR SRBIJE g. Slobodanu Miloševiću (lično)

Predmet:           Zahtev za podnošenje ostavke na f-ju Predsednika predsedništva SR Srbije

Gospodine Miloševiću,

Na osnovu Zakona o političkim organizacijama SR Srbije a u svojstvu građanina koji je bio protiv vašeg izbora, zahtevam da odmah podnesete ostavku na funkciju Predsednika predsedništva SR Srbije, obzirom da ste kao Predsednik Socijalističke partije došli u koliziju sa svojom dosadašnjom funkcijom.

Naime, prihvatanjem mandata Predsednika ilegalne Socijalističke partije Vi ste izdali interese većine građana Srbije, jer ste kao Predsednik jedne u narodu nelegitimne i neregistrovane partije i istovremeno Predsednik države dobrovoljno došli u situaciju da vršite zloupotrebe u korist Socijalističke partije na račun interesa i opredeljenja večine građana Srbije.

Obzirom da je vaš izbor na funkciju Predsednika Srbije obavljen referendumom u vreme kada niste pripadali Socijalističkoj partiji, Vi ste izborom za Predsednika države prihvatili da zastupate interese većine građana Srbije od kojih je tek mali broj pripadao komunističkoj stranci. Prihvatanjem da budete član i Predsednik ilegalne Socijalističke stranke pre njene registracije i sticanja legitimnosti u narodu Vi ste se praktično dobrovoljno odrekli legitimnosti na funkciji Predsednika države, pa je ljudski i pravno gledano sasvim razumljivo da odmah podnesete neopozivu ostavku, jer ste ličnim primerom demantovali svoja javna opredeljenja o demokratiji i pravnoj državi na osnovu kojih ste i dobili mandat Predsednika države Srbije.

Iz vašeg zalaganja da se odloži donošenje Zakona o političkim organizacijama jasno se vidi da Vi zloupotrebljavate svoju funkciju Predsednika države kako biste izborili monopol vlasti za svoju novoimenovanu partiju, koja se po mojoj ličnoj oceni nije odrekla ni stila ni ponašanja pa ni kadrova kompromitovane komunističke stranke. Ovu tvrdnju zasnivam na činjenici da su funkcioneri Socijalističkog saveza obavezno bili članovi komunističke stranke što znači da je navodno ujedinjenje samo drugo ime za pljačku društvene imovine u korist jedne stranke kako bi se i na taj način onemogućila konkurencija siromašnih novoformiranih stranaka, koje se izdržavaju isključivo od članarine i dobrovoljnih priloga svojih članova i simpatizera. Ovde treba da Vas podsetim da imovina Komunističke stranke i Socijalističkog saveza nije nabavljena samo od članarine već je najveći deo iste nabavljen raznim zloupotrebama iz fondova samodoprinosa, solidarnosti i raznih budžeta koje su formirali svi građani a ne samo Komunisti.

Što se tiče moje tvrdnje o nelegitimnosti vaše Socijalističke partije istu zasnivam na činjenici da još niko iz vaše partije nema člansku knjižicu pa proizvoljne tvrdnje i računice sa sabiranjem broja Komunista i navodnih članova Socijalističkog saveza predstavlja samo običnu manipulaciju sračunatu da se utiče na povećanje broja zainteresovanih za učlanjenje u Socijalističku partiju besplatnom reklamom u privatizovanim sredstvima informisanja, koja finansiraju svi građani a ne samo članovi bivše i sadašnje Komunističke stranke a u kojima se teško nalazi prostor za druge stranke.

Meni lično nije poznato kako se ranije sticala titula člana Socijalističkog saveza jer nisam imao prilike da vidim kako izgleda njihova članska knjižica a niko nije znao da mi objasni kako sam ja to bio godinama član ovog Saveza a da nisam ni bio svestan toga. Moj zaključak je da se članstvo u ovoj organizaciji izgleda sticalo odmah po rođenju tj. genetski. Obzirom da živim i radim u Boru gde sam bio izložen posledicama razvejavanja i skladiranja nuklearnog otpada kod mene je verovatno došlo do genetskog oštećenja jer se nikada nisam osećao kao član Socijalističkog saveza čak ni prilikom ispiranja mozga na sednicama partije čiji sam član bio privremeno isključivo svojom greškom.

Pošto se ovaj moj zahtev za podnošenje vaše ostavke delimično zasniva i na Zakonu a ne samo na vašoj savesti, predlažem Vam gospodine Miloševiću da me poslušate.

U Boru, 23.07.1990. god.

Zahtev podneo:

Slobodan Radulović, br. L.k: 53036 SUP Bor

NAPOMENA:

Ovaj zahtev je poslat preporučenom poštanskom pošiljkom br. 0026009 od 23.07.1990. godine.

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 “Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.“), ovaj zapis o paralizi državnih institucija dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su dozvoljeni.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine “Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.”), ovo svedočenje o paralizi državnih institucija dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju iznosim svoja direktna i indirektna saznanja o paralizi državnih institucija, a svedočenje o tome počinjem od mog Predloga br. 27713 od 22.11.1989. godine 14. Kongresu SKJ za raspuštanje SKJ i raspisivanje slobodnih i demokratskih izbora.

Zbog sabotaže ustavnosti i zakonitosti od strane dr Čedomira Kneževića u pogledu mog nezakonitog raspoređivanja na poslove sa nižom stručnom spremom Radničkom savetu Instituta za bakar, dopisom br. 2206 od 21.05.1990. godine, podneo sam Izjavu o nasilnom prihvatanju okupatorskog režima dr Čedomira Kneževića i njegove Mafije.

Okupatorski režim Čedomira Kneževića u Institutu za bakar i njegova mafija su mi ponovo izdali rešenje o raspoređivanju na poslove u rangu niže stručne spreme, nakon što je takvo prethodno rešenje za iste poslove pod br. 1325 od 30.09.1985. godine bilo formalno poništeno Odlukom III UR 596/86 Osnovnog suda udruženog rada od 26.08.1986. godine.

Pre ponovnog izdavanja rešenja za poslove sa nižom stručnom spremom okupatorski režim dr Čedomira Kneževića i njegova mafija su uspeli da zataškaju moju privatnu krivičnu tužbu podnetu 03.09.1989. godine Opštinskom sudu Bor tako što je ova tužba bačena u kantu za smeće bez puštanja u zakonsku sudsku proceduru davanjem broja predmeta i zakazivanjem ročišta, obzirom da je, očigledno u saradnji okupatorskog režima dr Kneževića i Opštinskog suda iz Bora bilo pripremljeno i donošenje Rešenja P-566/90 Opštinskog suda iz Bora od 31.05.1990. godine, kojim je odbačena moja tužba protiv države SR Srbije i SFRJ zbog sabotaže ustavnosti i zakonitosti

Opštinski sud iz Bora je bez obrazloženja propustio da po službenoj dužnosti zakaže pripremno ročište na kome se u skladu sa Zakonom o parničnom postupku otklanjaju eventualni nedostaci i proceduralne smetnje za zakazivanje Glavne rasprave.

Umesto zakazivanja pripremnog ročišta a zatim i Glavne rasprave Opštinski sud iz Bora je zatražio ispravku tužbe a nakon date ispravke odbacio je tužbu kao nerazumljivu Rešenjem P-566/90 od 31.05.1990. godine.

Izjavom o nasilnom prihvatanju okupatorskog režima dr Čedomira Kneževića i njegove Mafije u vezi nasilno nametnute okupacije obavestio sam i Predsedništvo SR Srbije preporučenom poštanskom dostavom br. 6797 od 21.05.1990. godine.

Pošto je u međuvremenu Skupština Republike Srbije usvojila Zakon o političkim organizacijama svim nadležnim strukturama Instituta za bakar 23.07.1990. godine podneo sam Zahtev br. 3485 za raspuštanje partijskih organizacija i zabranu formiranja Socijalističke partije Instituta.

Istovremeno, zbog ubacivanja u sve strukture vlasti članova novoformiorane Socijalističke partije Srbije, bez prethodnog učešća na izborima, od predsednika predsedništva SR Srbije, Slobodana Miloševića tražio sam da podnese ostavku, preporučenom poštanskom pošiljkom br. 0026009 od 23.07.1990. godine.

Obaveštenjem br. 07-607-1-3307-90 od 28.08.1990. godine od Predsedništva SR Srbije obavešten sam da je moja pretstavka (informacija predsedništvu SR Srbije o nasilnom prihvatanju okupacije od strane komunističkog režima) ustupljena u nadležnost Republičkom sekretarijatu za rad i socijalnu politiku.

Obzirom da sam, na osnovu dotadašnjeg iskustva sa državnim institucijama,  navedeno Obaveštenje br. 07-607-1-3307-90 od 28.08.1990. godine doživeo kao sprdnju i izrugivanje od strane predsedništva SR Srbije, u dopisu od 28.09.1990. pod naslovom “Gospodo usrećitelji srpskog naroda” stavio sam im do znanja da su njihova dela i njihovi usrećiteljski radovi poznati narodu i da nema potrebe da se odriču ni svoga imena (mislilo se na izvršenu promenu naziva SKS u SPS) ni svojih dela, jer im narod i istorija neće zaboraviti ni jedno ni drugo.

Naravno, da nakon ovog mog dopisa predsedništvu Srbije nije padalo više napamet da me zamajava “vozanjem” kroz institucije sistema, pogotovo zato što su bili zauzeti ratovima i ratnim profiterstvom.

Svedok:

Slobodan Radulović, MB:       2007945751012

Kupio Srbiju na rasprodaji

Dok zemlju potresaju svakodnevne afere, a potoci prljavog novca se prelivaju iz jednog u drugi kriminalni džep, jedan čovek je neometano, kao na nekom sporednom koloseku, kupovao i prodavao, bogatio se i još se bogati. Put njegovog uspona nije sasvim poznat javnosti. “Tabloid” prvi put objavljuje dosije o Miroslavu Miškoviću i njegovoj imperiji. Zahvaljujemo se na podacima koje su nam ustupili inspektori Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminala Policijske uprave Beograda i inspektori Treće uprave Bezbednosno-informativne agencije

Milovan Brkić
Nikola Vlahović
Miroslav Mišković, danas svakako najbogatiji čovek u Srbiji, a među najbogatijim pojedincima u Evropi, rođen je 1945. u selu Bošnjanu, opština Varvarin. Završio je Ekonomski fakultet. Radio je u nekadašnjoj “Jugobanci” u Kruševcu, a 1987. imenovan je za generalnog direktora HI “Župa”, takođe u Kruševcu, gde je do tada bio pomoćnik generalnog direktora za finansije.
Početkom 1990. imenovan je za potpredsednika Republičkog izvršnog veća, u vreme kad je istu funkciju obavljao i Dušan Mihajlović, bivši ministar policije. Kao direktor HI “Župa”, svoju sposobnost za biznis iskazao je potezima kao što je, na primer, kupovina rasnih konja iz SAD-a i njihova preprodaja kupcima iz Holandije, uz dobru razliku u ceni.
Već sledeće godine osnovao je “Delta holding”, u kojem je kao “suvlasnik” imao 25 % kapitala.
Za Miškovićevo ime počeli su da se vezuju poslovi na više kontinenata: automobili, otkup stoke, bicikli, hladnjače, pečurke, trgovina, banke, poslovni prostori, prerada drveta, celuloza, te gradovi Moskva, Peking, Nikozija, Milano, Sibir…
I zaista, otkud pare da započne sve to? Pogotovu što oni koji ga dobro poznaju tvrde da i zaštitni znak “Delta holdinga”, onaj trougao u obliku grčkog slova “delta”, zapravo ne znači ono što tamo piše, dakle, “Delta M”, nego “Delta 3 M”, od Mirjana, Marija, Marko (Milošvić).
Činjenica je da jedan državni službenik sa činovničkom platom, pa makar bila i dotirana državnim bonitetima i privilegijama, nije mogao da sve to sam finansira. Logično je tumačenje koje je tokom godina došlo na proveru: Mišović je sve to stvorio novcem Miloševićeve države, pa se tim novcem i dalje bogati.
Možda upravo u tome leži odgovor na enigmu o skrivenom Miloševićevom blagu, koje posle Petog oktobra niko nije pronašao ni uz pomoć Interpola. Izvori “Tabloida” smatraju da su sa tim računali i oni koji su kidnapovali Miškovića 2001. godine, i to ona ista ekipa iz Jedinice za specijalne operacije, koja je svoje policijske legitimacije zloupotrebljavala i “unutar porodice”. Takođe, verovatno je ova ista afera nekako brzo “sklonjena”, mada je bila teška nekoliko miliona ondašnjih maraka. O otmici Miroslava Miškovića i danas se malo zna. U proleće 2001. godine, od strane pripadnika takozvanog “Zemunskog klana”, Mišković je otet po nalogu Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića-Kuma, a uz asistenciju Milorada Ulemeka-Legije. Cena njegovog “otkupa” bila je ekspresno plaćena. Reč je o sumi od sedam (7) miliona maraka!
Koji su razlozi njegove otmice i tako visoko plaćene “otkupnine” postaje jasnije ako se ima u vidu da je Mišković imao neizmirene obaveze prema JSO, koja je izgleda obezbeđivala Miškovićevu surovu eksploataciju šumske građe iz sremsko-baranjske oblasti tokom jeseni 1995. godine. Istu građu Mišković je izvozio u Grčku. U prethodnom dogovoru oko dobiti vezane za tu građu učestvovali su Radovan Stojčić Badža i Željko Ražnatović Arkan. Kako je dogovor bio prekršen, a Mišković “zaboravio” da plati “partnerima”, došlo je do otmice nakon koje je plaćeno pomenutih sedam miliona maraka.
Istog dana kada se desila otmica, Mišković je bio na otvaranju jedne sajamske priredbe u Beogradu. Bio je u društvu relevantnih ljudi iz vrha vlasti, a pod ruku ga je držao tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović. Istog dana, na ulazu u sedište njegove firme, otet je i odvezen u nepoznatom pravcu. Otmica se pamti po tome što je Dušan Mihailović ponudio svoju ostavku na mesto ministra policije “do 15 maja” ako se ne reši “slučaj Mišković” i po izručenju “grupe građana” od strane francuske policije srpskoj policiji, koji su proveli izvesno vreme u beogradskom CZ, pa posle pušteni na slobodu.
Mihajlović nije dao ostavku. Mišković nije davao izjave. Prašina se slegla. Niko nije osporio da su ljudi izručeni od strane francuske policije zaista bili umešani u otmicu. Svi oni su se kasnije našli na listi osumnjičenih za ubistvo premijera Đinđića.
Kako je Miroslav Mičković počeo da gradi svoju imperiju?
Po nalogu Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, kao kadar JUL-a, g. Mišković dobija poziv da bude potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Postojali su planovi da on postane i premijer, ali je Milošević naknadno odustao od te namere U stanu porodice Milošević, na Vračaru, u Ulici Save Kovačevića.
Kada se Porodica preselila na Dedinje, Miroslav Mišković počinje svoje poslove. Osnovao je preduzeće “Delta Holding”, u kome je imao učešće od 25 procenata. “Delta holding” osnovana je početkom februara 1991. godine i imala je pod okriljem pet članica – “Delta M”, “Delta banka”, “Delta osiguranje”, “Delta sport” i “Delta MC”. Nakon toga Mišković je svaku od od ovih pet kompanija razgranao na mnogo manjih poslovnih grupa, kao što je to radio Bogoljub Karić sa svojom “BK Kompanijom”. Samo “Deltu M”, na primer, čine “Delta In”, “Delta Auto”, DMD, “Delta Internacional”, “Madži”, “Detmile”, “Delta Agrohemija”, “Delta Invest”, “Delta Agrar”, “Difashion”, “Delta Funghi”…
Munjeviti uspon imperije Mišković počinje 1993. godine u vreme visoke inflacije i hiperinflacije. Od Narodne banke Jugoslavije Miškovićeva banka je otkupljivala devizna sredstva parama iz primarne emisije. Zarada je bila zastrašujuća. Dolaskom Mirka Marjanovića za predsednika Vlade Srbije i uz posredničku ulogu Dušana Mihajlovića, koji je bio koalicioni partner Socijalističke partije Srbije, penzioni fond Srbije je, uz odobrenje Mirjane Marković i Slobodana Miloševića, prebačen na račun Miškovićeve banke!
I pare Elektroprivrede Srbije i drugih jakih grupacija prebačene su na račun “Delta banke”, čijim parama je Mišković neograničeno raspolagao.
Kada je 5. oktobra Milošević izgubio vlast, Miroslav Mišković, koji je stari kadar Saveza komunista Jugoslavije, odmah se odriče svog pokrovitelja. Novom premijeru Đinđiću nudi svoje usluge. Podvodi mu svoju potpredsednicu Milku Forcan, sa kojom Đinđić u svom kabinetu, na fotelji, polno opšti i tako je Mišković svoju imperiju u potpunosti sačuvao. Kontakt sa Đinđićem Mišković je ostvario uz pomoć Milke Forcan, kćeri gospodina Mileusnića, direktora “Jugohemije”, koja je prethodno ostvarila (seksualnu) vezu sa Borisom Tadićem, tadašnjim saveznim ministrom za telekomunikacije, kada je “Delta holding” preuzela pod čudnim okolnostima kredit za prodati MOBTEL, odnosno Telekom, što je i sam premijer Đinđić kasnije osporio i najavio Tadićevu smenu.
Ali, i pored toga, Mišković je nastavio preko Slobodana Radulovića da radi sa Dragoljubom Markovićem, vlasnikom “Krmivo produkt”-a, ali ponajviše sa mnogobrojnim firmama čiji je vlasnik tadanji ministar policije Dušan Mihajlović, sa njegovom poslovnom imperijom “Lutra”.
Posebne špekulativne poslove Mišković je obavljao uz pomoć Ljubomira Mihajlovića, tadašnjeg direktora “Komercijalne banke”.
Svoju poslovnu imperiju gospodin Mišković je stvorio, i uvećava je, parama porodice Slobodana Miloševića. Moguće je da u tome i leži enigma onog blaga koje je pripisivano Miloševiću sve do početka oktobra 2000. godine, a koje kasnije nije mogao da pronađe ni Interpol, a tadašnji guverner Narodne banke Jugoslavije Mlađan Dinkić nastojao svim silama da prikrije i omogući Miškoviću i njegovim saradnicima da ga dobro sakriju.
Ako je tačna procena da “Delta” ima vrednost preko tri milijarde evra, sada će biti logično da se pogleda u knjige i utvrdi koliko je g. Mišković za račun svojih firmi platio poreza i na koji način on pravda svoje bogatstvo.
U Srbiji se porodice koje su pune blaga međusobno orođuju, da povećaju imperiju. Tako je sin najstarijeg od braće Karić (Sreten), oženjen Miškovićevom kćerkom. Goran Karić sa svojom ženom živi danas u Londonu, u kući koju je njegov tast Miroslav platio oko 30 miliona evra. Sa poslugom, dadiljama, obezbeđenjem…
Dok Karići, poreklom iz Peći, teže brojnoj porodici, Mišković, kao Moravac, nema kult brojne porodice.
Kada je famozni zakon o ekstraprofitu plašio tajkune po Srbiji, Mišković je prošao bez ”ogrebotine”. Niko ga nije gurao u vrh sumnjivih, niko mu nije tražio da vrati stotine miliona uzetih iz primarne emisije, da plati neplaćni porez, da dokaže poreklo imovine. Ono što mu je razrezano – nešto ispod pet miliona maraka – objektivno se nije ni osetilo u ”carstvu nekadašnjeg socijalističkog direktora”.
Jedan je od retkih milijardera u Srbiji koji je sebi dozvolio luksuz da bude kidnapovan. Sve je bilo iznenada – i samo kidnapovanje, i pregovori, i isplata, i suđenje koje je zatim okončano puštanjem kidnapera da se brane sa slobode.
Izuzimajući ovu storiju o otmici, Mišković je uvek važio kao čovek dosledno oprezan kada je reč o javnom nastupu i publicitetu. Iako je školovan u socijalističkoj direktorskoj strukturi, za razliku od skoro svih bogatih ljudi, naučio je da za odnose sa javnošću ima svog PR menadžera i da on prima i amortizuje i napade i pohvale. Duboko zaklonjen iza lika svoje šarmantne potpredsednice Milke Mileusnić-Forcan, Mišković poručuje, demantuje, objašnjava, upozorava i preti i javnosti i protivnicima, i ljudima na vlasti.
Ipak, ostaje tajna kako je posle 5. oktobra Mišković utrostručio svoje bogatstvo. Ostaje obavijeno velom tajne, i još uvek nerazrešeno pitanje osnivača kompanije “Delta M” i njenim stvarnim materijalnim počecima.
Pljačkaška aktivnost gospodina Miškovića svakodnevno napreduje.
On ni u sukobu sa malim akcionarima “Pekabete” ne misli da izađe u javnost i objasni njihovu sudbinu. On to nije činio ni kada su njegovi menadžeri ulazili u “Pekabetu”, čuvajući kao strogu poslovnu tajnu da li je u uspešnu snabdevačku kompaniju Beograda, koja je bila u usponu, uložio samo 14 , ili 40 procenata, koliko mali akcionari veruju da je danas u njegovim rukama. Mišković u rukama drži ministre, izvršnu vlast, sudije, tužioce, policiju, i niko javno o tome ne sme ni da zucne.
Ovo pitanje je izbilo na videlo kada je bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović optužio sve one koji su posumnjali u njegov model privatizacije, koji, inače, u Evropi još nije viđen.
Nije danas lako objasniti zašto afirmisana firma (“Pekabeta”) umire uspravno, zašto se briše ime firme prepoznatljive po sloganu “Dobro jutro, komšija” i, umesto njega, pojavljuje se naziv – “Maxi”, uz obećanje da će ih u Srbiji uskoro biti, ni manje ni više, nego – stotinu.
Kada su ga iz dvoiposobnog stana u Kruševcu izvukli Miloševićevi operativci, Mišković je shvatio da njegov šef ne voli da se ljudi oko njega ističu u javnosti. On je, vrlo smišljeno, puštao u javnost da ono “M” uz ime “Delta” znači – Mira, Marija i Marko. To je, naravno, godilo Mirjaninoj sujeti, a Mišković je gazdi Slobi davao do znanja da je uvek u pozadini, i da je samo činovnik.
U vreme Miloševićeve vladavine, Mišković je sa tadašnjim ministrom Borišom Vukovićem, kome se trag izgubio u Iraku, raspolagao kvotama i dozvolama za izvoz i uvoz, na obostranu korist. Mišković je bio uspešniji od “Geneksa”, “Ineksa” i svih onih nekadašnjih velikana naše spoljne trgovine. Ministru Vukoviću je rastao rejting u JUL-u i kod Mirjane Marković, jer je preko Miškovića obezbeđivao sredstva za delovanje ove političke i satanističke organizacije.
Ipak, glavno bogatstvo Mišković je stekao posle 5. oktobra. Pojavio se sa nizom velikih, dobrih i uspešnih firmi. Preuzeo je zastupništvo “Fijata” i “Alfa romea”, iako su još radile iskusnije i tradicionalno dobre auto- kuće. Počeo je da gradi fabriku deterdženata u Zrenjaninu. Onda je stvorio svoju banku, jednu od retkih koja je uživala poverenje Mlađana Dinkića, najvećeg bankoseče privatnih i državnih banaka u Srbiji. I najzad, u njegovoj poslovnoj imperiji pojavio se sistem “Maxi”.
Posle Petog oktobra nagađalo se ko su stvarni savetnici Miroslava Miškovića.
Pouzdano se zna da je njegov čovek bio Nemanja Kolesar, ubačen kao šef kabineta premijeru Zoranu Đinđiću, a Vesna Arsić je instalirana kao viceguvernerka Narodne banke Jugoslavije.
Posebno je Mišković uspevao da ”radi sa beogradskim novinarima, kao najjeftinijom robom”. Mišković je, preko Kolesara, uspeo da uzme pod svoju kontrolu nad polovinom srpske privrede, a i nad devedeset odsto pripadnika “sedme sile”.
Vlada Srbije bi morala da saopšti javnosti koliki je zaista udeo Miškovića u “Pekabeti” i da zaštiti interese manjinskih akcionara, što inače čine sve ozbiljne vlade. “Pekabeta” je nekada bila drugi snabdevač Beograda, pa i Srbije, ali je umrla, tako reći, stojećki, oteta od Miškovićevih dželata, bez uloženih para.
Javnost o tome ćuti, možda i zbog činjenice što uticajni novinari RTS-a (o generalnom direktoru da i ne govorimo) i drugih medija, uključujući i neke PR stručnjake, menjaju svoja kola uz simboličnu doplatu kod Miškovića. Ili ga mnogi beogradski mediji respektuju i štite iz nekog drugog, opipljivog razloga.
Konačno, ministar Mlađan Dinkić bi morao da javno progovori o Miškovićevim kvotama i dozvolama, da objasni koliko je stvarno njemu ekstraprofita trebalo naplatiti. Naravno, posebno bi morao ministar Dinkić da odgovori kako je i za koliko para Mišković prodao svoju “Delta banku” i kako je sav novac (270 miliona evra) izneo iz zemlje, a da mu je, pritom, ministar finansija lično čestitao? Koliku je proviziju u ovoj transakciji uzeo i gde je sklonio pare ministar Dinkić?
Mišković danas počinje da deluje kao klasičan siledžija. Njegova potpredsednica Milka Forcan upućuje male akcionare da se za zaštitu svojih prava obrate sudu, mada u svim demokratskim državama o tim pravima brine izvršna vlast.
Imperija Miroslava Miškovića, vredna tri milijarde evra, svakodnevno raste, kao kvasac. Ko će ovom pljačkašu stati na put?

Avion patološke stipse

Miroslav Mišković je prošlog meseca kupio sebi avion. Platio je, kao od šale, 34 miliona evra. Unajmio je i svog pilota. Direktor BIA g. Rade Bulatović preporučio mu je svog prijatelja Božidara Pašajlića, direktora letačke škole iz Vršca, koji od 1. novembra prelazi na rad kod gospodina Miškovića.
Tabloid je pokušao da od gospodina Pašajlića, iskusnog pilota, sazna uslove pod kojima će brinuti na “vazdušnom putu” o najvećem srpskom bogatašu, ali on nas je obavestio da ni sam još ne zna koliko će mu novi gazda, poznat kao patološka stipsa, odrediti za platu.

Feudalac

U poslednjih nekoliko godina g. Mišković je, poučen iskustvom tajkuna Milana Beka i Predraga Rankovića Peconija, koristeći težak ekonomski položaj seljaka, budzašto otkupio oko 30 hiljada hektara obradivog zemljišta. Naravno, zemlja je i dalje zaparložena, jer gospodinu Mišoviću ne pada napamet da se bavi proizvodnjom, on čeka bolja vremena da zemlju preproda strancima.
Obaveštajni izvori ukazuju da pregovara sa Albancima Bedžetom Pacolijem i Ekremom Lukom, da njima, uz trostruko veću cenu, plodnu sremsku, bačku, banatsku ili zemlju iz Mačve, preproda. Pregovori su skoro pri kraju, utvrđuju se samo modaliteti na koji način da ta zemlja bude knjižena.

Uvek na usluzi

Mlada i šarmantana Milka Mileusnić, kćerka bivšeg direktora “Jugohemije” i predsednika Privredne komore Srbije, ušla je u srce gospodina Miškovića i iz njega još nije izašla. Poznavaoci njihove veze tvrde da je Milka Mileusnić rodila Miškoviću kćerku, a potom se, uz veliku, višemilionsku apanažu, udala za drugog čoveka, inače inženjera i čestitog momka. Mišković je svoju šarmantnu ljubavnicu podvodio premijeru Đinđiću, predsedniku Tadiću i drugim srpskim velmožama. Po potrebi.

Svečana večera

Kada je 28. juna 2001. godine, na Vidovdan, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu, Miroslav Mišković i Dušan Mihajlović, dva bliska Miloševićeva saradnika i poslovna prijatelja, priredili su oko 20 sati svečanu večeru u restoranu Miškovićeve “Delte”.
Mišković je lično dočekivao goste – Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića, tadašnjeg zamenika načelnika Resora državne bezbednosti Srbije, Boru Galića, Mijatovićevog sestrića, inače šefa kabineta tadašnjeg načelnika Resora državne bezbednosti Gorana Petrovića, Čedu Jovanovića, tadašnjeg šefa poslaničkog kluba DOS-a u Narodnoj skupštini Srbije, Entoni Monktona, diplomatu iz Ambasade Engleske i obaveštajca MI 6 i gospodina Blejka iz Ambasade SAD-a.
Večera je bila otmena i pod voćstvom Miškovića i Mihajlovića nazdravljalo se izručenju bivšeg predsednika SRJ. Mišković je prisutne obavestio da je Vidovdan pravi dan za taj posao.
(Stenogram razgovora sa ove večere naknadno ćemo objaviti)
Pranje s ribanjem

S. Aleksić
Tajkun koji je preko Kipra oprao najviše državnih i narodnih para za vreme Miloševićevog režima je Miroslav Mišković, predsednik kompanije “Delta”. On je u te svrhe prvo na Kipru osnovao kompaniju “Hemslejd trejding limitid” (Hemslade trading ltd.), a zatim i “Delta banku”. Preko ove dve firme iznosio je na desetine miliona nemačkih maraka, američkih dolara, austrijskih šilinga, švajcarskih franaka, italijanskih lira… Tabloid poseduje brojnu dokumentaciju o iznošenju novca iz zemlje.
Novac je iznošen u džakovima i uplaćivan na račune “Popular banke” na Kipru i u Grčkoj. Ti računi glasili su na kiparske ofšor firme, kao što su “Anteksol” i “Braunkort”, koje su imale fiktivne vlasnike, a njima su upravljale lokalne advokatske kancelarije. S obzirom da je u pitanju bio državni novac, Beogradska banka COBU na Kipru (ispostava Beogradske banke iz Beograda) davala je naloge tim ofšor firmama kako da raspolažu i kome da uplaćuju taj novac. Tako je “Anteksolu”, kojom je rukovodila advokatska kancelarija Tasosa Papadopulosa, sadašnjeg predsednika Kipra, BB COBU davala naloge za uplatu deviznih sredstava na račun mnogih srpskih firmi, a u tom mnoštvu najviše ih je bilo Miškovićevih. O bliskoj povezanosti “Hemslejda” i “Delta banke” jasno govori i podatak da su u nekim slučajevima nalozi glasili na “Hemslejd”, pa precrtani rukom i prepravljani na “Delta banku”.
Kada je Mlađan Dinkić posle Petooktobarske revolucije našao izgubljeni srpski novac na Kipru, tajkuni na čelu sa Miškovićem su mu začepili usta i ponudili da radi za njih. Dinkić je poslušno ugasio četiri velike srpske banke pod izgovorom da su nelikvidne, kako bi uklonio dokaze o tokovima novca. Ali papiri na Kipru su opstali i na osnovu njih je u Beogradu podneta krivična prijava protiv Dinkića, Miroljuba Labusa, Mladena Spasića i još četvoro aktera zataškavanja krađe para. Tužilaštvo čeka dopuštenje Vlade Srbije da je aktivira, što se neće nikad desiti, jer Vladom upravljaju tajkuni koji su oprali taj novac. S druge strane, proces povodom pranja para započet je na Kipru.


__________________________________________
Dosije DELTA M: Miroslav Mišković, najveći pljačkaš Srbije (2)

Pokondirena tikva u Londonu

U prošlom broju započeli smo serijal o “liku i delu” najvećeg srpskog pljačkaša u njenoj dugoj istoriji, vlasniku “Delta M” imperije, gospodinu Miroslavu Miškoviću.
Njegovu dobro skrivanu biografiju i nedela Tabloid će u nekoliko nastavaka predstaviti svojim čitaocima. U ovom broju predstavljamo ulogu njegove žene Ljiljane u pljačkanju Srbije, njenom bogatstvu i divljanju po Londonu. Zahvaljujemo našem engleskom kolegi Vilijamu Džeksonu Holstonu na preciznim podacima koje je prikupio za naš list.

Nikola Vlahović
Milovan Brkić
Poseban uticaj na sudbini Miroslava Miškovića, a potom i Srbije, imala je i ima njegova supruga Ljiljana Mišković. Dok je g. Miroslav bio jedan od direktora kruševačke “Jugobanke”, a potom Hemijske industrije “Župa”, ceo grad je znao da je njegova supruga Ljiljana ponižavala muža na javnim mestima, nazivajući ga mlakonjom. Kruševljani je pamte po čestim vezama sa muškarcima snažnije građe. Najstrasniju vanbračnu vezu imala je sa direktorom jednog kruševačkog preduzeća.
Nesrećan zbog ljubavnih avantura svoje supruge Ljiljane, gospodin Mišković je jedva dočekao da se preseli u Beograd i počne da se druži sa Slobodanom Miloševićem. Imali su zajedničku nesreću, supruge su ih mučile, ponižavale i bili su njihovi robovi.
Iz službenog braka sa Ljiljanom gospodin Miroslav Mišković ima dvoje dece: sina Marka i kćerku Ivanu. Deca žive u Londonu, u odvojenim kućama, a Miroslav i Ljiljana imaju treću kuću – svoju.
Kćerka gospodina Miškovića udata je za Gorana Karića, najstarijeg sina Sretena Karića.
Kada je gospođa Ljiljana Mišković, piše naš saradnik Vilijam Džekson Holston (William Jackson-Houlston ) iz Londona, počela da dolazi u London, žalila se svojoj prijateljici Vesni Galagoši kako njoj i Miroslavu (zove ga Miško) svaka opoziciona stranka dolazi i traži pare.
Najgori je, tvrdila je gospođa Ljiljana, bio pokojni Đinđić koji je tražio i po 100 do 150 hiljada maraka, i pretio im rečima: “Kada mi dođemo na vlast, nećemo vas dirati ako nam sada dajete onoliko koliko od vas tražimo…”
Vesna Galagoša je, piše dalje Vilijem Džekson, posvedočila kako gospođa Ljiljana Mišković omalovažava ženu koja radi u njenoj kući na moru u Crnoj Gori. Kolega Vilijem napominje da je gospođa Galagoša u Londonu poznata kao “Vesna plastika”, zbog bezbrojnih plastičnih operacija, a po zanimanju je eskort-gerla ( poslovna pratnja) i preprodavac kradenih stvari.
Kada je 1996. godine Ljiljana tek počela da dolazi u London, gospođa Galagoša je potvrdila našem kolegi Vilijemu da je morala da uči i kultiviše Miškovićevu suprugu, jer nije imala pojma šta je kvalitet, a šta kič.
Gospođu Ljiljanu Mišković u Londonu danas zovu “Južna pruga”.
Gospođa Vesna Galagoša je od gospođe Mišković dobila 200 hiljada funti na ime provizije zbog pružene pomoći oko kupovine kuća u Londonu. Od dobijenih para gospođa Galagođa kupila je dva stana u Novom Sadu (adresa stanova poznate redakciji).
Gospođa Mišković, iako je kupila tri kuće u prestižnom delu Londona, još nema stalni boravak i pored toga što je vlasnik pasoša Republike Kipar. Kolega Džekson je otkrio da ga je u Nikoziji platila 500 hiljada evra advokatskoj kancelariji sadašnjeg predsednika Kipra.
Po Londonu gospođa Mišković šenluči. Nimfomanka je i prisiljava muškarce zaposlene u njenim firmama da vode ljubav sa njom. Troši ogromne količine novca na predmete bez ukusa, jer ova seljanka iz okoline Kruševca nije nikada pročitala nijednu knjigu.
Jednom prilikom majka Vesne Galagoše preporučila je Ljiljani da bude umerenija u trošenju, jer narod u njenoj Srbiji gladuje, pati se, smrzava… Gospođa Mišković je osorno odbrusila: “Baš me briga za narod, to je stoka.” Primera radi, kolega Džekson Holston je došao do računa iz kojih se vidi da je gospođa Mišković plaćala i po 1.500 funti za donji veš u Harodsovim robnim kućama!
Miškovići obožavaju London. Naročito najskuplje delove grada.
Poseduju tri kuće u ovom gradu, koje koštaju preko 27 miliona evra!
Kuća u kojoj stanuje Ivana Mišković-Karić nalazi se na Trgu Vikam broj 5, blizu Kensington Haj Strita.
Ljiljanin sin Marko ima kuću u istoj ulici,ali na broju 7, odmah do Ivanine.
Gospođa Ljiljana i Miroslav Mišković kupili su kuću, koja se nalazi u ulici Adison Round broj 44, u najskupljem delu Londona.
Kuće Ivane i Marka Miškovića su četvorospratnice sa unutrašnjim liftom, podnim grejanjem, unutrašnjim bazenima, perverzno i luksuzno opremljene. Kuće imaju preko hiljadu kvadratnih metara stambene površine. Ukupna vrednost kuća porodice Mišković je, prema izveštaju londonskih poreskih vlasti, 27 miliona funti. Ili oko 50 miliona dolara!
Nameštaj i opremanje kuća Ivane Mišković – Karić i njenog brata Marka koštalo je srpske građane više od pet miliona funti!
I pored ogromnog bogatstva i raskalašnog žiovota, tvrdi naš kolega Vilijem Džeskon, gospođa Mišković je velika stipsa kada treba da plaća kućepaziteljke i čistačice, ali plaća batlera-portira i obezbeđenje 50 hiljada funti godišnje! To su i za prilike u Engleskoj ogromne pare. Za grejanje svoje kuće, proverio je kolega Vilijem njene račune, gospođa Mišković plaća hiljadu funti mesečno!
Miroslav Mišković nije ponosan što ima tako priprostu ženu. Jednom prilikom gospodin Mišković je pred gospođom Vesnom Galagošom savetovao svoju ženu Ljiljanu da se samo dotera i da ćuti kada idu na prijeme i bankete, jer ona slovi za glupu, priprostu i vulgarnu osobu, koja na banketima nasrće na muškarce, odvlačeći ih u toalet.
Bahatost porodice Mišković je šokantna. Miškovižev sin Marko, prema izveštaju londonske policije, koji je ustupljen našem engleskom saradniku, mesečno na ime kazni za pogrešno parkiranje plaća 8 hiljada funti, jer ne poštuje znake zabrane parkiranja. Gospođa Ljiljana Mišković je platila 25 hiljada funti za rekonstrukciju podočnjaka u vrhunskoj klinici, a više puta je skidala salo sa stomaka i bedara.
Kupovine Miškovića u Londonu pratile su i interesantne dogodovštine kada je gospođa Ljiljana Mišković kupovala kuću za sina Marka sa svim nameštajem koji se već nalazio u kući, Trg Vikam broj 7, a koji inače služi za “friziranje kuća” na prodaju. Taj nameštaj iznajmljuje agencija koja prodaje kuće kako bi dočarala mogući izgled kuče potencijalnom kupcu. Ljilja nije znala da nameštaj za “friziranje” nije za prodaju i insistirala je da joj se sve proda. Agencija je imala velikih problema dok nije uspela da ubedi vlasnika koncertnog klavira, koji je takođe donet za ”friziranje”, da ga proda. I to po petostruko većoj ceni. Vrištala je da hoće baš taj nameštaj! I baš taj klavir!
Gospođa Ljiljana Mišković, i pored tolikog vremena provedenog u Londonu, ne zna engleski. Ni prostu rečenicu, niti pokušava da ga uči, jer je blago tupava. Kada je bila u Selfridšisu na privatnoj modnoj reviji, Ljilju je uslužila devojka po imenu Zorana, poreklom iz Beograda. Gospođa Mišković je nadmeno pitala Zoranu: “Znaš li ti ko sam ja?! Kada je devojka uzvratila da ne zna, Ljilja je, po običaju prosiktala: “Ja sam najbogatija žena u Srbiji!”
Kada gospođa Ljilja dovodi goste, smešta ih u najveću kuću, u Markovu četvorospratnicu, i odvodi ih u odaje za poslugu u prizemlju, jer ne želi da joj se prljaju tepisi na četvrtom spratu, gde se, inače, nalaze gostinske sobe.
Naš engleski saradnik boravio je u kućama Miškovića u Londonu, jer glavni savetnik gospodina Miroslava u Beogradu je Englez, obaveštajac iz MI 6.
Miškovići novac koji opljačkaju u Srbiji peru preko Kipra i preko “Berkli” banke u Londonu.
Ivana Mišković-Karić, prema saznanjima našeg saradnika iz Londona, redovni je klijent agencije za poslovnu pratnju, koja joj omogućava uživanje sa mlađim ljudima, uglavnom Hispanoamerikancima, jer obožava da sa njima ima intimne odnose. Zamišlja da vodi ljubav s Antonijem Banderasom.
Ljiljanin sin Marko je na kokainu, postao je zavisnik. Sada je u vezi sa pevačicom iz Novog Pazara Eminom Jahović, i na nju nemilice troš novac. Pre toga je bio u vezi sa jednim sredovečnim Englezom, valjda da i to proba.
U krugovima u kojima se kreće u Londonu, gospođa Ljiljana tvrdi da već više od dvadeset godina njen muž nije sposoban da obavlja bražne dužnosti, da je skoro impotentan.
Ona tvrdi da je većina preduzeća i novca DELTA M kompanije na njenom imenu, da je ona vlasnik i da razmišlja da sasvim napusti “smrdljivu” Srbiju. Plaši se da je srpska mafija ne pronađe u Londonu, na adresama koje su poznate opasnim momcima.
Upućeni izvori, koji prate pljačku porodice Mišković, tvrde da se ruska mafija nameračila da namiri Miškovićev dug prema porodici Milošević i da njihov život u Londonu nije baš tako siguran. U razgovorima koje je presrela Bezbednosno-informativna agencija, Ljiljana se, često, iz Londona žali ljubavnicima iz Beograda i predlaže im da dođu u London i pobegnu na ”pravo tajno mesto”.
Zastrašujuća pljačka porodice Mišković dovela je Srbiju na najniše grane: nekoliko miliona ljudi gladuje, milion njih čeka posao skoro bez nade da će ga ikada dobiti, ljudi padaju kao snoplje od bolesti, bez lekova.. Jedna porodica se bogati, otima, pljačka, ubija… Tabloid će nastaviti da objavljuje ekskluzivne podatke o ovoj porodici i njihovim zaštitnicima.

Ujak gospodina Mlađe

Malo je poznato da je glavni zaštitnik porodice Mišković posle Petog oktobra bio Mlađan Dinkić.
Gospodin Miroslav Mišković je rođen u selu Bošnjani kod Varavrina, odakle je i Mlađanova majka Mirosinka. Miroslav je Mlađanu ujak. Na preporuku tadađnjeg šefa Resora Državne bezbednosti Radomira Markovića, Miroslav je, uz saglasnost njegove majke Mirosinke, Mlađana poslao u ”opoziciju”.
Novčanim prilozima, koje je predstavljao kao da ih Mlađan pribavlja, osigurao je Dinkiću u opozicionim redovima solidan status. Nakon Petog oktobra, kada je postao guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić odigrao je istorijsku ulogu u prikrivanju para podorice Milošević i bogatstva Miroslava Miškovića.
U narednim brojevima objavićemo nalaze Tribunala u Hagu, koji je istraživao kretanje novca iz Srbije u vreme vladavine Slobodana Miloševića i na koji način su te pare, uz pomoć guvernera, a danas srpskog ministra finansija Mlađana Dinkića, ostale na tajnim računima. I kakva je njegova uloga.
Tabloid raspolaže proverenim podacima da je premijeru Koštunici postavljen ultimatum, nakon što su mu ustupljeni svi podaci o pljačkama gospodina Miškovića i Mlađana Dinkića, da obojicu, bez odlaganja, mora uhapsiti i izvesti pred sud. Predsednik Boris Tadić takođe je upoznat, na posredan način, i pokušava da se distancira od gospode Miškovića i Dinkića.

Brojači novca

Najvažnije za dinare koji je Mišković dobijao iz prvobitne primarne emisije u vreme hiperinflacije je bilo da se po kratkom roku zamene za nemačke marke i ostale strane valute. U tu svrhu napravljena je čitava organizacija, sa sedištem u “Geneksovim” apartmanima na Novom Beogradu. Tamo je iznajmljen prostor u koji su dileri s ulica svakodnevno donosili kupljene devize, bacali na pod, posle čega su razvrstavane po apoenima i brojane. Pošto je posao bio toliko obiman, a u nedostatku ljudi, Mišković je morao da angažuje mladiće i devojke iz Omladinskih zadruga, čiji je zadatak bio samo da broje doneti novac. Posao je postao toliko obiman, da su omladinci jedva izdržavali tempo. Nakon nekoliko meseci, shvativši da zbog neverovatne količine deviza dolazi do zastoja u radu, Mišković je kupio aparate za brojenje novca, posle čega je sve postalo mnogo lakše.

Posrednik lepo naplaćuje

U petak, 27. oktobra glavnog urednika Tabloida je na ručak, u restoran Atlanskog saveza u Bulevaru oslobođenja broj 83, pozvao rektor Megatrend univerziteta u Beogradu, gospodin Mića Jovanović. Pored glavnog urednika, na ručku su bili još kolumnistkinja Tabloida Isidora Bjelica i njen suprug Nebojša Pajkić.
Gospodin Mića Jovanović, čiji Megatrend univerzitet je našem listu pozajmio izvesnu svotu novca, sa određenim periodom vraćanja, naredbodavnim tonom je, u prisustvu gospođe Bjelice i njenog supruga, zatražio od glavnog urednika da obustavi serijal o porodici Mišković. “Danas me je Mišković, moj prijatelj, koga znam još iz Kruševca, zvao pet puta i molio da obustavim pisanje. Nemoj više da objavljuješ ništa o njemu, obećao je da će mi platiti, odnosno da će dobro pomoći Tabloidu” – zahtevao je gospodin Jovanović.
Ručak, inače održan u napetoj i mučnoj atmosferi, glavni urednik je napustio, šokiran Jovanovićevim zahtevima. Uoči zaključenja ovog broja saznali smo da je gospodin Mišković gospodinu Mići Jovanoviću platio 50 hiljada evra!
Tabloid je o ovom događaju pismom obavestio nadležne organe, direktorka lista je zamolila naše dopisnike iz inostranstva da upoznaju svoja ministarstva spoljnih poslova sa pritiscima koji se vrše na naš list.
Direktorka lista i glavni urednik povodom ovog incidenta imali su više razgovora sa predstavnicima međunarodne zajednice. Dragocena nam je njihova podrška i ohrabrenje da istrajemo na putu u borbi protiv mafije.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informacija: POKRET ZA SLOBODU

Tajkunima neće biti zabranjen ulazak u SAD, ali će dobijanje vize za njih i njihove partnere biti znatno otežano

BEOGRAD - Američka administracija u Vašingtonu i ambasada u Beogradu izrađuju ovih dana novu “crnu listu”, na kojoj će se naći imena nekoliko poznatih srpskih biznismena i tajkuna.
- Na toj listi će se naći skoro svi srpski tajkuni. Svi oni koji su pominjani u kriminalnim aferama i dovođeni u vezu sa korupcijom biće na tom spisku koji, naravno, neće biti javno publikovan. Tajkunima neće biti automatski zabranjen ulazak u SAD, ali će dobijanje američke vize za njih i njihove partnere biti znatno otežano – kaže sagovornik Pressa, blizak američkom ambasadoru Majklu Poltu. Na naše pitanje ko će se sve naći na ovoj listi, izvor Pressa kaže:
- To se u ovom trenutku još precizno ne zna, ali sigurno je da niko ko je sumnjiv i u ozbiljnim medijima označen kao tajkun neće biti zaobiđen. Svi oni će, pre dobijanja vize SAD, morati debelo da se pomuče i dokažu poreklo svog bogatstva – objašnjava naš sagovornik, i naglašava da Srbija nije nikakav izuzetak i da “crne tajkunske liste” postoje u gotovo svim zemljama u tranziciji.
- Američka državna politika je takva da se svim sredstvima bori protiv kriminala i korupcije. Nama u zemlji nikako nisu potrebni sumnjivci iz ostatka sveta. Naše je pravo da se od takvih zaštitimo – naglašava naš izvor.
Zvanično, juče niko nije hteo da komentariše ova naša saznanja.
(E. P.)

BLOKADA

Na zvaničnoj “crnoj listi” osoba kojima je zabranjen ulazak u SAD ukupno 44 osobe iz Srbije, među njima nema Karića i Mladića!

Radovan Karadžić je na “crnoj listi” američke vlade, baš kao i njegov brat Luka i supruga Ljiljana

BEOGRADNa zvaničnoj “crnoj listi” Vlade SAD ne nalazi se nijedan od aktuelnih srpskih političara, pa ni odbegli lider PSS-a Bogoljub Karić. Međutim, to što im zvanično nije zabranjen ulazak u SAD ne znači da Karić i funkcioneri SRS-a i SPS-a mogu slobodno da putuje u Ameriku. Naime, prema rečima diplomatskog izvora Pressa, osim zvanične, postoji i nezvanična “crna lista”, na kojoj se pored Karića nalaze još neki srpski političari.
- Još iz vremena socijalista na toj listi se nalaze članovi porodice Slobodana Miloševića, kao i njegovi najbliži prijatelji i saradnici. Ima tu i još uvek aktuelnih SPS-ovaca, ali i radikala. Pre godinu i po dana Greg Stivens iz firme “Barbur, Grifit i Rodžers” lobirao je da pojedini funkcioneri SRS-a dobiju američku vizu, ali to nije prošlo – kaže izvor Pressa.
Međutim, u PSS-u nam je juče rečeno da zabrane putovanja za porodicu Karić u SAD nema, o čemu svedoči i sastanak koji je Bogoljub Karić imao sa predstavnicima FBI i CIA u Beču 1999. godine.
- Američke tajne službe su pre sastanka proveravale poslovanje porodice Karić i dale “zeleno svetlo” za sastanak sa Bogoljubom. Na tom sastanku bili su prisutni i ruski deputati. Uostalom, Dragomir Karić je samo ove godine putovao tri-četiri puta u SAD… – kažu u PSS-u.
Zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić za Press kaže da mu nije poznato da li je neki od radikala na “crnoj listi” američke vlade.
- Da vam iskreno kažem, to me i ne interesuje! Nikada nisam tražio njihovu vizu, a kako stvari stoje, niti ću! Nisam na spisku onih koji zarađuju pare u Americi tobože držeći nekakva predavanja – kategoričan je Nikolić.
Predsednik GO SPS-a Ivica Dačić takođe kaže da članovi njegove partije nemaju problema sa “crnim listama”, ali priznaje da socijalisti baš i ne putuju u SAD.
- Što se mene tiče, nigde u Evropi nemam problema. U Ameriku nisam skoro putovao, a nije mi poznato da je neko iz SPS-a skoro išao tamo – dodaje Dačić.
S druge strane, zvanična lista (koja se može naći i na internet sajtu američke vlade) puna je interesantnih imena. Na njoj je od oko 600 ljudi iz Srbije, koliko ih je bilo u vreme vladavine SPS-a, preostalo njih 44, uglavnom haških optuženika. Ovu listu predvodi pokojni Slobodan Milošević (?!), a osim njega zvaničnu zabranu ulaska u SAD imaju i Milan Milutinović, Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Veselin Šljivančanin, Miodrag Jokić i Pavle Strugar. Među “zabranjenima” se nalaze i Jovica Stanišić i Franko Simatović Frenki, kao i Milorad Ulemek Legija.
Jedan od dvojice najtraženijih haških optuženika Radovan Karadžić takođe je na “crnoj listi” američke vlade, baš kao i njegov brat Luka i supruga Ljiljana. Međutim, veoma je interesantno da Ratka Mladića nema na ovom spisku (?!).
(S. M. S.)

Marko Jakšić i borci OVK

Od ljudi koji se još uvek zvanično bave politikom, na “crnoj listi” Vlade SAD nalazi se i jedan od lidera SNV-a severnog Kosova i član GO DSS-a Marko Jakšić, kao i bivši predsednik RS Mirko Šarović.
Na drugoj strani, lista je prepuna Albanaca sa Kosova i juga Srbije, među kojima je puno nekadašnjih boraca OVK. Tu su, između ostalih, Daut Haradinaj, Fatmir Ljimaj, Sami Luštaku, Isak, Jonuz i Šefćet Musliu, Rustem Mustafa, Malik Ndrecaj, Emruš i Muhamet Džemaili…


Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja:

http://www.novinepress.co.yu/

Na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (Sl. Gl. RS br. 120/04 “Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se , na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način.“), ovaj zapis o nažinu upotrebe državnih institucija SR Srbije i SFRJ dostupan je svakom ko je za to zainteresovan i njegovo umnožavanje i dalja distribucija u originalnom izdanju su zakonom dozvoljeni u neograničenom broju primeraka.

Na osnovu stava 1. Pravila 66 Poslovnika Evropskog suda za ljudska prava (Strazbur 1999. godine “Po ustanovljavanju istovetnosti svedoka i pre svedočenja, svaki svedok polaže sledeću zakletvu ili daje sledeću svečanu izjavu: Zaklinjem se – ili Svečano izjavljujem po svojoj časti i savesti da ću govoriti istinu, punu istinu i ništa osim istine.”), ovo svedočenje o načinu upotrebe državnih institucija SR Srbije i SFRJ dajem sa verom u Boga.

U ovom svedočenju iznosim svoja direktna i indirektna saznanja o načinu upotrebe državnih institucija SR Srbije i SFRJ radi prikrivanja zloupotreba od strane kadrova na državnim, sudskim, privrednim ili političkim funkcijama.

Svedočenje o načinu upotrebe državnih institucija počinjem od donošenja Odluke broj III UR 596/86 Osnovnog suda udruženog rada iz Zaječara od 26.08.1986. godine, koja je u donetom obliku bila nepodobna za sudsko izvršenje, čime je izostao smisao sudske pravde garantovane ustavom SFRJ i Ustavom SR Srbije.

Zbog namernog donošenja sudskih odluka u nepodobnom obliku za izvršenje uputio sam žalbu u istovetnom tekstu Skupštini SFRJ, Centralnom komitetu SKJ i Sudu udruženog rada SR Srbije.

Pošto je Sud udruženog rada Srbije potvrdio Odluku br. III UR 596/86 Osnovnog suda udruženog rada iz Zaječara od 26.08.1986. godine, a Vrhovni sud Republike Srbije je, suprotno članu 233. stav 3. Ustava SFRJ odbio nadležnost za reviziju i zaštitu zakonitosti nad pravosnažnim odlukama sudova udruženog rada Republike Srbije, od Saveznog javnog tužilaštva SFRJ tražio sam da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti ali je to odbijeno Obaveštenjem Gt-58/87 od 13.02.1987. godine. Skupština SFRJ je ovu moju predstavku Obaveštenjem br. 086-680/88 od 01.03.1988. godine ustupila Skupštini Srbije. Centralni komitet SKJ se na ovu moju predstavku nije ni oglasio.

Takođe, povodom dodele ordena rada sa crvenom zastavom Institutu za bakar od strane predsedništva SFRJ obratio sam se protestnim zahtevom Skupštini SFRJ i Centralnom komitetu SKJ, kojima sam ponudio pisane isprave kao dokaz da prilikom dodele navedenog ordena nisu poštovani utvrđeni kriterijumi.

Ovu predstavku Skupština SFRJ nije razmatrala već je istu ustupila Skupštini Srbije – Službi za predstavke i predloge Beograd o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 086-1101/88 Skupštine SFRJ od 18.03.1988. godine. Pri Skupštini Srbije ova je predstavka zataškana bez rešavanja.

Takođe, ni Centralni komitet SKJ nije razmatrao ovu predstavku, već je istu ustupio Centralnom komitetu SK Srbije o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 21-391/2 od 02.02.1988. godine. Pri Centralnom komitetu SK Srbije ova je predstavka zataškana bez rešavanja.

Nakon dobijanja Obaveštenja br. 21-391/2 od 02.02.1988. godine Centralnom komitetu SKJ sam dostavio dopunu dokaza o nepoštovanju procedure i kriterijuma za dodelu odlikovanja Institutu za bakar, ali je i ova predstavka ustupljena Centralnom komitetu SK Srbije o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 21-391/4 od 03.03.1988. godine.

Zbog očiglednih sabotaža pravnog poretka države, preporučenom pošiljkom br. 95246 od 04.02.1988. godine Skupštini SFRJ sam podneo Zahtev za utvrđivanje odgovornosti pravnih subjekata SFRJ za sabotažu ustavnosti i zakonitosti, koji je zataškan bez rešavanja.

Pošto su sve moje predstavke na svim nivoima državnih institucija bile zataškane sabotažom pravnog poretka država SFRJ i Republike Srbije, zaštitu svojih prava zatražio sam pred Opštinskim sudom u Boru tako što sam protiv navedenih država podneo tužbu zbog nepoštovanja ustavnosti i zakonitosti od strane državnih organa.

Opštinski sud iz Bora je bez obrazloženja propustio da po službenoj dužnosti zakaže pripremno ročište na kome se u skladu sa Zakonom o parničnom postupku otklanjaju eventualni nedostaci i proceduralne smetnje za zakazivanje Glavne rasprave.

Umesto zakazivanja pripremnog ročišta a zatim i Glavne rasprave Opštinski sud iz Bora je zatražio ispravku tužbe a nakon date ispravke odbacio je tužbu kao nerazumljivu Rešenjem P-566/90 od 31.05.1990. godine.

Na Rešenje P-566/90 Opštinskog suda iz Bora od 31.05.1990. godine podneo sam žalbu Okružnom sudu u Zaječaru i Skupštini SFRJ.

Okružni sud iz Zaječara je potvrdio Rešenje P-566/90 Opštinskog suda iz Bora od 31.05.1990. godine svojim Rešenjem Gž-1292 od 28.06.1990. godine.

Skupština SFRJ je moju žalbu ustupila u nadležnost Skupštini Opštine Bor o čemu sam obavešten Obaveštenjem br. 086-2717/90 od 20.08.1990. godine.

Ova pretstavka je zataškana pri Skupštini Opštine Bor bez rešavanja jer Skupština Opštine Bor po ustavu i zakonu nije bila nadležna za rešavanje sabotaže sudskih odluka.

Nakon donošenja Rešenja Gž-1292 Okružnog suda iz Zaječara od 28.06.1990. godine Vrhovnom sudu Republike Srbije podneo sam Zahtev za Reviziju ovog rešenja Okružnog suda iz Zaječara.

Vrhovni sud Socijalističke Republike Srbije odbio je moj zahtev za reviziju Rešenjem Rev. 588/91 od 20.03.1991. godine.

Odbijanjem nadležnih državnih organa SR Srbije i SFRJ da na zakonit i ustavni način rešavaju moje predstavke, države SFRJ i SR Srbija su mi izdavanjem navedenih pisanih isprava zvanično potvrdile sabotažu pravnog poretka u SR Srbiji i SFRJ.

Svedok:

Slobodan Radulović, MB:       2007945751012

Uviđaj posle pokušaja ubistva Zorana Nedovića

Sekretarijati MUP-a Republike Srbije evidentirali su 118 organizovanih kriminalnih grupa sa ukupno 541 članom i 205 samostalnih izvršilaca koji se bave vršenjem najtežih krivičnih dela, a koji po stepenu organizovanosti i međusobnoj povezanosti predstavljaju najveću društvenu opasnost po bezbednost građana Republike Srbije.

Organizovane kriminalne grupe i samostalni izvršioci prikazani su po vrstama kriminalne delatnosti. Sekretarijat u Beogradu je evidentirao 13 organizovanih kriminalnih grupa sa ukupno 76 članova izvršilaca krivičnih dela po opštem kriminalitetu.

Kriminalci koji se bave svim vrstama kriminalnih delatnosti:

“Kekina grupa”

Vođa grupe je Stojanović Dejan, zvani Keka (Stojanović je izvršilac krivičnog dela ubistva Sibinović Gorana), a članovi grupe su: Šesto Nikola zvani Pika (izvršilac ubistva Mićić Siniše), Borovčanin Ivan (zajedno sa Pejanović Vojkanom izvršio ubistvo Vukmanović Milana), Miketić Vladan (sumnjiči se za više ubistava među kojima Banda Nikole i Petrović Nikole, zbog čega je u bekstvu u inostranstvu), Spasojević Nebojša zv. Spale (pokušao ubistvo Ergić Nenada), Grujović Nenad zv. Gruja (zajedno sa drugim članovima grupe učestvovao u ubistvu Petrović Nikole), Arsenijević Nemanja zv. Mutavac (zajedno sa članovima grupe pokušao ubistvo Bandić Borislava i Bandić Željka), Milanović Nebojša zv. Milano, Dabić Aleksandar zv. Daba (izvršilac pokušaja ubistva Vujanović Milana i pokušaj ubistva Lazarević Zorana), Milinković Vladimir zv. Milinko (izvršio silovanje Nestorović Gordane i Jovanović Nataše), Vlahović Aleksandar zv. Rambo (pokušao ubistvo Ilić Saše), Milosavljević Mario (pokušao ubistvo Stojanović Saše i Bujagić Nebojše).

Grupu je formirao Stojanović Dejan, a uslov ulaska u grupu bio je da su članovi do sada već izvršili neko ubistvo ili pokušali nekog da ubiju. Grupa je više godina bila u sukobu (“ratu”) sa grupom pokojnog Jezdimirović Stevana zv. Jezda, a zbog primata za teritoriju Novog Beograda. U tom sukobu koji je dugo trajao bilo je na obe strane više mrtvih i ranjenih. Kriminalna delatnost grupe je vršenje svih težih krivičnih dela: ubistva, pokušaji ubistva, silovanja, razbojništva, iznude, ucene, nasilničko ponašanje, oduzimanje motornih vozila, vraćanje ukradenih vozila uz otkup, krijumčarenje opojne droge i dr. Članovi grupe se dovode u vezu sa izvršenjem više krivičnih dela ubistava i pokušaja ubistva u Beogradu. Za većinu tih krivičnih dela podnošene su prijave koje nisu okončane presudama, a izvršioci su na slobodi.

“Bežanijski klan”

Grupa je poznata pod imenom “Bežanijci” čiji je vođa Mijatović Goran zvani Mita (izvršilac ubistva Ramadanov Adilja), a članovi grupe su: Nikolić Danko (pucanjem iz vatrenog oružja pokušao ubistvo Kormazović Momčila, pokušaj ubistva Katić Slobodana, pokušaj ubistva Stošić Milana i pokušaj ubistva Obradović Bojana), Jelić Slaven, Rusić Jovan (pokušaj ubistva policajca OUP-a Stari grad, kao i pokušaj ubistva Đanija Ramadanovića), Stamatović Nemanja zv. Žabac i Golubović Miodrag zv. Mitak (izvršilac je krivičnog dela silovanja). Grupu je organizovao pokojni Petar Milošević zv. Pera, a okupljali su se oko FK “Bežanija”, otuda i naziv “Bežanijci”. U sukobima su sa drugim bandama. Petar Milošević je ubijen 1999. godine i tada vođstvo nad grupom preuzima pokojni Trlajić Radoslav zv. Bata Trlaja. Imenovani je ubijen iste godine a grupu preuzima Mijatović Goran zv. Mita, koji se za razliku od prethodnika manje pojavljuje na javnim mestima i izuzetno se čuva. Kriminalna delatnost grupe je izvršenje svih najtežih krivičnih dela kao što su: ubistva, pokušaj ubistva, razbojništva, iznude, oduzimanje motornih vozila, a najaktivniji su u krijumčarenju opojnih droga. Vođa grupe Mijatović zajedno sa Trlajićem i drugim članovima grupe lišeni su slobode zbog krijumčarenja četiri kilograma kokaina i ubrzo pušteni zbog “nedostatka dokaza”. Krivična dela vrše na području celog Beograda. Reč je o veoma organizovanoj i naoružanoj grupi koja je povezana sa bivšim i sadašnjim kriminogenim grupama u Beogradu, kao što je bila grupa pokojnog Skoleta, sa grupom “Voždovačkog klana”, a trenutno su bliski sa Nedović Zoranom zvanim Šok.

“Šokova grupa”

Vođa grupe je Nedović Zoran zvani Šok a stalni član grupe je Jevtović Branko zvani Jorga. Za vršenje kriminalnih poslova Nedović nema stalnu grupu ali često angažuje pripadnike iz drugih kriminalnih grupa. Nedović ima dugu kriminalnu prošlost i jedan je od retkih koji još uvek “opstaje” i ima autoritet u svim kriminalnim sredinama. Vodio je i organizovao grupu Uskoković Zorana zv. Skole, a blizak je i sa Andrijom Draškovićem i Mijatović Goranom zv. Mita. Dovođen je u vezu sa organizovanjem ubistva Arkana. Nedović i Jevtović se nalaze u bekstvu i “sklonili” su se u inostranstvu. Osnovna kriminalna delatnost njegove grupe je krijumčarenje opojnih droga, u poslednje vreme nedozvoljena trgovina naftom, cigaretama, kradenim vozilima, kao i vraćanje kradenih vozila za novac – “otkup”. Krivična dela najčešće vrše na prostoru Beograda, povremeno i na teritoriji Srbije i Crne Gore, a sa svojim članovima grupe aktivan je u izvršenju krivičnih dela u inostranstvu naročito u krijumčarenju opojnih droga. Kao organizator i savetodavac učestvovao je u grupi Uskoković Zorana zv. “Skole” u izvršenju više likvidacija. Nedović je osoba vrlo nepoverljiva, konspirativna i prilikom izbora članova grupa vodi računa koga će da angažuje za izvršenje kriminalnih delatnosti.

“Surčinski klan”

Grupa je u kriminalnim sredinama poznata kao “Surčinska grupa”, čiji je vođa Buha Ljubiša zv. Čume, a stalni članovi grupe su: Milenković Dejan zv. Bagzi (Čumetov dugogodišnji nerazdvojni pratilac), Narandžić Milan zv. Limun, Jovanović Ljubomir zv. Stakleni, istaknuti članovi grupe bili su i pok. Šijan Zoran i Plećić Zvonko. U izvršenju svih težih krivičnih dela povezani su sa Spasojević Dušanom i njegovom grupom, a u trgovini narkoticima sa Kosmajcem Dragoslavom. U periodu od 1990. godine Buha i njegova grupa bavila se oduzimanjem motornih vozila i vraćanjem kradenih automobila za novac. Činili su organizovanu grupu sa Selenkom Glavudžanom iz Batajnice. Krijumčarenjem opojnih droga počeli su da se bave nešto kasnije. Krijumčarenje su vršili u većim količinama kako za tržište SRJ tako i za tržište zemalja zapadne Evrope. Veliku materijalnu dobit stekli su nedozvoljenom trgovinom naftom i naftinim derivatima i cigaretama. Nelegalno stečeni novac plasirali su u legalne tokove kroz razne investicije, kao što su trgovina naftom, nabavka i kupovina mašina za asfaltiranje puteva i dr. U transformaciji novca u legalne tokove direktno je učestvovao Ranković Predrag zvani Peconi. Prema operativnim saznanjima zajedno sa grupom Dušana Spasojevića učestvovali su u mnogim oružanim obračunima i likvidacijama u podzemlju. Najžešći obračun bio je sa kriminalnom bandom Uskoković Zorana zvanog Skole, gde je obostrano bilo više mrtvih i ranjenih. “Surčinska grupa” zajedno sa Kosmajcem Dragoslavom i grupom Dušana Spasojevića predstavlja najorganizovaniju međunarodnu krijumčarsku grupu kokaina i heroina u ovom delu Evrope.

“Zemunski klan”

Najmasovnija kriminalna grupa koju je organizovao Spasojević Dušan zvani Dule i Kum (od strane MUP-a podneseno mu je 27 krivičnih prijava za razna krivična dela od čega je samo 4 puta osuđivan na manje vremenske kazne), članovi grupe su Luković Mile zvani Kum (podneseno mu je 28 krivičnih prijava za izvršenje raznih krivičnih dela u krivičnim evidencijama vodi se kao neosuđivano lice), Milosavljević Vladimir zvani Vlada Budala (podneseno mu je 22 krivične prijave za razna krivična dela, u krivičnim evidencijama vodi se kao neosuđivano lice), Simović Aleksandar zv. Aca (podneseno mu je 30 krivičnih prijava za razna krivična dela, u krivičnim evidencijama vodi se kao neosuđivan), Simović Miloš zv. Miša (podneto mu je 37 krivičnih prijava za razna krivična dela, po krivičnim evidencijama jedanput osuđivan kao maloletno lice), Stevanović Slavko, zv. Šumski, Bajić Nikola zv. Baja, Milić Loran zvani Locko, Krsmanović Đorđe, Krsmanović Dušan, Konstantinović Ninoslav, zv. Nino, Jurišić Milan zvani Jure, Jovanović Vladimir zvani Japanac, Nešković Slobodan zvani Kobac i Miladinović Dragan zvani Gagec. U izvršenju krivičnih dela uključuju i veliki broj drugih lica iz kriminogenih sredina kako iz Beograda i drugih gradova Srbije tako i Republike Crne Gore. Kriminalna delatnost grupe je izvršenje najtežih krivičnih dela i to: ubistava, pokušaji ubistava, otmice, razbojništava, iznuda – reketiranje, oduzimanje motornih vozila i vraćanje oštećenim uz nadoknadu, teških krađa, nasilničko ponašanje, nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i drugih dela. Jedna od glavnih kriminalnih delatnosti grupe Spasojevića je krijumčarenje opojnih droga. U krijumčarenju droga i ilegalnoj preprodaji iste povezani su sa Kosmajac Dragoslavom i “Surčinskom grupom”. Zajedno čine jednu od najjačih međunarodnih krijumčarskih grupa za ovaj deo Evrope. Heroin najčešće krijumčare iz Turske, Bugarske i Kosova, prema zemljama zapadne Evrope, a organizuju nabavku i transport kokaina iz Južne Amerike, takođe prema zemljama Evrope. Operativna saznanja ukazuju da su u Beogradu, Novom Sadu i Zrenjaninu kao i drugim većim gradovima u Srbiji organizovali “lanac” ulične preprodaje opojne droge heroin na “sitno”. Spasojevićeva grupa se u poslednjih nekoliko godina sukobljavala i obračunavala sa mnogim kriminalnim grupama i pojedincima, a organizovali su i izvršili više likvidacija. Glavni razlog obračuna bio je borba za primat i teritoriju za izvođenje kriminalnih poslova (obračun sa Skoletovom grupom, Fiškalima iz Požarevca i dr.). Jedna od kriminalnih delatnosti grupe je i oduzimanje motornih vozila i vraćanje vozila za novac. Krajem 2000. godine i početkom 2001. delatnost grupe prerasla je u otmice ljudi i puštanje za milione nemačkih maraka. Zbog više izvršenih otmica protiv grupe Duleta Spasojevića, Mileta Lukovića i drugih članova trenutno se vodi istražni postupak u Četvrtom sudu u Beogradu. U izvršenju krivičnih dela grupa ispoljava drskost, nasilje i surovost i to čini uz upotrebu vatrenog oružja. Oteta lica i lica nad kojima su vršili iznude i reketiranje, često drže u svojim “privatnim zatvorima”. Od vršenja navedenih krivičnih dela stekli su veliki kapital, koji pokušavaju da legalizuju kroz kupovinu nekretnina, praveći tržne centre, lokale, stanove, kao i kupovinu hotela i drugih objekata u inostranstvu (Spasojević i Luković kao kumovi u Zemunu su napravili ogromne kuće sa bazenima i velikim tržnim centrom).

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: “Politika”

Jusuf paša i osam zlatnika

„Bejaše to u zemlji Srbiji, s konca jedne i početka naredne godine.

Radi vaspostavljanja vlasti, održavahu se izbori za deputata kongresa u Fanaru. Srez borski imade svoje ustrojstvo. I srez rudnički. I drugi.

Izbori prođoše, a svi junaci nikom ponikoše i u crnu zemlju pogledaše.

Jedan od borskih spahija i obor-knez, kujundžija Marašli Ali-paša, sa vrećom zlatnih talira, uspe se iz petnih žila, iako ne odveć pametan, da postane haznadar zemlje naše. Svoje pravo kutnjeg starešine, što obavljaše iz dokolice, mnogu raju u crno zaviše.

Marašli Ali-paša u svojoj pobudi, a zbog nepredviđenih smetnji i pletki koje seju razdor, ne uspevaše da svoj pohod završi u vrhu ise kneževine fanarske. Šta mu bejaše činiti? Kako stići do kongresa u Fanaru i najvećma među despotima ljubiti skute? Haračem, čibukom, dimnicom? Ne.

Pozvaše u pomoć svog kmeta i gavaza, iz osiguravajućeg sovjeta, Kuršid-pašu. Pitaše ga i ostaše bez odgovora, kako drugi srezovi pa i rudnički imahu svoje haznadare, a oni to ne mogahu? Da li zato što je često u nadležnosti suda i muselima svoje nahije i kadiluka, pa ga raja ne voli?

Zato, zaključiše Marašli Ali-paša i , Kuršid-paša, napravimo zadevicu paši iz sreza rudničkog i kada budaše dovoljno okinjen, ja, Marašli Ali-paša, putujem u kongres, da despotima ljubim skute.

U pomenutom srezu najposle nađoše trgovca zlatom i nakitom, krdžaliju Jusuf-pašu i sa njima sklopiše berat sa fermanom i hatišerifom, vozlagajući mu svoje namere. Pisatelj berata bejaše Marašli Ali-pašin skutonoša, zvonar i pržibaba, domali Nožin-aga, koji za svoj trud dobijaše besplatnu kiriju. Domali Nožin-aga je prebeg iz sreza rudničkog, gde je sresku kasu poharao za više od 20.000 talira. U beratu stajaše da će on, Jusuf-paša, lažno prikazati vrhovnom sudu, rudničkog haznadara, a za nagradu dobiti hiljadu zlatnih talira. Kada rudnički haznadar bude kaštigovan od magistrata i primarnog sudije, tada će se Marašli Ali-paša, kao odveć pobedioc, seliti u kongres u Fanaru.

Otada, za Jusuf-pašu, nastade noćni belaj. Šta mu je činiti? Da li poslušati kujundžiju Marašli Ali-pašu i Kuršid-pašu i rudničkog haznadara odredom pandura otpremiti u seraj? A opet, ako je rudnički haznadar, pošteno dobio glasove napaćene raje, zašto ga seiriti?

Mučaše ga pitanja o interesu, vaspostavljanju vlasti, zlatu i talirima. Zašto vas život nekada šašolji po tabanima, a nekada čvrge udata, pitao se?

Zašto ljudi, poput Marašli Ali-paše i Kuršid-paše, gaze po ljudima kao po blatu, zašto su im i po četiri nahije malo, nego ištu i mesto u kongresu?

Kada nemogaše više, mudre naravi, uzeo je 1000 zlatnih talira i otidoše kod sandžak-šerifa. Objasnio je rabotu koju su mu dali k`znanju Marašli Ali-paša i Kuršid-paša. Sandžak-šerif je najposle stvar prepustio visokoj porti i muselimu.

Jusuf-paša ode svojoj kući kao zadovoljnik i srećnik što se u nj vratio.

Šta je bilo sa kujundžijom Marašli Ali-pašom i njegovim gavazom Kuršid-pašom, nezna se.

Borski srez i dalje nema spahiju u kongresu. Bar ne iz vladinih konaka.“

*Svaka sličnost sa nama poznatim ličnostima i događajima, sasvim je slučajna i nenamerna.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: „Borske novine“-Tuzio-nas-mula-jusuf-19.10.2004.

Nemoral naših političara prevazišao svaku granicu

Socijalistička partija Srbije ili njen deo, bila je odlučujući faktor podrške za sve vlade od 2000. naovamo. Oni su dali podršku Koštuničinoj prvoj i drugoj vladi, a Bane Ivković je izašao iz SPS- a i dao podršku Đinđićevoj vladi. I dalje imamo neodgovorne, bahate političare, cveta korupcija, kriminal, neznanje u društvu, kaže u razgovoru za „Blic nedelje“ Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta.

Stiče se utisak da Srbija nema nikakav plan razvoja, da se sve radi stihijski?
– Srbija već dvadeset godina nema nikakav ozbiljan plan razvoja. Davne 1987. godine je usvojen petogodišnji plan, koji nije počeo da se sprovodi jer je na redu bila antibirokratska revolucija i preuzimanje vlasti. Sledeći plan razvoja usvojen je 1992. godine, ali je brzo zaboravljen jer su na redu bile rat, ratna pljačka i profiterstvo. Prošle godine je vlada usvojila nekakav plan, ali ne vidim da se on nešto posebno sprovodi, a najmanje u njemu vidim alternative. Ako ne postoje analize uslova u kojima se sprovodi i ako nema alternativnih rešenja, onda to nije nikakav plan, već spisak lepih želja.

Da li vam se čini da se vraćaju devedesete?
– Devedesete se neće vratiti. Nema rata, nema sankcija, zapadne sile su zadovoljne što su se radikali pocepali, što je Toma Nikolić izabrao da posle 20 godina bude plemenit, dobar, moderan… Ostaće problemi kao što je nezaposlenost, verovatno ćemo ući u ozbiljniju recesiju u privrednom životu…

Kako komentarišete nemoral koji i dalje vlada na političkoj sceni, dele se astronomske plate u javnim preduzećima, nenamenski troše pare iz budžeta, koriste službeni automobili… Lični interesi su daleko ispred interesa društva…

– Problem naših političara, i velikog dela elite, jeste što ne razlikuju privatni i javni interes. Oni smatraju da je ono što je za njih dobro, dobro za celu državu. S tim što je to sada prešlo sve granice. Ono što se radilo u Miloševićevo vreme bila je samo opšta pljačka i dovođenje svojih ljudi. Ovi sada, umesto da sklone ljude iz tog vremena i da počnu da razvijaju zemlju, te ljude su ostavili, ne uzbuđuju se mnogo oko razvoja zemlje, popunjavaju rupe u budžetu prodajom državnih firmi i praktično time onemogućavaju dalji razvoj. Po neodgovornosti političara, nerazlikovanju javnog i privatnog, svođenju državne kase na privatni džep, polako počinjemo da ličimo na neke azijske, afričke i latinoameričke države.

Poljuljani su temelji institucija u koje je narod do sada imao najviše poverenja (Crkva, Vojska…). Ko je kriv za to?
– Ako govorimo o autoritetima kao što su Crkva ili Vojska, mislim da su to potpuno pogrešni i nametnuti autoriteti iz prve polovine XIX veka. Ovde bi autoriteti trebalo da budu: skupština, sudovi i državni tužioci, ono što pripada obrazovanju i što pripada zdravstvu. Obrazovano i zdravo stanovništvo u državi koja funkcioniše predstavlja osnov razvoja. To se kod nas nalazi u samom vrhu korumpiranosti. Ovde je problem što se autoritet preselio na pogrešne strane… Njihovi temelji su poljuljani jer se pokazalo da ni Crkva ni Vojska suštinski ne mogu da održe taj teret koji je njima doveden spolja. Ljudi vide šta se oko njih radi. Patrijarh Pavle je jednom rekao, gledajući vozni park svojih episkopa: „Šta li bi tek vozili da nisu položili monašku zakletvu na smernost i skromnost?“ Autoritet koji je veštački nametnut lako se gubi.

Koliko će nas koštati koalicioni kompromisi?
– Mnogo. Oni su počeli već 2000. godine sa podrškom koju je SPS, ili delovi SPS-a, davao Vladi. Lustracija nije sprovedena i neće biti sprovedena, najveći deo kriminala i ratnog profiterstva neće biti raščišćen, dobar deo ratnih zločina neće biti razrešen, koliko god se mi trudili. Mi moramo raščistiti prošlost, da bismo mirno mogli da krenemo napred.

Svetska ekonomska kriza preliva se lagano i na nas, talas otpuštanja radnika dodatno deprimira ljude. Nasuprot tome, politička elita bori se uglavnom samo za svoje pozicije, vidite li šansu za obične ljude?
– Ne vidim da će ovde ljudi reagovati pre nego što se organizuju u sindikate i udruženja i nauče kako da se bore za svoje interese. Većina sedi i čeka da neko drugi reši njihov problem. Kada ih pitaš „što se ne organizujete, što ne stupite u štrajk, što ne zahtevate“, nailazite na izgovore „nemam vremena, nisam ja za to, ja ću da uradim ali nemoj da pominješ moje ime“… Bitno je da ljudi nauče da razlikuju Srbiju kao domovinu i Srbiju kao poslodavca. Meni je Srbija domovina, ali kada sam na fakultetu meni je Srbija, preko Ministarstva, poslodavac, i to loš poslodavac. Tu ću da se bijem protiv Srbije do kraja, i uopšte me ne zanima šta će biti sa Ministarstvom i Vladom jer njih ne zanima šta će biti samnom i sa studentima.

Srednja klasa praktično ne postoji u Srbiji, osam godina od promena čini se da su najviše razočarani upravo ljudi koji su nekad pripadali tom sloju. Ima li za njih uopšte nade?
– U Srbiji se deo srednje klase stvara uvek posle ratova, a samo u 20. veku bilo ih je pet. Ovde je problem što ta srednja klasa nema vremena da se stabilizuje, nema vremena da stvori svoje stranke, svoje organizacije. To se najbolje vidi po tome što intelektualni deo elite praktično nema svoje sindikate, nema delotvorna udruženja. Ima tu i tamo poneko ko nešto radi, ali ništa što može da menja situaciju. Ne treba zaboraviti da Srbija gubi 25–30 hiljada stanovnika godišnje i da je taj gubitak u oblasti mladih, obrazovanih ljudi, a to su oni koji će činiti srednju klasu. Srednja klasa se fizički ne obnavlja, nego se ona gubi. Kada najbolji studenti odu negde u inostranstvo, onda nema ni intelektualne elite ni dela srednje klase.

Polovina stanovništva u Srbiji je funkcionalno nepismena, a znamo da je znanje osnovni resurs jedne države. Zbog čega se u Srbiji ovom problemu ne pridaje nikakav značaj?
– Nažalost, problem je u Srbiji što se obrazovanje smatra troškom, a ne investicijom. Užasno se kasni sa razvojem obrazovanja. Promene zahtevaju vreme, a i kada do njih dođe, onda se sve radi navrat-nanos, nepromišljeno, bez analize. To se vidi po tome što Univerzitet u Beogradu nema svoju razvojnu i analitičku službu. Onda ulazimo u situaciju da kvalitet obrazovanja od osnovnog na gore opada, da ljudi nisu obučeni da koriste novu tehnologiju koja im se nameće. Dolazimo u situaciju da savremeno društvo ne može da funkcioniše jer savremeno društvo zahteva pismenost. Ključ brzog i dobrog razvoja skandinavskih zemalja je u tome što su oni počeli da opismenjavaju stanovništvo još u 18. veku. Mi smo iza Drugog svetskog rata krenuli u ogromnu kampanju suzbijanja nepismenosti. Međutim, danas ne važi ona stara da je nepismen onaj ko ne zna da se potpiše, funkcionalno je nepismen i onaj ko ne zna da koristi nove tehnologije.

Mladi i dalje odlaze iz Srbije, čak i oni veoma školovani, obrazovani, talentovani, šta im ponuditi da ostanu?
– Oni odlaze iz Srbije, zato što ovde ne dobijaju ono što očekuju, a očekuju poštovanje prema svom znanju i otvoren put u svojoj karijeri. Nažalost, nailaze na nezaposlenost, potpuno nepoštovanje njihovog znanja. Mi imamo asistente koji znaju više od svojih profesora, ali ne dolazi u obzir da ih bilo ko pusti da rade sami, a sve pod izgovorom da je tradicija takva. Ovde se iza reči tradicija krije lenjost. Da bi se sprečio odlazak mladih, treba im ponuditi posao, dozvoliti da napreduju…

Autor: Slavica Tuvić| Foto:M.Ilić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: “Blic”

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca