Balkanski spijun

Pažljivi čitalac tekstova „Vremeplov Državne bezbednosti“ i „Vremeplov vojne bezbednosti“ verovatno je uočio da su u periodu od 1946. godine do 1955. godine i civilna i vojna bezbednosna struktura imale istog vrhovnog nalogodavca pod nazivom OZN-a.

Kao što je navedeno teoretski delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN-a je bila organizaciono podeljena na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine). Marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a).

UDB-aUDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Teoretski delokrug rada UDB-e obuhvatao je “organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu”.

Kako prepoznati državnog neprijatelja?

Državni neprijatelj je bila omiljena floskula posleratne komunističke vlade. Svako ko je mislio drugačije o aktuelnoj vlasti, bio je proglašen za izdajnika i narodnog neprijatelja. Od tada, pa do dana današnjeg, ništa se nije promenilo u svesti naroda i vlasti. Svaka vlast ima samo jedan problem, one građane koji misle drugačije i bune se zbog toga. I svi su oni državni neprijatelji, jer uznemiravaju monolitnu i ušuškanu vlast.

A država blagonaklono gleda na to ako neko od svesnih i lojalnih građana pljune, prebije i „nauči“ pameti domaćeg izdajnika. To je u redu. Oni su to zaslužili. Glavni protagonisti takvog mišljenja i delanja, etiketiranja i stavljanja pod kontrolu državnih neprijatelja i narodnih izdajnika su sve one službe i partije proizašle iz komunističkog i socijalističkog bastiona pravoverja u sopstvenu komunističku nepogrešivost. A to će reći sva aktuelna vlast i opozicija u Srbija, jer šta su deca na vlasti do naslednici tatini i dedini. I njih su njihovi preci naučili da strasno mrze i da satiru sve neprijatelje, jer će neprijatelj doći i oteti im sve što su oni već oteli od naroda. Zato narod treba stalno huškati da mrzi one koji žele da promene vlast ili ostvare pravdu.

Svaka afera i skandal koji se pojavi u srpskom političkom životu je borba na život i smrt između pravoverne vlade i nepravovernih državnih neprijatelja. Jer, oni koji se bune i traže neku pravdu, oni u stvari samo ruše naš vrli državni sistem povlastica i beneficija političke elite. I sa razlogom treba da budu eliminisani, da ne smetaju. I još ako to urade pravoverni građani, tim bolje, jer ne može država sve sama da stigne. Tim pre što vlast, tajne službe i interesne ekipe odavno strogo kontrolišu glavne i lukrativne poslove u ovoj napaćenoj zemlji i gledaju da to niko ne ometa, jer je sve to pod „patronatom države“, pa im je milije da pravdu prepuste građanima samima. A oni će te lojalne i verne građane obrazovati kroz strogo kontrolisane medije i nahuškati ih tabloidima i crnim vestima, gurnuti ih slepo na narodne neprijatelje pokazujući im prstom ko je kriv za svu bedu i probleme naše zemlje. Oni su, kao izdajnici najviše doprineli trenutnom stanju države i naroda.

Zato je državni neprijatelj svako ko se usprotivi paradržavnom sistemu. Postojećem sistemu vlasti i paravlasti. A paravlast je još i opasnija, jer ona nema skrupula. Ona u stvari i ne postoji osim u realnosti. O njoj se ne priča, ona se ne pominje, ali se njena dela i posledice vide na svakom koraku. Oni iz paravlasti kroz uspostavljene mehanizme uticaja i monopola i upravljaju ovima iz vlasti i kreiraju javno mnenje. Stvaraju mržnju i ostrašćenost. A to se lako postiže kada angažuješ sve one pohlepne političare, surove navijače i prljave novinare bez časti i skrupula, a pune hormona, udvorištva prema vlasti i bremeniti mržnjom prema svakome na koga vlast ukaže prstom.

I kada pogledate unazad, shvatite na sopstveno veliko razočarenje da se skoro ništa nije promenilo u tih zadnjih 7 decenija od pojave komunista na istorijskoj pozornici Srbije. Taj mentalitet borbe protiv narodnog neprijatelja je ostao dominantan oblik mišljenja i delanja u Srbiji. A primera za to je nebrojeno, počev od odnosa partizana i četnika jednih prema drugima, do navijača Zvezde i Partizana, do vlasti i opozicije, komšije i komšije, vernika i nevernika, građana i seljaka, centra i provincije, tajnih i javnih službi, svuda imate progon neistomišljenika i onih koji talasaju.

U Titovo i Miloševićevo vreme vam je zbog toga letela glava ili ste u najboljem slučaju bili „malo“ policijski i parapolicijski obrađivani po glavi i drugim organima tela. Danas je situacija malo bezbednija, ali samo malo, jer su tu sada crni tabloidi koji vas po zadatku tajnih službi ocrne i unište vam život, karijeru i prijateljstva, fabrikujući gomile laži i podmetanja.

Posle Miloševića i 2000-e se nije mnogo toga promenilo. Jeste da se batinjanje naizgled malo smanjilo, jer je opozicija bila puna profesora i studenata koji su došli na vlast da igraju ulogu dobrog evropskog deteta i đaka, pa takva vlast nije htela javno da tuče i uvlači u gepek, ali su tajno radili sve isto što i njihovi prethodnici. I čuvali ljubomorno svoj bastion vlasti i istine koju su promovisali, dok su u međuvremenu uzimali ispod žita i od seljačkog žita. No, da bi to mogli da rade nekažnjeno, morali su da potpišu pakt sa đavolom, sa svim onim momcima i bajama tajne vlasti koji su im svojim značkama i uticajem omogućavali da to što rade, rade skoro neometano. I to je najveće razočarenje koje su nam opozicione snage i profesori u njihovim redovima doneli. I oni su nastavili gde su prethodni komunisti stali, nastavili su da fabrikuju narodne neprijatelje. I oni su počeli da rade isto što i prethodnici, i da u koaliciji sa kriminalom i tajnim službama „rade posao“. Jer, čim su došli na vlast shvatili su kakva je zapravo vlast i „ko kolo vodi“ i u to kolo su odmah uleteli, da ne propuste zadnji voz za sreću moći i blagodet imućnog života.

Na kraju su opet stare strukture moći vratile na vlast Miloševićevu decu – socijaliste i neo radikale, da malo stegnu državu i očiste je od narodnih neprijatelja, koji su se namnožili u periodu kvazi demokratske vlasti. I da utegnu postojeće poslove, koji su zbog krize malo počeli da propadaju i koje su novi demokratski tajkuni u svoj sili opiijene vlasti počeli da preuzimaju. Na žalost običnog građanina Srbije, kolo uvek igraju isti a mi navijamo sa strane i mislimo da se nešto dešava, dok oni poskakuju i uz moravac, prasence i pevačicu hukću, cupkaju i cokću, srećni osvojenim plenom.

Običan građanin Srbije ne shvata jednu očiglednu stvar a to je dok god on „navija“ za jednu političku opciju i brani je svim silama iako ona greši, samo doliva gorivo na vatru revanšizma i sebe stavlja u poziciju da će i on jednom biti državni neprijatelj. Državne neprijatelje prave sami građani svojom neobjektivnošću. Svi oni koji slepo veruju vlasti i političkim partijama, oni fabrikuju domaće izdajnike, oni traže gde je državni neprijatelj, oni jure i proklinju sve one koji misle drugačije. Sigurno je da i među onima, koji misle drugačije ima svakakvih ludaka i zanesenjaka, koji su potpuno van realnosti u svojoj navijačkoj i ideološkoj ostrašćenosti, ali ovoj zemlji treba objektivnost a ne navijačka euforija. Ovoj zemlji trebaju objektivni i samosvesni građani a ne navijači glasači koji će svojim partijskim ljubimcima opraštati svako nedelo, da ne bi na vlast slučajno došao državni neprijatelj iz opozicije.

Državni neprijatelj je etiketa koja vas čeka ako krenete da „ispravljate krive Drine“ srpske vlasti. Za vreme vladavine Nikole Pašiće pre 100-ak godina rizikovali ste da vas njegovi sledbenici i tadašnji radikali izbodu perorezom ili zapljunu, danas rizikujete da vas obrade bejzbol palicama ili da vaše ime osvane u nekom od crnih tabloida naše stvarnosti. A verovatno i da vas uhapse, da pokažu malo snagu. A koliko je to moćan mehanizam koji stoji iza boraca za pravovernost vlasti a protiv državnih neprijatelja, govori masa nerešenih slučajeva i tužbi protiv nosioca „državne politike“. A sve je i svima jasno, kao što je i jasno sudijama da bi osuđivanjem političke i parapolitičke vlasti i privrednog kriminala, oni sami kao sudije postali državni neprijatelj, i da bi ih prvi „lojalni“ kolega sudija zbog toga osudio „u ime naroda“.

„Kadija te tuži, kadija ti sudi“ je osnov srpske vlasti. Zato državni neprijatelj i domaći izdajnik nema šansi u Srbiji da dobije pravdu. Može samo da dobije profesionalnu navijačku „obradu“ ili „sudski reformisanu pravdu“.

U takvim političkim prilikama treba se prisetiti čuvenih stihova Rudyard Kipling-a (1865-1936), kojima je 1907. dodeljena Nobelova nagrada.

Ako možeš da sačuvas svoju glavu kada svi oko tebe
gube svoje i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi kada svi u tebe sumnjaju,
i čak pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da ne lažeš,

ili ako si omrznut da ne mrziš,
A pored toga da ne izgledaš predobar ili premudar.

Ako možeš da sanjariš, a da snovi ne ovladaju tobom,
ako možeš da razmišljaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i da smatraš te dve varalice kao da su potpuno iste.

Ako možeš da podneseš kada čuješ
da su istinu, koju si rekao
izvrnuli nitkovi da bi napravili zamku za budale,

Ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio celi život,
i da pogrbljen sa dotrajalim alatom ponovo stvaraš,

Ako možeš da staviš na gomilu sve sto imaš
i da ga baciš na kocku,

izgubiš i opet počneš iz početka
i nikad ne izustiš reč o tom svom gubitku,

Ako možeš da prisiliš svoje srce i nerve i tetive,
da te služe dugo iako ih više nemaš,

I tako izdržiš kada nema ničeg u tebi
sem volje koja ti dovikuje: “istraj”.

Ako možeš da razgovaraš sa najnižim,
i da sačuvaš svoje dostojanstvo,

ili da šetaš s kraljevima,
a da ne izgubiš razumevanje za obične ljude.

Ako ni neprijatelj ni prijatelj ne mogu da te uvrede,
ako te svi cene, ali ne suviše,

Ako možeš da ispuniš jedan nezaboravan minut
sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

Tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega bićeš čovek, sine moj!

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović