Državno ustrojstvo srednjevekovne Srbije bilo je regulisano običajnim zakonima, poveljama, kao i prevodima vizantijskih građanskih i crkvenih zakona. Prve poznate pisane povelje srpske srednjevekovne države datiraju iz XII veka.

Car DusanPrema Dušanovom zakoniku, jedan od glavnih nosilaca poslova koji bi se danas mogli poistovetiti sa policijskim i bezbednosno-obaveštajnim poslovima bio je kefalija. Kefalija je bio gradski poglavar, upravnik župe i knez u gradu, a obavljao je vojne i civilne poslove. Sa svojim pomoćnicima, održavao je red i poredak, obezbeđivao poštovanje zakona, izdavao naredbe u vezi sa održavanjem reda, prinudno izvršavao sudske odluke, postavljao straže na putevima u cilju bezbednosti putnika, štitio imovinu, vodio istrage i utvrđivao činjenično stanje, hapsio i zatvarao osumnjičene u cilju njihove predaje sudu, a ponekad ih i lično kažnjavao. Za sve prekršaje kojima se narušava uspostavljeni poredak i remeti mir, kefalija je imao pravo da izriče kazne. U vreme cara Dušana postojao je razvijen sistem obaveštajnog delovanja, u prvom redu preko vlastele u pograničnim oblastima (vlastelini krajišnici), ali i preko uhoda (uhode su odigrale presudnu ulogu u bici na Velbuždu 1330. godine i detaljno su ispitale raspored snaga turske vojske u Kosovskom boju 1389. godine). U to vreme, veliki značaj pridavan je i borbi protiv neprijateljskih uhoda (kontrašpijunaži).

U toku Prvog srpskog ustanka (1804-1813.), civilna bezbednosno-obaveštajna delatnost nije bila posebno institucionalno organizovana, a obavljala se u sklopu vojno-upravne službe ustaničke Srbije.

KaradjordjeOdržavanje poretka ustaničke vlasti sastojalo se u sprečavanju napada na organe vlasti, fizičkom obezbeđivanju Praviteljstvujuščeg sovjeta, Karađorđa i pojedinih istaknutih starešina, smirivanju unutrašnjih buna i nemira.

Suzbijanje špijunaže u korist Turske i drugih zemalja (Austrije, Rusije i jedno vreme Francuske) predstavljalo je daleko veći izazov za vojne i policijske organe ustaničke države. Na meti ustaničkih vlasti bili su ubačeni turski špijuni i Srbi koji su Turcima dostavljali informacije.

Praviteljstvujušči sovjet je 1808. godine izdao naredbu da se iz Beograda i drugih gradova Srbije preventivno proteraju sva „praznoodajuća“ lica koja bi mogla da se bave špijunažom u korist neprijatelja, dok su prema Uredbi iz 1809. godine policijske i sudske vlasti imale da „osobito paze na zle ljude kao na aiduke, špione i proče“. Takođe, Sovjet je početkom jula 1810. godine izdao naredbu da se prepiska iz Srbije vodi isključivo na srpskom jeziku i da se pregleda pre predaje „na skelu“, tj. pre upućivanja u druge zemlje.

Prvi dokument iz vremena Karađorđa koji je predstavljao predlog za razvoj civilnih obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti bio je „Načertanije ustrojstva policajne vlasti u Beogradu i po tom pročim mjestima Otečestva“, od 8. marta 1811. godine.

U ovom dokumentu po prvi put se razdvajaju poslovi policije i poslovi vojske (član 1.). Uspostavljena je i funkcija „načelnika policije“ (policajmajstor), koji je bio odgovoran Popečiteljstvu vnutrenih dela, a njemu su bili podređeni „liktori“ – pomoćnici za unutrašnju, spoljašnju i poverljivu službu (član 4.).

Jakov NenadovicNaime, prvo „Popečiteljstvo vnutrenih dela“ obrazovano je januara 1811. godine, u sklopu novog Praviteljstvujuščeg sovjeta. Za prvog ministra (popečitelja) postavljen je Jakov Nenadović. Obrazovanje ovog ministarstva imalo je veliki značaj za razvoj bezbednosne i obaveštajne funkcije, ali i organa za njihovo sprovođenje. Pored poštovanja zakonitosti rada državnih organa, bavljenja „vnutrenim delima“, pod kojima se podrazumevala bezbednost žitelja i imovine i prikupljanje poreza, suzbijanja hajdučije, kontrola puteva i prelaza, javnog reda i mira, u nadležnosti ministra bili su i civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi.

Knez Milos ObrenovicKnez Miloš Obrenović, u periodu svoje prve vladavine (1815-1839.), posvećivao je veliku pažnju organizaciji bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti, koje su se sprovodile u dva pravca: prvi je imao za cilj obezbeđivanje kneževske vlasti od unutrašnjih prevrata, buna i zavera, turske vojne agresije na Srbiju i uplitanja Rusije i Austrije u unutrašnje stvari Srbije; drugi je bio usmeren na red i poredak u zemlji, odnosno kontrolu rada administrativnih ustanova, odnos organa vlasti prema narodu, kontrolu životnog standarda i kretanja vrednosti novca na pijacama, pregled rada sanitarnih ustanova i drugo.

U Miloševo vreme, bezbednosno-obaveštajni organi bili su angažovani i na poslovima tajne nabavke oružja i ratne opreme iz inostranstva, zaštite od odavanja državnih tajni, prikupljanju političko-diplomatskih obaveštenja, otkrivanju dezinformacija o Srbiji i knezu, kao i kanalisanju inostranog političkog mišljenja prema stvarnim potrebama Miloševe politike.

U vreme borbe Srba za uspostavljanje nacionalne autonomije, prikupljanje tajnih podataka i obaveštenja vršilo se usmenim kazivanjem očevidaca i plaćenika, pismenim dostavama i putem lozinki.

Sticanjem autonomije (1830.) došlo je do šireg organizovanja političke obaveštajne delatnosti u Srbiji. U cilju zaštite bezbednosti kneginje Ljubice, 1830. godine je osnovana „Uprava varoši Beograda“. Dana 2. aprila 1831. godine, knez Miloš je doneo Uredbu o ustanovljavanju „Tajne policije za političke poslove“ u okviru beogradske policije.

Državna uprava u Kneževini Srbiji uređena je donošenjem „Ustrojenija centralne državne uprave“ 10. marta 1862. godine, koja je važna i za dalji razvoj bezbednosno-obaveštajnih aktivnosti. U nadležnost Ministarstva unutrašnjih dela spadala je „briga o poretku, miru, sigurnosti lica i imanja u zemlji, nadzor nad javnim mestima, štampom, žurnalistikom i nad rđavim ljudima i društvima“.

Srbija je postala nezavisna država nakon Berlinskog kongresa (1878.). Po sticanju nezavisnosti, knez Milan je 1882. godine sproveo reforme koje su se odnosile na vojsku i organe javne bezbednosti.

U Srbiji su civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi prvi put institucionalno organizovani Zakonom o dopuni i izmeni ustrojstva Centralne državne uprave („Srpske novine – Službeni dnevnik Kraljevine Srbije“, broj 227 od 8/20. oktobra 1899. godine). Ovim zakonom, koji je usvojen 5/17. oktobra 1899. godine na zasedanju Narodne skupštine održane u Nišu, u okviru Ministarstva unutrašnjih dela formirano je Odeljenje za poverljive policijske poslove, sa zadatkom „da se stara za održavanje unutrašnjeg državnog poretka i opšte zemaljske bezbednosti“.

Delokrug rada ovog odeljenja obuhvatao je obaveštajne i kontraobaveštajne poslove, suzbijanje antidržavne propagande i hajdučije, suprotstavljanje terorizmu, korupciji i dr.

Za prvog načelnika 11/23. oktobra 1899. godine imenovan je Jovan S. Milovanović, osnivač srpske stenografije, bivši predsednik Trgovačkog suda i član Apelacionog suda u penziji.

Odeljenje za poverljive policijske poslove organizovano je po ugledu na tajne policije Francuske i Austro-Ugarske, a zakonom je bilo propisano da Odeljenje, pored načelnika, ima sekretara i niže službenike, kao i zasebnu arhivu u kojoj su se, „pod naročitim nadzorom i staranjem načelnika“, čuvali „svi akti poverljive prirode“. Dužnost prvog sekretara ovog odeljenja obavljao je Milan M. Đorđević.

Kralj Aleksandar i kraljica Draga ObrenovicUkazom kralja Aleksandra Obrenovića, poslovi Odeljenja za poverljive policijske poslove 1900. godine prešli su u nadležnost Policijskog odeljenja pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Uvažavajući značaj prvog zakonskog uređivanja civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova u Srbiji, Bezbednosno-informativna agencija obeležava 17. oktobar kao svoj dan.

Nakon završetka Prvog svetskog rata i stvaranja nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na osnovu Uredbe o ustrojstvu Ministarstva unutrašnjih dela od 8. maja 1919. godine, Odeljenje za javnu bezbednost Ministarstva unutrašnjih dela bilo je zaduženo i za obavljanje civilnih bezbednosno-obaveštajnih poslova.

Rešenjem ministra unutrašnjih dela od 23. decembra 1920. godine, obrazovano je Odeljenje za državnu zaštitu. Prema ovom rešenju, zadatak Odeljenja bio je da „prikuplja informacije, vodi nadzor i preduzima sve potrebne mere protivu sviju lica, bilo naših podanika ili stranaca, koji rade protivu integriteta naše zemlje, koji vrše propagandističku akciju u korist ma koje druge države i na štetu naših državnih interesa i koji su ili svojim ranijim ili svojim sadašnjim držanjem u tome pogledu sumnjivi“.

Odeljenje za državnu zaštitu, na osnovu Pravilnika o radu, donetog 10. januara 1921. godine, organizaciono je podeljeno na 4 odseka, sa ukupno 27 pododseka – referata.

Prvi odsek se sastojao od 5 pododseka: 1. Sekretarijat, 2. Arhiva, 3. Registratura, 4. Pasoši i kretanje putnika i 5. Novinarski pododsek.

Drugi odsek je podeljen na 6 pododseka: 1. Komunisti i anarhisti, 2. Sumnjivi Rusi, 3. Agencije za iseljavanje, 4. Kontrola stranaca, 5. Udruženje i klubovi i 6. Strana predstavništva.

Treći odsek se delio na 9 pododseka: 1. Talijanska propaganda, 2. Austrijska i nemačka propaganda, 3. Mađarska propaganda, 4. Rumunska propaganda, 5. Ostali sumnjivi stranci, 6. Sumnjivi građani Hrvatske i Slavonije, 7. Sumnjivi građani Slovenačke, 8. Sumnjivi građani Vojvodine i 9. Sumnjivi građani Dalmacije.

Četvrti odsek je imao 7 pododseka: 1. Bugarska propaganda, 2. Arnautska propaganda, 3. Muslimanska propaganda, 4. Grčka propaganda, 5. Sumnjivi građani iz Srbije, 6. Sumnjivi građani iz Bosne i 7. Sumnjivi građani iz Crne Gore.

Delokrug rada Odeljenja državne zaštite detaljno je regulisan donošenjem Uputa za suzbijanje antidržavne propagande i strane špijunaže od 26. novembra 1923. godine. Ovim aktom utvrđena je nadležnost Odeljenja za obaveštajne i kontraobaveštajne policijske poslove, kontrolu, bezbednost i vođenje evidencije o strancima, regulisanje pitanja iseljenika i repatrijaciju, poslove suzbijanja antidržavne propagande, kontrolu stranih vojnih begunaca, nadzor i kontrolu rada udruženja i održavanja zborova i manifestacija i druge poslove, o čemu je vođena i odgovarajuća evidencija. Takođe, Odeljenje je imalo obavezu pripreme novih zakonskih predloga čiji bi osnovni cilj bio zaštita države.

Nakon ukidanja Vidovdanskog ustava i raspuštanja parlamenta 6. januara 1929. godine, te formiranja vlade na čelu sa Petrom Živkovićem, usledilo je donošenje čitavog niza zakona i uredbi o reformi državne administracije.

Zakonom o unutrašnjoj upravi od 19. juna 1929. godine i Uredbom o uređenju Ministarstva unutrašnjih poslova od 25. jula 1929. godine, Odeljenje za državnu zaštitu postalo je Prvo odeljenje u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. Odeljenje je organizaciono podeljeno na 2 odseka (Prvi odsek – za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i Drugi odsek – za suzbijanje spoljašnje antidržavne propagande i akcije sa obaveštajnom službom i 3 referata (Referat za policijski nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem, Administrativni referat i Referat za štampu).

Odeljenje za državnu zaštitu bilo je na ovaj način organizovano sve do okupacije Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine.

Nakon aprilskog rata i potpisivanja kapitulacije 17. aprila 1941. godine, Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije nastavilo je da deluje u okviru Vlade u emigraciji.

Obaveštajna služba izbegličke vlade nastavila je rad u okviru izaslanstava u savezničkim i neutralnim zemljama, koje im nisu otkazale gostoprimstvo. Rad je bio usmeren na održavanje veze sa zemljom i dostavljanje novčane pomoći Pokretu Draže Mihailovića, kao i na sprovođenje obaveštajnih aktivnosti prema poslanstvu samozvane Nezavisne Države Hrvatske u Madridu.

Jedan od organizatora obaveštajne službe Vlade u emigraciji bio je Vladeta Milićević, koji je od avgusta 1943. godine do maja 1944. godine obavljao i dužnost ministra unutrašnjih poslova. On je nakon rata nastavio da se bavi obaveštajnim aktivnostima u korist kralja Petra II Karađorđevića, da bi se 1966. godine vratio iz emigracije u zemlju.

Od samog početka Drugog svetskog rata i formiranja partizanskog pokreta, osnovani su narodnooslobodilački odbori (NOO), kao upravna tela u okviru kojih su postojali i organi zaduženi za red i bezbednost na određenim teritorijama. Na savetovanju u Stolicama kod Krupnja 26. septembra 1941. godine, stvorene su prve obaveštajne i kontraobaveštajne službe, utvrđen je sistem organizacije i veza ovih organa, a krajem oktobra 1941. godine imenovani su prvi obaveštajni (informativni) oficiri u štabovima partizanskih odreda.

Sredinom septembra 1943. godine, u Jajcu je pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i partizanskih odreda Jugoslavije formiran Odsek za zaštitu naroda, sa zadatkom da objedini obaveštajni i kontraobaveštajni rad i da organizuje obaveštajnu službu (organizovani su i kursevi usavršavanja).

Odsek je 13. maja 1944. godine prerastao u Odeljenje za zaštitu naroda (OZN) pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije.

Beogradskim sporazumom, koji su potpisali Josip Broz Tito i predsednik Kraljevske vlade Ivan Šubašić, 1. novembra 1944. godine, priznat je međunarodnopravni kontinuitet Jugoslavije. Ukazom kraljevskih namesnika, a na predlog Predsedništva AVNOJ, 7. marta 1945. godine formirana je nova zajednička vlada – Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije.

Odeljenje za zaštitu naroda (OZN-a) organizovano je 13. maja 1944. godine kao centralna kontraobaveštajna i obaveštajna služba pri Povereništvu za narodnu odbranu Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, na vojnom principu. Operativnu jedinicu OZN-e predstavljao je Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ), koji je formiran 15. avgusta 1944. godine.

Delokrug rada OZN-e obuhvatao je obaveštajne poslove prema inostranstvu i neoslobođenoj teritoriji, poslove kontraobaveštajne zaštite oslobođene teritorije i kontraobaveštajni rad u vojsci. OZN je bio organizaciono podeljen na 6 odseka: Prvi odsek – obaveštajni, Drugi odsek – kontraobaveštajna služba na oslobođenoj teritoriji, Treći odsek – kontraobaveštajna služba u vojsci, Četvrti odsek – za statistiku i tehniku, Peti odsek – za otkrivanje i suprotstavljanje delovanju stranih službi (od januara 1945.) i Šesti odsek – za kontraobaveštajnu zaštitu saobraćajnih objekata i ustanova u zemlji (od aprila 1945. godine).

Odeljenje za zaštitu naroda za Srbiju osnovano je juna 1944. godine, a avgusta iste godine obrazovana su i odeljenja za Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Takođe, oktobra 1944. godine formirano je posebno odeljenje OZN-e za grad Beograd, koje je bilo direktno podređeno OZN-i u Ministarstvu narodne odbrane Demokratske Federativne Jugoslavije.

Nakon donošenja Ustava Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) 31. januara 1946. godine, izvršena je reorganizacija organa vlasti i državne uprave, na osnovu koje je deo OZN-e prešao iz Ministarstva narodne odbrane u sastav Ministarstva unutrašnjih poslova.

Na kraju tog procesa, marta 1946. godine, od I, II, V i VI odseka OZN-e, kao i delova IV odseka OZN-e (Radio-centar i grupa za šifru) formirana je Uprava državne bezbednosti (UDB-a).

UDB-a je bila striktno centralizovano organizovana i obuhvatala je: UDB-u u MUP-u FNRJ, organe UDB-e na nivou republičkih ministarstava i opunomoćstva UDB-e za srezove. Pripadnicima UDB-e su od jula 1952. godine uvedena civilna zvanja.

Delokrug rada UDB-e obuhvatao je „organizovanje službe, preduzimanje mera i vršenje upravnih radnji u cilju sprečavanja i otkrivanja delatnosti usmerenih na podrivanje i rušenje Ustavom utvrđenih osnova ekonomskog, političkog i pravnog uređenja, kao i prikupljanje obaveštenja koja bi imala takvu svrhu“.

UDB-a je organizaciono bila podeljena na 8 odeljenja: 1. Obaveštajno odeljenje, 2. Političko odeljenje (suzbijanje delatnosti unutrašnjeg neprijatelja), 3. Kontraobaveštajno odeljenje, 4. Poslovi veze i evidencije, 5. Služba za materijalno-tehničko obezbeđenje i finansijsko poslovanje, 6. Kontraobaveštajna zaštita najviših državnih i partijskih rukovodilaca, 7. Kriptografska zaštita tajnih poruka i 8. Kadrovsko odeljenje.

Posle Brionskog plenuma, jula 1966. godine, izvršena je reorganizacija UDB-e. Donošenjem Osnovnog zakona o unutrašnjim poslovima, formirana je Služba državne bezbednosti (SDB) u okviru Saveznog sekretarijata za unutrašnje poslove (SSUP). Poslovi državne bezbednosti su decentralizovani i preneti na novoformirane republičke i pokrajinske službe državne bezbednosti, koje su pripadale republičkim, odnosno pokrajinskim sekretarijatima unutrašnjih poslova, a SSUP je njihov rad usmeravao, koordinirao i usklađivao.

Nakon raspada SFRJ, u Republici Srbiji je u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, aprila 1992. godine, formiran Resor državne bezbednosti Republike Srbije, na osnovu Zakona o unutrašnjim poslovima i Uredbe o načelima za unutrašnju organizaciju i sistematizaciju radnih mesta u ministarstvima i posebnim organizacijama iz 1991. godine.

Resor državne bezbednosti je prestao sa radom 2002. godine, donošenjem Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji.

Bezbednosno-informativna agencija je formirana 27. jula 2002. godine stupanjem na snagu Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ovim zakonom su, po prvi put u savremenoj srpskoj istoriji, civilni bezbednosno-obaveštajni poslovi izdvojeni iz Ministarstva unutrašnjih poslova.

Dosadašnji rukovodioci Državne bezbednosti bili su:

  1. JOVAN S. MILOVANOVIĆ (1845-?) načelnik Odeljenja za poverljive policijske poslove od 1899. do 1900. godine
  1. TASA J. MILENKOVIĆ (1850-1918.) načelnik Policijskog odeljenja od 1900. do 1901. godine
  2. MILUTIN A. POPOVIĆ (1863-1923.) načelnik Policijskog odeljenja od 1901. do 1903. godine
  3. ĐORĐE S. ĐORĐEVIĆ načelnik Policijskog odeljenja od 1903. do 1905. godine
  4. DRAGUTIN N. MILIĆEVIĆ (1861-1911.) načelnik Policijskog odeljenja od 1905. do 1906. godine
  5. OBRAD B. BLAGOJEVIĆ (1869-1959.) načelnik Policijskog odeljenja od 1906. do 1907. godine
  6. ČEDOMILJ A. KOSTIĆ (1869-1935.) načelnik Policijskog odeljenja od 1907. do 1909. godine
  7. MILORAD A. VUJIČIĆ (1868-1936.) načelnik Policijskog odeljenja od 1909. godine
  8. ŽIVOJIN LAZIĆ (1876-?) načelnik Policijskog odeljenja od 1919. do 1921. godine
  9. VASA LAZAREVIĆ (1875-1941.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1921. do 1925. godine
  10. RADOMIR P. TODOROVIĆ (1882–1935.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1925. do 1929. godine
  11. DOBRICA MATKOVIĆ (1887/1888-1973.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1929. godine
  12. BRANKO ŽEGARAC načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1929. do 1934. godine
  13. NEMANJA LJUBISAVLJEVIĆ (1887-1937.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1934. godine
  14. DRAGOSLAV LAZIĆ (1893-?) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1934. do 1939. godine
  15. CVETAN D. ĐORĐEVIĆ (1893–1944.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu od 1939. do 1940. godine
  16. NEGOSLAV OCOKOLJIĆ (1897-1961.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1940. godine
  17. PAVLE S. ĐORĐEVIĆ (1895-1943.) načelnik Odeljenja za državnu zaštitu 1940. godine
  18. SLOBODAN PENEZIĆ – KRCUN (1918-1964.) načelnik Odeljenja zaštite naroda (OZN) sa Srbiju od 13. maja 1944. godine do 19. februara 1946. godine
  19. MILORAD MILATOVIĆ (1910-1997.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od avgusta 1946. godine do februara 1953. godine
  20. VLADAN BOJANIĆ (1919-2003.) podsekretar Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove (DSUP) NR Srbije – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od 28. februara 1953. godine do 20. avgusta 1955. godine
  21. SREĆKO MILOŠEVIĆ (1919-1995.) podsekretar Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove (DSUP) NR Srbije – načelnik Uprave državne bezbednosti (UDB) za Srbiju od 20. avgusta 1955. godine do maja 1961. godine
  22. SAVA RADOJČIĆ (1913-?) načelnik Uprave državne bezbednosti Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove (RSUP) SR Srbije od 15. jula 1961. godine do 22. maja 1964. godine
  23. DRAGOSLAV NOVAKOVIĆ (1921-1993.) pomoćnik sekretara Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove SR Srbije zadužen za poslove državne bezbednosti od 1964. godine do 1966. godine
  24. RAJKO ĐAKOVIĆ (1922.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 12. jula 1966. godine do 16. februara 1971. godine
  25. MILORAD BISIĆ (1923-2005.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 16. februara 1971. godine do 17. jula 1974. godine
  26. SRDAN ANDREJEVIĆ (1924-2011.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 17. jula 1974. godine do 26. oktobra 1976. godine
  27. ŽIVOMIR JOVANOVIĆ (1925-1978.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 3. novembra 1976. godine do 7. februara 1978. godine
  28. OBREN ĐORĐEVIĆ (1927-1997.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 22. marta 1978. godine do 26. juna 1985. godine
  29. DRAGUTIN MITROVIĆ (1939.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 26. juna 1985. godine do 24. aprila 1990. godine
  30. PREDRAG TODOROVIĆ zamenik sekretara RSUP SR Srbije, vršilac družnosti načelnika Službe državne bezbednosti od 24. aprila 1990. godine do 31. oktobra 1990. godine
  31. ZORAN JANAĆKOVIĆ (1939.) načelnik Službe državne bezbednosti – podsekretar RSUP SR Srbije od 31. oktobra 1990. godine do 30. decembra 1991. godine
  32. JOVICA STANIŠIĆ (1950.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti
    od 1. januara 1992. godine do 26. oktobra 1998. godine
  33. RADOMIR MARKOVIĆ (1946.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti od 27. oktobra 1998. godine do 25. januara 2001. godine
  34. GORAN PETROVIĆ (1961.) pomoćnik ministra unutrašnjih poslova – načelnik Resora državne bezbednosti od 26. januara 2001. godine do 15. novembra 2001. godine
  35. ANDREJA SAVIĆ (1947.) načelnik Resora državne bezbednosti od 15. novembra 2001. godine do 1. avgusta 2002. godine i direktor Bezbednosno-informativne agencije od 1. avgusta 2002. godine do 23. januara 2003. godine
  36. MIŠA MILIĆEVIĆ (1961.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 23. januara 2003. godine do 5. marta 2004. godine
  37. RADE BULATOVIĆ (1958.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 6. marta 2004. godine do 17. jula 2008. godine
  38. SAŠA VUKADINOVIĆ (1972.) direktor Bezbednosno-informativne agencije od 18. jula 2008. godine do 2. avgusta 2012. godine
  39. NEBOJŠA RODIĆ (1953.)direktor Bezbednosno-informativne agencije od 3. avgusta 2012. Godine
  40. Aleksandar DjordjevicALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ trenutni direktor Bezbednosno-informativne agencije od 25.oktobra 2013. Godine

Izvor: BIA

Od zaborava sašuvao: Slobodan Radulović