Istorijat nastanka državne bande Srbije

Državna banda Srbije instalirana je sa komunističkom vlašću nakon drugog svetskog rata u paketu sa ostalim republičkim komunističkim vlastima na celoj teritoriji tadašnje Federativne Narodne Republike Jugoslavije pod vrhovnom komandom Josipa Broza Tita, kao komunistička potreba za obračun sa protivnicima i nesimpatizerima komunističkog režima, protiv koga su u to vreme bili većina inteligencije, seljaka, pravoslavnih vernika, ali i mnogih drugih struktura naroda.  Tadašnju komunističku državnu bandu činile su strukture državne represije (službe državne bezbednosti, partijske strukture, sudstvo, tužilaštvo, vojska, policija). Metodi delovanja tadašnjih struktura Državne bande bili su brutalno represivni. Bilo je dovoljno da u neku od struktura Državne bande na bilo koji način stigne dojava da neko nije simpatizer Tita ili Komunista da bi u hitnom postupku (najčešće noću) dotični nesretnik, bez suđenja i prava na odbranu,  bio likvidiran od strane Državne bande. Nakon toga se pristupalo oduzimanju imovine dotičnom i njena dodela nekom od osvedočenih simpatizera i pristalica komunističkog režima. Paralelno sa likvidacijama po kratkom postupku Državna banda je sprovodila i druge vrste masovnih represalija od kojih su po zlu ostali upamćeni tzv. Dahauski procesi, Goli Otok, Obavezni otkup itd. Posebno su teške zločine nad narodom činile ekspoziture Državne bande u Srbiji i Crnoj Gori. Ostalo je zabeleženo da je Državna banda iz tog perioda vršila likvidacije, otmice, i druga zverstva i van granica tadašnje komunističke države.

Nakon smrti doživotnog vrhovnog komandanta Državne bande Josipa Broza Tita, među njegovim republičkim partijskim ulizicama došlo je do borbe za nasledstvo šefa Državne bande tadašnje Savezne države. Pošto nisu mogli da se dogovere i usaglase o načinu komandovanja nasleđenim strukturama Centralne Državne bande došlo je prvo do raspada Centralne komunističke partijske strukture na republičke i pokrajinske, a zatim i do međusobnih teritorijalnih odvajanja  na države u tzv Avnojevskim granicama uz krvave međunacionalne obračune, koje su inicirale i logistički pomagale nacionalne vođe – mali Titići – pretendenti na nasleđe Titove doživotne komande nad Centralnom Državnom bandom. Kao što je poznato borba za Titovo nasleđe završila se tako što je svaki nacionalni Titić morao da se zadovolji samo vrhovnom komandom nad svojom nacionalnom Državnom bandom. Tako je komanda nad Državnom bandom Srbije pripala nacionalnom komunističkom vođi Slobodanu Miloševiću. Po uzoru na Tita i on je pred Državnu bandu Srbije kao prioritetni zadatak postavio jačanje i očuvanje njegove vlasti po svaku cenu.

Da bi učvrstila apsolutnu vlast svog Vrhovnog komandanta Državna banda Srbije je izvršila niz političkih ubistava i raznih drugih zločina, koji su do današnjih dana ostali neistraženi i nerasvetljeni. Kao najjeziviji primeri ostale su upamćene likvidacije novinara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića, zatim sekretara JUL-a Zorana Todorovića – Kundaka, ministra odbrane Pavla Bulatovića, načelnika uprave kriminalističke policije Beograda Milorada Vlahovića, načelnika policijske stanice Savski Venac Dragana Simića, zamenika ministra policije Radovana Stojčić Badže, komandanta srpskih dobrovoljaca Željka Ražnatović – Arkana, kao i bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića. Ovom spisku pripadaju ko zna još koliko ljudi, čija se smrt vodi kao posledica nesrećnog slučaja ili bolesti. Na navedenom spisku bilo je planirano i ime predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, koji je imao sreće da preživi dvostruki pokušaj atentata.

U sklopu trasiranja puta za svoju doživotnu komunističku vladavinu Slobodan Milošević je izdao nalog Socijalističkoj partiji Srbije da uradi projekat po kome će vlast u Srbiji doživotno kontrolisati Milošević preko struktura svoje stranke, tako što će svoje poverljive kadrove instalirati u sve druge stranke, sindikate, nevladine i druge organizacije sa ciljem preuzimanja kontrole nad njima.

Ove instrukcije prenete su od strane Centralnog izbornog štaba Socijalističke partije Srbije u vidu “Strogo poverljivog uputstva” br. 02-234 od 04.03.1997. za opštinske odbore, po kome im je naloženo da u sve druge stranke, sindikate, preduzeća i udruženja građana infiltriraju svoje poverljive i obučene kadrove putem pristupanja, učlanjivanja ili zapošljavanja sa zadatkom preuzimanja uticaja u njihovom organizacionom delovanju i funkcionisanju. Posledice toga su stvaranja postizbornih koalicija pod kontrolom SPS-a uz pomoć struktura državne bezbednosti i policije.

Kao rezultat toga je konstituisanje skupština na lokalu i republičkom nivou od, stranačkom vrhu odanih stranačkih poslušnika, koji svoju vernost potvrđuju blanko potpisanim ostavkama, koje njihov politički vrh može uvek aktivirati za slučaj da ne ispune neki stranački nalog.

Nakon svrgavanja vrhovnog komandanta Državne bande Srbije Slobodana Miloševića ova Državna banda se osamostalila i odbila da prihvati komandu od strane bilo koje domaće državne institucije, najverovatnije zato što su komandu nad Državnom bandom Srbije preuzele neke od bezbednosnih institucija stranih sila, koje Državnu bandu Srbije koriste kao sredstvo za sabotažu i kompromitovanje državnih institucija Republike Srbije i njihovih zvaničnih predstavnika. Ovu vrstu opasnosti od odmetništva Državne bande od institucija države uočio je bivši predsednik vlade Zoran Đinđić, koji je zbog toga hteo da nad Državnom bandom uspostavi državnu kontrolu, a saradnike Državne bande iz državnih institucija podvrgne procesu lustracije.

Zbog ove namere Zorana Đinđića Državna banda Srbije je dobila nalog da ga likvidira – strelja pred vratima Vlade i tako svima pruži očigledan primer da državom ne komanduju državne institucije već Državna banda Srbije. Naravno, nakon ovog brutalnog ubistva predsednika Vlade nikome više od državnih zvaničnika nije palo na pamet da pokušava da izvrši pravu i korenitu reformu službi državne bezbednosti, vojske, policije, sudstva i tužilaštva, niti da primeni lustraciju. Doduše Novi predsednik Srbije Tomislav Nikolić je dao neke nagoveštaje u tom smislu, ali od reči do rezultata je dug i težak put sa brojnim izazovima i opasnostima, jer Državna banda neće prezati ni od čega radi očuvanja svog statusa.

Bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji je očigledno i sam kompromitovana žrtva Državne bande Srbije ostaće verovatno upamćen po tome što je imao hrabrosti da na biznis forumu na Kopaoniku 2009. godine zvanično ukaže na činjenicu da Srbijom komanduje Državna banda. Doduše, on je ovu činjenicu morao da saopšti uvijenu u diplomatsku foliju, tako što je rekao da u Srbiji funkcioniše sprega politike, kriminala, tajkuna i pravosuđa. Ovu njegovu izjavu Državna banda mu nije oprostila, jer je nakon toga učinila sve da njega lično i sve njegove državničke poteze do kraja obesmisli i kompromituje i tako ga kazni da ostane upamćen kao jedan od predsednika sa najpogubnijim državnim rezultatima. Ovo nije moja namera da ga pravdam, jer je on svakako zaslužio da nosi epitet upropastitelja Srbije zato što je iskazao neviđenu pohlepu i vlastoljublje propustivši brojne prilike da se distancira od saradnje sa Državnom bandom.

Kako deluje Državna banda Srbije?

Već sam pomenuo da je osnovna uloga Državne bande Srbije da kompromituje državne institucije i njene predstavnike, a na taj način i kompletan narod Srbije stvarajući opšti utisak da je narod Srbije nesposoban i nedoličan da ima normalne državne institucije, kao i poštene i nekorumpirane vođe tih institucija. Sa druge strane Državna banda beskompromisno štiti lične interese svojih vernih članova.

Kako je funkcionisala državna banda u vreme kada je bila pod vrhovnom komandom Miloševića zainteresovani se mogu informisati preko sledećih naslova:  Tuzba protiv drzave SR Srbije i SFRJ, Ispravka tuzbe protiv SRS i SFRJ, Resenje P-566-31.05.1990..doc, Nalog za placanje takse u predmetu P566-90..doc

Oni čitaoci koje zanima više ovakvih primera mogu ih pronaći u većem broju na mom blogu: www.bokisingl.wordpress.com u kategorijama: ARHIVSKA GRADJA DO 5.10.2000. (39 članaka), ARHIVSKA GRADJA POSLE 5.10.2000. (29 članaka), DRŽAVNA BEZBEDNOST (68 članaka), EKOLOGIJA (20 članaka), FINANSIJSKE PREVARE (8 članaka), IZ SINDIKALNE ARHIVE (6 članaka), KRIVO OGLEDALO (75 članaka), NAŠI MANIRI (17 članaka), NEŽELJENA POŠTA (8 članaka), PLJAČKE (31 članak), POLITIČKA MAFIJA (28 članaka), POLITIČKI ZLOČINI (1 članak), PRAVNA MAFIJA (6 članaka), SVA MAFIJA (2 članka), SVEDOČENJA (17 članaka), U ZNAK POŠTOVANJA I SEĆANJA (7 članka), ĆUTANJE ADMINISTRACIJE (5 članka).

Kao posebno interesantan primer funkcionisanja državne bande Srbije navodim jedan od konkretnih primera iz ličnog iskustva:

Jedan od bivših direktora Instituta za bakar je izmislio fiktivnu poslovnicu u Beogradu da bi sebi dodelio stan u Beogradu i radno mesto predstavnika poslovnice, da bi nakon njenog ukidanja bio stavljen na platni spisak – da prima apanažu kao da radi na nepostojećem radnom mestu u nepostojećoj firmi, dok je stvarno bio zaposlen u drugoj firmi gde je takođe primao platu.

Drugi bivši direktor Instituta za bakar, koji je svom prethodniku omogućio primanje apanaže i sam sebi je obezbedio sličnu apanažu za poslove direktora u Institutu za bakar, iako nije mogao da bude na tom radnom mestu (nije ni imao ugovor o radu), zato što je istovremeno bio Dekan na Tehničkom fakultetu, gde je takođe primao još jednu platu (istovremeno je bio i direktor Instituta za bakar i Dekan fakulteta). Istovremeno je zakidao na zaradama radnicima i vršio utaju poreza i doprinosa na zarade radnika.

Treći direktor Instituta za bakar, koji je nastavio isplate apanaža prvom direktoru u Beogradu i nastavio sa zakidanjem na zaradama radnicima i utajama poreza, za sebe je prisvojio zlatnike iz Fonda plemenitih metala firme, tako što je izjavio da ih je navodno švercovao preko granice radi poklona poslovnim partnerima u inostranstvu.

Dakle, ova trojica navedenih mahinatora ostvarili su čvrste poslovne veze sa nn članovima Državne bande Srbije, koji su ih zaštitili od pravnih i zakonskih posledica, a protiv mene pokrenuli razne mehanizme osvete.

Jedan od konkretnih mehanizama osvete sastojao se u tome što je Državna banda Srbije organizovala da mi Elektrotimok iz Zaječara ukine napajanje objekta električnom energijom i demontažu niskonaponske mreže i odnošenje električne opreme (žice, izolatori, itd) u dužini oko 400 m, koju sam liniju ja izgradio o svom trošku i poklonio Elektrotimoku kao uslov za dobijanje elektičnog priključka. Ova osveta Državne bande izvedena je tako što je od Opštinskog suda Zaječar – sada Osnovnog suda Zaječar u fiktivnom sudskom postupku pribavljeno falsifikovano Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine, koje je doneto bez mog znanja i pozivanja za učešće u postupku, niti mi je po završetku postupka bilo uručeno, jer je Dostavnica o uručenju takođe falsifikovana. Dakle uz poziv na falsifikovano rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine Elektrotimok iz Zaječara mi je isključio napajanje strujom i odneo celu liniju.

Pošto je vršilac dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar Zoran Ristić odbio da mi stavi na uvid falsifikovano Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine, za zaštitu svojih prava obratio sam se Povereniku za informacije i zaštitu podataka o ličnosti. Kancelarija poverenika je gospodina Zorana Ristića, u svojstvu službenog lica suda koje je izdalo Rešenje Iv-1216/09, obavestila da je potrebno da mi dostavi navedeno rešenje. Međutim gospodin Zoran Ristić je odbio to da učini sa napomenom da mi je isto već uručeno uz poziv na falsifikovanu dostavnicu i priču da je navedeno Rešenje Iv-1216 navodno ustupljeno na nadležnost Opštinskom sudu u Boru još pre tri godine, tačnije 18.11.2009. godine i upućuje me da ja tragam za njegovom poštom od pre tri godine???!!!

Iz navedenih razloga kancelariji poverenika za informacije I zaštitu podataka o ličnosti uputio sam dopis pod naslovom “Ponovljeni Zahtev za donošenje Rešenja u predmetu 07-00-00031/2012-03”, koji dopis objavljujem u celosti:

Poštovana gospođo Šunjevarić,

Ovaj ponovljeni zahtev za donošenje Rešenja u predmetu 07-00-00031/2012-03 upućujem Vam nakon što sam od vršioca dužnosti predsednika Osnovnog suda Zaječar dobio Dopis br. VII-Su-42/2012-16 od 19.06.2012. godine (videti prilog iz Atačmenta ovog dopisa kancelariji poverenika za informacije ). Kao što se vidi iz Dopisa br. VII-Su-42/2012-16 od 19.06.2012. godine, gospodin Zoran Ristić je, umesto dostavljanja tražene informacije – Rešenja Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine dozvolio sebi nedolično šegačenje u vređanju mene, kao stranke u postupku, ali i državne institucije „Poverenik za informacije i zaštitu podataka o ličnosti“. Naime, iz njegovog dopisa vidi se da mu je nesumnjivo jasno šta se u postupku Poverenika za informacije traži od njega, ali on to jednostavno neće da učini, već to sabotira i izvrgava ruglu. Iz navedenog dopisa vidi se da Osnovni sud raspolaže pravim informacijama o tome kako je i pod kojim okolnostima nastalo Rešenje, jer se u dopisu tvrdi da taj sud raspolaže nekakvom Dostavnicom, na osnovu koje mi je navodno uručeno Rešenje br. Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine. Obzirom da je gospodin Zoran Ristić u svojstvu vršioca dužnosti Osnovnog suda Zaječar odbio da mi dostavi navedeno Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine na moj lični zahtev, a sada odbija da to učini i na zahtev kancelarije poverenika, jasno je da mu je poznato da navedeno rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine sadrži elemente krivičnog dela, jer je isto doneto bez mog učešća i obaveštenja o tom postupku, a dostavljanje meni, kao zakonskoj stranci u tom postupku je izbegnuto tako što je neko u tom sudu falsifikovao podatke u Dostavnici, koju gospodin Zoran Ristić spominje. Na ovaj način on vrši prikrivanje učinioca nezakonitog postupanja i tako bruka i kompromituje instituciju na čijem je čelu. Iz njegovog Dopisa br. VII-Su-42/2012-16 od 19.06.2012. godine vidi se da on od mene i Poverenika za informacije očekuje da budemo „tragači“ u dopisivanju između njegovog suda i Opštinskog suda u Boru.

Gospođo Šunjevarić dopisom na adresu: djina.zivkovic@poverenik.rs, postupajući u skladu sa uputstvom od 05.01.2012. godine dostavio sam kopije mail poruka predsedniku (kontakt@zajecar.sudovi.net) i portparolu (portparol@zajecar.sudovi.net) Osnovnog suda Zaječar od 21.09.2011. i 29.09.2011. godine, kao dokaz da nisu hteli da mi stave na uvid Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine i zamolio Poverenika za informacije da interveniše da mi se navedeno Rešenje Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine stavi na uvid radi njegovog prezentiranja, kao sudskog dokaza da mi je nezakonito obustavljena isporuka električne energije na osnovu izmišljenog duga i falsifikovane sudske odluke iz Rešenja Iv-1216/09 Opštinskog suda Zaječar od 28.05.2009. godine. Pošto je Osnovni sud iz Zaječara odbio da mi izda navedeno Rešenje ja sam izgubio taj spor, jer nisam mogao da prezentujem ključni dokaz na koji sam se pozivao u tom sporu, tako da je Elektrotimok iz Zaječara nakon tog spora potpuno demontirao niskonaponsku mrežu (odnete su bandere i sva elektrooprema), koju sam ja izgradio svojim sredstvima, kao uslov da dobijem struju.

U očekivanju Vašeg rešenja srdačno Vas pozdravljam.

Slobodan Radulović, Njegoševa 5A/21, 19210 Bor.

Priredio: Slobodan Radulović