Sanjao sam da je Demokratska Republika  Apsurdistan postala Kleptokratska država.

Kleptokratija je izraz kojim se opisuje stanje u državi u kojoj je korupcija najviših političkih institucija dovedena do nivoa kada vlast postoji zarad lične dobiti pojedinaca i stranaka koje je čine, na račun opšte populacije i često bez skrivanja. Sama reč – kleptokratija – potiče od grčkih reči KLEPTOS (lopov) i KRATOS (vlast, država). U slobodnom prevodu to znači – lopovska vlast ili država lopova.

Kleptokratska praksa se razvija u različitim oblicima na raznim nivoima vlasti, a najpoznatiji su primeri:

–  Nameštanje privatizacije (prodaje državnih preduzeća);

–  Iznuđivanje novca od poslovnih ljudi;

–  „Ugrađivanje“, uzimanje određenih procenata od poslova koji se dodele određenim firmama kroz nameštene tendere i javne nabavke;

–  Protivusluge u novcu ili poklonima (stanovi, automobili, akcije u preduzećima, skupi satovi, putovanja i hoteli);

–  Pronevere novca iz državnih fondova;

–  Skretanje stranih investicija u svoju korist;

–  Zloupotrebe sredstava od poreza;

–  Razne šeme pranja novca.

Za utehu korupcija vlada celim svetom i naravno Apsurdistanom. Svi su saglasni da je najveći problem Apsurdistana korupcija, pa ipak malo, veoma malo se uradilo na njenom suzbijanju. Zašto? Zato što je u Apsurdistanu suviše onih koji su upleteni i koji mute vodu. Zapravo, oni koji bi trebalo da rade protiv korupcije, sprečavaju istinsku akciju jer bi mogla doći i do njih. Svesno se stvara zabuna, tako da mnogi i ne razumeju o čemu je tu reč.

Kako funkcioniše korupcija u Apsurdistanu?

 Svi političari Apsurdistana govore o borbi protiv korupcije, a misle na različite stvari. Nekakva borba se i vodi, ali efekti su tako mali da bi se mogli zanemariti. Moglo bi se čak reći da nema nikakvih rezultata, jer korupcija je ovladala državom do te mere da kontroliše i sve aktivnosti i ljude koji tu borbu treba da vode.

Sam sistem je izgrađen na korupciji i koruptivan je. Vlast je korumpirana, a manje-više i svi njeni nosioci, kao i svi oni koji bi trebalo da je kontrolišu. Ako ništa drugo, korumpirani su već samim tim što su postavljeni na ta mesta –  poslanika, tužioca ili sudije, ili direktora Agencije za borbu protiv korupcije. Analitičari i mediji, koji bi trebalo da sve to raskrinkavaju u javnosti, takođe su korumpirani, pa se „borba“ uglavnom svodi na povike „dršte lopova“, sve sa ciljem da se potraga usmeri u drugom pravcu.

To se najbolje vidi na raznim televizijama koje se same ne bave korupcijom u svojim redovnim programima, osim što izveštavaju o hapšenjima pojedinih lopova i grupa, uz informacije iz vlasti o „velikim uspesima“ u borbi protiv nje. Samo povremeno organizuju posebne emisije u kojima se „ozbiljno“ razgovara o toj pošasti. U takvim emisijama obično učestvuju korumpirani urednici medija, korumpirani istraživači javnog mnenja i korumpirani eksperti, jer na tim mestima ne bi mogli ni biti oni koji to nisu, odnosno ne bi mogli biti tako „uspešni“ i „ugledni“ da zasluže poziv u emisiju.

Častan izuzetak, koji samo potvrđuje pravilo, jeste Vrankica Stranković sa svojim Insajderom, ali nju niko ni ne poziva na takve mudrolije. Verovatno ne bi ni došla iz najmanje dva razloga, najpre zbog toga što ona ne ume da priča tako umno a da ništa ne kaže, a onda i zbog toga što joj je zbog njenog direktnog i konkretnog govora, vrlo direktno i konkretno ograničeno kretanje, budući da živi pod policijskom prismotrom. Ne zna se samo da li oni to nju čuvaju od korumpiranih bitangi, ili njih od nje.

U odsustvu takvih novinara kao što je Vrankica, o korupciji se pričaju uvek iste načelne priče, kako je to velika i opasna bolest, kako je zahvatila sve pore našega društva i tako dalje i tako bliže. A onda se konkretno i najoštrije opali po doktorima i medicinskim sestrama, saobraćajnim policajcima i šalterskim službenicima, i najviše po narodu koji im uporno poklanja viski, kafu, bombonjere ili plaća turu pića i meze. Time se tema potpuno izvrće i marginalizuje, a narodu nameće osećaj krivice i tako oduzima pravo da postavlja pitanja o pravoj korupciji. Ruku na srce, svi smo to radili, svi smo bar ponekad častili neke od inkriminisanih u znak pažnje i zahvalnosti za ljubaznost i trud.

Ormari brojnih lekara snabdeveni su pićem bolje od fri šopa, a fioke šalterskih službenika kao omanji dragstor kafom i čokoladama. Ali, neće biti da to znači da su svi u korupciji, odnosno pokvareni. A i oni koje tako darujemo, najčešće to primaju više iz želje da uzvrate poštovanje i ne uvrede ljude koji su za to odvojili možda i poslednju crkavicu, nego što će od toga imati neke koristi. Nije to ta korupcija. U najgorem slučaju to može biti sitan mito, kakav inače praktikujemo i unutar najbliže familije, čiju naklonost i pažnju, pa i ljubav, često kupujemo raznim poklonima.

Da vidimo šta je prava korupcija, ona koja nam svima radi o glavi i koja stvara klimu u kojoj je mito isto što i prelazak ulice u kojoj nema pešačkog prelaza jer nema ni asfalta. U takvoj ulici svaki prelazak je nepropisan, ali i normalan.

Korupcija je nešto drugo, korupcija podrazumeva, pre svega, nezakonito korišćenje društvenog i državnog položaja i moći, radi sticanja sopstvene koristi. U prevodu to znači potkupljivost i pokvarenost.

Korupcija ima viševekovnu tradiciju i iskustvo, pa je usavršila mehanizme tako da joj je teško ući u trag i još teže pribaviti dokaze. Stoga se u modernim, demokratskim državama korupcionaške afere uglavnom završavaju sudom javnosti i takozvanom moralnom odgovornošću.

Zahvaljujući izvitoperenom shvatanju demokratskih pravila igre, u Apsurdistanu su razvijena veoma kreativna rešenja korupcije u svim situacijama. Tako se formira i sama vlast, jer su i koalicije, naročito one postizborne kada se namiče većina, čista korupcija.

Pogledajmo, na primer, kako je formirana aktuelna vlada Apsurdistana, koalicijom koja je narodu predstavljena kao vrhunac demokratije, a zapravo je školski primer korupcije.

Pošto su u prethodnom mandatu podržavali manjinsku vladu očekivalo se da će posle novih izbora napraviti sa njima koaliciju i tako se ušunjati u novu vlast, na mala vrata.

Ali, Demokrate Apsurdistana su rešile da oni po svaku cenu preuzmu vlast u svoje ruke i tajno su ušli u pregovore sa dojučerašnjim zakletim neprijateljima, nudeći im više od suparnika, na šta ni jedni ni drugi nisu imali pravo, niti su bili ovlašćeni.

Trgujući tako sa onim što nije njihovo, trgujući državnim funkcijama i novcem, ali iznad svega i obrazima i sudbinom naroda Apsurdistana, vratili su u život i osnažili partiju koja je voljom građana bila u odumiranju. Pogazili su tako i svoje obećanje da nikada neće sa SPS-om (Stranka Propale Savesti) praviti bilo kakve kompromise i pogodbe, ali što je još gore, pogazili su i sve napore i žrtve većine građana u decenijskoj borbi protiv njihovog režima. Ne samo da su time prevarili i izneverili svoje birače nego su se upustili u najopasniju korupciju sa nesagledivim posledicama, kršeći ne samo moralne norme i principe nego i zakone.

Da bi se i sami dokopali vlasti, najpre su, neovlašćeno i mimo zakona, rehabilitovali partiju propale savesti, koja je odgovorna za svekoliko propadanje države i njenih građana, za kriminal, pljačku, ratove i zločine, a onda i brojne njene kadrove koji su, po zakonu o lustraciji, morali biti isključeni iz politike i naravno vlasti na duže vreme, a trebali su biti osuđeni po zakonu i oduzeti im imovinu stečenu kriminalnim aktivnostima.

Ali, najgore je to što su im predali i značajne delove vlasti i upravljanje opštim dobrima na koje oni nikako nisu imali pravo, ni zbog krivice koju od ranije imaju, ni zbog broja glasova koje su dobili, odnosno podrške koju su u tom trenutku imali među građanima Apsurdistana, a koja je bila dovoljna tek da jedva pređu cenzus.

Tako su se u rukama onih kojima građani to nipošto ne bi dali, našli policija i svi tajni dosijei, najkrupnije infrastrukturne investicije, obrazovanje i najveće bogatstvo zemlje – energija, gas, mineralne sirovine. I šta se onda čudimo što su se tako osilili i što osvajaju sve veću podršku, kad je kupuju autoritetom države i njenim, odnosno novcem naroda Apsurdistana. I šta onda očekivati od takve vlasti i takve države, osim korupcije. Kako se ono što je nastalo korupcijom može boriti protiv korupcije?  Kako se narod Apsurdistana može osloboditi korupcije kad je prinuđen da bira između onih koji su manje ili više korumpirani, što će svakako biti opcija i na sledećim izborima, koji još nisu zvanično raspisani, ali su se budući učesnici već dogovorili o podeli funkcija u vlasti i broju mandata u Skupštini .

Zbog svega toga, a ne pokvarenih lekara i policajaca, građani Apsurdistana spadaju u najkorumpiranija društva na svetu, u grupu država u kojima je korupcija toliko rasprostranjena da se može shvatiti kao poseban vid društvenog poretka poznat pod nazivom KLEPTOKRATIJA.

Ovaj san nema nikakve veze sa stanjem korupcije i svesti građana u bilo kojoj drugoj državi na svetu, a svaka eventualna sličnost sa nekom od njih je slučajna i nenamerna.

Sanjao: Slobodan Radulović