Eutanazija je ubistvo iz milosrđa ili samilosti. Omogućavanje lake i bezbolne smrti neizlečivim bolesnicima koji trpe neizdržive bolove.

U Srbiji je za izvršenu eutanaziju zaprećena kazna od šest meseci do pet godina zatvora. Eutanazija je zakonski dozvoljena samo u Belgiji, Švajcarskoj i Holandiji.

Etički komitet Srpskog lekarskog društva već godinama se na redovnim zasedanjima jednoglasno izjašnjava protiv legalizovanja eutanazije.

Međutim, svedoci smo da vlast u Srbiji u poslednjih deset godina vuče smrtonosne poteze za građane (pljačkaška privatizacija – vidi ovde i izmene zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju-vidi ovde), koji starijem sloju stanovništva, kao budućnost, nudi samo smrt, po uzoru na neke naše pretke sa prostora bivše SFRJ u okolini današnje Zenice, Krbave i Karlovca, zatim u Homolju i Timočkoj krajini, regionima koji gravitiraju Ohridskom i Dorjanskom jezeru, u okolini Pirota kao i pojedinim delovima Crne Gore.

Naime, brojni istorijski i etnološki podaci govore u prilog ovakve tvrdnje. Tako, poznato je da su u Svrljigu ubijani starci i starice. „Kada neko ostari i iznemogne, onda se familija reši da ga ubije, i to se ubijanje u Svrljigu zvalo „lapot“. Birov zadje od kuće do kuće vičući: Hajdete lapot je u tom i tom selu u toj i toj kući, dodjite na podušje. Pred skupljenim svetom porodica bi premlatila starce i babe, i to najčešće batinom, ili tojagom, redje kamenjem ili sekirom. Koga su god vodili na „lapot“ išao je bez ikakvog straha nadajući se boljem životu na onom svetu. I uvek su te jadnike na prvom mestu njihova rodjena deca ubijala“.

Da ubijanje nemoćnih nije bilo samo „specijalitet“ Svrljiga i okoline svedoče i drugi navodi istog autora. Zapadno od Krepoljina, u daljini od 5 kilometara leži vlaško selo Sige. I tamo postoji predanje od oca na sina, koje veli da su u stara vremena i tamo ubijali starce. Kad ko navrši 70 godina, skupe se starešine sviju zadruga, izvedu preživelog čiču čisto obučenog, i to na odredjeno mesto, obično na sred sela. Tom prilikom donesu njegovi zadrugari umešenu proju, stave mu je na glavu, izgovarajući ove reči: „Ne ubijamo te mi već ovaj hleb. Posle ove smrtne presude ubijaju ga, zatrpavaju, i razidju se svojim kućama“.

U Risnici, kod Pirota u staro doba ubijali su, vele, starce, i to sinovi svoje očeve. Obično su ih premlaćivali motkama i posle ih vukli drvenim kukama do groblja, jer su se gadili da mrtvaca dodirnu rukama. Tako se priča da je jedan čovek ubio svoga oca i kukom ga izvukao iz kuće, pa kuku zatim bacio. Njegovo dete, medjutim, koje je gledalo sve to, dohvati bačenu kuku i ponese je kući. Kada ga je otac zapitao šta će mu ta kuka, dete mu je odgovorilo: „Hoću da je čuvam, pa kad ti ostariš, i ja tebe ubijem kao ti svoga oca, da te sa njom zakačim i odvučem do groba“. Tada je taj čovek uvideo kako je gnusno ubiti svoga oca i izvlačiti ga kukom iz kuće. I tako se u selu dogovore da to, kao pametni ljudi, više nikada ne čine.

Preci današnjih Ličana takodje su primenjivali eutanaziju – ali na vrlo neobičan način. Egzekucija je obavljana udarcem sekire ili malja u glavu, tek pošto se glava čoveka koji „više nije za život“ postavi na posudu u koju se hleb meša.

U Crnoj Gori u prošlosti bili su „nežniji“ prema onima koji su se po godinama približavali smrti. Ostalo je zabeleženo da su stare, pre nego što bi im okončali život, polagali na takozvani „pustenjak“, prostirku napravljenu od vune.

Posmatrano iz savremene perspektive, blago rečeno, etička shvatanja i postupanje naših predaka, vrlo su dubiozne moralne vrednosti. Po mnogima, ovo bi spadalo u socijalnu patologiju i tako bilo podložno oštroj etičkoj kritici. Medjutim, kod nas, kao i kod drugih naroda toga vremena, ova pojava bila je ekonomski determinisana, a u kontekstu toga i objektivno nametnuta, a kao takvu neophodno je posmatrati sa manje kritičnosti.

Da li bi se i potezi vlasti u Srbiji mogle posmatrati sa manje kritičnosti, uz opravdanje da i ona vuče smrtonosne poteze za svoje građane, zbog ekonomskih razloga, i da joj je to objektivno nametnuto. Sigurno da ne bi, jer vlast u Srbiji je neposredni uzročnik zapadanja Srbije u tešku ekonomsku krizu, a objektivne okolnosti u pogledu nametanja takvih poteza ne postoje, jer je ta vlast svojom slobodnom voljom pristala da joj drugi komanduju, radi ostvarivanja svoje lične koristi i koristi onih koji njome komanduju iz senke.

Zbog toga, nakon usvajanja izmena Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju, kao  jedan od sledećih poteza eutanazije sopstvenog naroda, od ove vlasti se, u najboljem slučaju, može očekivati donošenje Zakona o tzv. “Dobrovoljnoj eutanaziji”, po kome će svako ko ne bude imao uslova za normalan život moći od države da traži da bude ubijen na bezbolan način. Ko zna, možda će vlast u Srbiji to omogućiti i na kredit i eventualni popust za penzionere i „huligane“ bez posla.

Kako se u Holandiji vrši eutanazija i zdravih osoba može se videti ovde

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović