Ovaj tekst i slika preneti su bez komentara iz internetskog izdanja lista Tabloid br. 215

Tragedija srpske države ima svoje autore sa imenom i prezimenom


Njakavci koji su zgazili Srbiju


Vest da nemačka vlada, za sada još uvek u tajnosti, priprema formiranje nove kontrolne finansijske institucije nazvane Berlinski klub, dočekana je na nož i uz veliku zabrinutost i članica Evropske unije, jer bi, tvrdi se, ova finansijsko-policijska institucija mogla, pre svega zemlje evrozone, da vrati u stanje feudalne i vazalske Evrope. Ovaj novi klub bi trebalo da se bavi dugovima zemalja Evrope koje su na ivici bankrotstva ili su već u suštini bankrotirale. Uplitanje Berlinskog kluba bi, tvrde iz finansijski uzdrmanih zemalja, moglo da znači i nametanje pravila i kreditorima i zemljama dužnicima, s tim što bi cena za zemlje dužnike bila i odricanje od dela sopstvenog suvereniteta. Članovi Berlinskog kluba bi od države dužnika mogli da preuzmu i pravo na upravljanje njenim finansijama i budžetskom politikom, tvrdi se. Uzdrmane zemlje i njihove elite jedino ne razmišljaju kako dugove da vrate. Šta bi onda bilo, i šta će biti sa Srbijom?

Milovan Brkić

Upućeni izvori Tabloida tvrde da vlada Sjedinjenih Američkih Država namerava da u oktobru, preko medija koji su bliski njenoj politici, objavi podatke o bogatstvu srpskog predsednika, njegovim tajnim računima u Italiji, Švajcarskoj, Sloveniji i drugim belosvetskim bankama, kao i tajne račune petorice njegovih ministara. Dara je, kažu, prevršila meru, i tako je surovo pljačkanje jedne izmučene države postalo nepodnošljivo za američku državnu sekretarku Hilari Klinton.

U poslednjih deset godina, a baš toliko je prošlo od ustanka naroda u Beogradu, skakavci iz nove vlasti krenuli su da pelješe Srbiju na način koji nije zabeležen u njenoj istoriji. Životni i profesionalni marginalci, ološ koji se šunjao oko opozicije, uzevši vlast u svoje ruke za samo deset godina zgazio je Srbiju, rasprodao društvena i javna preduzeća, banke, imovinu koju su od oslobođenja gradili milioni trudbenika i seljaka. Oni su se uništavanjem i pljačkom bavili kao naučno-istraživačkim radom!

Ako Nemačka, uz podršku drugih zemalja želi da stavi pod kontrolu države koje se nemilice zadužuju i troše tuđi novac, onda bi u Srbiji ove ljude trebalo javno obesiti, oduzeti im svu imovinu i krenuti od početka, uz veliku pouku. Njihova imena treba zapisati crnim slovima, u svim bibliotekama, muzejima, školama, fakultetima, da stoje i opominju da nam se lopovluk takvih razmera ne ponovi.

U istoriju Srbije treba crnim slovima upisati imena Mlađana Dinkića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Božidara Đelića, Aleksandra Vlahovića, Danka Đunića, Tomice Milosavljevića, Mirka Cvetkovića, Dragana Šuntanovca, Bojana Pajtića i Čedomira Jovanovića, a pred sudska veća izvesti još najmanje 300 onih koji su im bili pomagači u velikom poduhvatu da se jedna zemlja opelješi do bestidnosti.

Mlađan Dinkić

Najsuroviji plan za pljačku Srbije sproveo je Mlađan Dinkić, prvi guverner Narodne banke SR Jugoslavije, nakon obaranja Miloševićeve vlasti. U stvari, gospodin Dinkić je bio guverner „Narodne banke Srbije“, jer centralna banka nije ni postojala, jer je Crna Gora nije priznavala.

Sve je urađeno po već smišljenom scenariju za ekonomski slom zemalja u tranziciji, koji je smišljen u svetskim centrima moći, a u MMF-u ponajpre.

Scenario za ekonomski slom zemalja u tranziciji: – Bujanje budžetske države pravi je znak da je program strukturnog prilagođavanja neuspeo program. Ovaj tip države je potpuno patološki tip države koji stvara patološku političku strukturu.

Još jedan argument koji ide u prilog činjenici da su se u procesu tranzicije bivše socijalističke države pretvorile u budžetsku državu jeste uvođenje PDV-a. Šema po kojoj se PDV ne plaća po realizaciji plaćanja nego po tzv. fakturisanoj realizaciji, tipičan je primer kako država može svojoj privredi oduzeti finansijske „sokove“, čak i u uslovima smrtne agonije privrede. I upravo to ukazuje da je fiskalna država ta koja potkopava sposobnost Vlade da upravlja nacionalnom ekonomijom.

Prva karika monetarnog fetiša upotrebe deviznog kursa kao antiinflacijskog sidra svoju negativnost prikazuje kroz spoljnotrgovinski bilans države, gde se trajno pogoršava uvozno-izvozni trend na štetu izvoza.

Prvi udar na ekonomsku stabilnost asistent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Mlađan Dinkić je izveo pod plaštom sanacije banaka. Bolje reći, on je sve državne banke dekretom poslao u likvidaciju! Ovaj ekonomski šok bio je potpuno dirigovan i poguban po Srbiju. Pet najvećih državnih banaka raspolagale su imovinom polovine srpskih preduzeća i velikim kapitalom. Likvidacija je bila nasilni udar.

Ovu suludu ideju Mlađan Dnkić je realizovao uz aminovanje tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Tadašnji savezni ministar finansija, stari profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koji je predavao finansije, obratio se tadašnjem predsedniku savezne države Vojislavu Koštunici, opisujući mu pogubnost Dinkićeve zamisli. Koštunica je odbio da primi svog ministra, koji je, inače, bio njegov lični prijatelj i član njegove stranke! Ministar Jovan Ranković je, razočaran, podneo ostavku, a medijima je bilo zabranjeno da prenesu njegova stručna mišljenja.

Kao guverner Narodne banke Jugoslavije, Mlađan Dinkić se sukobio sa Zoranom Đinđićem, tadašnjim premijerom Srbije, jer je premijer postao svestan zla koje Dinkić čini državi Srbiji. Oni koji su stajali iza asistenta koji je slepo sprovodio politiku uništenja Srbije, bili su u prednosti. Guverner je omogućio osnivanje privatnih banaka sumnjivog kapitala, koje su potom opelješile Srbiju svojim kamatnim stopama za barem dvadeset milijardi dolara, iznoseći novac iz Srbije!

Svaka akcija sumanutog Mlađana Dinkića zasniva se na planu pljačkanja Srbije, njenih fondova, budžeta, preduzeća. I konto Mlađana Dinkića i njegove stranačke bande je impresivan. Strana državljanstva, skupocene vile na uglednim jezerima i morima, stotine miliona evra na računima u inostranstvu.

Hapšenjem Mlađana Dinkića stekle bi se pretpostavke za oduzimanje tih para i imovine, ako im se uđe u trag, ali šteta koju je ovaj kriminalac učinio državi Srbiji i njenim građanima nenadoknadiva je.

Mlađan Dinkić je vlasnik više međunarodnih nagrada “za uspešno prestrukturiranje bankarskog sistema“. Čovek koji je svojim učinkom doveo Srbiju na mesto najsiromašnije zemlje u Evropi!

Vojislav Koštunica

Vojislav Koštunica je godinu dana ranije, od Dinkićevog napada na banke, u Beloj kući iz ruku tadašnjeg predsednika Džordža Buša mlađeg primio prestižnu nagradu kao „državnik sveta“ u 2000. godini!

Možda Vojislav Koštunica ne razume ekonomiju i finansije, ali njegovo kasnije ponašanje, kojim kao predsednik Vlade Srbije nije hteo da spreči pljačke Mlađana Dinkića, u ulozi raznih ministara, kao i svoje stranačke finansijere da razaraju Srbiju, čini ga i istorijski i krivično odgovornim za uništavanje Srbije, mada gospodin Koštunica nije bio sklon ličnom bogaćenju. Naprotiv, ostao je i po odlasku s funkcije da živi više nego skromno.

Zoran Đinđić

Kada je u januaru 2001. godine izabran za predsednika Vlade Srbije, njegovi ministri su bili iz tadašnje koalicije DOS, sastavljeni s konopca i koca. Pred ovim čovekom, profesorom filozofije, bila su životna pitanja. Kako da ih rešava filozof?

Premijer Đinđić je bio opčinjen kriminalcima. Da li njihovim novcem ili lošim glasom, teško je zaključiti. Njegovi prijatelji su postali banditi iz Surčina i Zemuna, koji će mu i doći glave.

Premijer je napravio kobnu grešku. Poželeo je da preuzme sve poslove Miloševićevih ljudi. Od Stanka Subotića, Kertesa… Oni su radili za Miloševića, puneći budžet, ali je Đinđić poželeo da od sive ekonomije  pare idu njemu u džep, umesto u budžet.

Zoran Đinđić je, nažalost, kasno shvatio kuda vodi njegova politika. On nije ni mogao da spreči svoje koalicione partnere na ministarskim mestima da ne kradu, jer bi pala Vlada. A njegovi ministri su kao hijene čerupali Srbiju.

Boris Tadić

Prve velike pare Boris Tadić je uzeo od Bogoljuba Karića da zaštiti njegove interese u Mobtelu. Dobio je više od deset miliona dolara tadašnjih para. Zoran Đinđić ga je smenio kada je čuo koliko ovaj krade, koliko je poslova sklopio sa izraelskim kompanijama. Nastavio je da krade i kao ministar odbrane. I to muški, nije štedeo.

Ipak, najveće pare zaradio je kao predsednik Srbije, preko svojih dečaka kojima se okružio i koje je postavio na ključna mesta u organima vlasti.

Američke obaveštajne službe njegovu imovinu procenjuju na dve milijarde. Njegov šef kabineta Miodrag Rakić je čovek za uterivanje para od banaka, od privatnika, od biznismena… Pljačkaju bolnice, škole, obdaništa… Njegov marketinški savetnik je Srđan Šaper, drug iz detinjstva. Kada američka vlada zamrzne imovinu Borisa Tadića, srpska javnost biće šokirana koliko je ovaj čovek pokrao novca od građana.

Aleksandar Vlahović

Gospodin Vlahović je sirotan iz Sopota. Otac, vodoinstalater, rano ga je ostavio i otišao u Čikago. Pomirio se sa sinom tek kada je on postao ministar za privatizaciju. Odmah je u Čikagu osnovao Američko-srpsku privrednu komoru. U stvari, bio je to paravan da iznesu stotine miliona dolara i maraka, koje će njegov sin, u kooperaciji sa Dankom Đunićem i Mirkom Cvetkovićem opljačkati.

Aleksandar Vlahović je uz velike provizije prodavao srpske cementare, fabrike piva, strateška preduzeća, i to za mizeran iznos novca, koji, kako se ispostavilo, uglavnom nikada nije ni ušao u Srbiju!

Zajedno sa svojim mentorom Dankom Đunićem, gospodin Vlahović je, od svoje ministarske plate, kupio mnoga preduzeća po mizernoj ceni, i to kreditom banaka koje je privatizovao!

Srpsku tranziciju sproveli su Mlađan Dinkić, Aleksandar Vlahović, Danko Đunić, Božidar Đelić i Mirko Cvetković. Pet vešala. Ali, kakva korist? Ono što su ovi štakori uradili imovini Srbije može se opisati samo u tomovima, a njihove postupke teško da mogu opisati i psihijatri. Zajedničko im je što su, sva petorica, mada to javnosti nije poznato, biseksualci, vole muškarce, a žene su im alibi!

Danko Đunić

Gospodin Đunić je mentor Aleksandru Vlahoviću. Zajedno su radili na projektu ništenja Srbije. Đunić je bivši veslač, reprezentativac, i uspeo je da prevesla srpsko tužilaštvo i sudove. Bio je potpredsednik savezne vlade u vreme Miloševićevog zemana.

Ostao je u sedlu posle Miloševićevog smaknuća, jer je imao veliki novac. Postao je direktor revizorske kuće Dilojt i T za Srbiju. Ministar Vlahović, čije ministarstvo je bilo na istom spratu na kojem i Đunićeva kompanija, davao je svom mentoru da vrši procenu vrednosti kapitala društvenih i državnih preduzeća, cementara, pivara… Sve je bilo fingirano. Bio je tu i Mirko Cvetković, čovek tunjav, ali opasan kriminalac, koji je bio u svim poslovima. I na svim važnim mestima, pa konačno i premijer Srbije.

Tri ratna druga – Vlahović, Đunić i Cvetković umeli su jedan drugom da čuvaju leđa. I svoje firme, imovinu, kapital.

Njih ne treba obesiti. Treba ih čuvati, staviti u kaveze, i puštati njihove slike da roditelji plaše svoju decu rečima – budi dobar, nemoj da kao čika Mirko završiš u kavezu.

Božidar Đelić

Posle oktobarskog ustanka, neko ko je njime iz inostranstva rukovodio, poslao nam je u Beograd Božidara Đelića. Iz Pariza, čoveka koji je naše gore list, iz Pirota.

Predstavljen nam je, u vladi premijera Đinđića, kao veliki stručnjak za finansije. Sorošev đak. Radio je po modelu Džefrija Saksa. Oteran je iz Rusije, Poljske, Češke, kao da je gubav… A kakav je to stručnjak! Ume tečno da govori francuski! Nije završio fakultet, nego nešto što liči na našu višu ekonomsku.

E, taj čovek nam je reformisao poreski sistem: Boža derikoža, zvali su ga. Na pregledu, kada je Đinđić poslao svoje ministre na Vojnomedicinsku akademiju po lekarska uverenja, dobio je, kao i Mlađan Dinkić, zaključak lekara – nije sposoban za rad, asocijalni psihopata-šizofrenik.

Kada je došao u Beograd, hvalio se da spava na tetkinom kauču. Onda je zajašio nas, i u svim je vladama ministar. Njegov konto se meri desetinom miliona. Šteta koju je naneo Srbiji svojim diletantizmom desetostruko je veća. A možda i nenadoknadiva.

Dragan Šutanovac

Među pljačkašima od kalibra je i ministar odbrane Dragan Šutanovac, koji je sa svojim pomoćnikom i kumom Ilijom Pilipovićem, i Stevanom Nikčevićem, direktorom Jugoimporta SDPR, opelješio vojni budžet za stotinak miliona evra. Ovaj trojac bez kormilara rasprodao je vojnu imovinu, vojnu opremu, naoružanje i municiju preko svojih privatnih firmi, uz velike provizije. Sistematski su, i planski, uništili Vojsku Srbije i njenu odbrambenu moć sveli na nulu. Nikada u svoj istoriji Srbija nije imala slabiju armiju, niti ministra koji je bio takav lopov.

Nastaviće se

Naj, naj…

Statistika je surova. Srbija danas stranim kreditorima duguje oko 29 milijardi evra. Unutrašnji dug je teško i izračunati. U Srbiji su najmanje zarade u Evropi, najveća je stopa nezaposlenosti, najveća stopa rada na crno, Srbija je zemlja sa najviše penzionera u Evropi i sa najmanjim penzijama, sa najvećim brojem gladnih, sa najvećom stopom smrtnosti.

Unikatniji od unikata

Od kada je 5. oktobra 2000. godine zamenjena vlast, takozvana demokratska opozicija je krenula u tranzicione poduhvate, u reforme svih boja, počev od balkanskog, socijalnog, pa do pravosudnog sistema.

Nova vlast je od stare nasledila državu koja je godinama bila u ekonomskoj izolaciji. I političkoj, može se reći, jer Milošević nije želeo da ima sebi sličnog za uzor. Bio je unikat.

Ipak, državne banke i veliki sistemi i preduzeća nisu uništavani do te mere, niti prodavani u bescenje. Nije bilo milijardera, nije bilo toliko bogatih ljudi, iako takva vremena izbacuju liferante, špekulante i crnoberzijance, ali oni po pravilu, zbog neukosti a možda i Božje pravde, brzo propadnu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović