Funkcioneri su morali do 31. januara da prijave visinu svoje plate, sve prihode koje imaju iz budžeta ili drugih javnih izvora, ali i sve druge prihode. Takođe, morali su da navedu i podatke o svoj nepokretnoj i pokretnoj imovini (stanovi, kuće, vozila, plovila, oružje…), o ušteđevini, svim hartijama od vrednosti koje poseduju, kao i da navedu sva svoja potraživanja. U formular se unose i podaci o dragocenostima, zbirkama, umetničkim predmetima… Ovo se odnosi i  na funkcionere lokalnih samouprava u gradovima Srbije. Tako naprimer, imovinu su u obavezi da prijave gradonačelnici, predsednici Skupština gradova, kao i njihovi zamenici, pomoćnici i sekretari Skupština gradova. Imovinu moraju da prijavljuju i svi članovi i sekretari Gradskog veća, načelnici svih gradskih uprava i njihovi zamenici, ombudsmani, javni pravobranioci i njihovi zamenici, kao i direktori i članovi upravnih odbora javnih agencija. Sa spiska onih koji su u obavezi da podnesu izveštaj nisu izuzeti ni direktori osnovnih, srednjih škola i vrtića, direktori i upravnici ustanova kulture, direktori i zamenici zdravstvenih ustanova i javnih preduzeća, kao i druga izabrana, postavljena ili imenovana lica u organe drugih ustanova.

Imovinu i prihode ne prijavljuju odbornici, članovi upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća, ustanove ili organizacije čiji je osnivač grad ili država ukoliko za te funkcije ne primaju naknadu, mada Agencija za borbu protiv korupcije i od njih može da zatraži da podnesu izveštaj.

Osim toga, funkcioneri koji obavljaju više funkcija do kraja marta morali su da se opredele za jednu, pa su, na primer, Veroljub Stevanović i Dragan Marković – Palma morali da se izjasne da li žele da budu gradonačelnici ili narodni poslanici.

Po najavama, podaci o imovini srbijanskih funkcionera trebali su biti postavljeni na internet stranici Agencije krajem februara meseca, ali umesto toga 01.04.2010. godine usledila je sledeća izjava predsednika Čedomira Čupića: Imovinske karte oko 30.000 funkcionera danas neće biti objavljene, jer nema “tehinčkih mogućnosti”.

Prema do sada objavljenim informacijama stiče se utisak da su izabrani, postavljeni i imenovani funkcioneri u državi Srbiji izuzetno siromašni. Recimo, mediji su objavili da predsednik Srbije Boris Tadić ima istu imovinu koju je imao i 2004. godine: ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu i ima 50.000 evra na računu, a to su mu dali roditelji. Tadić nema ni automobil. Nije mnogo bogatiji ni zamenik predsednika Vlade Srbije Ivica Dačić, koji, kako su prenele novine, ima stan u Beogradu od 90 kvadrata, a automobil „nisan” je vlasništvo njegove supruge.

Koliko ima poštenja i iskrenosti u navedenim prijavama možda najbolje svedoči Milivoj Vrebalov, predsednik opštine Novog Bečeja:

“U Blicu je objavljeno da sam ja najbogatiji funkcioner u Vojvodini. Mislim da je to besmislica. Mislim, nažalost, da ljudi nisu iskreni prilikom davanja svoje imovinske karte. Ne mislim uopšte da sam najbogatiji zato što imam samo dva sina, bogatiji su oni koji imaju više dece, ali mislim da sam prilikom predstavljanja svoje imovinske karte (objavljeno u 481. broju Bečejskog mozaika; prim. nov.) bio najpošteniji i najiskreniji. Sve što sam do sada zaradio, ja sam i prikazao. To sam rekao i vama. Ne znam zašto to  i drugi ne urade. Bojim se samo da ova stvar sa imovinskim kartama funkcionera ne bude zamazivanje očiju javnosti, jer ja ne mogu da shvatim da predsednik države nema ništa od imovine i da ima svega 50.000 evra ušteđevine koje je dobio od tate i mame. Onda se postavlja pitanje: ako sam sebi nije znao da stvori, kako će onda omogućiti uslove građanima Srbije za bolji život”??!!

Postavlja se onda i pitanje da li su ti ljudi koji nemaju ništa, ili su sve što imaju dobili od tate i mame, ušli u politiku da bi zaradili?

”Upravo tako. Ima takvih, to je nesporno, a mislim da ne pripadam takvoj grupi ljudi. Ponovo bih se vratio na to da moji Novobečejci treba da znaju ko je pre vodio politiku i šta su ti ljudi imali pre, a šta imaju sada. Žao mi je što tada nije postojala Agencija za borbu protiv korupcije. Mislim da bi imala pune ruke posla, mada i sada mislim da može mnogo toga da uradi ako bude imala odgovarajuću snagu i potporu države da može da sprovede zakone iz ove oblasti“.

KOLIKA JE IMOVINA NOSILACA VLASTI U SRBIJI

Odricanje od državničke plate srpskih ministara Božidara Đelića i Dragana Đilasa izazvala je buru različitih reakcija u javnosti. Oni su, naime, svoje ministarske plate poklonili u humanitarne svrhe. Glavna dilema koja je ovim otvorena jeste da li gest pomenutih državnika predstavlja čistu demagogiju u cilju privlačenja simpatija naroda ili su na ovaj način javnosti stavili do znanja da se politikom ne bave iz materijalnih razloga, već iz nekih viših ciljeva. Da li su pomenuti političari najbogatiji ili najhumaniji? Paralelno se otvorila i rasprava o bogatstvu srpskih ministara uopšteno, nastala na uvreženom verovanju da biti bogat u Srbiji, znači biti lopov.

U Srbiji, međutim, svaki drugi funkcioner na pitanje o imetku odgovara da je to privatna stvar. To potvrđuje i podatak da je do isteka martovskog roka za prijavljivanje imovine Odboru za rešavanje sukoba interesa imovinu prijavilo manje od polovine srpskih funkcionera, 6.128 od ukupno 13.000 političara. Na osnovu podataka o njihovoj imovini, stiče se utisak da naši funkcioneri žive krajnje skromno. Većina, naime, živi u stanovima svojih supruga, tastova ili u roditeljskim kućama, voze relativno stare automobile i gotovo da nemaju ušteđevine.

Nije sramota biti bogat

– Kada Srbija postane „normalno“ društvo, neće biti sramota to što je neko bogat, već će to biti za poštovanje. Mnogi ljudi danas mogu pošteno da dođu do para. Postoje osobe koje imaju preduzetničkog duha, spremnosti da rizikuju i pameti da ostvare svoje ciljeve.
Za Đelića i Đilasa se zna da su bili bogati i pre nego što su počeli da se bave politikom – komentariše novonastalu dilemu psiholog Žarko Trebješanin.

Tako Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, živi u dvosobnom stanu od 68 kvadrata, ima garažu od 16 kvadrata i vozi „pežo 206“. Ministar zdravlja Tomica Milosavljević prijavio je kuću od 250 kvadrata u kojoj živi sa suprugom i dvoje dece. Ima „fijat punto“ i „tojotu jaris“ i dodaje da kredite i lizing članova porodice prijavljuje svake godine.
Ima i ministara koji gotovo da nemaju ništa. To je slučaj Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova, koji živi u iznajmljenom stanu i vozi „suzuki svift“. Dragan Šutanovac, da nije tasta, takođe ne bi imao gde da stanuje. On, naime, sa suprugom i decom živi u stanu koji pripada Miroslavu Iliću. Supruga, takođe, ima stan u selu kod Prokuplja, a u imovinskoj karti su mu samo automobili „fijat“ i „škoda superbo“, kao i nešto novca u banci.

Funkcionerske prevare

Odbor za rešavanje sukoba interesa nije u obavezi da proveri istinost podataka koje im dostavljaju političari. Teoretski, to pruža mogućnost političaru da na početku mandata prijavi da ima, recimo 50.000 evra, iako ih još nema, ali namerava da ih u narednom periodu stekne na nelegalan način. Milovan Dedijer, predsednik Odbora za rešavanje sukoba interesa, smatra da takve priče spadaju u „svet fantazije“. Odbor se, naime, već jednom susreo sa sličnim pokušajem, ali je funkcioner otkriven i kažnjen.

Na osnovu ovih podataka, izgleda da su Božidar Đelić i Dragan Đilas zaista najbogatiji srpski političari, s obzirom na to da su se olako odrekli svojih ministarskih plata. Javnost, a i pojedini političari poput Aleksandra Vučića, generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, smatraju da su do bogatstva došli nelegalnim putem, pa da su i dobar deo imovine „sakrili“ od Odbora za rešavanje sukoba interesa. On je Đelića javno optužio da je od Odbora sakrio da poseduje 10 odsto akcija Meridijan banke, koje trenutno na tržištu vrede oko 11 miliona evra. Đelić je, naravno, demantovao ove optužbe, uz komentar da će konačni odgovor na pitanje ko je u pravu dati upravo Odbor za rešavanje sukoba interesa.

Imovinsko stanje političara

Evo malo da se krstite i čudite državi Srbiji, gde imovinsko stanje političari prijavljuju sami,a ne nadležne institucije za proveru toga.
Šta radi ova proevropska koalicija „drmatora-reformatora”?

Pozovu novinara na kafu i kažu otprilike ovo:“ ja imam to i to,i samo to i ništa više”…!?

A kod običnog građanina i privatnika sve to proveravaju nadležne institucije,inspekcije,pa traže povezana lica sa dotičnim, sve kako i treba.
Ali,DOS „bogovi” tranzicije;- Dinkić,Đelić i „beskompromisno realni” LDP iliti „LDS”…Čedica Jovanović,imaju privilegiju da oni sami kažu šta imaju i tačka!
Kakve provere nadležnih institucija i slična „sra*a”…

Evo izveštaja povodom toga jedne hrabre žene,Verice Barać, iz Vladinog „Saveta za borbu protiv korupcije” …

Samokontrolori

U razvijenim demokratijama podacima o imovini funkcionera se bave za to nadležne institucije, a ne sami funkcioneri, u predizborne svrhe.
Čelnici koalicije koja je na predhodnim parlamentarnim izborima nastupala pod sloganom „Evropska Srbija“, upoznali su javnost sa svojim imovinskim kartama. Za njihovim primerom su se zatim poveli predsednik LDP-a Čedomir Jovanović i potpredsednik SRS-a Dragan Todorović. Inicijativu za medijsku prezentaciju imovinskih karata pokrenuo je predsednik G17 plus ministar Mlađan Dinkić.
Ne ulazeći u verodostojnost prezentovanih podataka, činjenica da se ovim pitanjem bave sami funkcioneri predstavlja zloupotrebu borbe protiv korupcije u predizborne svrhe i suštinski je obmanjivanje, a ne informisanje javnosti. Tim pitanjem se, naime, u razvijenim demokratijama bave institucije u čiju nadležnost spadaju imovinske karte, a ne sami funkcioneri koji bi trebalo da budu predmet kontrole.

U Srbiji je za vođenje imovinskih kartona bio nadležan Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa. Odbor je osnovan Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija aprila 2004, a konstituisan januara 2005. Međutim,već početkom 2006. Ministarstvo pravde je pripremilo nacrt zakona o agenciji za borbu protiv korupcije kojim je ukinut pomenuti odbor, a tadašnji ministar Stojković javno je iznosio ocene da Odbor za rešavanje sukoba interesa ne radi dobro. Septembra 2006. odbor je dostavio vladi svoje predloge za izmene i dopune Zakona o sprečavanju sukoba interesa koje bi im omogućile efikasniji rad, ali vlada na ovaj predlog nije odgovorila.

Juna 2007. javnost je imala priliku da se uveri da u delu zakona koji reguliše podnošenje podataka za imovinske karte postoje ozbiljni nedostaci: Božidar Đelić je izbegao da pomene akcije koje de fakto poseduje u Meridijan banci, izgovarajući se da ga propisi obavezuju da prijavi samo imovinu koja se vodi na njegovo ime, ali ne i onu koju poseduju njegove firme. A kako zakon pod povezanim licima podrazumeva i strine i zaove, ali ne i pravna lica sa vlasničkim udelom funkcionera, Republički odbor je protiv gospodina Đelića obustavio postupak. Međutim, na istoj sednici, odbor je doneo pravni stav da funkcioneri u svoje imovinske karte, osim podataka o pravnom licu u kom imaju akcije, ubuduće moraju navesti i svoja imovinska ili upravljačka prava s obrazloženjem da se ovi podaci ne podnose samo zbog praćenja stanja imovine pre i posle vršenja javne funkcije već i radi identifikovanja povezanih lica.

Nekoliko meseci kasnije, Ministarstvo pravde je pripremilo nacrt sadašnjeg – važećeg zakona o agenciji za borbu protiv korupcije, kojim je ponovo bilo predviđeno ukidanje Republičkog odbora.
Pre osam godina, DOS je uoči dolaska na vlast ponudio građanima ugovor kojim se obavezao na izgradnju institucija demokratske države. Danas, umesto da instituciji nadležnoj za imovinske karte podnesu valjan izveštaj, funkcioneri koji godinama otežavaju rad Republičkog odbora sazivaju novinare kući na kafu, i pokazuju kako su im stanovi skromni, a žene ljubazne. Pritom je ministar, kome fali jedna soba da bi razvio svoj muzički talenat, u proteklih sedam godina raspolagao praktično celokupnim finansijama države, a da skupština nije usvojila nijedan završni račun budžeta niti građani imaju verodostojne informacije kako su u tom periodu trošene javne finansije; iako je Zakon o državnoj revizorskoj instituciji usvojen još novembra 2005. ona skoro do kraja 2009. nije počela sa radom, pa je Srbija još uvek jedina evropska zemlja koja u tom periodu nije imala eksternu reviziju javnih finansija. A kada je po prvi put takva revizija prezentovana javnosti videlo se da se budžet građana Srbije uveliko nenamenski troši – vidi NAJVEĆE PLJAČKE SRBIJE: KAKO VLADA PLJAČKA PORESKE OBVEZNIKE-peti deo

Onda građanin izađe na ulicu i vidi basnoslovno skupe predizborne kampanje, mitinge na koje se stranački aktivisti dovoze autobusima iz cele Srbije, događanja naroda za koja se đaci puštaju sa časova, tabloidne reportaže sa džet-set prijema na kojima ministri i njihove supruge nose večernju toaletu skuplju od prijavljene imovine.

Sutra će političke partije podneti izveštaje o finansiranju tako što će lideri provesti novinare kroz skromne stranačke prostorije, upoznati ih sa ljubaznim sekretaricama i pokazati filadendron koji tu stoji još od Koalicije „Zajedno“, telefonski aparat preko kog su branili univerzitet od Šešeljevog zakona, stari dobri „pentijum 1″ sa kog su probijali medijsku blokadu.

Mediji za čiju nezavisnost smo se borili, umesto da prate uspostavljanje i rad institucija, vode abrove po ministarskim stanovima. Ugovor sa građanima iz 2000. godine nije ispoštovan, funkcioneri odbijaju da polože račune za svoj osmogodišnji rad, a nude nam novi ugovor za put ka evropskoj Srbiji. Ko će pristati da ga potpiše?

Izvor podataka: Agencija za borbu protiv korupcije

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović