Svako ko poseduje moć, u velikom je iskušenju da je zloupotrebi, bilo da je reč o političkoj vlasti, ili kada moć proizilazi iz znanja (lekar, profesor, sudija), ili iz položaja (službenik, policajac). Ova „bolest društva“ sputava privredni razvoj, onemogućava učvršćivanje demokratskih institucija i ugrožava standard građana. Usled korupcije se smanjuju poreski prihodi, uvećavaju rashodi javnih službi a resursi se preusmeravaju u privatne džepove. Korupcija slabi državu i osiromašuje građane, bez obzira da li je reč o sitnim podmićivanjima (viski, kafa, bombonjera…) ili davanju novčane nadoknade za usluge manjeg i srednjeg obima.

Kao i u većini drugih bivših komunističkih zemalja, korupcija u Srbiji ima korene u prethodnom režimu. Državne pare su se organizovano iz džepova građana- poreskih obveznika slivale u džepove pojedinaca bliskih režimu. Tome su pogodovale okolnosti rata u okruženju i sankcija.

Dugotrajna kriza, rastakala je i razarala institucije države, pa i samu državu. Ovaj proces pratilo je dirigovano i monopolsko određivanje cena robe, kursa dinara, davanje izvozno-uvoznih kvota i dozvola, kontrolisanje velikih trgovačkih aranžmana, stvaranje nestašica u kojima su privilegovani sticali monopole, organizovanje finansijskih piramida. U takvom kontekstu nastali su oligarsi i tajkuni. Preko politike došli su do ekonomske moći, i sada preko novca utiču na politiku.

U novom izveštaju Transparensi internešnal, Srbija, koja je 2008. godine delila 85. mesto sa Crnom Gorom, Albanijom, Indijom, Madagaskarom, Panamom i Senegalom, sada je sama na 83. mestu.

Mnogi sektori u Srbiji su zatrovani korupcijom, ali su političari na vrhu. Tako naprimer, predsednik Vlade Srbije i šest ministara je prekršilo Zakon o dostupnosti informacija, protiv 22 narodna poslanika pokrenut postupak zbog kršenja Zakona o sukobu interesa.

Loš položaj Srbije na rang listi najkorumpiranijih zemalja pokazuje da u svetu postoji uverenje da je rizično investirati u nju. U izveštaju Svetske Banke za 2005. godinu (Anticorruption in Transition, Who Is Succeeiding …and Why?, Antikorupcija u tranziciji 3 — Ko uspeva … i zašto?), ističe se da je smanjenje korupcije prisutnije tamo gde su sprovedene intenzivne reforme, dok područja sa manje reformi zaostaju. Napredak je najvidljiviji u carinskoj i poreskoj administraciji. Za razliku od toga, reforma pravosuđa u ranim godinama tranzicije često je zanemarivana, i izgleda da se korupcija u sudovima, uopšteno uzevši, nije smanjila. Neretko se polazi od pretpostavke da korupcija ima svoje korene u navikama i kulturi jednog naroda. O mitu i podmićivanju postoje zabeležene mnoge narodne poslovice, izreke i priče. Često se u različitim kontekstima koristi rečenica: „Para vrti gde burgija neće!“. Ili: „Nekada je sve mogao samo TITO, a danas samo MITO!“. Aforističarski rečeno, “Mi smo mitološki narod – ništa ne možemo bez MITA!” Opasno je kada nastupi društveno tolerisanje takvog ponašanja i kada ljudi postaju uvereni da korupcije ima u svim oblastima društvenog života te da se ništa ne može obaviti bez “podmazivanja”. Otuda se građani obeshrabruju kako je praktično nemoguće suprostaviti se tome, što vodi ka stanju društvene apatije.

Predstavnici „Transparentnosti Srbija“ ocenili su da prepreku za ozbiljnu borbu protiv korupcije u Srbiji predstavlja „partitokratija“, odnosno „partitotiranija“ i da borbu, da bi bila uspešna, treba vezati za ostvarivanje principa pravne države.

Nema mesta za zadovoljstvo ocenom za 2009. godinu jer je utrošeno puno energije i iskazivana namera za borbu protiv korupcije. Velika priča, a mi stagniramo – ocenio je Vladimir Goati, predsednik „Transparentnosti“.

Goati kaže da akcije borbe protiv korupcije ostaju na lokalu, da se ne rešavaju afere na državnom nivou, a da je razlog za to partijski sistem u kome partije ne samo da donose odluku već su uspostavile, kako je kazao, partitotiraniju. To je, kako je naveo, omogućeno ustavnim rešenjem po kojem je partija vlasnik mandata poslanika, kao i izbornim sistemom gde građani glasaju za listu, a partije biraju poslanike.

Srpske vlasti već deceniju  formiraju razne odbore, tela i agencije u nameri da zaustave korupciju i sukob interesa. Efekti su tako slabi da Srbija i dalje zauzima visko mesto zemlje podložne korupciji.

Na Međunarodni dan borbe protiv korupcije, u Srbiji je počela sa radom specijalna Agencija formirana sa zadatkom suzbijanja ove društvene bolesti.

Prema novom Zakonu o sprečavanju sukoba interesa, predviđa se i krivično-pravna sankciju za izbegavanje podnošenja izveštaja o imovini, a funkcioneri u Srbiji su u obavezi da od 01.02. 2010. godine prijave svoju imovinu o plati i drugim prihodima koje funkcioner prima iz budžeta i ovi su podaci dostupni javnosti. Takođe, ako se utvrdi da funkcioner obavlja dve funkcije dužan je da stečenu imovinsku korist uplati na račun budžeta.

Direktori javnih institucija mogu obavljati izvršnu funkciju, sve dok ga ne bira opština u kojoj je funkcioner.

Takođe, gradski sekretari su funkcioneri i moraju da zasnuju radni odnos, zbog toga ne mogu obavljati neku drugu funkciju. Svi koji imaju stalnu funkciju moraju zamrznuti svoje delatnosti.

U slučaju da preduzetnik ima funkciju u izvršnom organu, on svoju upravljačku delatnost mora preneti na poslovođu i o tome obavestiti Agenciju.

Kad je u pitanju Akcionarsko društvo, prenosi se upravljačka, ali ne i vlasnička prava. Obaveštavanje Agencije je obavezno, jer lice na koje se prenosi postaje povezano lice, i agencija pri proveri imovine funkcionera može proveravati i to lice.

Zakon je stupio na snagu 1. januara i predstavlja proširenje prethodnog zakona. Razdvajanje funkcija trebalo bi da se obavi do 1.aprila.

Dakle po prvi put u Srbiji neprijavljivanje imovine tretiraće se kao krivično delo. Svi podaci biće i pod kontrolom javnosti jer će biti objavljeni na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, što je možda i najvažnija zakonska novina kojom će građani moći da otkriju koliki su iznosi imovine političara, državnih funkcionera, ako su oni u potpunosti i iskreno prikazani.

Imovinu su do 02. februara tako morali da prijave predsednici republike i skupštine, premijer i ministri, poslanici u republičkom i pokrajinskom parlamentu, kao i predsednici lokalnih samouprava. Kako je moguće utvrditi da nije bilo zloupotreba prilikom prijave imovine objašnjava predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije,

Čedomir Čupić: „Potpuna pravda bi tražila da se svi provere, ali to je nemoguće i ima takozvana “distributivna pravda” pomoću koje vi onda utvrđujete i na neki način pokazujete da ste napravili  posao. Znači napravi se grupacija na primer, ministara, šefova kabineta savetnika, savetika, narodnih poslanika i predsednika opština. I znači to će u određenim ciklusima biti obavljano za ove četri godine i naravno o svemu  tome ćemo izveštavati javnost. Navodi da agencija nema zakonske mogućnosti da pojedinačno proverava prijavljenu imovinu, kao i to da je imovinska karta funkcionera ipak privatna stvar. Znači istragu vrši kad mi kažemo da proverimo onda to obavlja poreski organ, to obavlja specijalna policija, specijalno tužilaštvo, a procesuira specijalni sud. Mi nismo agencija za istražne radnje nego za preventivne radnje i ukazivanje i pokretanje postupaka koji će proveravati drugi državni organi. E sad naravno, druga stvar, sumnja u to da li će ti organi obaviti ili ne. To na kraju krajeva ja ne mogu da dovodim u pitanje.
Verica Barać jedna je od glasnih kritičara takvog pristupa i sama sedi u vladinom Savetu za borbu protiv korupcije. Ona ne veruje da je podnošenje imovinskih karti funkcionera u cilju sprečavanja korupcije već njene izvore vidi na drugoj adresi:

Za mnoge funkcionere koji su svih ovih godina na vlasti sada kada prijave imovinu Agencija kaže da oni ne mogu da se vraćaju nazad i kako je to stekao. Znači to će biti ovako svojevrsno opravdavanje eventualno nagomilanog bogatstva

Mada broj podnetih izveštaja pokazuje da funkcioneri ispunjavaju obaveze iz zakona, mnogi su kako se moglo čuti sumnjičavi u to da su podaci iz imovinskih karti političara i zaista tačni i iskreni.

Svi koji se opiru, svi koji se ne ponašaju prema preporukama Agencije, biće javno obeleženi i s njima će se postupati kako zakon nalaže.

Predstavnici Agencije koju je formirala Skupština, obratili su se medijima u Vladinoj zgradi “Palata Srbija”.
Pozivajući se na ovdašnja i istraživanja međunarodnih organizacija, članovi Agencije su posvedočili da su građani sudbinski zainteresovani za suzbijanje korupcije, pa uz to i obećali da će u svom radu biti uporni, pravedni i transparentni.

Predsednik Upravnog odbora Agencije koju je formirala Skupština, svojevremeno bio angažovan u Vladinom telu sa sličnim zadatkom, ali je brzo odustao. Čedomir Čupić za Radio Slobodna Evropa prisetio se razloga takvog poteza:  Ja sam tada dosta toga obećavao građanima po tribinama u Srbiji. I nije donet nijedan antikorpcijski zakon. To je jednostavno dovelo do toga da sam ja smatrao da ja ne mogu u tom telu više da ostanem.

Čedomir Čupić šest godina kasnije je taj koji je saopštio sedam osnovnih principa kojih će se držati Agencija za borbu protiv korupcije:

Prvi: svi koji se opiru, svi koje se ne ponašaju prema preporukama Agencije, biće javno obleženi i s njima će se postupati kako zakon nalaže.

Član Agencije za borbu protiv korupcije, univerzitetski profesor Zoran Stojiljković podseća da je u Srbiji do zakonskih izmena bilo registrovano čak 529 partija. Od te cifre, napominje Stojiljković: „Samo 36 stranaka je pokazalo odgovornost i dalo neke izveštaje.

Posle promena uslova formiranja partija, trenutno ih je registrovano manje od 20. Kontrola njihovog finansiranja do sada je je bio posao skupštinskih organa koji nema nadležnost pokretanja prekršajnih postupaka.

Zoran Stoiljković:Najindikativniji primer nepravičnosti u raspodeli jeste primer predsedničkih izbora u Srbiji. Tu od 5,2 miliona evra pobednik, tj. gospodin Tadić je dobio svih četiri miliona, a gospodin Nikolić je trčao drugi krug za iste pare kao i oni koji su ispali u prvom krugu“.

Promena te vrste bi i te kako imala efekta, a sem toga Stojiljković insistira da bi Zakon o finansiranja političkih partija morao voditi računa i o kriterijumu pravičnosti.

S tim u vezi Agencija će  “podsticati svest funkcionerima” da se ne bave samo svojim pravima, nego i obavezama. Zatim sledi naredni princip:

Javnost će biti upoznata sa našim strateškim i tekućim poslovima”.

Agencija za borbu protiv korupcije ima nešto strože sankcije nego njegov prethodnik – Odbor za odlučivanje o sukobu interesa – ali nema ovlašćenja da udari po korupciji tamo gde se ona zaista događala i gde se još uvek događa.

Zorana Marković, predsednica Agencije, kaže za Radio Slobodnu Evropu da su sada sankcije mnogo oštrije:Mi imamo mogućnost inicijative za razrešenje, prekršajne kazne, krivične kazne i tako dalje .

Zakonom je predviđena kazna od deset do pedeset hiljada dinara za kašnjenje, ali i šest meseci do pet godina zatvora za neprijavljivanje imovine i davanje lažnih podataka.

Takođe, osuđenom funkcioneru prestaje radni odnos, odnosno javna funkcija i zabranjuje mu se sticanje javne funkcije deset godina po pravosnažnosti presude.

Koje podatke o imovini funkcionera će građani moći da vide na na sajtu Agencije? – pitali smo njenu direktoruku Zoranu Marković.

Navode se podaci o imovini bez onih oznaka koje ugrožavaju njegovu bezbednost.

RFE: Navode li se podaci o njegovoj i pokretnoj i nepokretnoj imovini?

Marković: „Ono što ćete moći da vidite jeste: ime i prezime, funkcija koju obavlja, kolika mu je plata na toj funkciji, da li ima i kolika je površina stana ili kuće, da li je taj stan ili kuća u zemlji ili inostranstvu, bez ikakve adrese i bez lokacije, da li ima auto i koje je marke i da li ima ili nema štednju“.

RSE: Dakle, bez podataka o iznosu štednje?

Marković:Bez iznosa, naravno“.

Zašto građani Srbije neće moći da vide i koliki su iznosi pokretne imovine, odnosno, štednih depozita, političara s obzirom na to da oni – političari – nemaju pravo na istu vrstu privatnosti koji imaju obični građani? Zorana Marković tvrdi da funkcioner treba da bude zaštićen linijom nepovredivosti prava na privatnost i privatnu i porodičnu bezbednost.

Njegovo pravo jeste uže od prava običnog građanina, ali on to pravo ima” kaže Marković.“

Agencija ima nadležnosti da proverava podatke iz izveštaja kao i po prijavama građana. One moraju biti potpisane jer se neće postupati po anonimnim i nedovoljno relevantno obrazloženim prijavama.

Mnogi se pitaju zašto građani Srbije iz svojih džepova plaćaju još jednu agenciju koja samo proizvodi duplicitet. Naime, podatke o imovini političara već imaju poreski organi – i to mnogo preciznije podatke nego Agencija. Imaju, ali kad su u pitanju velike ribe, izgleda da ne ispituju poreklo njihovih pokretnih i nepokretnih bogatstava. A ako se ovim ne bave ni poreski organi ni tužilaštvo, čemu onda uopšte agencija koja ni izdaleka nema njihova ovlašćenja?

Njen član, univerzitetski profesor Zoran Stojiljković, za Radio Slobodna Evropa kaže:

Naravno da niko, pa ni Agencija, ne može da uradi nešto sama, ali ona se naslanja na posebna odeljenja i tužilaštva i policije, na poresku policiju koja treba da obavi deo svog posla, na poverenika za informacije od javnog značaja, na zaštitnika građana i, kada se radi o budžetu i javnim izvorima prihoda, uključivši i javna preduzeća, na državnu revizorsku instituciju. Iluzija je da neko sam može sve da uradi.

Formiranje Agencije za borbu protiv korupcije još je jedno bacanje i prašine u oči građanima i njihovog novca, ocenjuje Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, pošto to telo neće ulaziti u to kako su funkcioneri stekli svoju imovinu i gde su je sakrivali.

Čemu imovinske karte ako Agencija nema – a nema – nikakve mogućnosti da kontroliše poreklo novca, iznošenje novca iz države itd?! Ovo će samo dovesti do toga da će oni koji to žele dobiti mogućnost da legalizuju svoje stečeno bogatstvo. i drugo, kako proveriti šta ima, recimo, Dinkić, šta ima Cvetković ili bilo ko drugi, ako se ne provere konsultantske kuće ili povezana lica preko kojih oni rade projekte?! E, to se uopšte ne unosi u imovinsku kartu nego se unose imovinski podaci bračnog ili vanbračnog druga ili dece. Pa, niko nije lud da pare koje je uzeo kroz državu prenese na svoju ženu. Ali, ako Agencija ovo sve ne može da kontroliše – a ne može – ako ne može da se proveri šta je Dinkić radio sa CITADELOM oko FIAT-a, onda je tu priča završena, makar što se tiče FIAT-a.

Upitana šta se htelo ovom agencijom, Baraćeva kaže:

Pošto su prošle sve ove godine, da ovi ministri koji inače ne bi mogli poput Tomice Milosavljevića i ostalih da ovde u međuvremenu kupe stanove i kuće – dakle, da to stanje sad “fotografišu” i da ga faktički legalizuju. Tomicu Milosavljevića je valjda svako morao da pita: kad si postao ministar nisi imao, a sad imaš dve kuće na placu na Dedinju. U međuvremenu si bio samo ministar zdravstva. Odakle ti to? Kaže: prodao sam kuću u Paraćinu. – Dobro, ona je koštala 50000 ili 100000 evra. Ovo košta milion ili ne znam koliko. Šta je sa razlikom?

Sagovornica Radija Slobodna Evropa uverena je da će agencija poslužiti kao još jedan smokvin list jer je istinska priča o o borbi protiv korupcije i primeni zakona jedna i jedina: “Dobar, efikasan i nezavisan rad državnih institucija. Ako su one dirigovane, a jesu, voljom političkih stranaka ili nekih koalicija ili nekih tajnih saveza koji nama izmiču, onda je primena zakona vrlo selektivna“.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović