Prema članu 3. Zakona o tajnosti podataka (Sl. Gl. RS br. 104/09) tajnim podatkom ne smatra se podatak koji je označen kao tajna radi prikrivanja krivičnog dela, prekoračenja ovlašćenja ili zloupotrebe službenog položaja ili drugog nezakonitog akta ili postupanja organa javne vlasti.

Postavlja se pitanje zašto onda Vlada Srbije krije neke od sledećih podataka:

– koje su pet najvećih investicija u Srbiji?
– kojih 10 privrednih subjekata su najveći dužnici države?
– o izgradnji mosta kod Beške i žičara na Kopaoniku.
– o projektima u opštini Preševo, Bujanovac i Medveđa.
– o odobrenju za izvođenje radova na PC „Ušće“ u Beogradu.
– o nabavci 10 polovnih vagona iz Švedske, specifikaciji remontovanih vagona i o svim obavezama JP „Železnice Srbije“ prema „Želvozu“.
– o ugovoru u vezi prodaje „Duvanske industrije Niš“.

– o tenderskoj dokumentaciji većinskog vlasnika „Srbija turista“ – Niš.
– o aukciji „Albe“ – Novi Sad.
– o ugovoru u vezi prodaje akcija DDOR-a.
– o dokumentaciji u vezi prodaje firme „Beko“.
– o ugovoru za zajedničko ulaganje „Krušika“ Valjevo i firme „Irma“.
– o ugovoru NIS-a sa firmom „Trizo- group“.
– o krivičnom postupku povodom tragične smrti novinarke Radoslave Vujasinović.

Ako je sve po zakonu zašto onda Premijer Srbije Mirko Cvetković, po tvrdnji ministra Milana Markovića, nije upoznao Vladu Srbije sa pismom koje joj je preko premijera uputio Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog interesa. Možda već sama ta informacija dovoljno govori o tome koliko ozbiljno Vlada Srbije shvata svoju zakonsku obavezu o dostupnosti informacijama od javnog značaja.

Naime, od 4.500 žalbi povereniku za informacije, Poverenik je u 1.700 slučajeva doneo rešenja od kojih nije izvršeno njih 300. Iskustvo Poverenika ukazuje na to da je svako neopravdano uskraćivanje informacija indikativno i da zaslužuje pažnju. Kao primer takvog postupanja navodi se prikrivanje informacija u vezi NIS-a. U vreme dok je bilo javno preduzeće rukovodstvo u nekoliko slučajeva nije postupalo po nalozima poverenika. Uskraćivane su informacije o platama rukovodstva, troškovima reprezentacije, donacijama. Ne samo da nije odgovaralo na zahteve poverenika već je rukovodstvo NIS-a podnosilo tužbe protiv poverenika Vrhovnom sudu Srbije. One su, međutim, odbačene, a nešto kasnije otkriveno je da se iza rigidnog odnosa prema javnosti krije i to da, pored Zakona o slobodnom pristupu informacijama, u NIS-u ne važi ni Zakon o javnim nabavkama, jer kada je stranac postao većinski vlasnik, suočili smo se sa tim da je „elitni“ predstavnik državnog privrednog sektora zapravo veliki gubitaš.

Nakon prodaje NIS-a rusima ispostavilo se da iza prikrivanja informacija stoje velike pljačke i mahinacije koje nanose velike finansijske a još više moralne štete opštem ugledu Srbije, jer je ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin, javno i neuvijeno poručio budućim ruskim ali i drugim svetskim investitorima da budu oprezni prilikom ulaganja u Srbiji zbog prikrivenih podataka o dugovanjima srpskih preduzeća za koja se upravo zbog prikrivanja informacija od strane Vlade Srbije nije znalo pre privatizacije, što je objašnjeno sledećim rečima: Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac ne zna šta prodaje. Agencija za privatizaciju, koja je posrednik u svakoj takvoj kupoprodaji, ne snosi nikakvu odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“.

Iz navedenih činjenica vidi se da srpska Vlada ne ispunjava osnovni i nužni uslov transparentnosti vladanja, jer se koristi utajom informacija kao jednim od glavnih metoda upravljanja, što je tipično za diktatorske a ne za demokratske režime vlasti.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović