Kod nas je uvek postojala praksa da se domaći političari vezuju za strane obaveštajne službe, ali ne na direktan način, za prikupljanje podatka, već se pozivaju na razne edukacije na Zapadu i na taj način postaju obavezni da određene naučene modele primenjuju u našoj zemlji, priča Božidar Spasić, dugogodišnji operativac Službe državne bezbednosti.

On kaže da je klasičan primer špijunaže među visokim političarima, koji se retko sreće, onaj u kome je uhvaćen nekadašnji potpredsednik srpske vlade Momčilo Perišić, koga je angažovao američki obaveštajac. To što je BIA zameniku predsednika SNS-a Aleksandru Vučiću nedavno izdala potvrdu da nije agent britanske obaveštajne službe, prema Spasićevom mišljenju, predstavlja „glupost koja može da ima krupne posledice“.

– Nijedna služba na svetu ne može sa sigurnošću da kaže da li je neko agent neke druge službe. BIA je time napravila katastrofalnu grešku, jer ta potvrda otvara pitanje kako ona to može da zna. Da li je špijunirala britansku službu ili je ušla u njene arhive? Sada postoji mogućnost da pred naredne izbore veliki broj političara zatraži sličnu potvrdu, a onda će se BIA naći u veoma neprijatnoj situaciji. Čekaće se na tu potvrdu kao sada za pasoš – navodi Spasić.

On kaže da se službe radije odlučuju da za saradnike odaberu pomoćnike i savetnike visokih političara, kako ne bi ugrozili integritet najvažnijih aktera, znajući da bi i domaća služba za to saznala.

– Kada su u pitanju britanska i nemačka obaveštajna služba, uočio sam da se našim političarima organizuju predavanja na Zapadu, u nekim institutima i klubovima, za koja su plaćeni nekoliko puta više od domaćih predavača. To je prvi signal na koji reaguje kontraobaveštajna služba, koja postaje veoma oprezna prema tom političaru. Za saradnju su uvek motivi novac, status ili obećanje da će tom političaru strane službe pružiti podršku u domaćoj politici preko svojih veza – objašnjava Spasić.

Prema njegovim rečima, ovdašnja služba je nakon saznanja da je neko strani špijun koristila dve metode: pratila ga je i puštala da nastavi sa tom aktivnošću do odluke da mu se to više ne dozvoli, izveštavajući o svemu samo predsednike države i vlade, a u drugom slučaju pristupala je tom političaru kako bi on ušao u dvojnu igru – da radi i za domaću i stranu službu.

– Tada nastaje totalna rasprodaja informacija između te tri osobe. Toga ima i sada, a bilo je i za vreme komunizma, jer su to osnovna pravila obaveštajnog rada koja postoje još od rimskog doba. Uvek se pristupalo onome za koga se zna da hoće da sarađuje. Kada imate političara koji već radi za stranu službu, onda po bagatelnoj ceni i bez mnogo muke dobijete poklon. Špijunaža, naravno, nije ono što smo gledali u filmovima, mikrofilmovanje, već je to danas javni rad. Službe više ne traže od saradnika da krade dokumenta, nego da zastupa interes države iz koje je služba koja ga angažuje – priča Spasić.

To potvrđuje i Zoran Dragišić, profesor Fakulteta za bezbednost, koji kaže da se obaveštajni podaci danas prikupljaju na drugačiji način i da su oni, uglavnom, ekonomske prirode.

Todorović: Više saznam iz novina nego od BIA

Predsednik skupštinskog Odbora za odbranu i bezbednost Dragan Todorović kaže da telo kojim predsedava nije do sada od BIA tražilo da odgovori da li neki domaći političari sarađuju sa stranim službama jer, kako ističe, „ona će naravno da odgovori odrečno“. On odluku BIA da izda potvrdu Aleksandru Vučiću ocenjuje kao „smešnu i žalosnu u isto vreme“.

– Kao predsednik Odbora, mnogo bolja saznanja dobijam iz novina, nego od domaćih službi, čak i kad zvanično tražim neke informacije. Ali, pre svega se oslanjam na svoje izvore, koji su mi najsigurniji. A po njima, čitava plejada ovdašnjih političara sarađuje sa stranim službama. Ipak, njihovim delovanjem ova država ne može da bude ugrožena jer ona, nažalost, i ne postoji – zaključuje Todorović.

– Pojam špijun je prevaziđen. Ta priča o špijunima i stranim plaćenicima je ružan vokabular koji je korišćen tokom devedesetih godina da se napadnu politički protivnici. Svako ko je bio protiv Miloševića okarakterisan je kao tajni agent. To je ono „kako mali Perica zamišlja obaveštajni rad“. U istom kontekstu su i Aleksandra Vučića optužili njegovi politički oponenti. Danas se najveći deo obaveštajnih podataka o jednoj zemlji prikuplja iz medija. Nije sporno da ovde ima ljudi koji rade za strane interese, a da li su oni špijuni ili patriote, to zavisi od ugla gledanja – navodi Dragišić.

Uglavnom se smatra da je na našem prostoru najaktivnija britanska obaveštajna služba, zbog svojih dugotrajnih veza, ističe Spasić. A odmah posle nje, dodaje, po uticaju je najznačajnija ruska, koja je ovde veoma jaka, „ma koliko nama to delovalo nejasno ili bespotrebno“.

– Treba podsetiti da je veliki deo nekadašnje opozicije uglavnom bio orijentisan na pomoć naših emigranata iz Londona, koji su predstavljali sponu između službi. Tu su i nemačka i američka služba, koje brinu pre svega o interesu svojih država ili NATO-a. Amerikanci nisu samo zainteresovani za ono što se dešava kod nas, nego im je Srbija interesantna i kao zemlja tranzita. Prisutne su i službe zemalja iz okruženja, posebno iz republika bivše SFRJ – tvrdi Spasić.

SINIŠA DEDEIĆ

Izvor: Press

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović