Dosijei u tvrđavi pod zemljom

Služba državne bezbednosti je godinama skupljala podatke o pojedinim „objektima“. Na kompjuterskim diskovima su se našli i lideri DOS-a. Neki su nestali, a priča se da su čak u rukama mafije

Zvučalo je kao scenario nekog holivudskog političko-špijunskog trilera. Međutim, ono što je govorio srpski ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović nije bio film. Obelodanio je ono o čemu se danima samo šuškalo. Potvrdio je da je iz policijskih arhiva prethodne i nove Jugoslavije nestao deo tajne dokumentacije, tačnije famoznih dosijea o pojedinim ličnostima koje su na razne načine obeležile našu noviju istoriju.

Ministar Mihajlović nije osporio da deo te dokumentacije čine i dosijei pojedinih lidera DOS-a. Neka pitanja, međutim, ostala su bez odgovora. U čijim rukama se nalaze kompjuterski diskovi sa podacima koje su godinama brižljivo prikupljali operativci jugoslovenskih službi državne bezbednosti? Da li ta dokumenta poseduje mafija? Da li su možda u rukama pojedinih pripadnika Miloševićevog režima? Gde je obavljena operacija narezivanja podataka na diskove?

Nema sumnje da je to urađeno na Institutu bezbednosti MUP-a Srbije na Banjici – uveren je Božidar Spasić, vlasnik detektivske agencije SIA, inače, dugogodišnji istaknuti operativac Službe državne bezbednosti saveznog MUP-a.

Deset kilometara hodnika

Institut bezbednosti MUP-a Srbije je zgrada koja je za širu javnost oduvek bila obavijena velom misterije. Bar jedan njen deo. Onaj nevidljivi, podzemni. Mnogi su ovaj objekat nazivali policijskom tvrđavom. Reklo bi se, s pravom.

Građen je čitave dve decenije, pod direktnom kontrolom policijskog generala Jove Popovića koji je bio i direktor. Sastoji se iz, uslovno rečeno, dva dela. Prvi je zgrada Instituta koja sama po sebi ne predstavlja ništa spektakularno za šta bi javnost bila posebno zainteresovana. Tu su kancelarije sa uobičajenom opremom za obuku policijskih kadrova. Tu su i prostorije policijske akademije. Godine 1999. NATO avijacija je bombardovala zgradu Instituta. Kako se to obično kaže, pričinjena je ogromna materijalna šteta, ali je dobar deo ostao čitav. Žrtava nije bilo jer, naravno, u tom delu „tvrđave“ i nije bilo ljudi.

Međutim, tokom bombardovanja, ali i godinama pre toga jedan, moglo bi se reći, paralelni život odigravao se u drugom delu Instituta, duboko pod zemljom.

– Da, tačno je – potvrđuje Božidar Spasić. – I sam sam dobar deo svog radnog vremena provodio u tim podzemnim prostorijama. Sve deluje impresivno. To je čitav grad pod zemljom.

U podzemni deo Instituta za bezbednost MUP-a Srbije stiže se posebnim liftovima koji se spuštaju na oko desetak metara ispod suterena. A onda se pred očima otvara gotovo nestvaran svet.

Nepregledno dugačkim hodnicima, prema nekim informacijama reč je o više desetina kilometara, Institut za bezbednost je povezan sa Belim dvorom kao i sa nekim vojnim objektima na Dedinju. Ne računajući te hodnike, podzemni deo Instituta se sastoji iz tri sektora: sektor državne bezbednosti, sektor vojske i sektor takozvanih zajedničkih poslova.

Laboratorije, restorani, sale

Podzemni deo Instituta je opremljen najsavremenijim laboratorijama u kojima se ispituje, analizira i izrađuje sve ono što je bitno za sistem bezbednosti jedne države. Tu su i veoma moderne streljane za uvežbavanje pripadnika posebnih jedinica kao i komforne sobe za smeštaj više stotina ljudi. Pretpostavka je da je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević ove prostorije koristio kao sklonište za smeštaj svojih specijalaca. Tu su, naravno, i prateći „sadržaji“ kao što su bioskopske sale, manji restorani, kabineti, sale za sastanke. Prema pričama koje zvanično nisu potvrđene, upravo u tim prostorijama Milošević je za vreme NATO intervencije održavao sastanke sa Generalštabom Vojske Jugoslavije. Priča se, takođe, da su se u posebnim, takozvanim „gluvim“ sobama, potpuno obezbeđenim od svake vrste prisluškivanja, donosile i najvažnije strategijske odluke sudbonosne za zemlju.

Podsećajući kako je početkom devedesetih organizovao akciju za neutralisanje vodećih šiptarskih terorista u zemljama zapadne Evrope, Božidar Spasić navodi:

– Tražio sam od stručnjaka u Institutu bezbednosti da naprave eksplozivnu napravu i da je upakuju u konzervu „koka-kole“ od pola litre zbog bezbednijeg prelaska granice. Tako su i uradili…

U specijalnim laboratorijama Instituta moglo je sve da se napravi. Te prostorije su gotovo u svemu podsećale na kadrove iz filmova o Džemsu Bondu, pogotovu na one sekvence kada najpopularniji tajni agent u skrovitim prostorijama širom sveta isprobava neverovatno naoružanje kojim treba da uništi negativce.

U podzemnom svetu Instituta za bezbednost smeštene su i tajne štamparije opremljene najsavremenijim uređajima za izradu savršenih falsifikata. Između ostalog, stručnjaci koji rade u ovim štamparijama su uspeli da savladaju proizvodnju pasoša srednjoevropskih i nekih drugih zemalja. Nije teško pogoditi da su takve putne isprave bile namenjene agentima SDB-a koji su obavljali specijalne zadatke upravo u tim državama.

Božidar Spasić je tokom svoje policijske karijere bio jedan od ključnih ljudi koji su koristili usluge tajnih podzemnih štamparija. Njegova specijalnost je bila izrada falsifikovanih emigrantskih glasila koji su rasturani u inostranstvu sa ciljem da se raznim podmetanjima, lažnim intervjuima, izazove panika među pripadnicima emigracije okarakterisanima kao državni neprijatelji.

Deo podzemnog grada je namenjen za zatvorske prostorije.

– Posebna je priča o tom sektoru – kaže Božidar Spasić. – Veoma mali broj ljudi zna gde se tačno nalaze. Čak je i sam ulaz u pritvorski deo obezbeđen na veoma neobičan način. Stalno se pale i gase različita svetla tako da pritvorenik jednostavno gubi osećaj za prostor i posle nekoliko trenutaka nije svestan gde se nalazi.

Pritvorski deo

Jedan od pritvorenika „tvrđave“ je bio kontroverzni Jugoslav Petrušić, optužen da se bavio špijunažom i da je predvodio terorističku organizaciju „Pauk“.

– Ekskluzivni snimci emitovani na RTS-u na kojima se vidi Petrušić kako istražiteljima bez lica daje izjavu nedvosmisleno su načinjeni upravo u jednoj od ćelija ispod Instituta bezbednosti – kaže Spasić.

Kretanje kroz tajni podzemni grad Instituta je strogo kontrolisano. Na tačno određenim mestima nalaze se kontrolni punktovi na kojima su veoma poverljivi operativci. Prelaženje iz sektora u sektor je moguće samo pomoću posebnih ključeva koji otvaraju svaka sledeća vrata. Bezbednost je gotovo uzdignuta do savršenstva.

– Da se vratimo na slučaj dosijea narezanih na diskove u Institutu bezbednosti – nastavlja Spasić. – Taj postupak nije ništa neobično. To rade sve policije sveta. Naime, posle izvesnog vremena, kada se papiri nagomilaju, oni se snimaju na mikrofilmove, a u poslednje vreme narezuju na kompjuterske diskove kako bi se dobilo na prostoru. Ovde je nevolja što su ti podaci iskopirani i što se nalaze u rukama onih kod kojih ne bi trebalo da se nalaze. Ko su oni, trenutno je nepoznato. Neizvesno je i kako će oni pokušati da iskoriste to što poseduju. Na osnovu mog iskustva može se pretpostaviti da će deo tih dosijea uskoro putem medija ili na drugi način ugledati svetlost dana ovde, ali možda i u inostranstvu, sa ciljem da se obelodani kompromitujući materijal nekih od čelnika DOS-a.

Šta mogu da sadrže ti materijali? Mogu da se odnose na neke nedozvoljene finansijske transakcije, veze sa pojedinim tajnim policijama, eventualne podatke o ljubavnim aferama ili podatke o porodičnim odnosima koji bi mogli da diskvalifikuju nekog političara.

Otkrivanje i tajno beleženje ljubavnih afera političara prava je specijalnost mnogih službi bezbednosti, uključujući i našu. Ilustracije radi Božidar Spasić navodi slučaj prostitutke Jelene koju je upoznao u Beču. Bila je prava dama i lepotica. I pristala je da sarađuje. Diskretno je stupila u vezu sa visokim oficirom austrijske policije i uskoro su postali ljubavnici.

Izgledalo je da su oboje uživali u „vezi“ ali, što je bilo najvažnije, SDB-u su od Jelene počele da pristižu dragocene informacije. U okviru ovakvih aktivnosti tajnih policija poznati su i slučajevi tajnog snimanja viđenijih (ali u ovim slučajevima golih) političara u javnim kućama, naravno, uz saglasnost i saradnju „prijateljica noći“.

– Ako se neki od tih dosijea i objave, to se sigurno neće odnositi na, rekao bih, glavne ljude, već na njihovo neposredno okruženje. Mogli bi, na primer, da se obelodane kompromitujući podaci o šefovima kabineta, najbližim saradnicima, savetnicima. Setimo se da su se ne tako davno pojavili kompromitujući podaci o šefu kabineta Vilija Branta, pa je tek naknadno na udaru bio i on sam. To je svojevrsna taktika upozoravajućeg pojavljivanja, tek da se ciljani objekti obaveste da neko poseduje o njima podatke. Nije isključeno da će onaj ko ima diskove pokušati da ih iskoristi u lične svhre, da će ucenjujući „predmet“ dosijea pokušati da sebi obezbedi materijalnu korist ili neku drugu uslugu, na primer puštanje iz zatvora nekog svog rođaka ili saradnika.

Upućeni tvrde da postoje indicije da su osim dosijea Službe državne bezbednosti negde procureli i tajni dokumenti Kontraobaveštajne službe Vojske Jugoslavije. Na to, tvrde obavešteni ljudi, upućuje i poslednje saopštenje vojske o pokretanju krivičnih postupaka protiv velikog broja pripadnika armije. To može da znači samo jedno: da ovkavim saopštenjima vojska želi da predupredi eventualno pojavljivanje u javnosti pojedinih dosijea, jer postoji opravdan strah da su neki od njih izneti.

Krug najobaveštenijih

U svakom slučaju, sadržaj dosijea SDB-a narezanih na diskove u Institutu za bezbedenost je bio poznat veoma uskom krugu ljudi.

– U tom krugu svakako je bivši načelnik SDB-a Radomir Marković, ali i njegov najbliži saradnik i pomoćnik Nikola Ćurčić – nastavlja Spasić. – Sadržaj dosijea morao je da bude poznat i načelnicima Prve uprave (obaveštajni rad), Druge uprave (ekstremizam) i Treće uprave SDB-a (unutrašnji neprijatelji, odnosno nekadašnji opozicioni prvaci). Prema mojim informacijama dosijei su izneti u Kinu sa čijom je tajnom policijom srpska SDB godinama ostvarivala veoma tesne veze. U svakom slučaju i izjava ministra Mihajlovića ukazuje da istraga ide postepeno u željenom pravcu i da će i glavni organizator iznošenja i rasturanja tajnih dokumenata sigurno biti otkriven.

Bez obzira na ishod slučaja iznošenja tajnih dosijea može se reći da je krađa top-sikret dokumenata stara koliko i sama služba Državne bezbednosti.

U našoj ali i svetskoj novijoj istoriji poznati su mnogi pokušaji pojedinaca ili organizovanih grupa da dođu do arhiva državnih službi bezbednosti. Cilj je uvek isti: raspolaganje podacima kojima se mogu kompromitovati politički protivnici.

Jedan od takvih slučajeva koji su izazvali veliku pažnju javnosti odigrao se 1992. godine u Beogradu. Tada je, u savršeno organizovanoj akciji, SDB Srbije preuzela kontrolu nad prostorijama Savezne državne bezbednosti. Mnogi su tada kao razlog za ovaj upad videli upravo nameru da se dođe do arhive federalne tajne policije, odnosno, do dosijea koji su godinama formirani.

– Nije slučajno – nastavlja Spasić – što je tada srpska policija preuzela prvo Institut bezbednosti pa tek onda i druge objekte SMUP-a. Oni koji su rukovodili tom akcijom znali su da će u Institutu naići na željene dokumente, i da će osim arhive uspostaviti kontrolu nad najsavremenijom i najopremljenijom policijskom institucijom. Direktan nalog za ovu akciju je izdao Milošević svojim najpoverljivijim ljudima u tom trenutku: Radovanu Stojičiću Badži i Jovici Stanišiću. Dva meseca posle zauzimanja dosijei su se kamionima iz zgrade savezne policije odnosili u Institut bezbednosti. Otprilike u tom periodu je i započelo mikrofilmovanje i objedinjavanje dosijea koje su prikupljale srpska i savezna tajna policija, odnosno „centralnih“ i „pomoćnih“ dosijea.

Kako su otvarani dosijei? Primera radi operativci službe bi uhapsili nekoga ko se isticao u političkom delovanju: Šešelja, Aliju ili Paragu. Onda bi njihovi istomišljenici organizovali protestne tribine i potpisivali peticije za oslobađanje, ne sluteći da time u stvari potpisuju svoj ulazak u evidenciju tajne policije.

– Tako su svoje dosijee dobili prvi srpski opozicionari Đilas, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Brana Crnčević, Dragoljub Mićunović… – otkriva Spasić. – Sredinom osamdesetih je formiran dosije sadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunice i, naravno, Zorana Đinđića. Predmet interesovanja tajne policije osim pojedinaca bili su i objekti: novinske kuće ili druge važnije institucije tako da se slobodno može reći da je po jednom ili drugom osnovu svaki treći građanin na ovim prostorima bio „upisan“…

Šta je sadržaj dosijea? Pre svega tu su osnovni podaci o konkretnoj osobi ili objektu, zatim razlog zbog čega se otvara dosije (obično je to veza sa stranim službama, odnosno špijunaža) i na kraju se određuje pseudonim.

– Videli smo da je pokojni Slavko Ćuruvija evidentiran kao Ćuran – podseća Spasić. – Pseudonim za Đilasa bio je Stari, a Srpska pravoslavna crkva vođena je pod šifrom Partner, jer se u službi smatralo da ona želi svojom agresivnom politikom da bude partner Savezu komunista Jugoslavije u rukovođenju državom.

Dosijei su se „punili“ gotovo svakodnevno novim izveštajima sa praćenja, prisluškivanja, tajnog snimanja. Na žalost, tajna policija bivše Jugoslavije ali i srpski SDB vremenom su se pretvorili u partijske policije za borbu protiv neistomišljenika. Umesto da proganja stvarne državne neprijatelje, SDB se bavila političkim oponentima. Dokaz za ovu tvrdnju je i činjenica da u poslednjih nekoliko decenija u Jugoslaviji nije održano nijedno suđenje nekom stranom agentu iako se stalno pričalo da na Balkanu neprestano vršljaju pripadnici stranih obaveštajnih službi.

Upravo zbog svega toga javnost sa pravom očekuje da u funkcionisanju Službe dođe do stvarnih promena i da umesto na dosijeima onih koji drugačije misle i govore počne da se radi na jačanju odbrane od agenata koji su nesporno među nama.


Tvorac idejnog projekta

 

– Ja sam jedan od tvoraca idejnog projekta Instituta za bezbednost – kaže ekskluzivno za „Ilustrovanu“ Jovan Popović, penzionisani policijski general. – Učestvovao sam u konstruisanju od običnog šaltera do gromobrana…

Pitali smo Popovića, da li može da nam pokaže neke od tih projekata.

– A, to ne. Nikako. To je državna tajna – odgovorio je magistar tehničkih nauka. – Pripadnici svih službi bezbednosti sveta obišli su ga. I ne samo obični operativci. Ovde su bili i njihovi šefovi. Šefovi KGB-a, nemačke obaveštajne službe i drugi. Bili su ovde i Amerikanci. I svi su se čudili otkuda ovo ovde.

Jovan Popović je demantovao tvrdnje da ispod zgrade Instituta za bezbednost postoji pravi grad. Ipak, nije osporio da se u okviru „tvrđave“ nalaze streljane i drugi objekti. Utisak je, ipak, da Popović, koji je već godinama u penziji, nije želeo da komentariše priče o Institutu.

– Sramota je sve to što se piše po novinama – rekao je kratko. – Mi smo imali najbolju Službu na svetu. Kada je reč o Institutu, njime je upravljao savet u koji su ulazili svi načelnici republičkih DB-a, načelnici pokrajinskih službi, predstavnici Sekretarijata za inostrane poslove, ljudi iz obaveštajne uprave…

O sagovorniku „Ilustrovane“ Božidaru Spasiću, koji otvoreno govori o nečemu što je doskora bilo tabu tema, Jovan Popović ima dobro mišljenje.

– Sjajan je to operativac – kaže Popović. – Ali, dobro, nije baš sve tako kao što se priča. Nije baš sve tako bilo… Svi ti hodnici… Ima jedan hodnik koji povezuje radni deo i kuhinju… Doduše, to je ustanova koja na najbolji način ima rešenu kanalizaciju.

Zanimalo nas je da li je Jovan Popović upoznat sa takozvanim slučajem iznošenja dosijea iz Instituta. Odgovor, pomalo i očekivan, glasio je:

– Ne! Sve to što se dešavalo nema nikakve veze sa mnom. Ja sam od 1987. godine u penziji. Ne znam za tu aferu. Dok sam ja radio, sećam se da je postojao sektor „istorija“. Tu su bili neki stari dosijei koji su vraćeni u zgradu Saveznog SUP-a. A posle je u tu zgradu udarila bomba i sve to razbila…

Kada je već reč o bombardovanju, da li pamtite napad NATO-a na Jugoslaviju?

– Kako da ne – odgovorio je kao iz topa. – Moja kuća je na oko osamdesetak metara od Slobine. Kada su gađali njegovu rezidenciju, sećam se da je raketa proletela između dva dimnjaka na mojoj kući… Veoma blizu…

Milan JANKOVIĆ
Snimio Gradimir VIŠNJIĆ

preuzeto od: Ilustrovane politike

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović