ZAGREB – CENTAR ISLAMSKE AGENTURE

Sve do izbijanja rata u SFRJ preko naše zemlje su vodili mnogi tajni kanali za prebacivanje arapskih eksteremista iz Azije u Evropu i natrag. Taj prljavi posao obavljao se uz saglasnost političkog vrha Jugoslavije i same Službe državne bezbednosti SSUP-a, koju je vodio Zdravko Mustač. Glavni centar za skrivanje ovih terorista bio je Zagreb, dok je Skoplje bilo sedište organizacije „Muslimanska braća“. Lider nesvrstanih, zemalja u razvoju i oslobodilačkih pokreta u svetu, bivša Jugoslavija je potajno podržavala ilegalnu antikolonističku i antiimperijalističku borbu trećeg sveta. Ovu političku odluku na vojnom i policijskom planu, sprovodili su u delo KOS JNA i SDB SSUP-a tako što su pomagali aktivnost ekstremista iz nesvrstanog sveta. Ta pomoć se ogledala u obuci, naoružavanju, finansiranju i političkom pokrovoteljstvu tih organizacija, pa čak i kada su neke od njih („Crni septembar“, „Muslimanska braća“ i „Nacionalna arapska omladina“) bile antikomunistički i antijugoslovenski orijentisane. Dobar deo tih organizacija i njihovih članova, danas, se bori na muslimanskoj i hrvatskoj strani protiv Srba u Bosni i Hrvatskoj, a ima indicija da podstiču i nemire u Sandžaku, na Kosmetu i Makedoniji.

Malo je poznato, na primer, da je pre masakra palestinskih komandosa nad izrealskim sportistima u minhenskom Olimpijskom selu 1972. godine, Abu Daub, vodja teroristicke grupe „Crni septembar“ bač iz Jugoslavije krenuo na akciju u Nemačku. On je u SFRJ ušao sa sirijskim pasošem na ime Faruk Zainatdž. Stigao je iz Libana i sleteo na zagrebački aerodrom „Pleso“. U glavnom gradu Hrvatske Abu Daub je proveo dva dana, a u Ljubljani samo jednu noć. Odseo je u hotelu „Turist“, soba broj 117. Kada je grupa atentatora iz Minhena uhapšena, da bi ih izvukli iz zatvora Fadi El Katar i Omar Barki, članovi „Crnog septembra“ su, posle otmice aviona na liniji Bejrut-Frankfurt zahtevali da se razmena putnika i terorista obavi baš u Zagrebu. Ovom akcijom rukovodio je Zlatko Uzelac, ministar hravatske policije sa generalom Djokom Jovanićem, komandantom V armijske oblasti.

Pet godina kasnije, Zduhar Jusuf Akhasne, poznatiji u političkom podzemlju Istoka kao „kapetan Mahmud“, uz saglasnost SDB SSUP-a sklonio se u Osijek, posle atentata na Sadia Bakha, bivšeg premijera Severnog Jemena. Ovaj član „Palestinske revolucionarne pravde“ dobrih jedanaest dana proveo u zagrebačkom studentskom domu „Stjepan Radić“. Bio je pre toga u Ljubljani, ali se skrasio u Osijeku, gde se oženo sa Brankom Nalić. Iz Zagreba je „kapetan Mahmud“k sa Rizom Abasijem, Canazom Golamom i Sorajom Ansari 14. oktobra 1977. godine organizovao otmicu nemačkog aviona na liniji Palma De Majorka-Berlin, ne bi li iz zatvora izvukao svoju terorističku sabraću Andreasa Badera i Urlike Majnhof. Zbog kvara ovaj avion je, medjutim, umesto u Zagreb sleteo u Mogadiš, gde su nemački specijalisti likvidirali sve članove grupe „Palestinska revolucionarna pravda“.

U proleće 1982. godine posle serije atentata nad izraelskim predstavnicima u Kairu, lider tamošnje frakcije „Muslimanske braće“, Hasan Naser prebacio se ilegalno u Jugoslaviju. Tom prilikom sin bivšeg egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera je koristio jugoslovenski pasoš. Iz Kaira je odleteo direktno za Zagreb, odakle je prebačen i sakriven u Mošćevičku Dragu. Pune dve nedelje Hasan Naser je proveo u Zagrebu, da bi potom preko Dubrovnika i Rima, takodje, sa jugoslovenskim pasošem, odleteo za Damask. Izrael, Egipat i Interpol su zvanično od SSUP-a tražili izručenje ovog teroriste, ali je naše ministarstvo policije, takodje, zvanično odgovorili da Naserov sin nije u Jugoslaviji.

Na teritoriji bivše SFRJ 1990. godine bilo je oko 350 članova i simpatizera militarne tajne organizacije „Muslimanska braća“. Većina njih su zvanično bili registrovani kao studenti univerziteta u Zagrebu, Skoplju, Sarajevu, Ljubljani i Beogradu. Njihova špijunska i teroristička delatnost odvijala se u dva pravca: prema Siriji, Izraelu, ali i prema Jugoslaviji. Početkom osamdesetih „Muslimanska braća“ su u više navrata pokušali atentat protiv Mahmuda Rifaia, sirijskog konzula i protiv Isama Davara, sirijskog obaveštajca u Beogradu. U kontraudaru, oktobra 1981. godine Sirijci su likvidirali u Beogradu, takodje, Mahmuda Njadeha, jednog od vodja ove organizacije u SFRJ.

Na antijugoslovenskom planu „Muslimanska braća“ su aktivno saradjivala sa islmaskim fundamentalistima u Sarajevu, a posebno sa grupom Izetbegović, Prguda, Salihbergović i Djurdjević. Kontakte sa njima je održavao Duha Abdul Fata, koji je još 1980. godine Rešida Djurdjevića naoružao sa pištoljima i bombama. Vodje ove terorističke organizacije od 107 u BiH, tačnije 105 u Sarajevu i dva u Banja Luci su Sirijci: Vasim Ben Asam i Muhamed Bandaki. Vezu sa SDB SSUP, odnosno sa Upravom za specijalne akcije, održavao je Abdul Matri Sermini, koji je radio i za sirijsku tajnu policiju.

Posle akcije SDB SSUP-a „Trebević“ 1983. godine, kada je ova grupa uhapšena i osudjena, a i posle akcije SDB RSUP BiH „Jahorina“ 1984. kada su uhvaćeni Mohamed Hatunić i Malili Mehtić, dok je Halid Tulić pobegao u Jordan, sedište „Muslimanske braće“ se iz Sarajeva preselilo u Zagreb, gde se nalazi i danas. Rukovodstvo „Muslimanske braće“ u glavnom gradu Hrvatske 1991. godine činili su uglavnom Jordanci: Bilal Al Kasbi, Munir Gaoban, Adnan Sad Din, Abdul Azet i Hasan Hasejdi. Organizacija ima u samom Zagrebu 120, a u Osijeku još jedanaest članova i Varaždinu jednog, svrstanih u nekoliko frakcija. Od njih su najpoznatije „Salah Džedid“, „Front opozicije“, „Al Džrah“ i „Naseristi“. Njihovi lideri su Muhamed Njadživa Ferhat, Mahmud Menla, Hasan Osman i Ferid Al Asgr.

Neki od njih su u Zagrebu dobili i domovnicu i posao, kao, na primer, očni lekar Kamal Bira Halil, pedijatar Hamdan Ben Mohamed i doktor Usama Abdu Muhamed, svi Palestinci. Većina njih se i dalje vode kao studenti i to najčešće medicine, kao što su Džafer Ahmed Ani, Njasim Usama Nadri i Ahmed Atar, takodje, Palestinci. Mada ih ima dosta i na studijama gradjevine i to iz Jordana: Adnan Uarar Hadra, Ahmad Mubarak i Amhed Munajša. Ova zagrebačka centrala „Muslimanske braće“ uticala je direktno na formiranje ogranka u Ljubljani (lider Ahmed Al Kaid) i Prištini (vodja Ahmad Gasim). I pored brojnih poteškoća sa kojima se suočava kroz rad na praćenju, dokumentovanju i presecanju aktivnosti pripadnika „Muslimanske braće“, na našoj teritoriji, u proteklom periodu, kako je zapisano u jednom izveštaju SDB SSUP-a „Služba je uspela da otkrije znatan broj pripadnika ove organizacije i dokumentuje njihovu aktivnost i spregu sa strukturama unutrašnjeg neprijatelja koje deluju sa pozicija islamskog fundamentalizma i panislamizma. Na osnovu podataka i saznanja do kojih je Služba došla kroz rad na suprotstavljanju ovoj organizaciji, prema odredjenom broju lica preduzete su odgovarajuće zakonske mere. Samo u periodu od 1983. do 1989. godine otkazan je boravak u SFRJ više od 30 afro-azijskih državljana koji su delovali sa pozicija ove versko-terorističke organizacije.“

Kada su počeli prvi jugoslovenski nemiri devedesetih godina, dobar deo članova „Muslimanske braće“ u SFRJ, napustio je Sarajevo, Ljubljanu, pa i Zagreb i preselio se u Skoplje, jer su dobili zadatak da u ovim sredinama pripremaju islamske fundamentaliste za propagandne i terorističke akcije. Šef ove organiacije ne samo za Jugoslaviju već i za čitavu Istočnu Evropu postao je 1991. godine Abu Enes, Palestinac, poreklom iz Jordana, student V godine Medicinskog fakulteta u Skoplju. U glavnom gradu Makedonije, pred njeno ocepljenje nalazilo se čak 150 članova ove tajne islmaske organiacije, uglavnom Jordanaca. Pored Abu Enesa u rukovodstvu su još i Jašin Musa Kuts, student gradjevine, Jakub Abdul Hamis, student medicine i Mensur Makdad, student tehnologije i ujedno i tajni agent jordanske službe. Njihov zadatak je da uključe muslimansko stanovništvo Makedonije, Kosova i Sandžaka u jugoslovenski gradjanski rat. Interesantno je da ni bivša SDB SSUP-a, a ni službe bezbednosti Hrvatske i Makedonije nisu nikada preduzimale oštrije mere protiv ovih medjunarodnih islmaskih ekstremista, jer su očigledno iskorišćeni za razbijanje SFRJ i produbljivanje krize u SRJ.

Prijem u organizaciju se nikada ne obavlja bez prethodne konsultacije sa ogrankom „Muslimanske braće“ u zemlji iz koje potiče kandidat. Procedura prijema je vrlo jednostavna. Da bi neko bio primljen u organizaciju treba pre svega da ispunjava sledeće uslove: da je musliman – sunit; da se ponaša u skladu sa islamskim propisima; da se afirmiše kao dobar poznavalac Islama, Kurana i Hadisa, da redovno odlazi u džamiju i obavlja sve verske obrede; da je u sredini u kojoj živi poznat kao dobar vernik musliman i dr. Kandidatu se saopšti da treba da ode u neki veći univerzitetski centar (Sarajevo, Beograd, Skoplje, Priština), gde ga prima rukovodilac grupe i saopštava mu da je postao član organizacije. O samom činu prijema u organizaciju ne ostavlja se nikakav pisani trag. Novoprimljeni članovi se prvom prilikom upućuju u Jordan, Saudijsku Arabiju ili Irak na vojnu obuku. Otuda su se vraćali i posle pet-šest godina.

Obuka za obaveštajce, izvidjače i diverzante 1993. godine, medjutim, vršena je u Iranu i Turskoj, u logorima Ali Abad, Bande Amir i Urla. Prema tvrdenju CIA, tokom 1996. se u jedanest iranskih „terorističkih logora“ obučavalo oko 5.000 stranih terorista. Prema ovim podacima pretpostavljalo se da su organizatori bombaškog napada na Amerikance i vojnu bazu u Daranu – saudijske opozicione grupacije „Organizacija za islamsku revoluciju“ i „Hizbulah hedžada“ – obučeni u „Logoru Imam Ali“, u blizini Teherana. Rad ovih centara nalazio se pod direktnom kontrolom iranske tajne službe VEBAK, dok je glavni kordinator posla bio Ali Reza Bajata, specijalista za Balkan, a kasnije i načelnik iranske vojne obaveštajne službe MOIS. On je bio i tvorac centra za obuku mudžahedina i bosanskih terorista u Fojnici. Uživao je veliko poverenje muslimanske vlade u Sarajevu, čiji su pojedini članovi bili njegovi saradnici. Prvu diverziju Bajatovi specijalci izvršili su 1992. godine napadom na kasarnu JNA u Mostaru. A jednu od poslednjih i to neuspelu, počinili su u Rijeci, kada je izvršen prepad na Fikreta Abdića. Drugi strani instruktor bio je Amer Katebat al Mudžahedin Abu Mali iz Egipta, koji je predvodio odred alahovih ratnika, brigadu „Amer“ u sastavu Armije Republike BiH, kako se muslimanska vojska zvanično nazivala. Njegov štab je, posle dolaska iz Egipta bio, prvo u Travniku, a potom u Zenici. Kako tvrdi Jozef Bodanski, sve su to bili ljudi koji su se nalazili na medjunarodnim potrenicama kao špijuni i teroristi. Jedan od njih je, po nalogu CIA, proteran sa teritorije Hrvatske, pre nego što se dokopao Bosne.

Naime, letom hrvatske vazduhoplovne kompanije iz Amsterdama je 14. septembra 1996. u Zagreb stigao, robusni muškarac okruglog lica i guste brade. Bio je to Talat Fuad Kasem, 39- godišnji borac protiv komunizma u Avganistanu, a zatim u Evropu, kako je voleo sebe da predstavlja. Kasem koji je jedan od četvorice najtraženijih ljudi u svetu, jeste ili je bio vodeći pobornik islama i muslimanski revolucionar. On je propovedao nasilno obaranje vlade egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka, opisujući je kao neokolonijalističku ispostavu Sjedinjenih Država. Kasem je posle dolaska u Zagreb nestao. Amerikanci su potvrdili da je na tajanstven način vraćen u Egipat, gde je kao osnivač radikalne „Islamske grupe“ osudjen 1992. godine na smrt vešanjem zbog pokušaja obaranja režima i uspostavljanja islamske države. Na muslimanske teroriste i stručnjake za specijalna dejstva se i sumnja, kako to tvrde pojedini ruski i neki američki oficiri, da su isplanirali i izveli masakre u redu za hleb, na pijaci Markale, na muslimanskom groblju u Sarajevu, zbog kojih su potom okrivljeni Srbi, što je bio alibi NATO da bombarduje teritoriju Republike Srpske.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović