AID MINIRA MARKALE

Tomo Kovač, bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske je jedan od najvažnijih ljudi u srpskom establišmentu s one strane Drine. Završio je Višu školu unutrašnjih poslova u Zemunu i Fakultet bezbednosti u Skoplju. Diplomirao je na temi „Rad američkih obaveštajnih službi u Sarajevu za vreme Olimpijade“. Sa svega 23 godine postaje glavni inspektor Državne bezbednosti BiH. Iz DB-a prelazi u javnu bezbednost gde postaje komandir u sarajevskoj opštini Novi grad, najvećoj policijskoj stanici u bivšoj Jugoslaviji. Svojevremeno je general Petar Gračanin Kovačevu stanicu proglasio i najboljom u SFRJ. Tokom ovog rata Kovač je najpre bio načelnik stanice na Ilidži, potom pomoćnik ministra RS za policiju a sa te funkcije tokom celog rata bio je komandant milicije RS. Kraj rata je dočekao kao jedini general policije RS. Ujedno i najmladji general na svim srpskim zemljama i prvi nosilac ordena Nemanjica.

Tokom 1991. Tomo Kovač postaje komandant ilidžanske policijske stanice, gde mu je u „multietničkoj strukturi bosanskog MUP-a u jednom trenutku iz Srbije, a po sandžačkoj liniji Ejupa Ganića, za zamenika bio odredjen tek u Bosnu pristigli Naser Orić. On je nekada bio jedan od prvih ljudi u obezbedjenju predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a za vreme rata komandant odbrane Srebrenice. Kada je Orić došao na Ilidžu da preuzme dužost, upavši bahato Kovač ga je bukvalno izbacio iz stanice. Tek posle toga Orić se više nikad nije pojavio na Ilidži. „Meni je bio poznat njegov kriminalni dosije koji ga je pratio iz Srbije i nisam želeo da takvog čoveka imam pod svojom komandom“, kaže Kovač.

Posle odlaska Miće Stanišića sa mesta ministra unutrašnjih poslova krajem 1992. Tomo Kovač je faktički preuzeo dužnost prvog policajca na Palama, i postaje ministar posle akcije „Septembar ’93“ u Banjaluci. U Ministarstvu je bio do sredine novembra 1995. godine, nekoliko dana pre potpisivanja bosanskog mira u Dejtonu. U ministarske zasluge mu se računaju osnivanje specijalne jedinice MUP-a RS i borba na svim ratištima u Bosni.

– Nije slučajno što je baš Sarajevo izabrano kao epicentar rata i mira na Balkanu. Zablude su priče o nekoj ‘sarajevskoj raji’, pa bratstvu-jedinstvu koje se pokazalo na ‘najbolji’ način u ovom ratu. Mogu o tome da govorim kao čovek koji je rodjen i odrastao u Sarajevu. Mogli smo samo da se trpimo i mazimo, ali onaj koga volimo je bio daleko. Za nas Srbe je to bio Beograd, za Hrvate Zagreb, za Muslimane neka arapska zemlja. Medjutim, dok god nisu bili priznati za naciju danas najveci muslimani su se izjašnjavali kao Srbi, pa čak i Alija. Sve dok Hamdija Pozderac i Tunjo Filipović nisu udarili temelje muslimanske nacije. U Bosni je zaista vodjen verski rat izmedju pravoslavlja, katolicanstva i islamista, s tim što je jedno vreme mogao da preraste u pravi ‘krstaški rat’ izmedju hrišćana i muslimana. Godine 1993. u srednjoj Bosni, na primer, došlo je do stapanja nekih srpskih i hrvatskih jedinica. Mi smo zajedno ušli u borbe protiv muslimana, sve dok iz Zagreba nije bilo naredjeno da se sa takvim aktivnostima prestane.

Toma Kovač, bivši ministar i general srpske policije o delovanju AID-a kaže :

– Sada je jasno da je slučaj Markale, i prvi, i drugi put, iscenirala muslimanska tajna služba. Onaj čovek bez ruke čiji se snimci nisu skidali sa CNN-a i SKDz-a je Jamaković šef KDZ- a za jednu sarajevsku opštinu. Mislim da je Markale I i Markale II najverovatnije izrežirao Bakir Alispahić, bivši načelnik Centra javne bezbednosti za Sarajevo koji je niz godina pre i za sve vreme rata bio u kontaktima sa najekstremnijim muslimanskim terorističkim organizacijama poput „Hamasa“ i sličnih. Preko njega su u Sarajevo unoseni snajperi sa nitroglicerinom. Mi smo im ulovili jedan konvoj na prilazu Sarajevu gde su njegovim službenim vozilom kao načelnika sarajevskog CSB-a prebacivani ti snajperi u grad. Sa Srebrenkovićem, koji je došao iz Zagreba, a koji je sa Alijom Izetbegovićem pripadao „Muslimanskoj braći“, Alishapić je koordinirao sve terorističke akcije po Sarajevu. Pouzdano znam da u Sarajevu ima na hiljade dece koja se treniraju kao samoubice za džihad. Videli ste i one snimke igračaka napunjenih eksplozivom. Kome je taj eksploziv namenjen, srpskoj deci s desne ili leve strane Drine? Za Sarajevo su se tri i po godine vodile žestoke borbe. Mi smo držali u okruženju jedan muslimanski korpus u Sarajevu, a iza ledja još jedan prema Zenici i Bjelašnici. Znate, mi smo bili svesni da Sarajevo nikako ne smemo vojno izgubiti. Znali smo da bi vojni pad Sarajeva ujedno bio i pad Republike Srpske. Kada je na kraju potpisan Dejtonski sporazum i kada smo crno na belo dobili kakva je Bosna, zagovarao sam na sastancima sa čelnim ljudima iz RS da se narodu iz srpskih opština otvoreno saopšte činjenice, da bi se organizovalo njihovo povlačenje i kako ne bismo došli u ovu katastrofu koju ovih dana imamo prilike da vidimo. Otvoreno sam na Palama rekao da smo dobili šta smo dobili, ali da sada više nema uzmaka i da se sve ono što je predvidjeno Dejtonskim sporazumom mora ispostovati. Video sam veštu manipulaciju medjunarodnih medijatora koji su Srbima posle Dejtona davali lažnu nadu da će moći nešto sarajevskih teritorija da zadrže, svesno ih zavlačeći, kako bi dobili u vremenu da Srbi ne bi uradili sa zapadnim delovima Sarajeva isto što i Hrvati u Mrkonjić gradu i Šipovu – izneli sve proizvodne pogone, a ostalo spalili.

Sarajevo je devedesetih kažu zapadni diplomati i novinari bazen prepun krokodila, koji jedu sami sebe. Jedan od senzacionalnijih zločina u glavnom gradu Bosne bilo je ubistvo drugog čoveka bosanske obaveštajne službe Nedžada Ugljena, do kojeg je došlo u septembru 1996. On je pogodjen u ledja dok je izlazio iz svojih kola. Napadač ga je zatim dokrajčio pucavši mu u usta i nakon toga pobegao. Njegova smrt alarmirala je sve pripadnike zapadnih obaveštajnih službi koje imaju svoje ljude u Sarajevu. Ubistvo Ugljena je čak izazvalo i zabrinutost Medjunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, s obzirom da je ovaj bosanski obaveštajac bio zvanični kontakt izmedju tribunala i bosanske vlade. On je bio odgovoran za zaštitu svedoka sa kojima bi istražioci haškog suda želeli da razgovaraju. Ugljen je, takodje, bio oficir za vezu bosanske obaveštajne službe u kontaktima sa ispostavom CIA u Sarajevu. Neki bosanski zvaničnici smatraju da se on suviše približio Amerikancima i da je izneo neke neprijatne tajne u vezi ratnih zločina, uključujući i plan za proizvodnju topovskih granata punjenih bojnim otrovima. Sa druge strane, Amerikanci su bili zabrinuti zbog kontakata koje je Ugljen imao sa Irancima, čiji sve veći uticaj u Bosni je anatema za Vašington. Oni misle da je Ugljen bio umešan u poslove oko centra za obuku terorista koji su Iranci vodili u Fojnici i u koji su u proleće ove godine upale NATO snage. One su uhapsile trojicu iranskih zvaničnika i zaplenile opremu za sklapanje bombi i kornete za sladoled napravljene od plastičnih eksploziva.

Ima i onih koji veruju da je za Ugljenovo ubistvo odgovorna bosanska vlada ili čak i Agencija za istraživanja i dokumentaciju, Ugljenova lična obaveštajna organizacija osnovana u januaru 1996. a po naredjenju bosanskog predsednika Alije Izetbegovića. Tu agenciju su, zapravo, formirali Amerikanci kako bi CIA preko nje mogla zvanično i legalno da deluje u Sarajevu, a i u čitavoj dejtonskoj Bosni. Nedžad Ugljen je bio ujedno i šef ispostave CIA u Bosni. Ali, kao čovek koji drži na vezi i Amerikance, i muslimane, i Irance, a neki kažu čak i oficire KOS-a JNA, Ugljen je bio svestan opasnosti za sopstveni život. U tom smislu je letos zatražio da bude evakuisan iz Sarajeva. Medjutim, predomislio se. Počeo je da nosi automatsku pušku tipa „Hekler i Koh“ i obrijao brkove. To mu, medjutim, nije spasilo život. Nedžad Ugljen je ubijen 28. septembra 1996. godine u Sarajevu ali njegova smrt i dalje veoma interesovala obaveštajne službe iz svih delova sveta. Ne bez razloga, jer je Nedžad Ugljen zvanično bio zamenik Kemala Ademovića, šefa muslimanske tajne policije, a nezvanično prvi čovek AID-a. Ugljen je bio čovek za vezu političara i kriminalaca. On je i Stranku demokratske akcije, vladajuću muslimansku partiju koristio za krijumčarenje oružja, iznudjivanje i pranje novca. Neke evropske diplomate, misle da muslimanska Agencija za istraživanje i dokumentaciju stoji iza rasprostranjenih pokušaja zastrašivanja opozicionih političkih lidera. Ta agencija je, navodno, organizovala napad na bivšeg premijera Harisa Silajdžića, koji je povredjen u junu mesecu 1996. za vreme predsedničke predizborne kampanje. Nedžan Ugljen je uz to čovek koji je mnogo znao o muslimanskom podzemlju, posebno o ilegalnoj trgovini oružjem, drogom i srpskim zarobljenicima, ali i o političarima koji su sa njima poslovali.

I jedni i drugi, i političari i kriminalci imali su svoje razloge za smrt Nedžada Ugljena. Najači je bio taj što su posumnjali da Ugljen radi za Kontraobaveštajnu službu bivše jugoslovenske armije, jer je i sam nekada bio tajni policiajac SSUP-a SFRJ. Nedžad Ugljen je rodjen 1952. godine u Mostaru. Bio je oženjen, otac dvoje dece, u SFRJ radio je za SDB BiH kao načelnik tajne policije u Mostaru. Kada je 1991. godine došlo do nacionalnih deoba u Hercegovini, napustio je Mostar i prešao u Sarajevo, gde se zaposlio kao inspektor Specijalne policije novog MUP-a BiH. Tada je počeo da se bavi i privatnim biznisom, uvozio je i preprodavao cigarete, što mu je omogućilo da se brzo obogati, da otvori restoran, a to mu je otvorilo put ka policijskom, ali i političkom vrhu Bosne. Maja 1992. Nedžad Ugljen je prešao u Službu državne bezbednosti MUP-a BiH, koji je vodio Alija Delimustafić. Kao džoker Alije Izetbegovića vrlo brzo je postao podsekretar za privredni kriminal u tajnoj policiji BiH i direktno vodio akciju „Trebević“ protiv svojih kolega koji su se bavili crnom berzom, mitom i korupcijom. Tako je Nedžad Ugljen uspeo iz MUP-a BiH da potisne i samog Aliju Delimustafića, Bakira Izetbegovića, Bakira Alispahića, Munira Alibabića i mnoge druge podsekretare. Kada je SDB MUP-a BiH početkom 1994. godine preimenovan u Agenciju za istraživanje i dokumentaciju, njen podsekretar Ugljen je unapredjen u zamenika načelnika AID-a i u vodju ekipe za lično obezbedjenje predsednika Alije Izetbegovića, koja je koristila tajno ime „Biser“. Za njega se smatralo da je bio prvi policajac Alije Izetbegovića. Tako jak čovek Nedžad Ugljen bio je opasan za svoju okolinu, koja je, izgleda našla razloge i načine da ga se zauvek oslobodi.

Kroz svaku od ovih, doduše, oprečnih teorija u vezi sa njegovom smrću provlači se i ideja da je Ugljen ubijen u sukobu u kome su Bosanci pioni u igri širih razmera. Po toj varijanti smrti zamenika načelnika Agencije za istraživanje i dokumentaciju tj. muslimanske tajne policije Amerikanci su ubili Ugljena kao znak odmazde zbog ubistva američkog agenta prošlog leta. Drugi razlog je, pričalo se po Sarajevu, činjenica da Vašington, a i Zagreb nisu odobravali rad tajne policije AID i samog Ugljena, jer su kontrolisali političke partnere u dejtonskoj Bosni i jačali vlast muslimanskih nacionalista okupljenih oko Alije Izetbegovića. Medjutim, usprkos i američkom pritisku na Izetbegovića i AID zbog njihove „iranske veze“, koji je imao za posledicu smenu načelnika tajne policije Bakira Alispahića i dovodjenjem na njegovo mesto Keme Ademovića, AID je opstajao kao „paralelna“ i tajna policija SDA, što je suprotno Dajtonskom sporazumu. A Nedžad Ugljen je opstajao i kao prvi obaveštajac Bosne, i kao saradnik CIA, ali i iranske obaveštajne službe. I treći razlog, tačnije odgovor na pitanje zašto bi to Amerikanci, odnosno CIA uradili usred Sarajeva jeste navodno kidanje veze koje je muslimanska tajna policija AID preko Nedžada Ugljena imala sa iranskom tajnom službom.

Po najnovijoj verziji smrti Nedžada Ugljena i pretpostavlja se da ga je ubila baš ruka iranskog džihada. Zamenik šefa tajne policije Alije Izetbegovića, naime, imao je poslednjih meseci zadatak da skuplja dokaze za tribunal Ujedinjenih nacija za ratne zločine o islamskim fanaticima koji su ubijali Srbe i Hrvate po Bosni. Ugljen, zvanično drugi čovek muslimanske obaveštajne službe je zvanično bio i oficir za vezu izmedju tribunala UN i bosanske vlade. Iranska obaveštajna služba je Ugljena optuživala da je prošle godine Amerikancima otkrio njihov centar za obuku terorista u Fojnici. I da je odao skloništa i jatake nekolicine mudžehedina koji su se, posle zahteva SAD za proterivanje iz Bosne, skrivali u Sarajevu i Zenici. Smatrajuci ga svojim obaveštajcem koji je izdao islamski sveti rat zvanični Teheran je naredio likvidaciju Nedžada Ugljena. Zadatak je poveren, kako danas javljaju svetske agencije, Mohamedu Pur-Salehu, visokom oficiru iranske tajne službe, koji je 1996. nekoliko dana pre atentata na Ugljena vidjen u Sarajevu.

KRAJ

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović