SVI NAŠI ŠPIJUNI

Stvaranjem novih službi tajne policije na srpskim prostorima štićeni su poredak, bezbednost, državne i vojne tajne SRJ, a i Republike Srpske. Ko je devedesetih godina bio u mogućnosti, medjutim, da kupuje jugoslovensku, hrvatsku i bosansku štampu, i dnevnu i periodičnu, a posebno vojnu, mogao je u njoj da nadje dosta iscrpne podatke o političkim prilikama u Srbiji, o stanju u Vojsci Jugoslavije, njenom sastavu i naoružanju, a naročito i o odnosu vlasti i armije. Afere Panić i Panić, slučaj generala Stefanovića i Trifunovića, skandal Opera, dosije Šljivavčannin i mnogi drugi ekscesi koji su poslednjih godina potresali Vojsku Jugoslavije, pružile su priliku domaćoj, ali i stranoj javnosti da se i detaljno upoznaju sa unutrašnjim problemima naše armije, koji su tako preko medija postajali javna tajna. Po mišljenju, sudija Vojnog suda u Beogradu, medjutim, svi ti podaci i činjenice su i dalje bili vojna tajna, a njihovo saopštavanje strancima i krivično delo izdavanja armije, naroda i države. Tokom 1995. KOS Vojske Jugoslavije otkrio je i pred vojne sudove izveo tridesetak špijuna stranih armija, koji su cinkarili SRJ.

Tako se, barem, moglo zaključiti po odluci Vojnog suda iz Beograda da 1995. potpukovnika Lazara Dražića, bivšeg komandanta V.P. 3719 iz Užica osudi na dve godine zatvora, jer je pojedinim slovenačkim policajcima dostavljao poverljive popdatke vojne prirode. Sudija major Rajko Jelušić je, naime, utvrdio da je potpukovnik Lazar Dražić na klasičan način zavrbovan da radi za slovenačku obaveštajnu službu. Da bi obaveštajcima Matijažu Miklavzu, Miranu Barbariću i Branu Prazniku dostavio te vojne podatke potpukovnik Dražić je dva puta odlazio direktno njima na noge u Sloveniju. Pored pomenutih podataka Dražić je slovenačkim agentima dao i broj starešina i vojnika u VJ, broj armijskih oblasti, sastav RV i PVO, informacije o rasporedu Užičkog korpusa i brigadama u Raški i Požegi. Tajni dogovor o saradnji sa slovenačkom službom potpukovnik Lazar Dražić je, kako je utvrdio Vojni sud, postigao krajem oktobra 1991. godine, prilikom povlačenja jedinica JNA iz Slovenije. Prvi sastanak sa agentima Miklavzom i Barbarićem održan je u jednoj kafani na ljubljanskoj pijaci. Tada je Dražić dao samo obećanje da će saradjivati, a tokom naredne 1992. godine je to potvrdio novoj slovenačkoj vezi, agentu Prazniku. Dva meseca kasnije potpukovnik Vojske Jugoslavije počeo je Slovencima da otkriva vojne tajne. Zbog toga je čak dva puta i išao u Ljubljanu. General Dragoljub Ojdanic, komandant Užičkog korpusa i Milomir Jovanović, načelnik KOS-a u Užicu o svemu tome, kako izjaviše kao svedoci na sudu, nisu bili obavešteni, jer je potpukovnik Lazar Dražić tajio svoje kontakte sa agentima iz Ljubljane.

Na Kosovu vojni kontraobaveštajci otkrili su poručnika Eljhama Lugicia i kapetana Azema Muljaja, koji su radili za nepostojeću „Republiku Kosovo“, odnosno za albansku tajnu službu. Oni su odavali tajne podatke o teritorijalnoj odbrani na Kosovu i Metohiji i o jedinicama u kojima su radili.

Da bi uspostavio direktnu vezu sa obavestajcima Hrvatske i vodnik Bela Nadj putovao je iz Meljina, preko Madjarske čak u Split. Njega je na vezi dršao Ivica Budić, inspektor Centra službe za zaštitu ustavnog poretka Hrvatske u Dalmaciji. Obojica su se radi kamuflaže koristili i tajnim imenima. Nadj je bio Beli i Svetozar Stevanović, a Budić se predstavljao kao Krle Krstić. Za razliku od potpukovnika Lazara Dražića koji je odbio da potpiše dogovor o saradnji sa slovenačkom obaveštajnom službom i koji je odbio i ponudu da iz JNA predje u TO Slovenije, vodnik Bela Nadj, rodjen u Vrbasu, je potpisao pristupnicu hrvatskoj tajnoj policiji. Time je pokazao svoju lojalnost Republici Hrvatskoj. Kada se iz Splita vratio u Meljine i Igalo, vodnik Bela Nadj je, kako je utvrdio sudija major Zdravko Petrović iz Vojnog suda u Beogradu, sa svojim, navodnim, drugom Krletom održavao vezu telefonom. Razgovori su vodjeni u stanu Vesne Vukasović ili u pošti Igalo. Tom prilikom je tajni agent Beli svom naredbodavcu Ivici Budiću referisao o statusu Hrvata i Muslimana u VJ, i posebno u RM, o brodovima u lukama Boke Kotorske, naoružanju na njima, starešinama i posebno oficirima bezbednosti. Beli je telefonom ocinkario da Hrvat, potpukovnik Tonči Frlan vodi diverzantsku jedinicu u Boki, da je stariji vodnik Ljubisa Stanković oficir bezbednosti u toj brigadi, a da je potpukovnik Mišo Kovačević odgovoran za vojnu bezbednost u Meljinama. Obavestio je hrvatskog agenta Krleta da Ratna mornarica svake noći isplovljava ka pučini i vrši borbena dejstva. Da se u luci nalaze i grčki brodovi, koji su, takodje, u pripravnosti za pokret. Na posebno postavljeno pitanje o tome ko od starešina ima porodicu još u Hrvatskoj tajni agent Beli je Splitu dostavio imena oficira Djordjevića, Beare, Martinovića, Govedarice, Topića i Perovića.

Veliko interesovanje splitska tajna služba je preko Burića kod Nadja pokazala i za Petra Bilafera, oficira bezbednosti iz Tivta koji je kao potpukovnik ražalovan i izbačen iz KOS-a. A kada je tokom 1993. godine tajni agent Beli dobio zadatak da „snimi“ stanje u Kninu, posebno u Nastavnom centru „Alfa“, koji vodi Kapetan Dragan, on se lično uputio u Republiku Srpsku Krajinu. Uzeo je slobodne dane i pod izgovorom da želi da kao dobrovoljac pristupi Vojsci RSK, vodnik Bela Nadj je u pozajmljenoj uniformi svog kuma iz Novog Sada, obišao Knin i Benkovac. Prikupio je podatke o vojnoj snazi i rasporedu Vojske RSK, kao i o kampu Kapetana Dragana, sa kojim se lično i fotografisao za uspomenu. Tom prilikom je načinio i snimke svih vojnih objekata u Kninu i Benkovcu i poslao ih u Split. Vojni sud u Beogradu sudio je vodniku Nadju za odavanje tajni Vojske Jugoslavije i osudio ga na pet godina robije, dok za špijuniranje Vojske RSK treba da mu sudi Knin, ako bude hteo. I tajni agent Bela je dva puta, poput potpukovnika Dražića, ilegalno putovao u „bratsko inostranstvo“. Prilikom povratka iz Hrvatske njegov pasoš je poništen, pa je vodnik Nadj u Budimpešti, kod našeg generalnog konzula morao da traži privremenu putnu ispravu. Pored činjenice da su obojica kao starešine JNA službovali van Srbije, potpukovnik Lazar Dražić i vodnik Bela Nadj imali su još jednu zajedničku karakteristiku. Obojici su supruge i deca ostali u novom inostranstvu, Sloveniji, odnosno Hrvatskoj. Svesni činjenice da su baš zbog nezbrinute porodice podložni i ucenama, obojica su poklekli pritiscima obaveštajaca iz Ljubljane i Splita. Potpukovnik Dražić je to učinio odmah pri napuštanju Slovenije 1991. godine, a Bela Nadj je to učinio godinu dana kasnije. Ali je odavanjem imena oficira Vojske Jugoslavije, koji imaju još članova porodice ili rodjaka u Hrvatskoj, i njih izložio riziku da budu ucenjivani. Pritisci kojima su bili izloženi, medjutim, ih ne opravdavaju, jer oficiri i vojnici na takve neprijatnosti moraju da računaju. Špijuni Lazar Dražić i Bela Nadj, ipak, ispali su naivčine, jer svoje tajne odlaske u Ljubljanu i Split, odnosno veze sa agentima iz Slovenije i Hrvatske nisu uspeli da sakriju. Radili su isuviše otvoreno i direktno da bi mogli dugoročnije da cinkare Vojsku Jugoslavije.

Sva sudjenja špijunima novonastalnih balkanskih država bila su tajna, pa tako nema puno podataka ni o agentima „iz komšiluka“, a ni o njihovim agenturnim podvizima. Vojska Jugoslavije je šturim saopštenjima obavestila, na primer, javnost da su tokom 1995. godine uhapšena trojica oficira iz garnizona u Subotici, Podgorici i Bačkoj Topoli koji su radili za hrvatsku tajnu sluzbu. Zbog krivičnog dela špijunaže iz člana 128 ZKP SRJ, u korist države Hrvatske pred vojne sudije izvodjeni su poručnici Benjamin Zuban i Zoltan Kovač, a potom i kapetan Enver Čavkušić. Početkom 1996. na optuženičkoj klupi Vojnog suda u Beogradu našao se i major Marin Marić, koji je za cinkarenje SRJ i VJ državi Hrvatskoj dobio petnaest godina robije. Ovako visoka kazna zatvora izrečena mu je jer je major Marić uspeo da formira špijunsku mrežu na tlu SRJ, u kojoj su se nalazili, kako je istraga pokazala, i njegova supruga Ljubica Marić, zatim potpukovnik Marijan Spernjak, major Djuro Haraček i izvesni Željko Radanović.

U Nišu je Vojni sud na ukupno deset godina robije osudio pak, drugu grupu hrvatskih špijuna, u kojoj su bili Ankica Brčković, stara 21 godinu, civil na službi u Niškom korpusu, Marijana Copa, penzionisanog kapetana, Željka Medića, autoprevoznika iz Beograda i Josipa Barića, majora iz Niša. Pokazalo se u istrazi da je vodja grupe Ankica Brčković, prikupljala od 1993. do 1995. tajne podatke o niškom vojnom aerodromu i Niškom korpusu specijalnih snaga i slala ih u Nemačku svom ujaku Antonu Pavletiću, obaveštajcu hrvatske tajne službe. Njeni kuriri su bili Željko Medić i Zvonko Blaško, župnik iz Niša.

Najveći uspeh KOS VJ zabeležio je otkrićem tzv. madjarske grupe koja je, takodje, bila formirana radi odavanja vojnih i državnih tajni hrvatskoj vojnoj obaveštajnoj službi i nemačkom BND-u. Špijunsku družinu sačinjavala su petorica oficira Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane iz Železnika, Batajnice i Podgorice, njihove supruge kao kuriri, i žena jednog beogradskog advokata, koja je bila centar za sakupljanje i odašiljanje informacija preko Madjarske u Hrvatsku. Operacija hvatanja madjarske grupe izvedena je krajam 1995. godine i to posle dobijenih podataka iz samog Zagreba, da jedna Beogradjanka svakog meseca dolazi kod generala Davora Domazeta, načelika vojne tajne službe. Identifikacijom ovog špijunskog kurira i njegove marsrute, izvršeno je i tajno snimanje svih njenih veza i kontakata u samom Beogradu. Oficirima KOS-a bilo je sumnjivo zašto se ova žena kurir, za koju se pokazalo da je supruga oficira VJ, svake nedelje sastaje sa drugim zenama, takodje, suprugama oficira VJ, kod jednog advokata u ulici Narodnog fronta. I zažto svakog meseca njih petoro putuju za Segedin, odakle jedna ilegalno ulazi u Hrvatsku i Zagreb. Istraka je otkrila da su sve žene oficira VJ bile Hrvatice i da su u toj advokatskoj kancelariji pokušavale da srede papire oko povraćaja svoje imovine u Zagrebu. I da su zbog toga putovale u Hrvatsku, gde su zavrbovane da rade za obaveštajnu službu, uz pristanak svojih muževa Srba i hrvatskih zetova. Po nalozima generala Davora Domazeta petorica oficira Vojske Jugoslavije sakupljali su poverljive podatke o tome da li je SRJ kupila nuklearno oružje od Rusije, kakvi su avioni nabavljeni u Moskvi, da li će VJ odgovoriti na bombardovanje Republike Srpske i pograničnih zona oko Jugoslavije, kakva se instraživanja i koja vrsta proizvodnje obavljaju u vojnim preduzećima i institutima ? Na sva ta pitanja madjarska grupa je ponudila svoje odgovore, ali je Zagreb bio najzadovoljniji kada je dobio frekvencije radio veza Prve armije VJ, koja je prisluškivana preko radara u Madjarskoj.

Madjarska je bila prostor sa koga su u Jugoslaviju, a potom u Republiku Srpsku ušli iz Poljske agenti Vatikana. To se dogodilo februara 1993. godine, kada su na putu za Bosanski Šamac uhapšeni Alina Kamijenskic, Bijata Gracin i Zanijat Darijus, ekonomista, radnice i zidar. Vodja špijunske grupe bila je četrdesetogodišnja Alina Kamijenskic, ćerka poljskog pukovnika, sestra varšavske inspektorke policije, Moskovljanka po udaji, diplomirani ekonomista bez posla. Sa sobom je povela dva švercera, koji su joj bili vodiči po Bosni, gde je Alina sakupljala poverljive podatke o rasporedu i snazi srpske armije na južnim delovima Save prema Hrvatskoj. Prilikom hapšenja kod ovih Poljaka su pronadjeni papiri sa vojnim podacima, a i sami su u istrazi priznali da su u SRJ i Bosnu upućeni po nalogu poglavara Katoličke crkve u Varšavi.

Za razliku od njih kapetan Rizvan Halilović, oficir JNA na službi u Kumanovu, delovao je kao profesionalac. Ovaj oficir rodom iz Bijelog Polja aktivno je radio kao obaveštajac muslimanske vojske, ali i kao tajni agent Pakistana. Halilović je otkriven i uhapšen u Makedoniji, ali mu je sudjeno na Vojnom sudu u Nišu. Sudija potpukovnik Radenko Miladinović za špijuniranje Vojske Jugoslavije izrekao mu je kaznu zatvora od tri godine. Kapetan Rizvan Halilović je službovao u JNA petnaestak godina. Radio je u Kumanovu, zvanično do maja 1992. gdine, a potom se demobilisao. Veran islamskom nacionalizmu učlanio se u SDA i vrlo brzo postao i čelnik ove stranke u Makedoniji. Sa te pozicije bio je u mogućnosti da održava kontakte direktno sa Alijom Izetbegovićem i Harisom Silajdžićem, kao i njegovim bratom Husrefom i sestrom Sadžidom Silajdžić u Istambulu. Tu na Bosforu, kapetan Rizvan Halilović je potpisao pristupnicu Alijinoj vojsci i dobio bosanski pasoš sa ljiljanima, ali i sklopio dogovor sa Husrefom Silajdžićem, agentom pakistanske obaveštajne službe o saradnji. Boravak u Istambulu podrazumevao je i bliske susrete sa turskom tajnom policijom. A i sa Mustafom Bej Karfanjulom, specijalnim savetnikom turskog predsednika za Balkan, koji je, inače, poreklom iz Sjenice. Ovaj Sandžaklija je, ujedno i vlasnik agencije „Sandžak vilajet“. Kao čovek koji vodi SDA u Makedoniji i pokriva muslimanski teren u Sandžaku, na Kosmetu i Srbiji i kao doskorašnji oficir Rizvan Halilović je bio dobro obavešten o političkoj, ali i vojnoj situaciji na ovoj našoj strani Balkana. O tome je iscrpno u Istambulu referisao Sadžidi Silajdžić i Samiru Kazaliću, a potom u Islamabadu pakistanskim obaveštajcima pukovniku Varisu, majoru Selimu, generalu u penziji Ahmetu i „Profesoru“, agentu COS-a u civilu.

Centralna obaveštajna sluzba (COS) Pakistana je samo jedna od četiri službe bezbednosti u ovoj islamskoj državi. Za razliku od Vojne obaveštajne službe koja odgovara za spoljnu bezbednost Pakistana, Federalne istražne agencije koja brine o sigurnosti unutar ove zemlje kao klasična politička policija, COS je služba koja po uzoru i uz pomoc CIA, deluje i van teritorije Pakistana. Kapetan Rizvan Halilović je krajem novembra 1992. godine u Islamabadu baš sa agentima ove službe pravio planove o naoružavanju vojske Alije Izetbegovića u Bosni. Naime, kako je priznao na Vojnom sudu u Nišu, dvostruki agent Halilović je u Pakistanu saznao da jedan bogati Arapin iz Saudijske Arabije želi da za 40 miliona dolara nabavi oružje i opremu bosanskim Muslimanima. Halilović je pakistanskim agentima dao spisak potrebnog naoružanja i municije za 40.000 vojnika Alije Izetbegovića u Bosni. I predložio da se oružje dopremi brodovima preko luka u Rijeci i Pločama. Rok za isporuku je bio mart 1993. godine. Pakistanci su, medjutim, predložili da se oružje transportuje avionima preko Splita, pod znakom Unprofora kao humanitarna pomoć. Ova akcija nazvana je u COS-u „Operacija Kilimandžaro“.

Avgusta 1993. godine dvostruki špijun Rizvan Halilović je u svojstvu lidera SDA za Makedoniju opet otišao u Istambul. Mustafa Bejga je angažovao da učestvuje na savetovanju „Vojna i politčka situacija na Balkanu i u Evropi“, koje je održano u turskom Domu armije. Na ovom skupu, medjutim, opet je uglavnom bilo reči o tajnom naoružavanju Muslimana u Bosni, preko Hrvatske, Madjarske i Slovenije. Dosta vremena je posvećeno iznalaženju mogućnosti da se SRJ uvuče u rat, pa makar i direktnom intervencijom NATO i same Turske. Kao pravci napada pominjani su prostori iz Hrvatske, Madjarske, Albanije, pa čak i Rumunije, Grčke i Bugarske. Kapetan Halilović se tom prilikom opet sreo sa pakistanskim generalom Ahmedom, ali i sa turskim oficirom Mustafom i agentima Nedinom i Mirsadom. Halilović im je tada predao vojne i topografske karte Jugoslavije, posebno Srbije i Sandzaka, koje je nabavio još dok je bio aktivni oficir JNA. Karte su bile namenjene za pravljenje planova za napad. Tome je prisustvovao i Džemo Kolašinac, bivši oficir JNA, takodje, prebeglica i novi muslimanski ataše u Beču. Na Bosforu se Halilović sreo i sa Sulejmanom Ugljaninom, koji mu je naložio da kasnije poseti sedišta SDA u Zagrebu i Beču. Po dogovoru sa Ugljaninom kapetan Rizvan Halilović je u više navrata prevodio muslimanske izbeglice iz Bosne i Jugoslavije u Makedoniju, a potom u Tursku. Radnici SDB su ga, medjutim, otkrili kao špijuna i priveli Vojnom sudu u Nišu. Interesantno je da je Halilović uhapšen na auto-putu kod Kumanova, oko šest sati popodne, dok se vraćao iz Skoplja. Zaustavila ga je saobraćajna milicija zbog navodne kontrole vozila, a onda su se pojavila dva policajca u civilu. Bili su to pripadnici SDB Makedonije. Prebačen je u druga kola, stavljene su mu lisice na ruke i crni povez na oči. Vraćen je natrag u Skoplje gde je saslušavan trideset sati, da bi potom tajno bio predat Resoru drzavne bezbednosti Srbije, odelenje u Vranju.

Svoje prisutvo na bosanskom tlu arapske obaveštajne službe prikrivale su na dva načina – kroz direktan oblik političke i vojne saradnje i kroz organizovanje humanitarne pomoći. Čitav svet je znao da su Iran i Turska finansijski i oružjem pomagali Aliju Izetbegovića i njegovu armiju, a da je arapski svet sakupljao dobrovoljce, mudzahedine, koji su se borili za Alaha na srpskoj zemlji. Prema podacima zapadnih obaveštajnih službi, to se i moglo ocekivati s obzirom da je Alija Izetbegović bio štićenik Irana i član fundamentalističke organizacije „Fida ijan islam“, koja je BiH, još u Titovo vreme smatrala islamskom državom. Prvi i svakako, najopasniji i najteži posao islamskih tajnih službi, a pre svega iranskog VEBAK-a, u Bosni bilo je samo formiranje muslimanske armije pod vidom partijske paramilicije SDA. Taj posao otpočeo je u proleće 1991. godine kada su muslimani u okvirima JNA i TO BiH, odnosno devet vojnih okruga SDA osnovala Glavni štab i regionalne štabove „Patriotske lige naroda“, kako je ta vojska nazvana. Izvan BiH ova paravojska imala je svoje centre u Srbiji – Novi Pazar, Tutin, Sjenica, Prjepolje, Nova Varoš, Priboj i u Crnoj Gori – Bijelo Polje, Pljevlja. U ovim poslovima učestvovala je i nekolicina oficira JNA, prebeglica i špijuna SDA. Neke, poput Farida Mujkanovića i Vahida Karavelića, načelnike centara u Tuzli i Brčkom, kontraobaveštajci Vojske Jugoslavije su otkrili i uhapsili. Karavalić je priznao da je u svojoj agenturnoj mreži imao još nekolicinu bivših oficira JNA. Hamiz Sadić je bio potpukovnik i postao je komandant muslimanskog korpusa u Tuzli, dok je potpukovnik Bajram Sapi nastavio u Alijinoj armiji da se bavi organizacijom vojne obaveštajne službe. Raif Miftari je bio kapetan, a Sead Delić, major, kasnije tajni komandant Opštinskog štaba TO Tuzla. Na listi prebega su i Sefer Halilović, Jovan Divjak, Vehbija Karić. Svi oni dezertirali su iz JNA 1992. godine i sa sobom odneli mnoge vojne tajne. Uhapšeni Mujkanović i Karavalić su svojim dojučerašnjim kolegama iz KOS-a VJ otkrili sve planove i akcije naoružavanja „Patriotske lige naroda“, koji su i sprovodjeni u Tuzli, Brčkom i Sarajevu po nalozima iz Teherana, Istambula i Kaira. Glavni organizator ovog islamskog kanala u Tuzli bio je, kako rekoše, Armin Pohara, zastupnik prvo SDA, pa HDZ-a koji se nakon završenog posla vratio u Zagreb. Tamo je svojevremeno i dao jedan intervju u kome je potvrdio da je još 1992. u Bosnu doveo 180 mudžahedina i tridesetak iranskih instruktora za obaveštajno-izvidjački i diverzantski rad. Bilo je to neposredno posle zvanične posete ajatolaha Ahmeda Janatija Sarajevu i Aliji Izetbegoviću.

Jedna od maski za obaveštajnu pomoć muslimanima bila je, na primer, Agencija za pomoć trećem svetu – TNjRA, kojom je rukovodio sudanski diplomata i lekar dr Elfatah Hasanein. I član „Nacionalnog islamskog fronta“ zadužen za kontakte sa muslimanima na Balkanu. Cilj ove humanitarne organizacije bio je da tajnim kanalima u vreme embarga na isporuku oružja snabdeva vojsku SDA puškama, automatima, topovima, minama i municijom. Organizator ovog ilegalnog posla Hasamein je, takodje, bio jugoslovenski djak, jer je studije medicine završio svojevremeno u Beogradu. Govorio je odlično srpski i poznavao je Bosnu, Hrvatsku i Jugoslaviju kao svoj džep. To mu je pomoglo da u Novom Pazaru i Bijelom Polju formira prve svoje agenturne centre u SFRJ. Još sedamdesetih godina Elfatah Hasanein je u Sarajevu upoznao Aliju Izetbegovića, a potom u Prištini i Harisa Silajdžića, sa kojima je početkom devedesetih dogovarao poslove oko pripreme obaveštajaca, oko špijuniranja Srba i naoružavanja muslimanske armije. Drugi punkt preko kog je teklo naoružavanje muslimana bio je Islamski centar „Merhamet“ u Zagrebu, koji je pre nekoliko godina bio utočište, tada naših nesvrstanih prijatelja iz organizacije „Muslimanska braća“.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović