IZMEDjU TRI VATRE

Kako su se 1991. godine muslimanski nacionalisti na izborima dokopali vlasti u Bosni i Hercegovini, odmah je smenjen Avdo Hebib, načelnik milicije MUP-a BiH, a na njegovo mesto Alija Izetbegović je doveo drugog muslimana Jusufa Pušinu, nekadašnjeg direktora Milicijske škole. Ovo kadrovsko i nacionalno pomeranje u bosanskoj policiji deo je taktičke igre SDA da od MUP-a BiH napravi muslimansku miliciju, koja bi vremenom, prerasla u pravu stranačku vojsku. To Avdo Hebib nije uspeo da uradi, pa je zamenjen tvrdjim čovekom. Ujedno, to je i najava novih kadrovskih promena. Očekivalo se da će Alija Izetbegović i kao predsednik republike, ali i kao lider ove stranke, smeniti suviše mekanog i jugoslovenski orijentisanog ministra unutrašnjih poslova Aliju Delimustafića. Velike kadrovske promene unutar MUP-a BiH počele su odmah posle višestranačkih izbora, koji su završeni triplim nerešenim rezultatom. Partija koja se domogla presedničkog kabineta, SDA, za ministra policije postavila je Aliju Delimustafića. HDZ je za ministra odbrane imenovao Jerka Doka. Dok je SDS dobio resore kontrole ovih bezbednosnih institucija, u kojima su Biljana Plavšić i dr Miodrag Simović. A to je za SDA značilo pravo da u MUP-u BiH sva najvažnija mesta dodeli Muslimanima. Tada je u Sarajevu izbegnuto i imenovanje načelnika SDB MUP BiH, pa i načelnika SDB SSUP-a, jer je po nacionalnom ključu to trebalo da bude Srbin. Naime, prvi put posle rata dogodilo se da je u Službenom listu SFRJ objavljeno imenovanje Sredoja Novića iz MUP BiH za šefa savezne Službe državne bezbednosti, a da do njega nikada nije došlo, jer to nije bilo po volji vladajućoj muslimanskoj struji u BiH. Srbi su postavljenje Alije Delimustafića prihvatali, jer im je izgledao kao politički umerenjak. Alija Delimustafić je rodjen januara 1954. godine u Olovu. Završio je prava i neko vreme radio u SUP-u Sarajevo, potom u Domu JNA, trgovinskom preduzeću “ Voćar „, a bio je i direktor “ Geneksa „. Posao prvog policajca BiH, kažu njegovi poznavaoci, prihvatio je kao profesionalac, zato mu je i smetalo neprestano politizovanje MUP-a BiH, pa je jednom prilikom ogorčen javno izjavio:

Uslovi za očuvanje javnog reda, mira i bezbednosti u BiH nikada nisu bili gori nego početkom devedesetih godinu, jer su medjunacionalni odnosi i u ovoj republici bili dovedeni do ivice gradjanskog rata. U takvoj situaciji ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić odlučio se za reorganizaciju MUP-a BiH. Formalno-pravne promene, medjutim, nisu dovele do bitnijih poboljšanja stanja u policijskim stanicama. Dr Miodrag Simović, potpresednik vlade za oblast unutrašnjih poslova javno rekao da je služba bezbednosti BiH praktično dovedena u situaciju da ne može da ostavaruje svoju funkciju. U MUP-u 41,8 odsto radnika je bez stana. U miliciji trinaest odsto radnih mesta nije popunjeno. A uskladjivanje nacionalne strukture radnika MUP-a sa nacionalnom strukturom stanovništva predstavlja, takodje, veliki problem, s obzirom da dosadašnji nacionalni sastav u stanicama javne bezbednosti neodgovara u potpunosti nacionalnom sastavu stanovništva ! A to u politici znaci, da su u mestima, gde Srbi čine većinu, načelnici, pa i milicionari, uglavnom, Muslimani, što u ovim vrućim vremenima ne daje garancije za miran i bezbedan život.

Čovek koji je prvi uspostavio vezu izmedju Zagreba i Sarajeva, odnosno HDZ-a i SDA, bio je bivši milicioner i obaveštajac SSUP-a Nurif Rizvanović. Neki sumnjaju da radi za nemačku obaveštajnu službu i da je on rukovodio akcijom dovodjenja članova IRE u redove Zbora narodne garde. Kako bilo da bilo, Nurif Rizvanović je 1991. bio glavni zagovornik stvaranja muslimanske milicije, makar i u saradnji sa bosanskim HDZ-om. Pretpostavlja se da je Rizvanović pomagao i Miru Kovaču, predsedniku opštine Posušje, da preko svoje braće Ante i Ljube Kovača iz Nemačke prošvercuju oružje, radio-stanice i lekove za “ svoju vojsku „. Ministar policije Alija Delimustafić pokušao je da se suprostavi ovoj nacionalizaciji MUP-a BiH, ali u tome nije uspeo, jer je bio neprestano okružen, uglavnom, muslimanskim kadrovima. Ti isti ljudi su 1991. godine u poverljivoj septembarskoj informaciji o bezbednosnom stanju u BiH, otkrili postojanje paravojnih formacija, ali, uglavnom, u srpskim krajevima: na Ozrenu, u Bosanskoj Gradiški, na Romaniji, na Baniji. A kada je trebalo te iste krajeve braniti od ustaških napada iz Hrvatske, MUP BiH je zakazao. Nije to bio jedini neuspeh MUP-a BiH da zaštiti srpsko stanovništvo u ovoj republici. Batinaši koji su prebili ministra za informacije Velibora Ostojića ni do danas nisu pronadjeni. U Banja Luci zu izvršena četiri atentata na srpske lidere i predsednika opštine. Napadači nisu nikada identifikovani. Zbog nepružanja pomoci Krajišnicima, Srbi u BiH su u više navrata javno izjavljivali da nemaju poverenje u MUP BiH. A to je i generalni stav dr Radovana Karadžića i Srpske demokratske stranke. Sve to ukazivalo je na mogućnost zaoštravanja situacije u BiH, pa je ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić inicirao sastanak sa Petrom Gračaninom, ministrom federalne policije i generalom Aleksandrom Vasiljevićem, tada načelnikom Uprave bezbednosti SSNO. Na ovom skupu u Milićima dogovoreno je da SSUP i JNA pomognu MUP BiH tehnički i kadrovski da se suprostavi delovanju paravojski, terorista i kriminalaca. A to znači da je Alija Delimustafić i tada definitivno odbio ideju o stvaranju muslimanske milicije i hrvatske vojske, pod pokroviteljstvom SDA tj. HDZ. Time je doveo u pitanje i svoj opastanak u MUP-u BiH. Jer, ako je Avdo Hebib „pomeren“ samo zato što miliciju nije obukao u muslimansku uniformu šivenu u Sanskom Brodu, onda se logično očekivalo da će i Alija Delimustafić platiti ceh zbog svoje stranačke i nacionalne nediscipline.

U BiH, državi sa tri entiteta, sa tri kantona, tri policije i armije, stvorene su i tri (kontra)obaveštajne službe. Sa starim kadrovima SDB SSUP-a i KOS-a JNA, i takodje, na organizacionim ostacima Službe državne bezbednosti BiH u Sarajevu, i njenim odelenjima u Mostaru i Banjaluci. Kako je to izgledalo priča Petko Pele Budiša, prvi čovek Službe bezbednosti Semberskog okruga, bivši glavni inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, i prvi saradnik od početka rata bivšeg ministra policije Tome Kovača :

– Rodjen sam pre 35 godina u Mrkonjić Gradu, mada sam od 1977. u Sarajevu gde sam završio školu unutrašnjih poslova na Vračama kao najbolji maturant u sarajevskoj opštini. Odmah po završetku školovanja primljen sam u Službu državne bezbednosti i verovatno sam bio najmladji operativac DB-a u tadašnjoj Jugoslaviji. Bosanska SDB je bila pretežno muslimanska, bilo je i dosta i Hrvata. Srbi su naravno bili u manjini. Medjutim, do prave katastrofe je došlo kada je na mesto nacelnika SDB-a početkom ’80. godina došao Resid Musić, koji će kasnije postati jedan od osnivača SDA, a danas je siva eminencija svega što se dešava u njegovoj rodnoj Tuzli. Kada je postao načelnik SDB-a Resid Musić je tolerisao da se službenici pozdravljaju sa „merhaba“ i maltene smo se i mi, Srbi trebali izuvati kada bismo ulazili u njegov kabinet… Užasno me je sve to nerviralo, ali sam radio svoj posao sve dok nisam 1984. godine gotovo isteran iz službe. Te godine su se u Mostaru pojavili grafiti „živela Velika Srbija“, „Dole crvena buržoazija“. A neposredno pred rat se ispostavilo da iza njih stoji jedan od osnivača HDZ-a i HVO-a, bivši pripadnik službe Jerko Kostić. Bila je to njihova akcija dezinformacija. U Mostaru sam proveo neko vreme i kada sam se vratio optužili su me za kontakte sa srpskim nacionalistima i za nekakve „malogradjanske sklonosti“, lično me je isledjivao Musić. Zabranjen mi je kontakt sa kolegama, dolazak na posao…

Rat je počeo. Kovačev školski kolega sa Više škole SUP-a u Zemunu, Jusuf Pušina, čiji kumovi žive u Beogradu i čija je supruga na početku rata uživala veliko gostoprimstvo u Srbiji, je organizovao zajedno sa Ejupom Ganićem „zelene beretke“, najčešće od grupice predratnih huligana. Na kolegijumu u Ministarstvu unutrašnjih poslova Branko Kresić, načelnik, Hrvat u lice je skresao Muslimanima da znaju kakve su akcije prisluškivanja i praćenja pa čak i postojanja spiskova za likvidaciju čelnika SDS-a i vidjenih Srba provodjene, i da se to isto verovatno sprema i Hrvatima i napustio je sastanak, tako da su u ratnom Sarajevu ostali samo muslimanski policajci. Medjutim, Hrvati su odneli sa sobom i mnogo municije, vozila, naoružanja, prebacili sve to u Hercegovinu i znatno ojačali HVO. Naime, postoji uvreženo mišljenje da su nakon povlačenja dr Karadžića na Pale sa najbližim saradnicima i srpski policajci napustili MUP. Jesmo doduše, i to u velikoj meri. Momo Mandić je bio pomoćnik ministra policije Alije Delimustafića i mada o njemu neki krugovi pričaju svašta mogu da vam kažem da sam lično u nekoliko navrata bio svedok kada je na Delimustafićeve oči Mandić cepao njegova rešenja o premeštaju srpskih kadrova na lošija radna mesta. Tu je još od srpskih kadrova značajnu ulogu od SDS-ovaca igrao i Mićo Stanišić koji je posle izbora postao načelnik sarajevske policije, a priključio nam se i Tomo Kovač, u to vreme načelnik stanice policije na Ilidži. Mićo, Tomo i ja bili smo tada nekako, frontmeni srpskog otpora u policiji, no imali smo i mnogo naših poverljivih ljudi u ilegali. Zbog mojih aktivnosti normalno je i da je moja porodica trpela. I supruga mi je bila zaposlena u DB-u, pa ju je Asim Dautbašić, tada načelnik, proglasio tehnološkim viškom. Tek kada sam im žestoko pripretio, pa čak i fizičkim obračunom jer sam majstor džudoa, a ako to ne upali i bombom, smirli su se i istog dana moja žena je dobila unapredjenje. Ali, moram da napomenem da su i Delimustafić, Dautbašić, Hebib Avdo, Juka, Caco, Ćelo i ostali bili samo figure u rukama Omera Behmana, današnjeg ambasadora Alijine Bosne u Teheranu. Pa, čak mogu slobodno da tvrdim da je i Alija bio prema njemu u podredjenom položaju.

Sve do 1994. godine muslimanska tajna policija je i funkcionisala kao bivši SDB, a onda je pod uticajem, pre svega, Irana i njegove vlade formirana Agencija za istraživanje i dokumentaciju – AID. Njen prvi načelnik bio je Bakir Alispahić, čovek blizak iranskoj tajnoj službi VEBAK, bivši ministar unutrašnjih poslova muslimanske vlade u Sarajevu. AID ima pet odelenja : obaveštajno, kontraobaveštajno, za tajne operacije, obezbedjenje rukovodstva i za tehniku. Okrivljen za tesnu saradnju sa islamskim teroristima, koje su Amerika i CIA proglasili za svoje neprijatelje broj jedan, Bakir Alispahić je smenjen, a njegovo mesto preuzeo je aprila 1995. godine Kemal Ademović, tada komandant specijalnih snaga muslimanskog MUP-a.

Ove (kontra)obaveštajne službe novih jugoslovenskih komšija nisu bile brojčano velike. Imale su od dve stotine, kao na primer, Makedonija, do hiljadu zaposlenih u Hrvatskoj. Ali su zato na raznim pozicijama, u dubini Jugoslavije imale svoje saradnike, krtice, doušnike, agente i špijune. Jedno od tih zagonetnih mesta, na kome su se strani obaveštajci okupljali bila je, na primer, Banja Koviljača, pa Subotica, Zvornik, i naravno i Beograd. Na suprotnoj strani ovim tajnim sluzbama, nalazile su se tajne policije i kontraobaveštajci Republike Srpske, Srbije, Crne Gore i Vojske Jugoslavije, koji su ih uspešno razotkrivali i hapsili. General policije Tomo Kovač je muslimanske špijune počeo da juri još po Ilidži i Sarajevu :

– Na početku rata imali smo dosta uspeha u hvatanju kojekakvih ubačenih muslimanskih špijunskih grupa, jer smo otkrivali razne strane obaveštajce koji su se predstavljali kao novinari. Kasnije smo taj posao nekako batalili zbog važnijih zadataka koje smo imali, a i zbog nerazumevanja u Vladi. Kako da kontrolišemo špijune kada je u RS bilo dozvoljeno da svako, na iole značajnijoj funkciji, može da razgovara sa strancima bukvalno o svemu. Tako, na primer, sa gradonačelnikom Banjaluke stranci razgovaraju o Mrkonjiću i Šipovu, a on nije svestan toga da je taj stranac došao sa zadatkom da baš njega podigne na nivo ovlašćenog pregovarača, da poništi RS kao državu i da se Republika Srpska kantonizuje. Ili kad ti strani medijatori dodju u Bijeljinu, pa sa tamošnjim gradonačelnikom razgovaraju o Majevici, na primer. Imali smo u Sarajevu predsednike opština koji su u trans pali kada su se rukovali sa Klintonom, jer su valjda mislili da su jako važni ljudi…Kada sam posle izbora u BiH preuzeo stanicu milicije na Ilidži provalio sam muslimanske prislušne centre. Unutar službe oni su vodili samo četvoricu ljudi koje su prisluškivali, potpuno nebitnih. To je meni nešto smrdelo. Ubrzo smo im otkrili potcentar koji je radio isključivo za SDA i u njemu prave spiskove ljudi koje su pratili i prisluškivali. Na njima je bilo oko 60 čelnika SDS-a. I mene su pratili, uvek po trojica muslimana. Oni su bili organizovani preko taksi službe. Na mom spratu je stanovao Musliman Ramiz Delalić, koji je ubio onog našeg svata Gardovića na Baščaršiji. Ja sam svako jutro ostavljao porodicu sa zebnjom da li će im se nešto dogoditi ili ne. Muslimani su pokušali tri puta da mi kidnapuju familiju. Moja supruga i deca su poslednjim avionom napustili Sarajevo. Vozili su se u gepeku aviona, pa su od mraza imali užasne posledice. Hvala bogu, sada je sve u redu. Odnedavno sam, pošto sam navikao da živim u velikom gradu žitelj Beograda, upisujem decu u školu…

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović