KO CINKARI SRJ

Kada su 1991. godine zaratile dojučerašnje bratske republike SFRJ, javno su zaratile i njihove tajne službe, koje su, doduše već bile u sukobu. Svaka od novonastalih država odmah je i pre zvaničnog priznavanja počela da stvara svoje obaveštajne i kontraobaveštajne direkcije na temeljima dojučerašnje Službe državne bezbednosti. Zato se i dogadjalo da su nekadašnje kolege iz federalne i republičke tajne policije, preko noći postajali jedan drugome neprijatelji i strani špijuni. Ti procesi formiranja novih službi su negde bili kratki, kao na primer u Makedoniji koja je jednostavno podržavila svoj bivši SDB RSUP-a, a negde poduži, kao na primer, u Hrvatskoj koja je dve – tri godina, prvo čistila svoju tajnu policiju od jugoslovenskih kadrova, a potom je reorganizovala da bi je podredila direktnoj komandi i kontroli dr Franji Tudjmanu. Na isteku 1996. godine Hrvatska je imala šest tajnih službi smeštenih u policiji i vojsci Hrvatske. Tri obaveštajne : Sigurnosna izveštajna služba – SIS u Ministarstvu odbrane, Obaveštajna služba hrvatske vojske – OSHV pri Generalštabu i Diplomatska informativna služba – DIS u Ministarstvu vanjskih poslova. Dve kontraobaveštajne : Ured za nacionalnu sigurnost – UNS MUP-a Hrvatske i KOS Hrvatske vojske. I jednu kordinatorsku : Hrvatska izvještajna služba – HIS. Obaveštajnim službama hrvatske armije nove temelje je udario general Martin Špegelj. Jedan od njihovih šefova je general-bojnik Markica Rebić. Josip Manolić i Josip Boljkovac su radili na formiranju tajne policije pri MUP-u Hrvatske, koja se u početku zvala Služba za zaštitu ustavnog poretka, pa Ured za zaštitu ustavnog poretka i sada UNS. Hrvatska tajna policija u MUP-u ima šest uprava – za unutrašnju bezbednost, za bezbednost predsednika i rukovodstva, za kontraobaveštajni rad, za specijalne akcije i operacije, za informacije i dokumentaciju i za tehniku tj. za tajno praćenje i snimanje. Na njegovom čelu je Luka Bebić, stari i iskusni policiajac, doskorašnji predsednik Odbora za unutrašnju politiku i nacionalnu sigurnost u hrvatskom Saboru. Na čelu HIS-a kao kordinator svih tajnih službi Hrvatske nalazi se Miroslav Tudjman, sin predsednika dr Franje Tudjmana.

Dotadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije i drugi čovek SSUP-a, Zdravko Mustač, svojevremeni organizator hapšenja maspokovaca i dr Franje Tudjmana medju njima, postao je 1990. godine specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za bezbednost. U prvi mah takva vest da je Zdravko Mustač postao i član hrvatskog Ureda za zaštitu ustavnog poretka zvučala je apsurdno. Mnogi Mustačevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu mogućnost, jer su znali da je Mustač 1971. godine, kao načelnik SDB Zagreb, organizovao hapšenje i saslušavanje dr Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustač je, kako svedoči osječki advokat Ivan Vekić po kazni prebačen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika Špiljak, kada se osamdesetih opet dočepao vlasti u Hrvatskoj. Mustač je tokom svog mandata u SDB SSUP- slovio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak u redove jednonacionalne policije i u tzv. krizni štab Vrhovništva zato je prihvaćen u Beogradu, a i čitavoj Jugoslaviji, medju policajcima kao profesionalno dezerterstvo. Mustačeve kolege nisu mogli da nadju nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekoše, sigurno, najboljeg policajca u zemlji.

Ljudi se prisećaju da je Zdravko Mustač pred penzionisanje, pocetkom ove godine, bio iskreno zabrinut za svoju buducnost. Trebalo je da se kao penzioner vrati u Zagreb, ženi koja radi u „INI“ i dvojici sinova koji idu u srednju školu. A da ne ostane bez velikog stana i federalne penzije. Jer je 1990. godine Vrhovništvo mnogim bivšim policajcima i tajnim agentima SSUP- i RSUP-a iz Hrvatske oduzele stanove i prepolovilo penzije. Zato se pretpostavlja da je ovaj četrdesetpetogodišnji policajac, obaveštajac i kontraobaveštajac skupo “ prodao kožu “ i svesno stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je mišljenja da je dr Franjo Tudjman, znajući za afere koje je Zdravko Mustač zataškao u Hrvatskoj, ucenio ovog bivšeg načelnika tajne policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustač, kao dobar kontraobaveštajac, otkrivao veze dr Tudjmana sa tajnim službama Nemačke i SAD, ucenio ga, postao njegov savetnik i tako spasao glavu. A možda se, poput mnogih vrhunskih obaveštajaca, jednostavno prodao onome ko više plaća. Ima ljudi iz SDB Jugoslavije koji svedoče da je Mustač bio taj koji je preobratio Bogića Bogičevića, člana Predsedništva SFRJ da glasa za raspad SFRJ. Naime, Mustač je od Leke Lončara iz SID-a dobio fotografije Bogicevića u neprijatnim pozama i scenama. Zapretio mu je da ce ih sve objaviti u novinama i na televiziji „Džutel“, ukoliko ne da svoj glas za neprincipijelnu koaliciju. Uhvaćen u sopstvenoj zamci Srbin kog sami Srbi nisu mnogo cenili popustio je pred ucenom. Da li je to tacno ili ne, ne zna se, ali je sigurno poznato da je Bogic Bogicevic glasao za razbijanje SFRJ.

Zdravko Mustač je diplomirani ekonomista, koji je sa najvišim ocenama završio mnoge kurseve naše tajne policije. Svoju karijeru u Službi državne bezbednosti započeo je kao načelnik “ analitike “ u zagrebačkoj upravi. Potom je bio načelnik SDB Zagreb, pa kod ministra hrvatske policije Pavla Gažija podsekretar za SDB Hrvatske. Sa tog mesta došao je u SSUP, u prvoj polovini osamdesetih godina, dok je na čelu SDBJ bio Srdan Andrejevic. Punih šest meseci Mustač je u saveznoj policiji radio na poslovima pomoćnika sekretara za informisanje. Čim je Andrejević otišao u penziju, on je zauzeo njegovo mesto i tu ostao za ministarskog mandata Dobroslava Ćulafića i Petra Gračanina. Svo vreme bio je samac u Beogradu. Stan u Sarajevskoj napuštao je samo vikendom kada je odlazio porodici – u Zagreb. Supruga mu je Srpkinja. Ima dva sina koje je dobio u kasnijim godinama. U glavnom gradu SFRJ družio se sa Antom Markovićem, Zoranom Miškovićem, Zdravkom Pošćićem, Budimirom – Lekom Lončarom, Brankom Tintorom i porodicom Šainović. Voleo je ozbiljnu muziku, posebno operu i literaturu o motorima. Najveći prijatelj u Rijeci mu je bio Ragib Mendžarić, profesor na Pomorskoj akademiji, obaveštajac za Mustačevu vezu sa Mikom Špiljkom i čelnim ljudima iz “ INE“. Zagrebački prijatelji su mu bili, opet Mika Špiljak, ali i njegov sin Vanja Špiljak, Miša Broz i Josip Vrhovec, koje je, kažu, svojevremeno zaštitio od provale. Tako je i nastao slučaj Gaži. O Zdravku Mustaču niko u SSUP-u nije rekao nijednu ružnu reč. Poznanici i kolege su ga cenili i kao čoveka i kao profesionalca. Dobar deo njih ga se i bojao, jer kažu da je pored dvojice ministara policije koji su vodili politiku SSUP-a, Mustač kao podsekretar i načelnik SDBJ, faktički bio prvi policajac SFRJ. Ujedno i koordinator sva četiri sistema bezbednosti u zemlji. Njemu su na noge dolazili i Branko Tintor, načelnik SDB u SSIP-u, i Marko Negovanović, načelnik Uprave bezbednosti JNA i republički tj. pokrajinski šefovi tajne policije. U toj ulozi Mustač je imao obavezu da o bezbednosnoj situaciji u zemlji i svetu redovno informiše Staneta Dolanca tj. Bogića Bogićevića, predsednike Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. Zdravko Mustač je, dakle, privatno i službeno u Beogradu, Zagrebu i SFRJ bio moćan čovek.

Na početku svog rada u SDBJ načelnik Mustač je gurao jugoslovensku opciju, ali je vremenom sve češće zagovarao stavove antisrpske koalicije. To se posebno osećalo u njegovim ocenama srpskog nacionalizma, koji je prvo izjednačavao sa albanskim, a potom ga proglašavao isključivim krivcem za loše stanje na Kosovu. Mustač je ostao zapamćen i po insistiranju na blokadi, pa i hapšenju srpskih lidera od Koste Bulatovica do Miroslava Šolevića. Ova naredjenja izdavao mu je direktno Stane Dolanc. Federalna policija je hapsila Bulatovića i Šolevića, a srpska ih je oslobodjala. Veliku nepravdu Mustač i Dolanc naneli su srpskom narodu na Kosmetu neprestanim insistiranjima da je slučaj Djordja Martinovića montiran, odnosno da se kod ovog čoveka radilo o samopovredjivanju, a ne o fizičkom zlostavljanju i povredjivanju. O tome postoje dva „strogo poverljiva“ dokumenta SDB Jugoslavije. U prvom, “ Informacija o postupanju organa unutrašnjih poslova povodom slučaja samopovredjivanja Djordja Martinovića“, se još u naslovu odredjuje stav SSUP-a i SDB SFRJ prema ovom dogadjaju na Kosmetu. A u drugom , “ Informacija o aktivnosti nacionalista povodom slučaja Djordja Martinovića“ se čak nalazi i lista Srba koji tvrde da je reč o nasilju Šiptara iz neprijateljskih pobuda : prvi Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Antonije Isaković, Danko Popović, Rajko Djurdjević, Velimir Cvetić, Dušan Bogavac, Bogoljub Pejčić, Bogdan Mrvoš, Dragan Barjaktarević, Miloš Marković, Antonije Djurić i drugi. Ovaj dokument je nastao 25. decembra 1988. godine. Ja sam u razgovorima sa saveznim javnim tužiocem Milošem Bakićem, koji je pretio čitav ovaj slucaj, od njega saznao da je Djordje Martinović napadnut od trojice Šiptara. Ali, da su SDB Jugoslavije i KOS JNA učinili sve da ometu istragu nad ovim slučajem, kako srpski nacionalisti ne bi dobili argumente i duhovnu snagu za svoje nove političke akcije. Kao javni tužilac Miloš bakić nije smeo nigde javno to i da kaže, a meni je branio da pišem u novinama kako sam tu istinu saznao u Saveznom javnom tužilaštvu.

Zdravko Mustač se kao vispren kontraobaveštajac bavio i dezinformacijama, opet, na štetu Srba. U više navrata menjao tekstove informacija analitičke službe SDBJ namenjene saveznim funkcionerima i organima, jer nije bio zadovoljan ocenom i osudom srpskog nacionalizma. Neprestano je vodio računa o političkoj simetriji medju političkim delikventima. Protivio se, na primer, da davno penzionisani policiajac Vojin Lukić, koji je u Boliviji imao sina, dobije u SDB Srbije pasoš, sve dok se takva putna isprava ne da i Vladimiru Šeksu u SDB Hrvatske. Ovakav stav Zdravka Mustača, prvog čoveka političke policije SFRJ, mogao se tumačiti i činjenicom da je u to vreme SSUP tj. Sluzba državne bezbednosti Jugoslavije održavao direktnu vezu sa SDB Hrvatske, kao i sa PSUP-om Kosova, preskačući RSUP i SDB Srbije. Mustač je u Prištini bio na vezi sa Jusufom Karakušijem, Memetom Ljumom, Selimom Brošajem i onim ljudima koji su kasnije prešli na stranu albanskih nacionalista i HDZ. Time je Mustač stavljao u podredjenu ulogu SDB Srbije, a i produbljivao stari sukob izmedju federalne i ove republicke tajne policije. A na drugoj strani stopirao aktivnost SDB SFRJ protiv albanskih nacionalista i špijuna, što se vidi i iz tajnog izveštaja Uprave za emigraciju :

„…U realizaciji usvojene programske orijentacije i programskih zadataka u kontraobaveštajnom suprostavljanju obaveštajnoj i drugoj antijugoslovenskoj delatnosti NSR Albanije i ofanzivnom nastupu prema Albaniji, SDB Jugoslavije je ispoljila sledeće slabosti. Naš ofanzivni-obaveštajni rad prema Albaniji, koji je potenciran i prihvatan gotovo na svim sastancima i radnim dogovorima, posle sedamdesetih godina, nije praktično uopšte zaživeo. Nemamo izraženih strateških i drugih pozicija u Albaniji preko kojih bi se moglo kontinuirano dolaziti do saznanja, narocito u odredjenim kriznim i drugim situacijama, od znacaja za procenu situacije i mogućih kretanja u ovoj zemlji, njenim stavovima prema iredenti, albanskoj emigraciji na Zapadu, ponašanju i aktivnosti naše IB i druge emigracije u Albaniji, obimu prisustva stranog faktora na tlu Albanije i drugim aktivnostima od značaja za bezbednost Jugoslavije u datoj situaciji. Tome je svakako doprineo i pesimizam u Službi, jer je duže vreme prisutno misljenje da se na tlu Albanije ne mogu stvarati saradničke pozicije. To je dovelo do odredjene demobilizacije i većoj orijentaciji SDB prema centrima Albanske obaveštajne službe u trećim zemljama, kao i do promene stava političkog vrha u SAP Kosovo, koga su akceptirali i preneli na Službu bivši rukovodioci PSUP-a. U SDB su, naime, preneti sa Kosova stavovi o “ dobrim odnosima“ sa Albanijom, te da zbog toga prema njoj ne treba raditi ofanzivno, niti je bilo kako iritirati. Ovakvi stavovi su obrazlagani da je njima u SAP Kosovo dodeljena uloga da grade nove odnose sa Albanijom, odnosno da su oni most preko koga treba da se grade odnosi Jugoslavija – Albanija. U tom kontekstu i teku otpori prema incijativama u SDB za ofanzivan rad prema Albaniji, što se posebno manifestovalo na sastanku rukovodilaca SDB na Bledu i na Brezovici. “

Načelnik savezne tajne službe Zdravko Mustač, sa ministrom federalne policije Torom Ćulafićem bio je čovek koji je naredio policijski obračun sa Srbima na Kosmetu, ali i u Crnoj Gori. Odobrio je izveštaj o Žutoj gredi, u kome su Srbi proglašeni za glavne organizatore dogadjanja naroda u Crnoj Gori. Dokaze za to sam našao u dokumentu SDB SSUP-a od 16. januara 1989. godine koji nosi naziv “ Neke karakteristike sadašnje i procene mogućeg razvoja bezbednosne situacije u Crnoj Gori“ – strogo poverljivo. Ove ocene stanja Službe državne bezbednosti Jugoslavije o srpskom i crnogorskom narodu date su na osnovu podataka dobijenih u tajnoj službi SFRJ, SDB Crne Gore, kao i neposrednog razgovora funkcionera SSUP-a Jove Vučkovića i Krste Kijca sa čelnicima RSUP-a Crne Gore obavljenog, samo dan ranije, petnaestog januara.

Kada se zna da je Zdravko Mustač potajno radio za HDZ, postaje jasno da je zastupao stavove hrvatskih čelnika, čiji je bio zaštitnik usred Beograda. Načelnik SDBJ je krajem osamdesetih godina uzeo iz Arhiva SDB dosije dr Franje Tudjmana, da bi ga „očistio“ od nepotrebnih i suvišnih beleški i dokumenata. Zapravo, Mustač je taj kompletan dosije prosledio u Zagreb, tajnoj policiji Hrvatske, da ga ona “ očisti“, a u Beogradu, kod SDB Jugoslavije i SDB Srbije ostala je samo njegova kopija. Djura Pešut, tadašnji načelnik hrvatske tajne službe bio je za to da se na taj način orginalni policijski dosije dr Franje Tudjmana sklanja, odnosno uništava. Metar i po visok dosije dr Franje Tudjmana je spaljen u Zagrebu. Kada je MUP Srbije 1993. preuzeo SSUP i arhivu SDB Jugoslavije i taj „kontrolni dosije“, odnosno mikrofilmovani dokument o dr Franji Tudjmanu došao je definitivno u posed srpske tajne službe. Mustač je bio poznat i po tome što je godinama štitio „INU“, prvo kao ekspozituru jugoslovenske tajne policije, a potom i kao budjelar za sve hrvatske funkcionere koji su iz nje izvlačili pare, takodje, pod izgovorom da je ona punkt naše tajne službe u svetu. Pod izgovorom da unapredjuje vredne Srbe, Mustač je iz hrvatske tajne službe prebacivao one najsposobnije u Beograd i tako čistio teren za Josipa Perkovića da lakše zagrebačku policiju pretvori u paravojsku. Takvu sudbinu je doživeo načelnik Ratko Majstorović iz Osijeka, koji je prebačen krajem osmadesetih godina u SSUP, samo zato jer je mnogo znao i o Mustaču i o HDZ-eu. Mada se često ističe da je Zdravko Mustač bio “ sjajan profesionalac „, ipak treba se podsetiti da su se u njegovo vreme dogodile afere Satri, Lakonić, Arkan, Špegelj, koje su osramotile federalnu policiju i posebno Službu državne bezbednosti SFRJ. Ljudi u Beogradu opravdano smatraju da je Zdravko Mustač bio jedan od glavnih „razbijača“ ove službe i njen „poslednji načelnik“.

Umesto službi državne bezbednosti u Sloveniji i Hrvatskoj koje su svedene na mizerna odelenja, u Ljubljani i Zagrebu su, po ugledu na Nemačku, formirani Uredi za zaštitu ustavnog poretka. To je njihova nova tajna policija, koja za razliku od Nemačke ne saradjuje sa federalnom. U takvom uredu, čiji je zadatak da štiti “ mladu demokraciju „, Zdravko Mustač je specijalni savetnik za bezbednost. i član tzv. Kriznog štaba, u kome su se nalazila još dvojica njegovih komšija i kolega iz komunističkog mandata. To su bili Josip Perković i Franjo Vugrinec. Takodje, bivši “ goniči “ dr Franje Tudjmana iz 1971. godine. Dok je bio radnik hrvatske Udbe, Josip Perković je slovio kao stručnjak za ustašku emigraciju i antiterorizam, a Vugrinec kao ekspert za unutrašnje neprijatelje. Josip Perković je do 1991. bio šef vrhovnikove tajne policije pri MUP-u Hrvatske, a od tada radi u Ministarstvu odbrane na kontrašpijunaži. On je posle osnivanja Ureda, marta 1992. godine, prebacio u svoje odelenje dvadeset i petoricu Boljkovčevih tajnih agenata. Perković je svojevremeno orgnaizovao prisluškivanje dr Jovana Raškovića, a potom i ilegalni šverc oružja kroz BiH. Franjo Vugrinec je postao specijalni savetnik Ureda za delovanje u SAO Krajina. Jurio je “ unutrašnjeg neprijatelja “ HDZ-a , dok je Mustač, korišćen kao analitičar i planer svih akcija tajne policije Hrvatske protiv Srba. Ne samo u ovoj republici već i u SRJ, a i u inostranstvu. Ima mišljenja da nekadašnji načelnik SDBJ i koordinator službi bezbednosti u Jugoslaviji, jako dobro zna beogradsku mrežu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, veze i saradnike, šifre, agente i njihove „informatore“. I da postoji mogućnost da ih je “ prodao “ HDZ-u i tako provalio. Kao što je to, na primer, svojevremeno učinio general Martin Špegelj. A to je značilo da su i neki pripadnici tajne policije Jugoslavije i republičkih i pokrajinskih službi stradali, ne samo u Hvatskoj i Sloveniji već i u inostranstvu. Jedan od bliskih saradnika Zdravka Mustača mi, medjutim, reče da bivši načelnik to nije učinio, jer je, ipak, pravi profesionalac. Uloga Zdravka Mustača u Hrvatskoj 1992/93. godine bila je da poveže konce razbijenog MUP-a, razjarene hadezeovske armade i tek rodjene hrvatske vojske pod firmom rezervne policije. Praštajući tim bivšim jugoslovenskim agentima progone iz 1971. godine dr Franjo Tudjman je pozvao u pomoć profesionalne policajce, jer je shvatio da Boljkovac i Degoricija nisu sposobni da rukovode MUP-om. Bilo je čak reči da će Mustač biti i novi ministar policije Hrvatske, ali se to nije dogodilo, pa je Zdravko Mustač penzionisan. O tome sta je Mustač mogao da odnese sa sobom iz SDB Jugoslavije dr Adreja Savić kaže :

– Koliko je i šta odneto iz SDB Jugoslavije, ne znam. Mogu reći da su se ti kadrovi iz Hrvatske i Slovenije vrlo brzo uključili u bezbednosne strukture secesionističkih republika. Mustač je po povratku iz Beograda direktno uključen u sam vrh Ureda za nacionalnu sigurnost. Sigurno je da čovek kao Mustač u glavi ima mnogo toga. Ili, Slovenac Boris Zore. Vodio je, kako se stručno kaže, osetljive kombinacije prema inostranstvu. To je zbog njegove izdaje sve palo u vodu.

Zbog bekstva Slovenaca , Hrvata, Muslimana, Makedonaca i bojkota 1992. godine čitava policijska aktivnost SSUP-a svedena samo na poslove obezbedjivanja saveznih i stranih diplomatskih predstavnika, kontrolu stranaca i medjunarodni kriminal. Mada i tu ima problema, jer je i svaki nas član Predsedništva SFRJ, na primer, dovodio sa sobom svoje obezbedjenje. Dešavalo se da SDB SSUP-a nije ni znala gde se članovi Predsedništva SFRJ kreću po Beogradu, a niti su smeli da to znaju. Na proslavi Dana bezbednosti general Veljko Kadijević je konstatovao da je sistem bezbednosti u SFRJ razbijen. Tada, 1991. godine u našoj zemlji su delovale četiri vrste službi bezbednosti, reklo bi se svaka za sebe: Vojna, koju je predvodio načelnik Marko Negovanović, Savezna, čiji je vršilac dužnosti bio Pjer Mišović, Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, čiji je šef bio Branko Tintor, i republičke tj. pokrajinske službe. U BiH načelnik SDB je bio Branko Kvesić, u Hrvatskoj je Josip Vukas, inače predsednik Ureda za zaštitu ustavnog poretka, u Crnoj Gori je bio pukovnik JNA Lazar Boričić, u Makedoniji je bio Stevan Pavlevski. A u Sloveniji Miha Brejc, u Srbiji je bio Zoran Janaćković, a na Kosovu je Radosav Lukić. I u Vojvodini načelnik tajne policije je bio Ratko Sikimić. Kada je Dobrica Ćosić postao predsednik Jugoslavije lično je insistirao, po dogovoru sa generalom Petrom Gračaninom, da njegov šef kabineta Dragiša Ristivojević preuzme vodjenje federalne Službe državne bezbednosti. U to vreme kao zamenik ministra Ristivojević se pojavljivao u Saveznoj skupštini na raspravama oko policijskih izveštaja. Ristivojević je bio srpski kadar. Radio je u beogradskoj Upravi SDB, u vreme Dušana Stupara, kao načelnik kontraobaveštajnog sektora za Istok i albansku emigraciju pre nego što je krajem osamdesetih prešao u SSUP. Za Ćosićevog mandata Dragiša Ristivojević je samo neko vreme bio v. d. načelnika federalne tajne policije, dok 1992. nije otišao u penziju. Tada je savezna vlada na mesto ministrovog pomoćnika postavila Mihalja Kertesa, koji je nezvanično vodio i SDB Jugoslavije. Sa njim je, medjutim, država SRJ imala druge probleme.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović