KAKO SRPSKE KRAVE DAJU MLEKO

Andjelka Stefanov je kao supruga Slavka Stefanova iz Diseldorfa septembra 1992. stupila u kontakt sa Nemačkom obaveštajnom službom BND i radila uz novčanu nadoknadu koja se kretala od 500 do 3.000 nemačkih maraka, sve do hapšenja maja 1994. godine. Za te pare Andjelka, koja je završila samo šest razreda osnovne škole prikupljala je podatke o: političkim, vojnim i ekonomskim prilikama u zemlji: Šešelju, Arkanu, Vuku Draškoviću; načinu sprovodjenja embarga protiv Jugoslavije; tome da li Srbija pomaže Srbima u Bosni; tome da li se u Srbiji vrši mobilizacija i na koji način; odnosu Srbije prema Makedoniji i ima li šanse za stvaranje konfederacije sa Makedonijom. Nemcima su, prema mišljenju tužioca, bili naročito interesantni podaci o položaju Hrvata u Nišu, srpskoj dominaciji prema Madjarima u Vojvodini. A posebno ih je interesovalo da li vojni komandanti vrše pritisak na političare, šta se radi na vojnom aerodromu, kakav je raspored kasarni u Nišu i kakav je precizan položaj zgrade MUP-a u Nišu. Andjelka Stefanov je, na svoju nesreću, prikupljala podatke o snabdevenosti Niša osnovnim životnim namirnicama, standardu, o otkupnoj ceni mleka, pa je tako sve te podatke više puta odnosila u Nemačku. Sa sobom je u SRJ donosila spisak sa pitanjima na koje treba da odgovori, ali kako je bila „loša na olovci“ u svemu tome su joj pomogli zet i sestra. Verovatno najtajnovitiji podatak koji je Andjelka prenela u Nemačku je onaj o bivšem Domu JNA. U jednoj svojoj belešci, na istom papiru sa receptima za kolače napisala je: Dom JNA se sada zove Dom Vojske Jugoslavije. Optužena je priznala izvršenje krivičnog dela, jer je izjavila da ju je muž upoznao sa izvesnim Egonom Klajnom, pripadnikom Nemačke obaveštajne službe, sa kojim je ona pristala da radi, iako nikada sa njim nije razgovarala. Andjelka ne zna ni reč nemačkog. Andjelka Stefanov je sve prikupljene podatke nosila u običnoj ženskoj tašni. A jednom prilikom dobila je tašnu sa duplim dnom i obećanje, od agenta Klajna, da će je on spasti ukoliko bude imala problema na granicama sa Nemačkom i Austrijom, tvrdi optužnica. Njen advokat je bio Nikola Cvetković magistar pravnih nauka, a njegov magistarski rad odbranjen kod dr Obrena Djordjevića na Univerzitetu u Nišu, još za vreme dok je Cvetković bio zamenik načelnika DB-a za čitav okrug ima naslov: Krivično delo špijunaže i legalno prikupljanje podataka.
– Sve do pre tri godine sam radio kao kontraobaveštajac i kada mi se sve smučilo prešao sam u advokate – kaže Cvetković. Dvadeset pet godina sam jurio špijune i nijednog nisam uspeo da uhvatim. Kada sam video slučaj Andjelke Stefanov, shvatio sam to kao veliki izazov i jedinstvenu priliku u životu da branim špijuna. U celom njenom slučaju nema dela, kako mi pravnici kažemo. Ni „š“ od špijunaže. Nisu u tužilaštvu imali preča posla, pa se navrzli na neobrazovanu ženu koja ne zna ni da se potpiše kako treba. Tužilac i sudija nemaju pojma o špijunaži, kaže Cvetković.Bundest Nahtrihtendinst, takozvana BND ili Nemačka obaveštajna služba je posle CIA najjača u svetu. Oni koriste proverene metode. I posebno vode računa o licima koje vrbuju. Oni traže kvalitet, ljude na položajima, perspektivne. Šta će njima Andjelka koja nema ni osnovnu školu koja je radila u jednom hotelu kao čistačica i koja ne zna da kaže na nemačkom ni dobar dan?
Oni koriste najsavremenija naučna dostignuća za čifrovanje poruka, tajnopise, mikro tačke, radio veze, veze preko satelita. Smešno je i pomisliti da će njihov agent nositi podatke u ženskoj tašnici. Najsmešnije je što Andjelku povezuju sa izvesnim Klajnom kojeg je ova videla jednom u životu i za koga je od supruga Slavka čula da je foto-reporter. Optužba ni sa čim nije dokazala da je on zaista pripadnik BND-a i da je Andjelka bila sa njim u stalnoj vezi. Pretpostavljam da je njen muž Slavko bio u kontaktu sa nekom od naših službi bezbednosti, verovatno sa Službom informisanja i dokumentacije (SID) koji radi pri SMIP-u, ali da je u isto vreme radio i za BND. On se svojoj ženi uvek predstavljao kao veliki patriota i Srbin i upoznao je sa nekim ljudima iz našeg konzulata u Minhenu (izvesni Jovanović), a i predstavnicima naše crkve u dijaspori. Upoznala je lično nekog popa Radovića koji je u kontaktu sa Momčilom Djujićem. I oni su tražili od nje da ih obaveštava o situaciji u našoj zemlji kako bi Srbi u dijaspori znali šta se u zemlji dešava. Našim novinama koje su retko stizale, nisu mnogo verovali. Tako je Slavko Stefanov svoju suprugu Andjelku držao u stvarnoj i neotklonjivoj zabludi da radi za „našu“ stvar.
Andjelka je rodjena u Beogradu 1952. godine i tu živela do majčine smrti 1958. Otac joj je bio u zarobljeništvu za vreme rata i u Dahau ostao invalid. Sa prvom ženom je izrodio još jednu kćer, Zoricu, i posle ženine smrti otišao u svoj rodni Niš. Tu se oženio drugi put sa Andjelkinom maćehom, inače katolkinjom, sa kojom je dobio jos jednog sina. Kao u priči o Pepeljuzi, maćeha o pocerkama nije mnogo vodila računa već je forsirala samo sina. Starija Andjelka je rano morala početi da radi i tako završila samo šest razreda osnovne škole. Zorica je uspela da maturira i kako nije uspela da ostvari svoju želju “ studije jezika “ udala se za Milojković Dragana iz Niške Banje sa kojim i danas živi. Andjelka se prvi put zaljubila u Momčila Nikolića koji je u to vreme važio za popularnog mangupa u Nišu i sa njim nevenčano živela više od deset godina. Bila je tiha i vredna, nigde nije izlazila, pa je to Nikolića nerviralo i došlo je do raspada vanbračne zajednice.
Posle raspada braka, Andjelka se udaje drugi put i to na oglas nekog penzionisanog potpukovnika iz Niša. On je živeo samo godinu i po dana i Andjelka ponovo ostaje sama, ali sa stanom koji je nasledila. Tako je ponovo počela da prati oglase i počela da se dopisuje sa Slavkom Stefanovim, zaposlenim u Nemačkoj. Tako je i otišla za Nemačku. Tamo se zaposlila kao čistačica sa malom platom koju je uzimao Slavko, a njoj kupovao jeftinu odeću i hranio je. Pošto je bila osobenjak i volela životinje, kupila je šest kanarinaca i dva pekinezera i oni postaju ceo njen svet. Ako je i po nečijem mišljenju špijunirala ovu zemlju, radila je to samo da bi od Slavka dobila novac da obilazi bolesnog oca, i sa mšslju da šalje informacije Srbima u dijaspori. Andjelka je u Jugoslaviju dolazila tri puta izmedju januara i maja 1994. godine. I to je ono zašta je teretila optužba. Potpuno je nejasno kako su naši organi saznali da ona u svojoj torbici nosi takve podatke i kako su je na izlazu iz Niša kod motela „Nais“ izveli iz autobusa i odveli u zatvor. Muž Slavko je javio za Andjelku nekome od svojih prijatelja iz DB-a sa kojima je nekada radio. Najverovatnije izvesnom Goranu Živadinoviću iz niškog DB-a i tako Andjelku, u koju ni najpronicljiviji ne bi posumnjao, hapse na izlasku iz Niša. Na sudjenju Andjelkina sestra Zorica i zet Dragan nisu osporavali da su joj pomagali pri skupljanju podataka koje je Slavko tražio. Kako je Andjelka bila polupismena i kako je teško čitala novine, Zorica je to radila umesto nje i beležila podatke. Zet Dragan, inače taksista, a samim tim i odličan poznavalac grada, davao im je pa i sam beležio podatke o kasarnama, o tome gde se koja jedinica nalazi. Kada je čuo od Andjelke da joj je to potrebno za Srbe u dijaspori, hteo je da pomogne. Sestra Zorica i zet Dragan su sve to radili kako bi pomogli Andjelki i kako bi koliko-toliko zadovoljili neke Slavkove želje. Zbog „niške špijunske afere“ nije lako ni Andjelkinim braoniocima Nikoli Cvetkoviću i Momčilu Iliću. Ceo Niš ih je prozivao kao antidržavne elemente.
Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović