USPOMENE AGENTA „270“

Bivši oficir JNA i medjunarodni špijun Nurif Rizvanović poginuo je u ovom ratu negde u Bosni pod misterioznim okolnostima, bio je jedan od ključnih ljudi u naoružavanju Muslimana. Imao je nekoliko imena: „Šifra 270“, „Majonez“, „Čeda“. Novinarka Svetlana Vasović koja ga je jedina upoznala nazvala ga je „Crveni Džems Bond“ jer je uz znanje jugoslovenskog SDB-a saradjivao sa više stranih obaveštajnih službi. Za nemački BND likvidirao je nemačke teroriste u Iraku, a istovremeno je za jugoslovensku SDB i italijanski SISMI lovio mafijaše i falsifikatore američkih dolara po Italiji i sprovodio misteriozne „operacije“ po Nemačkoj. I sam je bio iznenadjen činjenicom da ga je nemačka BND izgurala tako visoko u hijerarhiji – do čina majora i zamenika šefa sektora za Balkan!

Kad je postao opasan za SFRJ Vojni sud u Ljubljani sudio je Nurifu Rizvanoviću kao špijunu nemačke obaveštajne službe (BND) i italijanske SISMI. Najviše su ga teretila svedočenja mladjeg Igora Dolanca, slovenačkog policajca i sina velikog tate Staneta Dolanca. Ukratko, zbog velike špijunske afere Nurifa Rizvanovića bilo je zatvoreno devedeset i pet ljudi – 59 civila i 36 oficira JNA. Rizvanoviću je isprva pretila smrtna kazna, potom dvadeset godina zatvora. Proces vodjen „protiv klike špijuna“ proglašen je tajnim. Nurif Rizvanović je osudjen na sedam godina, da bi mu kazna kasnije bila smanjena na polovinu.

Rodjen je u Bosni, 7. juna 1949. godine, u Glogovom kod Bratunca. Završio je Srednju vojnu školu u Sarajevu, Višu tehničku školu u Zagrebu i postao oficir JNA. Tik pred ovaj rat 1990. Nurif Rizvanović je krenuo u privatan biznis otvorivši detektivsku agenciju „Laufer“. Kao agent Alije Izetbegovića postao je jedan od prvih organizatora i snabdevača oružjem „Patriotske lige naroda“, udarne pesnice muslimanske SDA, poznate pod imenom „zelene beretke“. Slovenačka policija ga je uhapsila prilikom rutinske kontrole na drumu, otkrivši da vozi auto pun oružja. Medjutim, ubrzo je pušten iz pritvora i otada mu se gubi svaki trag. Vidjen je u Sarajevu, pa u Bratuncu i na kraju je tu negde i nestao u borbama. Po rečima njegove supruge Dragice, ona je dobila samo zvanično obaveštenje da je Nurif ubijen u blizini svog rodnog kraja. Pao je još 1992. godine, sa činom pukovnika, zamenika komandanta podrinske regije. Najverovatnije kao žrtva komandanta Srebrenice Nasera Orića.

– Jednog dana, bilo je to 1982. godine, javila mi se nepoznata osoba, koja mi se predstavila kao Ljubiša Vasić. Pozvao me je da dodjem u Rim i predložio mi zanimljiv posao. Istovremeno sam o tom poslu obavestio i policiju, jer sam se plašio da je to samo provokacija KOS-a. U Rimu sam predstavljen gospodinu Umbertu Marsiji. Pokazao mi je 700 miliona lira i još jednu kutiju prepunu lažnih dolara. Falsifikat je zaista bio veoma kvalitetan… Ponudili su mi da pokrivam jugoslovensko tržište, a zauzvrat su mi obećali veoma visoku proviziju. Uzeo sam i sakrio samo novčanicu od sto dolara. Po povratku u Jugoslaviju podneo sam, naravno, izveštaj. Tako sam se opet upetljao u obaveštajni rad. Naši su tražili od mene da vodim „igru“. Ubrzo su u Ljubljani zaista uhvatili kurira Vasića sa 59 000 falsifikovanih dolara, pa još 1 250 000 falsifikovanih dolara.

Tako je zvanično Rizvanović 13. novembra 1982. godine pristao da saradjuje sa SDB-om. A onda su se zaredjale akcije u Milanu, Hamburgu, Visbadenu, Frankfurtu. Primljen je u Republički sekretarijat Slovenije, a da niko ne zna. Posle toga, pronašao je, kako je rekao Svetlani Vasović, 350 automobila, kao i nešto oružja, čime je razbijen lanac čvercera na relaciji Nemačka – Bliski Istok. Ali tokom boravka u Nemačkoj, 16. aprila 1985. godine iznenadila ga konkretna ponuda da postane obaveštajac, za nemačku stranu. Po povratku u zemlju, Rizvanović je nadredjene uredno obavestio o šansi koju je dobio. General Aca Vasiljević priča da je Rizvanović zavrbovan tako što je ucenjen jer je uhvaćen u švaleraciji sa ženom svog „klasića“. A potom su mu poturene neke vojne knjige, da bi ispalo kako ih iznosi preko granice stranim špijunima. I na te dve priče Nurif Rizvanović je „pao“ i počeo da radi i za KOS JNA.

– Zato, kada je pukovnik Mutić zatražio objašnjenje zašto odbijam „igru“ sa Nemcima, odgovorio sam da nemam poverenja u SDB – kazao je Nurif Rizvanović – Obavestili su me da je odlučeno da saopštim BND-u da „prihvatam igru“. Uveravali su me da će posao, bez nesuglasica, voditi SDB Jugoslavije, odnosno Slovenije. Sa BND-ovcima je trebalo da ugovaram sastanke, ako je moguće, u Beogradu, Doboju, Kopru, Ljubljani ili Gorici, pošto tamo postoje lokali, u kojima je moguće tajno snimati razgovore za stolovima. I ja sam se mesec dana kasnije, na sastanku u Beču, infiltrirao u BND, odnosno, oni su mi ponudili ulazak u GSG9, što je odeljenje za borbu protiv terorizma. Ostalo je nejasno da li su me primili u BND kao radnika, spoljnog saradnika ili špijuna. Medjutim, plaćali su pošteno. Normalna tarifa, za agenta, je od 150 do 200 hiljada maraka, godišnje. Na putu za Irak, navratio sam, u Beograd. Znao sam da sam dobro obavio povereni zadatak, uspeo sam da udjem ne samo u nemačko Antiterorističko odeljenje već i u srce samog BND-a. Smatrao sam da moje starešine u Beogradu, imaju mnogo razloga da budu zadovoljni sa mnom. Otišao sam direktno u Generalštab, u Nemanjinu 9. Otišao sam kod pukovnika Djordjića. Još od ranije sam znao da je on doajen obaveštajne službe. Zašto da pišem još jedan izveštaj, kad sam jedan već uputio mom šefu iz SDB-a. Polako mi je svitalo da SDB i vojska nemaju baš najbolji sistem medjusobnog obaveštavanja. Djordjić nije imao pojma da jedan izveštaj već postoji. Onda je u Bagdadu došlo do paradoksalne situacije. Upoznao sam jednog našeg čoveka, pukovnika Branka Panjaka. Sprijateljili smo se, kad, jednog dana me taj fini gospodin zavrbuje da u Bagdadu obavim jedan poslić za našu stranu, za KOS. Ta ponuda me je iznenadila, mislio sam da je posredi nekakva provokacija. Odjednom mi se činilo da oko mene vlada strašna zbrka, da sam upao u haos. Smatrao sam da jugoslovenska strana sebi jednostavno ne sme da dozvoli takve gafove, od onog trenutka od kada me je ubacila u BND!

Tako je Nurif Rizvanović postao neka vrsta specijalnog kurira u nadigravanju SDB-a i BND-a. Po dolasku u Jugoslaviju, prvo i najvažnije je bilo da napiše detaljan izveštaj šta Nemci žele. Onda bi se skupio vrh mozgova SDB-a, razmotrio zahtev i Rizvanoviću omogućio sve uslove da i taj zadatak uspešno izvrši, na veselje BND-a. Ali kada su ga naredne godine Italijani uhapsili, shvativši da ga je SDB SFRJ ostavila na cedilu, počeo je da radi i za tajnu službu SISMI. Vrativši se u Ljubljanu, Rizvanović je predao izveštaj SDB-u, pun gorčine i optužbi. Zakazan je hitan sastanak u hotelu „Slon“, gde je SDB imao svoju bazu u apartmanu 310.

Glavešine SDB-a su nekako uspele da ubede agenta Rizvanovića da pati od preteranih halucinacija, razbile mu sve sumnje da je bio lovina postavljena za odstrel i pohvalile ga što je uspostavio kontakt i sa SISMI-jem. što se tiče diplomatskog pasoša, rečeno mu je da to nije moguće jer bi to značilo direktnu kompromitaciju države. Rizvanoviću nije preostalo ništa drugo nego da spakuje torbu, pa na put. U Italiji je bio Muhamed, za Nemce Majer, za SDB „agent 270“ ili „Majonez“. Imao je i dva pasoša. Jedan za putovanja u države na severu, drugi za carinsku policiju na jugu. Otišao je u Nemačku. Svestan da već dosta rizikuje, Rizvanović je odbio „molbu“ SDB-a da u Nemačkoj poradi I na, za Jugoslaviju, onda bolnom pitanju političke emigracije. To mu je bio minus u očima poslodavaca, pre svega u Generalštabu JNA.

– Tačnije, opis mog posla bi glasio: agentura političkih, ekonomskih i vojnih podataka. Polako ali sigurno, napredovao sam u hijerarhiji BND-a, da bih uskoro dobio ovlašćenja da pokrivam ceo Balkan, sve balkanske zemlje. To znači da sam morao da sakupljam podatke i kakvo je stanje u Rumuniji, da li je nestalo elektrike, da li hara glad… Pomagali su mi naši, skupljanjem informacija, radio sam i samostalno, dovoljno je bilo samo citati štampu. Na sastanku obaveštajaca u Nemačkoj, 1985. godine, rečeno je da će Veljko Kadijević biti šef odbrane Jugoslavije. Iako sam bio oficir, pojma nisam imao ko je taj Veljko Kadijević, jer je bilo oko dve-tri hiljade generala u Armiji. Onda su mi otvorili datoteku: Kadijević je 1973. godine bio u poseti NATO paktu, u pratnji delegacije u Vašingtonu, bio je u jednom komandnom centru, itd. Memorirao sam sve to. Onda moj šef otvori karte Veljko Kadijević je iz Imotskog, nabroji jednog, pa drugog školskog druga, da njegov brat ima mesaru, da je bio u američkoj vojnoj akademiji; imao sam pune ruke posla dok nisam napisao iscrpan izveštaj svojoj matičnoj službi, u domovini. Medjutim, dešavalo se da u poslu naletim i na ljude koji su zauzimali ključna mesta i vodili ovu državu. Od Vrhoveca, preko Dolanca do Kadijevića. Pred neslavan kraj moje karijere sve češće sam u Ljubljani izveštaje predavao nekom bucmastom čoveku, koji se predstavljao nekad kao Boris, nekad kao Borut. Tako sam mu jednog dana uručio i izveštaj o Stanetu Dolancu, pošto sam slučajno naleteo na neke podatke u BND-u. Izmedju ostalog, tu je bio i onaj kompromitujući podatak o delikatnom poznanstvu sa Palestincem koga ceo svet traži, Abu Nidalom. Bila je tu informacija kada je tačno imao susret s njim, radi dogovora o otvaranju palestinskog predstavništva u Beogradu. Pored toga, imao sam dokaze da Dolanc raspolaže fabrikama u Belgiji, Italiji, Švajcarskoj i Austriji. Svi ti ljudi su strahovito poharali Jugoslaviju. Tada nisam ni slutio da sam taj škakljivi materijal predao direktno u ruke Dolancu junioru, Dolančevom sinu, koji je takodje bio zverka u slovenačkom SDB-u?! Potrefilo se da sam izveštaj o njegovom ocu dao u ‘prave’ ruke. Verujem da je to bio i glavni razlog za moje uklanjanje. I onda je iznenada usledilo – hapšenje 23. maja 1987. godine na graničnom prelazu u Gornjoj Radgoni. Preko moje kože su odlučili da dokažu kako i Nemci špijuniraju i vršljaju po Jugoslaviji. Žrtvovanjem mene, Jugoslavija je Nemačkoj rekla: „Stop! Vi radite na našoj teritoriji. Angažovali ste Rizvanovića, a on je animirao 36 oficira i 59 civila da rade za vašu službu. Vi nama činite haos u zemlji, rušite našu stabilnost.“ Moje hapšenje je imalo funkciju da ih sve uzdrma, pa da na njihovo mesto dodju drugi jahači. Izmedju ostalog, savezni vrh je hteo da kompromituje slovenačku državnu bezbednost, da pokaže kako je ona samo odeljenje BND-a, da je kao takva primala telegrame, šifrirala ih, pisala pisma, radila na razbijanju zemlje. Tako sam ja postao žrtva njihovog nadmudrivanja.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović