Autorka: Jelena Veljković

Vesna Mališić: Dada je sigurno prva žrtva od svih novinara… prva žrtva istine, da tako kažem i mislim da toliko odugovlačenje meni kao novinaru stvara sumnju da tu nisu čista posla i da se verovatno neki ljudi u čitavoj toj priči štite

dada vujasinovic

Pomene koji se nižu s proleća već godinama sa slobode posmatraju egzekutori, planeri i stratezi smrti. Nedavno je april dobio još jedan datum, koji samo sticajem srećnih okolnosti nije postao dan još jednog pomena.

Dejan Anastasijević, novinar nedeljnika Vreme: To je bila noć s petka na subotu, 13. na 14. april, bilo je oko 2.45, supruga i ja smo spavali, a probudio nas je užasan tresak i eksplozija i onda smo videli da je soba puna srče i da je prozor uništen, osetili smo miris baruta i meni je bilo jasno da je u pitanju nekakva bomba.

Srbija je 7. u Evropi i 13. u svetu po broju ubijenih novinara u mirnodopskim uslovima. Ali to nije sve. Srbija je i rekorder jer je poslednja zemlja u svetu po broju rasvetljenih ubistava novinara. Do sada, naime, nijedan napad nije razrešen. Da li su smrti novinara za policiju zaista zagonetka ili je reč o zataškavanju? Nije li indikativno da predmet ubistva novinara Milana Pantića, koji je pisao o kriminalnim radnjama lokalnih moćnika, već šest godina nije izašao iz jagodinske policije? Zašto već osam godina nisu kažnjene ubice Slavka Ćuruvije kada se zna da iza tog zločina stoji organizacija i namera? Najstariji nerasvetljeni, gotovo zaboravljeni, slučaj je iz daleke 1994.

Novinarka Duge Radislava Dada Vujasinović nađena je mrtva 8. aprila 1994. u svom stanu na Novom Beogradu. Okolnosti pod kojima je preminula ni do danas nisu razjašnjene. Činjenica da 13 godina kasnije još nije utvrđeno ni da li je reč o ubistvu ili samoubistvu i da je još u fazi policijske istrage učinjeno mnogo propusta i u tom slučaju navodi na pitanje da li je sve to slučajno.

Iako tadašnja policijska istraga tvrdi da je Dada izvršila samoubistvo, mnoge njene kolege, prijatelji i porodica smatraju da je ona ubijena. Na takav zaključak između ostalog upućuje postojanje oprečnih mišljenja veštaka i propusti načinjeni tokom uviđaja. Tako, na primer, policija te večeri nije uzela čak ni otiske sa lovačke puške iz koje je pucano, odnosno iz puške iz koje je izvršeno samoubistvo ili ubistvo, što je tek trebalo utvrditi.

Radislav Vujasinović, otac: Fotografije koje su napravljene na uviđaju, one su u crno-beloj tehnici, što je neuobičajeno jer teško se razaznaje gde je krv, a gde nije krv… Toliko je nemarno rađeno i to nas upućuje opet na to da je tako urađeno upravo zbog toga što je to trebalo tako da bude urađeno. Crno-bele fotografije, neuzimanje otisaka sa oružja, dozvoljavanje tu… da je svako mogao da uđe tokom uviđaja kako je hteo i umeo.

Dadini roditelji primetili su, između ostalog. nestanak zelene fascikle i audio kaseta na kojima su bili važni podaci za tekst i knjigu koju je pripremala, ali u policijskim spisima ne postoji zapisnik o stvarima iznetim iz stana.

Vesna Mališić, bivša novinarka Duge: Ja se samo sećam dana kad smo mi došli i njena majka kad je došla, tog pramena kose koji je ona našla i mnogo stvari koje je ona, žena, sama nalazila, a koje za istragu nisu bile relevantne. Do toga da je njena odeća nestala, da je džemper koji je dokaz o tome kako je izvršeno… da nije izvršeno skidanje otisaka sa puške…

Tvrdnja o nestalim stvarima, polomljenom lusteru u dnevnoj sobi u kojoj je Dada nađena, iščupanom pramenu njene kose, niko nije naknadno proveravao. Ni Gvozden Gagić, bivši kriminalistički inspektor, koji je posle Dadine smrti obavio informativne razgovore s njenim prijateljima i kolegama, nije dodatno proveravao te navode jer je, kako kaže, uviđajna ekipa obavila sve što je bilo potrebno. On, međutim, potvrđuje da su otisci sa puške morali da budu uzeti.

Gvozden Gagić, bivši kriminalistički inspektor SUP-a Beograd: Izuzetno retko se na vatrenom oružju nalaze otisci, ali je prirodno da puška bude kriminalistički pregledana, da budu uzeti otisci sa puške i da budu analizirani, ali da li su oni nađeni ili nisu nađeni, zato što je, iako svi misle da je vatreno oružje najidealnija podloga za ostavljanje otisaka, zapravo, vatreno oružje je vrlo nepodesno za ostavljanje otisaka i vrlo retko se na vatrenom oružju nađu otisci.

B92: Ali, to mora da se uradi?

Gvozden Gagić: Da.

Baš kao i u slučaju pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića, ni na to mesto zločina nije izašao istražni sudija.

Vesna Mališić, bivša novinarka Duge: Zanimljivo je da nije došao istražni sudija, zanimljivo je da nije došao tužilac, iako su rekli da se radi o novinarki, što bi trebalo da bude razlog više da u punom sastavu dođu svi na uviđaj.

Nakon tragedije policija je bila vrlo brza u donošenju zaključaka, pa je već u prvom izveštaju sa uviđaja konstatovano da je Dada u nervnom rastrojstvu izvršila samoubistvo. Upravo zbog toga nisu proveravane mnoge okolnosti i činjenice koje bi se inače uzimale u obzir da policija nije odmah zaključila da je posredi suicid. Zbog toga, tvrde u policiji, ni istražni sudija nije izašao na lice mesta.

Gvozden Gagić: Nije praksa i nije princip da istražni sudija izlazi na samoubistvo, osim ako tokom uviđaja ili neposredno nakon izvršenog uviđaja se ne pokažu činjenice i dokazi koji ukazuju da je u pitanju ipak krivično delo.

Primedbe na takav tok istrage su ignorisane, baš kao i razlozi zbog kojih je Dada mnogima mogla da smeta.

Vesna Mališić, bivša novinarka Duge: Kad god je trebalo nekuda da se ide, u redakciji su svi vezivali pertle, niko nije smeo da podigne glavu i pogleda urednika da mu se ne bi desilo da mu ovaj kaže – hajde, idi ti, ili smo odbijali da idemo, neki sa obrazloženjem da nećemo da učestvujemo u prljavom izveštavanju iz rata, a ona je govorila – ja hoću, imam snage da donesem istinu. I u tom smislu nije baš bilo nama svima svejedno, s obzirom na to da su njoj pretili i iz vojske, i Arkanovi i razni kriminalci, nema koga ona nije potkačila. Dakle, njoj je pretila opasnost sa svih strana, ona je bila stravičan svedok onog što se dešavalo na ratištu.

„Bila sam tamo i videla. Mene, hvala Bogu, neće moći niko da laže“, govorila je Dada Vujasinović.

Milomir Marić, bivši urednik Duge: Ona nije bila kao drugi novinari koja je u Beogradu čekala svedoke koji će joj pričati šta je bilo i pričati joj razne bajke. Ona je želela da  to vidi sve svojim očima.

Vanja Bulić, bivši novinar Duge: Ona je već bila jedna od onih koje je baš uhvatilo ratište, pisanje sa ratišta, kao droga maltene, jer ona je dolazila u redakciju i onako nervozno, dok ne dobije putni nalog da putuje nekud…

Milomir Marić i Vanja Bulić radili su tih godina s Dadom u Dugi. Pisali su o ratu i kriminalu, a ona je, kaže Bulić, pisala precizno i argumentovano. Neposredno pred smrt putovala je u Sandžak i ta reportaža je trebalo da bude prvi Dadin objavljin tekst posle više meseci. U tome ju je, međutim, preduhitrila smrt.

Vanja Bulić: Išla je u Novi Pazar i čak je tvrdila da ima neke trake na kojima joj policajci tamošnji govore o tome kako prodaju oružje muslimanima. Te trake posle nisu nađene.

Pisala je o korupciji u vojsci i policiji, o kriminalcma koji su promovisani u nacionalne heroje, o sprezi politike i kriminala.

Dada Vujasinović, iz emisije Sedma sila, NTV Studio B, 1993: Mislim da, ako se stvarno vlast misli da razračuna s kriminalom, onda treba pod hitno, ali pod hitno, da se odrekne usluga takvih ljudi jer je sramota i nedopustivo je za jednu ozbiljnu državu da u establišment bira ili stavlja ljude koji su skloni kriminalu i koji su se bavili kriminalom i koji su dokazano kriminalci svetskog ranga.

Pišući o brojnim nerasvetljenim ubistvima u Beogradu pozvala je komandanta Srpske dobrovoljačke garde, a tada i narodnog poslanika, Željka Ražnatovića Arkana i zamolila ga da komentariše taj talas nasilja. On joj je zapretio – ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao.

„Ne znam šta ga je toliko iznerviralo, nisam pitala za kriminalce, nego za biznismene“, napisala je Dada.

Milomir Marić: Dada je počela da piše o Arkanu kad je otišla u Erdut da napravi reportažu o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi i taj tekst je otkrivao mnogo detalja, nepoznatih, o njemu, pogotovo što je te najcrnje detalje o njemu on njoj lično ispričao.

Zbog jednog teksta objavljenog u Dugi Dadu je tužio Glavni odbor Socijalističke partije Srbije, a zatim je tužbu podneo i Borisav Jović. O tome je samo nekoliko meseci pred smrt govorila i u Utisku nedelje. Razgovaralo se o pretnjama i o strahu, a pored Dade u studiju je bio Slavko Ćuruvija, koji će biti ubijen pet godina kasnije.

Iz Utiska nedelje, 1993:

Olja Bećković: Da li vas je uplašila ta optužba?

Dada Vujasinović: Pa, ne, nije me uplašila, samo me je iznenadila.

Olja Bećković: A na osnovu čega se ne treba plašiti? Kako se ne plašite?

Dada Vujasinović: Ne znam kako to da vam objasnim, jednostavno se ne plašim. Ja mislim baš da treba jednostavno pisati o tome da bi na neki način neko probio led jer znate, tako se lako formiraju sad likovi tih nedodirljivih, znate, i onda ako niko to ne uradi, niko ne pokuša… Ja se Arkana zaista ne plašim, niti se plašim bilo koga zato što imam zaštitu samim tim što sam to napisala. Meni sad kad izađem iz studija, ako padne saksija na glavu može da se dovede to u vezu s tim.

Slavko Ćuruvija: Mnoge stvari mirišu u Srbiji na to da se sprema neko veliko spremanje kuće. Uzmite progone neistomišljenika. Mi sad već primamo preteća pisma, ja znam niz kolega, uključujući sebe, koji primamo preteća pisma. Sad, dobro, razne su varijacije tih pisama, međutim, zanimljivo je recimo jedna rečenica koja glasi ovako, a to u više pisama se pojavljuje, upravo ta rečenica, sve su različiti autori – ako stvari eskaliraju, a sigurno će eskalirati, budite sigurni, poješće vas mrak.

Posle ponoći tog 8. aprila 1994. Dada više nije odgovarala na telefonske pozive, a kada se prepodne nije pojavila ni u redakciji i njeni roditelji i kolege bili su zabrinuti. Prethodnog dana Dada je bila na poslu i s koleginicom Vesnom Mališić planirala kako će provesti sutrašnje prepodne.

Vesna Mališić: Tog 7. aprila… mi smo se obično skupljali u redakciji oko 12.00 sati, tako je bilo i tog dana, i bio je običaj da sedimo oko stola sekretarice i da pričamo. Dada je bila veoma dobro raspoložena… Dada je tog dana imala malo više vremena zato što je njen dečko, kako je rekla tada, otišao u Knin i ona ima slobodan dan i dogovarale smo se da se sutradan, 8. ujutro, vidimo na nekom otvaranju ordinacije, da posle toga, pošto je bilo lepo vreme, odemo na piće.

Vanja Bulić: Ona je bila prepodne u redakciji, bila je strašno vesela i to ona njena poza s rukama u džepovima ovako, imam bombu, znaš, predaje tekst Zoranu, pita šta je s tekstom, ima te trake, predaću tekst i tako… Iz tog ugla neverovatna mi je promena da se uveče nešto dogodi tako drastično u odnosu na to što se njoj dogodilo.

Vesna Mališić: Ona je imala neposredno pred odlazak iz redakcije jedan telefonski razgovor koji je za nju bio jako neprijatan i ja sam je pitala – šta ti je, Dado, ona kaže – ma, ništa. Ja sam tada pretpostavila da je možda to jedna od brojnih pretnji jer je Dada u to vreme živela stvarno pod stravičnim pritiskom pretnji. Nju su zvali na redakciju, zvali su je na kuću, zvali su je… ostavili su joj, koliko se sećam, i neke uginule ptice na automobil…

To veče uoči tragičnog događaja Dada je provela s dugogodišnjim prijateljem Brankom Nestorovićem. On se, prema iskazu datom policiji, toga dana dogovorio s Dadom da uveče dođe kod nje, rekao je da je još u podne, kada su se čuli telefonom, primetio da s njenim raspoloženjem nešto nije u redu.

Iz policijskog izveštaja, 22. april 1994: Oko 20.00 je otišao do nje i pozvao je interfonom, pa mu je ona, bez obzira na to što su se prethodno dogovorili da je sačeka ispred zgrade, rekla da dođe kod nje u stan. U stanu je zatekao Radislavu Vujasinović uplakanu i vidno uznemirenu, a u momentu kada je on ulazio u stan ona je vodila telefonski razgovor.

U svom iskazu Nestorović navodi da je Dada odbijala da mu otkrije razloge svog neraspoloženja. S Dadom je te večeri proveo više od četiri sata, a u izveštaju se navodi da su za to vreme popili po nekoliko pića, da je on sve vreme pokušavao da sazna zbog čega je neraspoložena, ali da je ona uporno odbijala da o tome priča. Takođe piše da su telefonom nekoliko puta zvali njeni roditelji kojima ništa nije rekla o svom raspoloženju. Nestorović navodi i da je u nekoliko mahova bilo i drugih telefonskih poziva, ali da je Dada odbijala da s bilo kim razgovara. Ipak, sudeći po rečima Milomira Marića, i on je te večeri razgovarao s Dadom, ali su njegova sećanja na njeno raspoloženje drugačija.

Milomir Marić: Tog dana je bila raspoložena. Javila mi se negde oko 20.00 ili posle. Rekla mi je da joj je došao neki prijatelj, da sede, piju, bila je i tad raspoložena. Posle ponoći ili ujutru, sad tačno se ne sećam, neko mi je javio, saznao sam da je nađena mrtva.

Do Branka Nestorovića nismo uspeli da dođemo. On nije odgovorio na nekoliko naših poruka da se javi i ispriča svoja sećanja na ta poslednja četiri sata provedana s Dadom. Prema izveštaju policije, desetak minuta posle ponoći, na Dadino insistiranje, Branko Nestorović odlazi kući.

Iz policijskog izveštaja, 22. april 1994: Prilikom odlaska Radislava je tražila od njega da joj ostavi pištolj jer se navodno plašila, ali Branko to nije učinio jer ga nije imao kod sebe, pošto mu je pištolj ostao u radnji, a verovatno joj ga ne bi ni dao, s obzirom na raspoloženje u kom je bila.

Policija je, dakle, iz ovog navoda zaključila da je Dada bila uplašena.

Gvozden Gagić: Njegova procena je bila da je to bio objektivan strah. Međutim, i on je sam zaključio, možda to nije tako detaljno opisano u izveštaju, u stvari da je taj strah povod za njeno raspoloženje, pa ne bi ga izbacila iz stana, ostavila bi ga da ostane s njom dok se ne organizuje. Nije se izjasnio ni da je pomislio tog trenutka da će učiniti nešto sa sobom, ali je sigurno bilo van pameti da očekuje napad, a da pri tom udaljava od sebe nekog ko može da joj pruži pomoć.

Dada se ujutru nije pojavila na dogovorenom sastanku s Vesnom Mališić.

Vesna Mališić: Došla sam u redakciju i nije je bilo, ceo dan smo mi tražili, pokušavali da vidimo da nije otišla kod nekoga i onda se neko setio da bi možda ustvari trebalo… u stvari, njena mama je rekla sekretarici da ključeve ima Braca Grubačić s kojim se ona zabavljala, da on ima duplikat tih ključeva i da probamo da ga nađemo.

Aleksandra Vujasinović, sestra: Moji roditelji su zvali ponovo i rekli – nemojte provaljivati vrata da biste ušli u stan, ključ je kod muškarca koji se uselio u stan da bi s njom živeo poslednjih nekoliko meseci njenog života…..

Vesna Mališić: I tada je nastala potera pošto sam ja rekla da je on u Kninu, ali smo onda ipak odlučili da probamo da nađemo sve telefone na kojima bi on mogao biti, tada nije bilo mobilnih telefona. Mi smo pronašli tri neka telefona i ja sam ih dala Zoranu Tataru i on je okrenuo njegov telefon i našao ga kod njegove bivše žene.

Aleksandra Vujasinović: Nisu mogli da ga nađu ceo dan i konačno je nađen u petak uveče, rekli su mu da je hitno i on je došao s ključevima.

Vesna Mališić: On nije bio na putu, bio je u Beogradu. Zoran je došao prvi, posle toga je došao Braca Grubačić s nekim čovekom, oni su otvorili vrata i valjda… ne znam da li su oni pozvali već… ja mislim da mi je Zoran rekao da je Braca pozvao policiju.

Pored Bratislava Grubačića, s kojim je Dada poslednjih meseci bila u emotivnoj vezi, i Zorana Tatara, fotoreportera Duge, u stan je ušao Branislav Bajat, dugogodišnji Dadin prijatelj. Uprkos našem insistiranju niko od njih o ovome nije želeo da govori pred kamerama.

Kada su ušli u stan Dada je ležala između stola i fotelje u kojoj je iskrvarila, a puška sačmarica iz koje je pucano bila je ispod njene leve noge.

Radislav Vujasinović: Posebna je priča položaj puške koja je bila složena ispod njene leve noge, ispod tela, ispod leve njene noge, složena kao da je neko složio onako baš da se uopšte recimo remen ne vidi, a to je indikativno…

Ovo je ujedno bilo i prvo zapažanje tima koji je vodio paralelnu istragu odmah nakon Dadine smrti. Mladen Lojović, vlasnik privatne detektivske agencije, nekada policijski inspektor, kog je porodica angažovala već 12. aprila, kaže da je položaj Dadinog tela veoma atipičan, kao i način na koji je po službenoj verziji izvršeno samoubistvo.

Zbog brojnih propusta u istrazi koja je prema rečima advokata Branimira Tapuškovića preuranjeno i ničim argumentovano od početka kategorično tvrdila da je u pitanju samoubilačka smrt, porodica angažuje i ekipu veštaka. Za razliku od zvanične verzije, koja kaže da je smrtonosna rana na levoj strani grudi naneta iz apsolutnog prislona, stručnjaci koje je angažovala porodica dobijaju oprečan nalaz. Usta cevi lovačke puške bila su udaljena najmanje 5-6 cm, taj nalaz dostavljen je Okružnom tužilaštvu još u decembru 1994.

Radislav Vujasinović: Mi smo dali nalaz veštaka Javnom tužilaštvu, oni su to odbili i onda smo mi kao poslednju instancu, to je van nekog prava, pokrenuli postupak pred sudom, pred Okružnim sudom u Beogradu.

Veštaci su došli do još jednog otkrića. Na fotelji na kojoj je Dada iskrvarila nađeni su i tragovi dve krvne grupe.

Radislav Vujasinović: Krvna grupa 0, to je Dadina i krvna grupa A, to je znači toga saučesnika ili izvršioca…

Mirjana Štajner, magistarka kliničke laboratorijske dijagnostike: Analize sam radila s tri različite metode, konkretno ovaj trag koji je označen kao desna strana fotelje, taj trag sam radila apsorpciono-elucionom metodom, to je jedan metod koji obuhvata dve metode gde je mogućnost greške izuzetno mala.

B92: Da li je vas ikad sud kontaktirao i tražio neke dopune mišljenja?

Mirjana Štajner: Ne, nije niko nikad, nije me nazvao.

To je još jedan od propusta policije koja prilikom uviđaja osim otisaka sa oružja iz kog je hitac ispaljen nije uzela ni tragove krvi sa fotelje u kojoj je Dada sedela nakon tog smrtonosnog hica. I to, međutim, policija ne tretira kao propust, već kao uobičajenu proceduru kada je, kako kažu, u pitanju suicid.

Gvozden Gagić: Obično se, kada su u pitanju naravno krivična dela, uzima na filter papiru, uzorak krvi zatečene na licu mesta i dostavljalo se nadležnim institucijama na utvrđivanje krvne grupe i upoređivanje krvne grupe da li pripada žrtvi ili ako se pojavi krvna grupa koja ne pripada žrtvi, indikativno da se radi o krvi izvršioca. Kada su u pitanju samoubistva i te zadesne smrti, nije pravilo da se uzima krv.

Svi pokušaji da se novim dokazima ukaže na propuste i preuranjeno zaključivanje da je reč o suicidu bili su bezuspešni. U februaru 1995. Okružno tužilaštvo u Beogradu odbilo je zahtev da se obavi superveštačenje oprečnih nalaza stručnjaka. Tek dve godine kasnije, istražni sudija Dobrivoje Gerasimović donosi rešenje o novom veštačenju, međutim, za predsednika komisije veštaka određuje obducenta Branimira Aleksandrića sa Instituta za sudsku medicinu, koji je već dao mišljenje u prvobitnom nalazu po kom je Dada sama sebi oduzela život. Zbog toga je advokat Tapušković uložio primedbu tražeći da na čelu komisije bude veštak koji do tada nije dao mišljenje. Primedba je, međutim, odbijena i veštačenje je obavljeno, ali tek tri godine kasnije, u maju 1998, ali još tri godine je bilo potrebno da taj izveštaj stigne u sud.

Obducent Branimir Aleksandrić i balističar Milan Kunjadić u prisustvu istražnog sudije Dobrivija Gerasimovića pokušali su da rekonstruišu položaj iz kog je Dada Vujasinović mogla da puca u sebe.

Tragovi Dadine krvi nađeni su na sedalnom delu fotelje i na tepihu ispod fotelje, gde je i danas vidljiva mrlja.

Ponovnim veštačenjem trebalo je uklopiti sve tragove sa lica mesta, tragove krvi i dramlija, odnosno sačme nađene u zidu i na osnovu toga  odrediti mesto sa kog je Dada navodno pucala u sebe. Trebalo je objasniti i kako se pošto je iskrvarila u fotelji našla na podu, na kom tragova krvi nije bilo.

Pojedine okolnosti nije bilo moguće ponovo ispitati jer nisu sačuvani materijalni dokazi poput olovne sačme nađene u Dadinom telu i njene odeće, na osnovu koje se još jednom moglo ispitati da li je bilo apsolutnog prislona.

Snimci sa veštačenja obavljenog  5. maja 1998:

Razgovor Nevenke Vujasinović, majke Dade Vujasinović i Branimira Aleksandrića, obducenta.

„Da li je uobičajeno da se baci odeća, da se ove dramlije… da se to skloni, da toga nema?“

„Dramlija nije bilo.“

„Da nema ništa, a slučaj nije okončan?“

„Gde nije bilo dramlija?“

„Dramlija koje su izvađene iz tela?“

„23 komada je konstatovano da je u telu bilo.“

„Kod mene u epruveti, niko ih nije tražio.“

„Kako nije traženo?“

„Ne znam jer prošlo je dosta vremena… Pazite, ne možete vi da dođete kod mene i da tražite, to može da dođe samo ovlašćeno lice, odnosno MUP, oni nisu došli i ja sad ne znam da li je to bačeno ili nije, jer se to ne čuva godinama.

„10 godina.“

Gvozden Gagić: Odeća se s telom prosleđuje Institutu za sudsku medicinu. Ona ostaje na Institutu za sudsku medicinu ili se dostavlja u depozit suda, zapravo u policiji, odeća ne završava u policiji i po pravilu Institut za sudsku medicinu je u obavezi da 10 godina čuva predmete koji se nađu na telu.

Izveštaj sa ovog veštačenja u sud je stigao tek tri godine kasnije i bio je istovetan prvom – Dada je sama sebi nanela smrtonosne povrede. Ovog puta, međutim, Okružni sud u Beogradu tražio je superveštačenje, a iz Instituta za sudsku medicinu u Novom Sadu je posle dve godine stigao zaključak da se ubistvo ipak ne može isključiti. Naredne tri godine ponovo nastupa tajac jer sud odbija da o predmetu saopšti bilo šta, čak i na zahtev poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića. I ekipa emisije B92 istražuje pokušala je od istražnog sudije Nebojše Živkovića da sazna šta se događa s predmetom, međutim, portparolka Ivana Ramić prenela je da u fazi pretkrivičnog postupka u kojoj se predmet i dalje nalazi sud ne sme ništa da saopštava. Tako javnost i dalje ostaje uskraćena za zvanične podatke o tom slučaju. Poslednja nezvanična informacija koju je u martu objavio list Politika kaže da sud namerava da uradi još jedno veštačenje i ponovo sasluša Bratislava Grubačića.

Dada Vujasinović je Bratislava Bracu Grubačića upoznala kada je kao novinarka obilazila ratišta u Kninu. On je sredinom te ratne 1993. pokrenuo bilten na engleskom jeziku VIP Daily News Report, koji i danas izlazi, a namenjen je prvenstveno stranim diplomatskim predstavništvima u Srbiji. Ubrzo pošto su se upoznali, Grubačić, koji se razvodio, preselio se kod Dade. Na ratišta su putovali zajedno. Međutim, dva dana pred tragičan događaj Grubačić je najavio Dadi da putuje u Knin i da za nju nema mesta. Takođe je rekao da to veče pred put neće prespavati kod nje, već u svojoj agenciji. Evo šta je o tome zapisano u izveštaju III odeljenja SUP-a Beograd 22. aprila 1994.

„Dana 6. aprila 1994. obavestio je Dadu da zbog posla neće doći kod nje na spavanje, već da će prespavati u agenciji, ali je tokom noći otišao i prespavao kod žene s kojom je u razvodu, prvenstveno da bi uzeo ključeve koje mu je žena otela, među njima ključ od Dadinog stana, što je i učinio. Pošto je odmah iz stana svoje žene otišao na posao, a pre toga je Dadi najavio da će otići u Knin s nekom delegacijom SAD i da za nju nema mesta, nije joj se javljao telefonom. Sedmog aprila, kada je trebalo da bude u Kninu, kako je Dadi, rekao proveo je do 23.00 na svom radnom mestu, kada mu je u posetu došla poznanica V.A. s kojom je otišao na večeru. Zadržali su se do 1.00“.

To je već 8. april, dan kada je u 1.30, prema obdukcionom nalazu, preminula Dada Vujasinović.

Iz policijskog izveštaja, 22. april 1994: Nakon toga Grubačić i V.A. su ponovo svratili u agenciju gde su bili do 3.00, pa kad ju je ispratio otišao je ponovo kod svoje supruge i prespavao.

Međutim, u spisima koje je policija poslala tužilaštvu ne postoje izjave osoba koje je Grubačić naveo kao alibi, niti je proveravan identitet V.A. s kojom je Grubačić bio te noći. Kriminalistički inspektor Gvozden Gagić još jednom nudi objašnjenje o uobičajenoj proceduri u slučaju samoubistva, ali i činjenicu da je Grubačić podvrgnut poligrafskom testiranju čime su, kako kaže, isključene mogućnosti da je namerno prikazivao pogrešno činjenično stanje.

Gvozden Gagić: Zbog čega bi se proveravao alibi nekog ko… s kim se prikupljaju informacije, znači, tek nakon prikupljenih informacija i upoređivanja tih informacija sa informacijama drugih ljudi, ako se pojavi neki osnov sumnje ili osnovana sumnja, radi se detaljno jer, ponavljam, mi nismo radili na rasvetljavanju ubistva Dade Vujasinović, već utvrđivanja činjenica i okolnosti pod kojima je ona izvršila samoubistvo.

Iz pomenutog izveštaja Gvozdena Gagića ne vidi se da je s Grubačićem razgovarao o razlozima zbog kojih je Dadi rekao da ide u Knin, a ipak je ostao u Beogradu i o tome je nije obavestio.

Gvozden Gagić: Iz tog razgovora sam ja stekao utisak, zapravo tako mi je i rečeno, da taj put zapravo nije bio ni izvestan, da je to otprilike rečeno da će biti na putu, a put nije bio izvestan, a sve je išlo ka tome da Braca Grubačić pokušava ili na drugi način uspostavlja kontakt sa svojom ženom radi možda produžetka bračne zajednice.

Međutim, Milomir Marić koji za Bratislava Grubačića kaže da je njegov najbolji prijatelj, drugačije pamti taj dan.

Milomir Marić: Tog sudbonosnog dana Dada mi je rekla da zovem Bracu da ga pitam da ipak on kod nekih stranih novinara koji odlaze na Pale sredi da nađu jedno mesto za nju, da putuje i ona s njim na Pale. Međutim, Braca mi je rekao – pa, ja sam joj rekao da ima samo jedno mesto u kolima. Kasnije se ispostavilo da nije bilo mesta ni za njega, ni on nije otputovao na Pale. On je imao te večeri velike probleme s bivšom ženom, ona je pokušavala da mu otme firmu, u toku je bila brakorazvodna parnica, Dada je trebalo da se uda za Bracu, ona je bila srećna, sanjala je taj trenutak, ali njegova bivša žena mu je pravila probleme.

Bratislav Grubačić nikada nije bio osumnjičen, ali je Dadin otac više puta javno rekao da Grubačić o svemu najviše zna. Te tvrdnje nisu međutim ušle u spise predmeta, niti u izveštaj koji je potpisao Gvozden Gagić.

Radislav Vujasinović: Roditelji su mišljenja da je njihova ćerka Vujasinović Radislava nasilno lišena života i da je posredi krivično delo ubistva, okrivljujući za to službe bezbednosti, posebno Državnu bezbednost, ali tom prilikom nisu ukazali ni na jedno lice mogućeg izvršenja krivičnog dela. To nije tačno, mi smo ukazali na mogućeg ne izvršioca nego na mogućeg organizatora toga, a kasnije se ispostavilo da je on u stvari iz Državne bezbednosti, taj Grubačić Bratislav, da je on ubačen u našu kuću…

Brojne razgovore u paralelnoj i privatnoj istrazi obavio je i Mladen Lojović, on kaže da ni te 1994. ni danas za njega nema dileme da se radi o ubistvu i da je spreman na osnovu svojih saznanja da to potvrdi i u slučaju pokretanja istrage.

Mladen Lojović: Tada smo napravili tri moguće verzije događaja od koje su dve dokazano otpale, to je Arkan koji je Dadi pretio zbog tekstova koje je napisala. Drugi je general Božidar Stevanović, koji je zbog intervjua koji je dao Dadi izgubio već gotovo sigurnu poziciju načelnika Generalštaba. Ostalo je još da se razgovara s Bratislavom Grubačićem, koji je jedini imao ključeve Dadinog stana i bio veoma bitan čovek za pružanje informacija jer je bio svakodnevno s njom. Nažalost, njega nikako nismo mogli da nađemo, nekakva sekretarica nam je govorila da je na putu, da je odsutan i slično. On jednostavno misteriozno nestaje i nikako ne dolazim u kontakt s njim. Jednostavno zaključujem da me izbegava.

Bratislav Grubačić ćutao je sedam godina, a onda je, kako prenosi dnevni list Blic, 12. jula 2001. progovorio i rekao:

„Tog 9. aprila bilo je već kasno, u stan sam ušao s tri njena prijatelja, zatekli smo je mrtvu. Pravo da vam kažem, nisam ni pratio šta je Dada pisala, znao sam samo površno“.

Grubačić je rekao i kako je Dada dva puta pre toga pokušala samoubistvo, da je u drugom pokušaju popila bočicu tableta za spavanje, da ju je on spasao i da je išla kod psihijatra na kliniku Laza Lazarević. Zorka Popović, kojoj se Dada u februaru 1994. obratila zbog izvesnih neuroloških poremećaja objašnjava da je veoma iznenađena što neko godinama pokušava da taj slučaj sakrije iza psihijatrije.

Zorka Popović, neuropsihijatrica dnevne bolnice Laza Lazarević: Dada Vujasinović nije došla kod mene nakon pokušaja suicida, ona je došla kod mene iz sasvim drugih razloga koji su bili čisto medicinske prirode i ponavljam, ne psihijatrijske. Poslali su je naši zajednički prijatelji da bi se što pre uradile neke analize koje su bile potrebne, rezultati analiza su bili uredni i posle toga nije bilo potrebe ni za kakvo drugo lečenje ni dolazak kod mene.

I u izveštaju Gvozdena Gagića akcenat je stavljen na problem koji je Dada navodno imala s tabletama za umirenje. On se pominje u gotovo svim izjavama tada saslušanih osoba, pa i u iskazu Vesne Mališić koja je Dadu i povezala sa Zorkom Popović.

Vesna Mališić: Dada Vujasinović je imala migrene, to sam ja rekla inspektoru Gagiću koji je razgovarao dugo s nama u redakciji, ona je patila od migrena i ona je stalno po džepovima imala analgetike. Ona je tog februara došla kod mene i rekla da je….petljala je jezikom i ja sam rekla – Dado, šta si to popila, a ona je rekla – imam užasne migrene, pila sam svašta za glavobolju i ja kažem – ti imaš neki neurološki ispad, ja ću da te odvedem kod moje prijateljice da razgovaraš s njom, to nije dobro, ti si pod stalnim stresom, i to je bio razlog zašto je ona otišla.

Zorka Popović: Dada Vujasinović nije bila moj pacijent, niti pacijent ove ustanove. O razlozima koji su prethodili njenim posetama meni, naravno, koji su prethodili tom tragičnom događaju, a nisu bili psihijatrijske prirode, trebalo bi da potražite odgovor od onih koji su upućivali i vaše ranije kolege tokom niza godina na mene i na ovu ustanovu i o kojima bi oni verovatno nešto znali, a ja o tome ne bih mogla da kažem ništa.

Mladen Lojović smatra da ceo policijski izveštaj konstruiše priču u pravcu Dadine sklonosti suicidu. Gvozden Gagić međutim objašnjava da je sve informacije koje je plasirao u izveštaju dobio od Dadi bliskih osoba s kojima je razgovarao, ali i potvrđuje da je informacija o letalnoj dozi tableta koju je Dada navodno popila dva meseca pre smrti u suštini neproveriva.

Gvozden Gagić: Pa, tu činjenicu niko sem nje faktički ne može ni da kaže, s obzirom na to da je ona pošto je konzumirala te tablete nije tražila odmah i neposredno lekarsku pomoć, već naknadno, sem nje zapravo niko nije mogao ni da zna koliko je tableta popila.

Objašnjenje Bratislava Grubačića i odgovore na mnoga otvorena pitanja nećemo čuti jer je posle više razgovora s nama ipak odbio da govori. Objasnio nam je da ne želi da bude druga strana u toj priči i da je njemu najviše od svih stalo da se slučaj rasvetli. Slično je rekao i 2003. za emisiju Katarza Radija B92.

Bratislav Grubačić: Iskren da budem, ja ne znam šta je zapravo tema povodom otkrivanja toga šta se dogodilo s Dadom Vujasinović. Ono što je meni vrlo neprijatno sve ove godine, pošto se ta afera ponavlja svake godine, otprilike kada je godišnjica njene smrti, počinjem da dobijam utisak da se sve više raspravlja o tome da li sam ja kriv za njeno ubistvo. Koliko ja znam i ta istraga je završena konstatacijom da nema novih elemenata da bi se bilo šta drugo zaključilo osim onog što se zaključilo u prvoj istrazi, a to je da se radi o samoubistvu. Ja zapravo u celoj toj stvari imam poverenje u to što rade policijski i sudski organi.

A policijski organi su, kako saznajemo, tokom akcije Sablja bili na tragu da otkriju kako je stradala Dada Vujasinović. Vladimir Popović, šef Biroa za komunikacije u vladi Zorana Đinđića otkriva za emisiju B92 istražuje da je tokom Sablje moglo ne samo da se reši ubistvo, već da se otkriju organizatori i naručioci tog zločina koji su, kako kaže, nedvosmisleno pripadnici švercerskog lobija, pre svega oružja iz redova KOS-a i DB-a.

Vladimir Popović: Odmah po otkrivanju slučaja Stambolić počet je rad i na ostalim, između ostalih na slučaju ubistva novinarke Dade Vujasinović. Znam da je dobro krenulo, čak je neko od privedenih policiji ispričao da je samoubistvo Dade Vujasinović podmetnuo DB, ali kao i ostali slučajevi ubrzo je zatvoren. Možda je razlog bio u tome što je glavni svedok tog ubistva Bratislav Grubačić odmah po počinjanju istrage pobegao iz zemlje, čak tvrdio da će tražiti politički azil. Zloupotrebljavajući diplomatske veze počeo je preko njih da vrši pritisak da se istraga obustavi, tvrdio je da policija zloupotrebljava to ubistvo da bi mu se svetili zbog toga što je kritikovao i napadao vladu Zorana Đinđića, što je naravno bila laž.

Popović dalje kaže da je Grubačić bio blizak s Momirom Gavrilovićem, ubijenim radnikom DB-a, koji je, prema Popovićevim tvrdnjama, prvi ušao u stan nakon Dadine smrti, podmetao dokaze i uzeo kasete i fascikle. Na opasku B92 da je verovatno svestan težine izrečenog, Popović odgovara da sve što je izgovorio znaju svi istražni organi već godinama.

Vladimir Popović: Nažalost, to su najčešće operativna saznanja, nedovoljna za sudski postupak. Mnoge materijalne činjenice su uništene, retki preživeli svedoci neće da govore ili zbog toga što se međusobno štite ili zato što se plaše. Ipak, taj će slučaj biti kad-tad rešen.

Kako Grubačić nije hteo da govori za B92 ostaćemo uskraćeni za njegovu verziju događaja, a njegov prijatelj Milomir Marić tvrdi da je Grubačiću sve namešteno.

Milomir Marić: Ja sam upoznao Dadu Vujasinović s Bracom Grubačićem. Braca Grubačić je moj prijatelj. Pričala mi je da je veoma srećna s Bracom, on je bio nežan prema njoj. Svaka nova vlast koja je dolazila, koja je obnavljala taj slučaj… obično se to dešavalo kad bi Braca nešto uradio što nije bilo po volji vlasti, i oni su stalno njega… nikako nisu hteli da zaključe taj slučaj, da utvrde to, nego su ga držali i makar kroz novine optuživali za to.

Vladimir Popović za B92 otkriva i da je jedan član vlade Zorana Đinđića tvrdio da zna ko su ubice Dade Vujasinović.

Vladimir Popović: Video sam se s Momčilom Perišićem dan pošto ga je zbog navodne špijunaže protivzakonito uhapsila vojna služba bezbednosti Ace Tomića. Tada mi je onako ogorčen rekao – znam ja ko stoji iza ovoga, ološi i ubice, isti oni koji su i Dadu ubili, pa prikazali da je samoubistvo, aludirajući na isprepletanost KOS-a i DB-a. Dve godine kasnije u prisustvu Vladana Batića sam ga molio da izađe u javnost i kaže ko su ubice, ali je on rekao da se boji i da će razmisliti.

Vladan Batić potvrdio je za B92 istražuje da je prisustvovao tom razgovoru i da je Perišiću rekao da je njegova obaveza, ako nešto zna, da to i kaže, ali da je on to odbio.

Vanja Bulić: Perišić mi je to rekao u intervjuu u kom je decidirano rekao, taj intervju je objavljen u Dugi negde 2001, da je Dada Vujasinović ubijena, to je on decidirano rekao. Mislim da bi bilo dobro da kaže i u kameru.

Momčilo Perišić trenutno na slobodi čeka početak suđenja pred Haškim tribunalom, ali kontakt s njim nismo uspeli da uspostavimo. Postavljenje Perišića za načelnika Generalštaba bio je razlog zbog kog je Dada bila izložena ozbiljnim pretnjama.

Vanja Bulić: Ona je uradila ona dva čuvena intervjua koja su se pojavila jedan za drugim za 10 dana, jedan intervju s Mikom Stevanovićem, prvim čovekom RV i PVO, i s Perišićem. Ra dva intervjua su odredila ko će biti načelnik Generalštaba.

Milomir Marić: Mnogi piloti, oficiri iz grupe Mike Stevanovića, su brzo penzionisani, oni su pretili Dadi da im je upropastila život, da ih je unesrećila. Posle Dadine smrti ja sam dobio pismo od supruge generala Stevanovića, to je napisano rukopisom i pisalo je ovako – ona je mrtva, ti si sledeći.

Neobično je da se posle svih navedenih činjenica o pretnjama koje su stizale do Dade policija njima nije bavila. Osim u delu u kom se prenose zapažanja i saznanja Dadinih roditelja u policijskom izveštaju koji je potpisao Gvozden Gagić ne vidi se da su pretnje uopšte bile tema razgovora s bilo kojom od sedam ispitanih osoba.

Gvozden Gagić: Direktnih i konkretnih pretnji i ukaza na određena lica da su njoj direktno i konkretno pretila nije bilo tada, ni kasnije, koliko me je obavestio tužilac.

Zbog svih navedenih činjenica i propusta učinjenih u istrazi malo je onih koji veruju da je Dada digla ruku na sebe.

Vanja Bulić: Zbog onoga kako sam je poznavao i kako želim da je zapamtim, veselu i hrabru, bliži sam drugoj verziji, da je ipak ubijena, ali ja ne mogu ništa da dokažem…

Vesna Mališić: Njoj je pretila opasnost sa svih strana i u tom smislu, tog dana kad se ona nije pojavila svi smo mi pomislili – njoj se nešto dogodilo, ali moram da kažem da nikom nije palo na pamet da je ona izvršila samoubistvo.

Bomba na prozoru Dejana Anastasijevića i smrtonosni hici u novinare jesu proizvod političke klime u kojoj se javni pozivi na linč i političko nasilje ne kažnjavaju. Prema podacima Inicijative mladih, samo od oktobra 2006. do marta ove godine dogodilo se 117 politički motivisanih napada, od toga 20 je bilo na medije. U 35 slučajeva počinioci su poznati, ali niko od njih nije odgovarao.

Vesna Mališić: Dada je sigurno prva žrtva od svih novinara… prva žrtva istine, a toliko odugovlačenje meni kao novinaru stvara sumnju da tu nisu čista posla i da se verovatno neki ljudi u čitavoj toj priči štite.

Policija i sud moraju da imenuju i kazne nasilnike, bilo da se oni koriste vatrenim i hladnim oružjem, bilo da za napad koriste neko drugo oruđe. Onaj ko to ne čini postaje saučesnik.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović