ULOGA ERNESTA BAUERA

Dr Ernest Bauer je bio visoko rangirani pripadnik Nemačke obaveštajne službe BND. Taj rodjeni Zagrebčanin vratio se tek 1994. u svoj Zagreb, posle skoro pola veka izgnanstva. On je špijun, ali i doktor filozofije i političkih nauka, još pre Drugog svetskog rata intelektualac NDH, portparol dr Ante Pavelića i konzul Nezavisne države Hrvatske. O svom špijunskom životu Bauer je govorio zagrebačkim novinarima :

-Na putu prema Pragu, gde je trebalo da budem veleposednik u Salcburgu, zatekla me „pobeda saveznika“, bilo je to u maju 1945. godine. Ostali smo u Salcburgu, tamo su ubrzo stigli Amerikanci. Skrivao sam se kod nekih ljudi, a jedno vreme sam bio i u logoru. U logoru sam bio i one fatalne noći kad se pojavila „Crna maska“. To je bio jedan od naših bližih saradnika koji se stavio u službu Amerikanaca. Tako je stradao Zdenko Blažeković, zapovednik Ustaške mladeži, M. Ozanić i mnogi drugi. Ja sam imao sreću da me nije prepoznao. Kasnije su me pronašli Englezi i odveli su me u jedan logor gde me ispitivala tzv. Jugoslovenska komisija za ratne zločince. Ispitivali su me, ali se nikako nismo „razumeli“! Oni su me Englezi povuklu u nemačku državnu službu. Ponudjeno mi je državno nameštenje i čin koji po prilici odgovara činu majora. Ko to ne bi prihvatio. Ja sam morao misliti i na prehranjivanje svoje petočlane porodice.

Tako sam počeo da radim za nemačku tajnu službu. Kasnije sam otkrio da je to bila BND, jer oni su, naravno, nastupili pod drugim imenom. U toj službi sam dosta napredovao, došao sam do čina pukovnika. Postoje klase od 1 do 12, 1 je najviša, 12 najniža. Ja sam bio jedan! Osim toga postoji jedna druga skala za tzv. izvanredne službe, specijalne službe, a ta je išla do samih vrhova. Tamo sam radio sve do mirovine. Za BND sam radio sve, jedino me nisu koristili za pitanja u vezi s domovinom, jer misle da onda izostaje objektivnost. Služba BND je bila sastavljena od tri odseka. Jedan je sakupljao vesti, drugi ih je klasifikovao, a treći ocenjivao i slao dalje. Ja sam bio prvo u tom aktivnom odseku koji je bio čisto analitički, gde bi se recimo svakog dana napravilo stanje u kojem se Jugoslavija nalazila. To je svakog dana moralo biti prosledjeno na odredjena mesta. Do informacija se dolazilo na razne načine, javni izvori, novine i razni drugi pouzdani i nepouzdani izvori.

Ja sam čitavo vreme bio aktivan u radu i organizovanju naše emigracije. Hrvati koje sam poznavao znali su gde radim, posebno oni iz „Hrvatskog narodnog veća“. Tu prvenstveno mislim na dr Branka Jelića, njegova brata i još neke. Znali su mi reći da je bolje da sam ja tamo nego neko drugi. Puno Hrvata ih je odlazilo u Nemačku i dalje, u druge države. Mnogi su otišli u Južnu Ameriku. Poglavnik dr Ante Pavelić je jednostavno pobegao u Ameriku, ostavivši i narod i vojsku! Unatoč svemu, ja sam s njegovom porodicom i danas dobar i oni me smatraju poverljivom osobom, dobar sam s poglavnikovim zetom Srećkom Pšeničnikom.

Vodio sam računa da me Udba ne pronadje, pa sam se preselio na jedno selo u okolini Minhena. No, bio sam otkriven, otkrio me zagrebački „Start“ i objavio o meni jednu celu seriju članaka. Tekstove o meni je napisao Miroslav Lazanjski, nikad me nije video, nikad nije sa mnom razgovarao, sve je napisao koristeći se Udbinom arhivom. Puno toga su znali o meni, mojoj porodici, ali je bilo i velikih rupa, praznina, bilo je i puno toga što nisu znali o meni. Znali su puno o mojoj porodici, čak su znali i kad su se moji sinovi rodili. U kraću posetu Hrvatskoj došao sam tek 1990. godine bez straha od Udbe. Dolazak u Hrvatsku mi je omogućio Josip Manolić. Poznavali smo se „po službenoj dužnosti“ jer je BND jedno vreme bio u vrlo dobrim odnosima s Udbom. I Ivan Stevo Krajačić imao je stalne „poslovne“ kontakte s nemačkom Saveznom obaveštajnom službom?

Jedan od Krajačićevih kadrova za saradnju sa BND, tvrdi diplomata Milan Trešnjić, bio je i Budimir Leka Lončar, diplomatski obaveštajac i ministar spoljnih poslova SFRJ. Njemu je bila namenjena uloga kurira izmedju Josipa Broza i Vilija Branta u vreme stvaranja „brionske formule za podelu ratne štete“. Da je to tačno govorio je svojevremeno i Egon Bar, pomoćnik Vilija Branta, nemački Kisindžer, čovek koji je imao ne samo diplomatski već i obaveštajni zadatak da spaja političke interese Bona i Moskve, BND-a i KGB-a prvo oko ujedinjavanja Nemačke, a potom i oko Hrvatske i Jugoslavije. Bar čak smatra da su te veze, koje potiču još iz 1969. godine, kada je Vili Brant napisao pismo sovjetskom premijeru Kosiginu i zamolio ga za saradnju preko KGB-a, baš zato bile sigurne i pouzdane. Onda kada je trebalo Bar je lično odlazio u Moskvu i sastajao se sa visokim oficirima Komiteta gosudarstvene bezopasnosti, koji su, nekoliko godina kasnije postali i generali sovjetske tajne službe. Egon Bar je, kako se jednom pohvalio Milomiru Mariću, imao čast da ga lično Leonid Brežnjev uvede u Kremlj. Istorija je pokazala da su Bon i Moskva, odnosno BND i KGB svoj posao dobro obavili. Nemačka se ujedinila, a Jugoslavija se raspala. A nemački saveznici Hrvatska i Slovenija su dobile svoje države.

Onako kako je saradjivala sa Hrvatskom nemačka tajna služba je „pokrivala“ i Sloveniju, prvo preko njene emigracije, a potom direktno preko nacionalnih lidera koji su planirali odvajanja od SFRJ. Glavna veza u emigraciji za BND bio je Jože Pučnik, bivši komunista koji je 1958. zbog „udruživanja protiv naroda“ u Ljubljani osudjen na deset godina robije. I posle izlaska na slobodu dr Pučnik je nastavio svoj nacionalistički rad, pa je i 1964. dobio još dve godine zatvora. Rodjen je 1933. u Slovenskoj Bistrici, završio je gimnaziju u Mariboru, a studije filozofije, i potom književnosti u Ljubljani. Emigrirao je krajem šezdesetih u Nemačku, gde je dobio politički azil i posao univerzitetskog profesora u Linbergu. Aktivno se družio sa Hansom Peterom Rulmanom, kog je snabdevao podacima o političkim zbivanjima i tadašnjim liderima u Sloveniji. Kada se 1989. godine vratio u Ljubljanu profesor Pučnik se odmah angažovao kao zastupnik DEMOS-a na političkom preuredjenju i odvajanju dežele od Jugoslavije. Dr Petar Knežević i Milovan Drecun, autori studije o špijunima koji su potresali Jugoslaviju, na osnovu podataka KOS-a JNA tvrde da je i Lojze Peterle, takodje, kao nemački profesor, ali i nemački zet radio za BND. On i Jozef Pučnik bili su specijalni ljubljanski emisari za tajne pregovore sa Nemcima. Kako je dobro završio posao, na prvim višestranačkim izborima u Sloveniji profesor Lojze Peterle je dobio nagradu od Milana Kučana, koji ga je postavio sa premijera Slovenije.

Uticaj BND-a bio je jak i na novu slovenačku tajnu policiju VIS, u kojoj je bilo dosta ljudi iz bivše SDB, pa je Milan Kučan odlučio da za šefa postavi anonimnog čoveka Mihu Brejca. U svojim memoarima, Brejc, medjutim, objašnjava šta se sve dešavalo u obaveštajnim strukturama dežele :

– Pre mog dolaska u SDB Igor Bavčar je sam pokušao da izvede nekoliko korenitih mera u SDB-u. Nije baš ništa pokušao u rukavicama, nego baš onako sekirom po sredini. U SDB-u je najbolje odjeknulo njegovo pismo, koje je napisao 27. juna 1990. tadašnjem načelniku SDB-a Stefanu Tepešu i u kojem je zahtevao da Tepeš do 2. jula 1990. pripremi odgovarajuće odredbe kojima se svim radnicima SDB-a, osim IV odeljenja, oduzimaju policijska ovlašćenja i službeno oružje. Bavčar je u tom pismu dalje zahtevao da SDB mora da sve naoružanje preda u skladište RSUP-a i da preda prostorije koje ima u stanicama i u odeljenjima milicije, da se čitav rezervni sastav SDB-a prerasporedi u rezervu milicije, da uprava popiše SDB-u sva tehnička sredstva, pokretna i nekretnine. A da posebna komisija, sastavljena od predstavnika drugih uprava RSUP-a, tu opremu i prostorije delom preraspodeli za upotrebu ostalim delovima RSUP-a Slovenije. To pismo je Tepeš preuzeo kod dežurnog milicajca na ulazu zgrade u stefanovoj ulici u 19 časova, a sat kasnije već je bio sastanak užeg kolegijuma SDB-a, na kome je Tepeš najavio svoju ostavku. Pismo je bilo poslato i načelniku Saveznog SDB-a Zdravku Mustaču, saveznom sekretaru za unutrašnje poslove Petru Gračaninu, njegovom zameniku Ivanu Erženu i Borisu Zoreu u Saveznom SDB-u. Osim Tepeševe ostavke i dalje pasivizacije SDB-a ništa se nije promenilo.

Kad sam preuzeo VIS vec pre agresije na Sloveniju, uspostavio sam neposrednu saradnju sa tajnim službama Hrvatske, Italije, Nemačke i Austrije. Iz razgovora sa Italijanima, Nemcima i Austrijancima saznao sam da tajne službe u Evropi i svetu sve više saradjuju i pomažu, naročito u borbi protiv terorizma i drugim pojavama nasilnog rušenje ustavnog uredjenja države. Šefovi kontraobaveštajnih službi država evropske dvanaestorice se čak redovno susreću i dogovaraju o zajedničkim akcijama. Interesovanje za zajedničko delovanje tih službi zasnivalo se na spoznaji da ni jedna pojedina služba više nije bila sposobna da dovoljno brzo raspoznaje sve promene u brzomenjajućoj političkoj mapi Istočne Evrope i Balkana, kao i aktivnosti ciljnih grupa. Dr Alfred Ajnvag iz Nemačke pomenuo je da su u arhivama Stazija našli 200 kilometara filmova i na desetine kilometara papirnih dokumenata, na kojima su bili podaci o šest miliona Nemaca i 400 do 500 hiljada saradnika. Prema arhivama tajne službe u Nemačkoj su imali isti stav kao i kod nas u tajnoj službi VIS. Samo žrtve mogu da pogledaju svoj dosije i samo je odredjenim javnim ličnostima dozvoljen pristup delu tog materijala. Objavljivanje imena i prezimena je stvar štampe, a ne službeni stav.

U Sloveniji, čije je rukovodstvo, od predsednika Milana Kučana do vojnog ministra Janeza Janše, dugo patilo od sindroma beogradske Udbe, proces formiranja tajnih službi tekao je dosta burno. Prvo je po nalogu predsednika Milana Kučana stari SDB raspušten i umesto njega formirana je pri policiji Varnostna informativna služba – VIS. Njen prvi načelnik bio je totalni amater, profesor Miha Bajc. U Ministarstvu odbrane, medjutim, osnovana je Vojna obaveštajna služba – VOMO, takodje, pod kontrolom Milana Kučana, odnosno dežele. Po direktivi Janeza Janše kao pandam ovim agenturama stvorena je SOVA, civilna obaveštajna služba, kojom rukovodi Drago Fers. Kako je to izgledalo posvedočio je bivši kontraobaveštajac Roman Ljeljak :

– Radio sam na osnivanju slovenačke tajne službe. Ja sam bio u tajnoj bezbednosnoj službi, i radio sam u Sloveniji sa jedinicama. Imao sam zadatak da štitim jedinice od spoljašnjeg neprijatelja, unutrašnjeg neprijatelja ekstremne emigracije. Na jednom tajnom sastanku tadašnjeg Predsedništva Jugoslavije bilo je zaključeno da se u Sloveniji vodi specijalni rat, i da tim ratom diriguje američka CIA, preko italijanske obaveštajne službe SISMI, uticajem na omladinsku organizaciju u Sloveniji i da ta omladinska organizacija Slovenije ima zadatak da razbije Jugoslaviju. Ja sam tada imao zadatak da radim na tome. To se zvalo „Operativna akcija Mladost“. Tako je bila šifra toj tajnoj vojnoj akciji na kojoj sam ja radio. Tada Slovenija nije bila pripremljena za bilo kakvu akciju odvajanja od SFRJ. Kada je došlo do odvajanja Slovenija je tada već uživala relativno veliku zaštitu u Evropi i svetu. Mislim da je tada za vojsku bio mudar potez što se odlučila na povlačenje. Za mene se, medjutim, to preokrenulo, ja sam bio tri meseca zatvoren u onom poznatom slučaju „Janša i drugi“. Optužba je bila da sam zloupotrebljavao metode rada tajnih službi. To je tajno prisluškivanje, tajni pretres stana… Javnost je bila isključena iz tog procesa i ja sam bio osudjen na 14 meseci zatvora. Mislim da su me stavili u zatvor čisto da bi se zaštitili. Posle su me pustili na slobodu, Predsedništvo Slovenije i Janez Stanovnik.

I Roman Leljak, danas poznati slovenački biznismen, čovek koji sa svoja tri preduzeća važi za jednog od najbogatijih Slovenaca, bio je svojevremeno dvostruki, i srpski, i slovenački špijun. Rodjen u Celju 1964. Tamo je završio osnovnu školu a onda nastavio školovanje u srednjoj vojnoj školi u Sarajevu a potom u vojnoj školi na Banjici u Beogradu. U Ljubljani je započeo vojnu karijeru kao podoficir, a i nastavio studijama novinarstva na Fakultetu političkih nauka. Krajem osamdesetih, kako se to dešavalo sa poslednjim generacijama jugoslovenskih inspektora bezbednosti i Leljak izašao iz te službe i postao novinar slovenačke „Mladine“. Kasnije sam osnovao svoje preduzeće. I tako, jednom prilikom kada je 1995. kao biznismen opet došao u Beograd, ispovedao se novinarima magazina „Intervju“ :

– Za vreme onih dogadjaja u Sloveniji ja sam bio u samom vrhu i bio sam na strani Slovenije. Jedno vreme sam radio u Ministarstvu za odbranu, odnosno u KOS-u. Mi smo imali tri osnovna zadatka: otkrivanje delovanja unutrašnjeg neprijatelja, zatim nacionalizmi i ekstremna emigracija, i strane obaveštajne službe. Dosta smo govorili o tim ekstremnim emigracijama, mada evo sada svi ti političari koji su bili vani po svim republikama su vodje stranaka, ili predsednici kao Franjo Tudjman, na primer. Ja sam u jednoj svojoj knjizi govorio o tome kako smo Tudjmana obradjivali kao čoveka koji ekstremno deluje protiv Jugoslavije i deluje na razbijanju Jugoslavije. On je tad živeo vani, mi smo ga obradjivali, tražili njegove saradnike i tako… a on je posle tri-četiri godine postao predsednik Hrvatske. Nešto slično je bilo i sa Vukom Draškovićem kad je radio van…Što se tiče stranih obaveštajnih službi, naš rad na njima značio je suprotstaviti im se. To su razne službe – CIA, SISMI, nemačke službe i tako dalje. Svaka država ima bar pet-šest takvih službi. Upotrebljavali smo različite metode. To su bili razni razgovori, prisluškivanja telefonom, tajni pretresi i tako…

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović