Imate problem? Otpustio vas je neki novi politički hoštapler – pardon tajkun bre, bez otpremnine, bez isplate zaostalih zarada i bez uplate poreza i doprinosa. Deca vam gladuju ali vi nećete da uzmete pravdu u svoje ruke. Verujete u pravnu državu. Obratili ste se lokalnim ispostavama državnih institucija. Protiv vašeg „Poslodavca“ podneli ste prijave policiji,tužilaštvu, poreskoj upravi, inspekciji rada. Predali ste i tužbu sudu. Svima ste prilaganjem pisanih isprava (ugovori o autorskim delima sa penzionerima, rodbinom i prijateljima direktora, inspekcijski nalozi za redovnu isplatu zarada zaposlenima i uplatu poreza i doprinosa, platne liste u kojima stoji da su vam krediti, porezi i doprinosi odbijeni, potvrda PIO da vam od imenovanja novog poslodavca nije uplaćivan doprinos za penziju, itd.) dokumentovali da je vaš „Poslodavac“ jedna prevejana bitanga, lopov, secikeza. Jedino niste naveli da je član, funkcioner i sponzor stranke za koju ste glasali na poslednjim izborima jer su vam njeni čelnici obećali da vas neće snaći to što vas je snašlo. Obećali su vam Evropske integracije, povećanje zaposlenosti i standarda, raskidanje sprege politike, kriminala i pravosuđa.

Iz razgovora sa službenim licima lokalnih državnih institucija zaključujete da će vaš „poslodavc“ načisto nadrljati zbog podnetih prijava, jer samo utaja poreza je veliki finansijski prekršaj. Jedino morate da se strpite dok se sprovedu procesne radnje jer takav je zakon. I najgori kriminalac ima pravo na odbranu.

I državni pretstavnici se odmah sutradan ili par dana kasnije bacaju na posao (niste vi jedini koji traži pravdu)

Kod vašeg bivšeg poslodavca u renoviranoj kancelariji nova sekretarica dočekuje čitav tim pravnih eksperata iz navedenih lokalnih državnih institucija. Najebaće direktor 100 %. Zgodna mlada sekretarica im priređuje prijem kako i dolikuje ugledu i njene i njihovih firmi. Tu su kafa, sokovi, pićence po želji a iz obližnjeg privatnog restorana stiže nešto i na čačkalicu. Dok čekaju prijem kod standardno zauzetog direktora, sekretarica im objašnjava da je novi direktor najbolji čovek koga ona poznaje. Neverovatno je pametan, stručan, vaspitan, kulturan – ma duša od čoveka. Ali propašće čovek zbog prijava neradnika koje je morao da otpusti zato što su ga lažno prijavljivali da krši zakon. Kao da direktor namerno nije hteo da im isplaćuje zarade i plaća poreze i doprinose državi, ali nije bilo para, jer niko od tih „tužibaba“ ne pita koliko je koštalo renoviranje kancelarija, klimatizacija, službena putovanja radi ugovaranja poslova za firmu, honorari za ugovore o delu za razvoj novih poslovnih aranžmana, kompjuterska oprema, kancelarijski materjal, sredstva za higijenu itd. (u td. spada valjda i Fond za reprezentaciju bez koga bi bio ugrožen imidž firme).

U međuvremenu, direktor je završio važne poslovne razgovore. Upravo je objašnjavao nekim drugovima „odozgo“ da mora da primi lokalne državne predstavnike kojima su ga prijavili neki otpušteni neradnici, koje je morao da otpusti radi racionalizacije poslovanja i da zbog takvih do sada nije mogao da plaća poreze i doprinose državi, te ih moli da urgiraju gore kod nadležnih da mu se to ne uzima kao nameran prekršaj zakona. Drugovi „odozgo“ su mu obećali da će učiniti sve što mogu, uz napomenu da ne brine zbog toga, jer i drugi ne plaćaju poreze i doprinose, pa nisu kažnjeni zbog toga. A što se tiče otpuštanja neradnika dobio je podršku, jer država po nalogu MMF-a mora da smanji javnu potrošnju oslobađanjem od viška zaposlenih, a pošto nema para za otpremnine prvo treba otpustiti neradnike i prekršioce radne discipline. Naravno, ko su neradnici, prekršioci radne discipline i višak radne snage odlučuje „poslodavac“ Ko bi drugi?.

Lokalne državne predstavnike direktor prima pojedinačno. Za svakog od njih ima već spremljene pisane izjave u kojima se daje objašnjenje da firma loše posluje zbog nasleđenih problema iz prethodnog perioda (sankcije Ujedinjenih nacija). Za lakše razumevanje direktorove izjave uz izjavu ide i prezent. To je mali znak pažnje i priznanja za vaš delikatan rad u službi – objašnjava im direktor.

Nakon obavljenih procesnih radnji lokalni državni predstavnici vas obaveštavaju da su obavili inspekcijske uviđaje ali da nisu mogli da utvrde nikakav zakonski prekršaj „poslodavca“ prema vama te vam daju pravnu pouku da se za zaštitu svojih prava obratite sudu, a ukoliko niste zadovoljni njihovim rešenjem, možete u ostavljenom roku uložiti žalbu resornom ministarstvu Vlade.

Šta da radite? Nemate mnogo izbora. Ili da odustanete ili da sledite pravne pouke. Deca gladna, posla nema, socijalnu pomoć vam ne daju jer imate auto, doduše kršotina stara preko 20  godina, ali kod njih se vodi da je auto i po njihovim kriterijumima niste socijalno ugroženi. Odlučujete da pišete žalbe nadležnim ministarstvima. Uz žalbe morate i njima da prilažete sve kopije pisanih isprava kojima potkrepljujete svoje navode o nepravdi. Nemate para da deci kupite hranu ali za kopiranje dokumentacije morate imati. Srećom, poznajete nekog u nekoj firmi ko će vam to krišom uraditi o trošku te firme, da niko ne sazna. Naravno, vaš poznanik iz te firme rizikuje da zbog vas izgubi radno mesto, a vi niste toliki skot da ga ne častite bar sa čokoladom za decu. Uz takav vaš postupak grize vas savest: „Majku mu, za njegovu decu imam za čokoladu a svojoj nemam ni hleb da kupim“. Ali odmah trezveno rezonujete: „Šta da radim, mora se tako. Ne može se do pravde besplatno. Moja deca neka se strpe dok naplatim šta mi duguju“.

U međuvremenu, pošto ste se u zakonskom roku obratili sudu za zaštitu prava stiže vam sudski poziv sa zakazanim terminom. Šta sad da se radi? Treba vam advokat, to košta mnogo a vi ste švorc, nemate nikakav izvor prihoda, poznanici i familija su počeli da vas izbegavaju, nemate od koga više da zajmite jer se već pročulo da ste ostali bez posla. Ali srećom, slučajno, saznajete da ima advokata koji rade „na poček“ – plaćate doduše 20 % više ali tek po pravosnažnosti presude. Razmišljate: „Super, ne moram da odustajem od zahteva za pravdu, dobro sam to rešio“. Sad samo se treba strpiti. Ali u kući deca i žena ne misle tako. Prebacuju vam što ste se kačili sa direktorom kao „šut sa rogatim“. „Zašto se nisi i ti učlanio u njegovu stranku pa da te Bog vidi“. Uzalud objašnjavate da vam „obraz“ ne dozvoljava da budete lopuža i hoštapler, oni to neće da razumeju: „Zar ti budalo jedna ne vidiš da taj i taj nisu imali zašta pas da ih uhvati, a od kako su postali partijski funkcioneri vladajuće koalicije sada imaju po nekoliko stanova, nova kola, idu na godišnji odmor, deca im studiraju na stranu, a mi nesrećo naša trošimo poslednje zalihe hrane iz zamrzivača“. Šta reći na to? Izlazite iz kuće i besciljno lutate i počinju da vas opsedaju svakakve lude misli. Ipak, stišavate strasti, uzdržavate se od uzimanja pravde u svoje ruke. Tešite se: „pravda je spora ali dostižna“.

U međuvremenu advokat vas podseća da uskoro imate suđenje. Razmišljate: „eto krenulo je po zakonu, radni spor mora da se pravosnažno okonča za 6 meseci“.

Na prvom ročištu pred sudom ispostavlja se da zastupnik vaše tužene firme nije došao, a sudija nema pouzdane podatke da mu je ispravno uručen sudski poziv, pa se ročište odlaže za dva meseca. Razmišljate: „zašto za dva meseca, ali briga vas, spor mora da se okonča za 6 meseci“. Treba samo da se strpite. Kući objašnjavate: „iz firme vrdaju da se pojave jer su svesni da će izgubiti spor koji mora da se okonča u našu korist za šest meseci“. Umesto razumevanja žena vam nariče: „Kuku nama, nesrećo jedna šta ćemo jesti za to vreme?“ Vi kao glava porodice i čovek sa verom u pravdu mirno odgovarate: „De ne brinite. ima Boga“. Da li vas je Bog čuo ili je sreća u pitanju, ali setili ste se da ste svojevremeno nekom pozajmili neki novac koji vam nije vratio pa ste tada digli ruke od toga. Sa malo nade odlazite kod dotičnog a on – gle čuda – vraća vam pozajmljeno kao pošteni dužnik i to sa kamatom, uz objašnjenje: „Hvala ti brate, da nije bilo tebe ja ne bih preživeo“. Razmišljate: „eto, ima Boga, biće i pravde“.

Na sledećem sudskom ročištu prisutni su svi sem sudskih porotnika (neki dokoni ali zaboravni penzioneri, poznanici predsednika suda), pa sudija mora da odloži suđenje za još mesec dana. Ali vi i dalje rezonujete: „briga me, po zakonu spor mora da se okonča za 6 meseci“.

U međuvremenu saznali ste da je predsednik republike otvorio Narodnu kancelariju u Beogradu koja će satrti nepravdu u državi. Potrebno je samo da prijavite vaš slučaj. Prijave se primaju poštom ili na šalteru kancelarije. Rezonujete trezveno: „Pošta je spora, bolje da odem lično“. Nekako ste kupili povratnu kartu, poneli sendvič i stižete u Beograd. Adresu znate: Masarikova broj 5 šesti sprat, ali neznate gde je to. Pitate taksistu i on vam objašnjava: „Evo tu preko puta, vidiš onu visoku zgradu od mermera“. Zaista, vidi se impozantna zgrada od stakla i mermera. Ohrabreni tom činjenicom rezonujete: „zna predsednik gde da smesti pravdu, što bliže narodu, blizu i železničke i autobuske stanice“.

Ulazite u ogroman hol zgrade od stakla i mermera i na šalteru u prizemlju uniformisani ljubazni portir vam daje uputstvo: „na jednom od ona dva pulta na nekoliko metara od onih dva lifta pritisnite broj 6“. Sledite uputstva portira i razmišljate: „broj 6 i ovde kao i u zakonu o radu – nije to slučajno“ U međuvremenu, otvaraju se vrata lifta nalik na svemirski brod. U čudu ulazite, vrata se automatski zatvaraju i lift kreće svemirskom brzinom. Još niste stigli ni da razgledate unutrašnjost lifta a neki glas vas obaveštava da ste stigli na šesti sprat i vrata se otvaraju. Ulazite u prostrani hol gde vas drugi uniformisani ljubazni portir upućuje: „ulaz u Narodnu kancelariju predsednika republike je sa vaše leve strane“. Otvarate vrata prostrane kancelarije u kojoj vas ljubazno dočekuju šest mladih, lepih nasmešenih ženskih osoba. Dve od njih sede za stolovima sa kompjuterima a uz svaku od njih po druge dve koje se obučavaju. Rezonujete: „Pa da, mnogo je nepravde, treba dosta zaposlenih da to evidentira“ Ispred stolova sa kompjuterima nalazi se nekoliko stolica za stranke. Nude vas da sednete i objasnite problem. Vi počinjete priču i pošto je problem veliki jedna od sekretarica poziva šefa. Šefu pričate sve ponovo. On zbog velikih obaveza nema vremena da vas sasluša do kraja pa daje nalog drugoj sekretarici da primi vašu prijavu. Po treći put u istoj prostoriji objašnjavate razlog dolaska. Al` razmišljate: „bolje tri puta nego jednom – treća sreća“. Ali ni ova sekretarica zbog nekih drugih obaveza nema vremena da vas sasluša do kraja, pa vas prekida pitanjem: „imate li vi sve to napisano?“ Naravno da imate. Nećete valja u lov na pravdu bez ičega. Otvarate putnu torbu i vadite vaš dokazni materijal (u dva primerka), sekretarica ih uzima, udara štambilje, upisuje u delovodni protokol i ljubazno vas ispraćuje rečima: „Ništa ne brinite, sve će biti u redu, dobićete brzo odgovor Narodne kancelarije na kućnu adresu. Srećan vam put“ Razmišljate: „Eto, čas posla, tako se radi, nema kod predsednika zabušavanja i odlaganja“.

Kući se vraćate ubeđeni u skoro okončanje vaše nepravde. Svoj optimizam širite i na ukućane ali oni su skeptični: „Čekaj da vidiš šta će biti kad ustanove da su tvoj direktor što te otpustio i predsednik republike iz iste vladajuće koalicije“. Odgovarate im: „Ma neznate vi ništa, i predsednik republike i predsednik Vlade, ma cela Vlada, saglasni su da će razvrgnuti spregu politike, kriminala i pravosuđa i da niko, a naročito iz vladajuće koalicije neće biti pošteđen od odgovornosti za kršenje zakona“. Dobro videćemo, kažu vam ukućani.

Ponovo je došlo vreme za sud i vi sa advokatom odlazite na suđenje. Ovog puta svi su prisutni. Sudija traži da precizirate tužbeni zahtev: „jel vi tužite zbog nezakonitog otkaza ili zbog isplate zaostalih zarada“. Advokat vas savetuje da se prvo izjasnite da je tužbeni zahtev podnet zato što ste nezakonito otpušteni, a posle, kao čista formalnost sledi tužba za naknadu štete. Naravno, slušate advokata i opredeljujete tužbeni zahtev zbog nezakonitog otkaza, mada vam nije jasno zašto ne može i jedno i drugo zajedno, jer zakon o radu predviđa obavezu poslodavca da vam pre otkaza isplati zaostale zarade i izvrši uplatu poreza i doprinosa. Ali nećete da zakerate: „Valjda sudija i advokat znaju svoj posao“.

Naravno, zastupnik vaše firme na sudu ne priznaje vaše navode u vezi nezakonitog otkaza i predlaže sudu odlaganje rasprave da bi on svoje navode potkrepio u pismenom podnesku. Vama je jasno, da to znači da mora da ide po svoje pravno mišljenje kod „poslodavca“ koji vas je otpustio, ali vi tu ništa ne možete jer to je zakonsko pravo i sudija mora da još jednom odloži raspravu za mesec dana. Niste zadovoljni jer već se približava rok od šest meseci za pravosnažno okončanje postupka, ali verujete da će presuda biti u vašu korist i da se druga strana neće žaliti ili ako se žali drugostepeni sud će to rešiti u hitnom postupku.

U međuvremenu počinju da vam stižu opomene javnih preduzeća za neplaćene račune za struju, komunalije, telefon i – vidi malera: „Radio televizija vam šalje opomenu pred utuženje za neplaćenu TV pretplatu. Metodom slučajnog uzorka od velikog broja dužnika kompjuter je izabrao i vas “. Razmišljate: „Pa šta, ako me tuže? Do tada imaću presudu suda da sam nezakonito otpušten, znači nisam ja kriv nego firma i direktor. Platiću ja državi kad firma plati meni.“

Na kućnu adresu stiže vam od suda podnesak zastupnika vaše firme u kome se kaže da ste za gubitak posla sami krivi zbog kršenja radne discipline i ugleda firme iznošenjem u javnost službenih tajni firme. Razmišljate: „Koje službene tajne? Nema drugo nego ono što ste naveli u vašim prijavama državnim organima – ugovori o delu sa penzionerima, prijateljima i familijom direktora i neuplaćeni porezi i doprinosi“. Odlazite zabrinuti kod advokata i pokazujete mu šta ste dobili od suda. Advokat vas smiruje: „Ma lopuže jedne, nemaju šta drugo nego to, ali ne brinite, to nije službena tajna jer ste vi to izneli državnim organima a ne u novine“. Zadovoljni smirujete ukućane.

Na sledećem ročištu, umesto vas izjavu daje advokat. Argumentovano uz poziv na zakon pobija podnesak zastupnika vaše firme. Sudski porotnici značajno klimaju glavom u znak odobravanja. Sudija zaključuje raspravu i kaže da ćete presudu dobiti na kućnu adresu. Odlazite kući zadovoljni i ohrabreni. Ukućanima prenosite kako su sudski porotnici klimali glavom za vreme izlaganja vašeg advokata. Objašnjavate im da se sudska odluka donosi većinom glasova a koliko ste shvatili porotnici su na vašoj strani. Sudijin glas i ako bude protiv biće usamljen, ali nema razloga da bude protiv jer vam je advokat rekao da je i zakon na vašoj strani.

Vreme prolazi a iz državnih institucija ne stižu nikakvi odgovori. Nema još ni presude iako je istekao zakonski rok od 6 meseci. Nema odgovora ni Narodne kancelarije. Stižu samo računi i nove opomene, stigle su i prve presude za vaše neizmirene obaveze prema državi u kojima se obavezujete da iste izmirite u roku od 15 dana zajedno sa sudskim troškovima i kamatama, sve pod pretnjom prinudnog izvršenja. Tu su i pravne pouke da u roku od 15 dana možete da se žalite drugostepenom sudu. Hvata vas panika, ne znate šta da radite. Ukućani vas mrko gledaju, međusobno se sašaptavaju, sa vama neće ni da razgovaraju. U panici, da bi dobili na vremenu za odlaganje izvršenja za dugovanja državi pišete žalbe drugostepenom sudu i predajete ih zadnjeg dana ostavljenog roka preko pošte u nadi da ćete tako dobiti na vremenu, svesni da će presude biti potvrđene a sudski troškovi uvećani. Istovremeno pišete pritužbu predsedniku suda zbog nezakonitog odugovlačenja sa donošenjem presude u vezi vašeg otkaza i urgencije ministarstvima u vezi vaših žalbi na prvostepena rešenja.

Predsednik suda vam u zakonskom roku od 15 dana odgovara da je razgovarao sa vašim predmetnim sudijom koji mu je dao izjavu da je pretrpan poslom ali je obećao da će presudu doneti u roku od mesec dana.

Iz ministarstava vam stižu obaveštenja da je postupak još u toku jer su važe žalbe poslate prvostepenim organima na izjašnjenje i da će po njihovom izjašnjenju ministarstvo doneti konačnu odluku.

Vidite da se ne poštuju pravni rokovi pa zovete Narodnu kancelariju radi dopune žalbe. Ljubazan glas vam objašnjava da se radi na vašem predmetu ali da je slučaj složen jer se protiv vas urotile neke sile i da je potrebno da se strpite, a ako imate nove žalbe da to pošaljete poštom, uz poziv na broj predmeta koji su vam saopštili. Nije vam baš jasno o kakvim to silama protiv vas govore iz Narodne kancelarije i zašto vam to nisu pismeno saopštili. Ali rezonujete: „Aha, vide oni kakav se ološ udružio protiv mene, treba im vremena da to razbucaju“.

U međuvremenu stiže vam prvostepena presuda – vaš tužbeni zahtev je odbijen. U obrazloženju se prihvataju navodi iz podneska vaše firme  da ste sami krivi za otkaz ugovora o radu zbog prekršaja radne discipline odavanjem službene tajne. Očajni odlazite kod advokata a on se smeje i kaže: „Ma ne brinite ništa, pukli su. Firma ne može da ima službenu tajnu za državne organe. Utaja poreza nije službena tajna nego krivično delo. Zna to i sudija ali hoće da spasi direktora da ne ide u zatvor. Poništićemo im ovu presudu u drugostepenom postupku ko od šale. Samo budite strpljivi.“ I pored advokatovog optimizma vi dobijate prve simptome neuroze. Postali ste razdražljivi, imate česta lupanja srca, sve češće zamišljate sebe kako se motkom obračunavate sa direktorom na nekom usamljenom mestu.

Zbog ovih tegoba rešili ste da odete kod lekara. Koristite nedavno dobijenu zdravstvenu knjižicu sa evidencije zavoda za zapošljavanje. Kad ste objasnili svoje tegobe lekar opšte prakse vas upućuje kod neuropsihijatra. Tamo konstantuju da ste postali neurotični i prepisuju vam terapiju.

Sasvim slučajno sutradan sa evidencije za zapošljavanje stiže vam obaveštenje da možete da konkurišete za nov posao u drugoj firmi. Odlazite na razgovor i oni vas upućuju na sistematski pregled. Svuda glatko prolazite ali kod neuropsihijatra u vašem kartonu stoji da ste neurotičar i zato dobijate izveštaj da privremeno niste sposobni za rad.

U međuvremenu poziva vas vaš advokat i saopštava vam da je sa drugostepenog suda brže nego što ste se nadali stiglo Rešenje kojim se poništava prvostepena presuda i predmet vraća na ponovno suđenje. Dešava se baš onako kako vam je rekao advokat. Njegov ugled u vašim očima raste. Radosno saopštavate ukućanima nove vesti. Oni vas gledaju ravnodušno i nezainteresovano. Iako niste lekar jasno vam je da su i oni postali psihički pacijenti. Pukli su. Deca su popustila sa učenjem i prestala da izlaze van kuće bez preke potrebe. Svi gledaju u vas i samo ćute. Niko vas više ne grdi, ali vama to mnogo teže pada. Postajete neuračunljivi i u sebi razmišljate: „Majku im lopovsku uništiše nas sve. Moraću da im se osvetim“. Ali od koga početi. Ima ih mnogo i niste sigurni ko je glavni krivac. Izlećete iz stana razdražljivi, besciljno lutate i izdaleka osmatrate svoju bivšu firmu. Ne prilazite blizu jer znate da je direktor instalirao kamere. Bolje je da ne budete zabeleženi na njima. Za svaki slučaj. Odlazite na buvljak i krišom merkate robu. Primećujete da vas interesuje samo roba kao: sekire, noževi, pajseri, veliki šrafcigeri, lanci za bicikle. Onda se trgnete: „Ma šta će mi to. Nemam drva da bi mi trebala sekira a nemam ni bicikl da bi mi trebao lanac“. Nevoljno se vraćate kući i dobijate obaveštenje od advokata za novo suđenje.

Vreme do suđenja provodite na selu kod nekih rođaka. Čuli su da ste bez posla pa su vas pozvali da im nešto pomognete. To vam se isplatilo jer su vas ispratili sa tovarom namirnica i nešto para. Posle dužeg vremena ukućani ponovo razgovaraju sa vama. Jasno vam je da su vam zahvalni što posle dužeg vremena imaju bolje obroke, a deci ste prvi put posle dužeg vremena dali džeparac za izlazak.

Rasprava na ponovljenom suđenju je kratko trajala. Punomoćnik firme je i dalje tvrdio da vam firma nije dala nezakonit otkaz ali nije više pominjao da ste otkaz dobili zbog odavanja službene tajne. Rasprava je zaključena a presuda je za razliku od prethodnog puta stigla u roku od 15 dana. Ovog puta u vašu korist. Firma se nije žalila i presuda je postala pravosnažna. Direktor vas je vratio na posao ali ne na isti nego gori i manje plaćen. Advokat je naplatio sudske troškove i dao vam pravni savet da ne tužite firmu za naknadu štete kako ne bi iritirali direktora da vas ponovo otpusti. I vaši ukućani su vam to isto rekli.

Sada radite na novom poslu mnogo više za manju platu od koje otplaćujete dugovanja za neplaćene račune dok ste bili bez posla.

Iz ministarstava i Narodne kancelarije se i dalje ne javljaju a vi i nemate više volje i snage da se raspitujete jer sada imate novo životno iskustvo: „zaista ne može šut sa rogatim, naročito ako ih ima više i svi su članovi vladajuće koalicije“. Vidi skraćenu verziju pod naslovom:

Meseci koje su pojele bubašvabe

Autor: Slobodan Radulović

PS.