DRAGANOVIĆEVA LISTA

Kako je i koliko Hans Peter Rulman bio čovek BND-a za kontrolu ustaške emigracije u Nemačkoj, tako je i toliko dr Milan Blažeković bio ispred nemačke tajne policije obavezan za stanje u hrvatskoj koloniji na zelenom kontinentu. On je rodjen u Prozoru 1913. godine, školovao se u Sarajevu, Osijeku i Zagrebu gde je doktorirao prava. U Berlinu je studirao političke nauke, a potom je kao advokatski pripravnik službovao u Novom Sadu, a kao činovnik pravobranilaštva u Sarejevu i opet Zagrebu. Kada je stvoren NDH dr Milan Blažeković bio je sekretar ministarstva, a potom sekretar poslanstva u Berlinu. Od tada počinje njegova saradnja sa nemačkim političkim i obaveštajnim krugovima, piše u dokumentima SID-a SMIP-a SFRJ. U leto 1946. u FNRJ je proglašen za ratnog zločinca, mada je Blažeković već tada bio u Argentini kao „privatni činovnik“. Pripadao je ustaškoj odbegloj grupi, takodje ratnih zločinaca, Vjekoslava Vrančića i Ive Rojnice. U njoj su, po ovom izveštaju diplomatskih obaveštajaca SFRJ, bili Kazimir Katalinić, Ivo Korski, Danijel Crljen. Kako piše u dokumentima Uprave za iseljeništvo i emigraciju SMIP-a, dr Milan Blažeković je u Južnoj Americi radio na objedinjavanju ustaške emigracije kroz „Hrvatsko narodno vijeće“ i list „Hrvatska revija“, kao i kroz mnogobrojna predavanja u SAD, Kanadi i Nemačkoj. Kada su 1979. godine dr Ivo Rojnica i dr Milan Blažeković, uz odobrenje nemačkih vlasti, došli na jedno predavanje u Frankfurt, iz Generalnog konzulata SFRJ je za Beograd otišla depeša sledeće sadržine :

“ Naša ambasada iz B. Airesa obaveštava da se Ivo Rojnica i dr Milan Blažeković već duže vremena nalaze u Evropi. Pretpostavlja se da su uzeli učešće na Sajmu knjiga. Podsećamo da je Rojnica za vreme „NDH“ bio ustaški stožer u Dubrovniku, a dr Blažeković sekretar poslanstva u Berlinu. Oni finansiraju akcije NE (neprijateljske emigracije) i rade na objedinjavanju NE na ustaškoj platformi Vrančićeve grupe.“

Na osnovu te depeše Uprava za iseljeništvo i emigraciju, koju je vodio Dušan Štrbac je 13. septembra 1979. od SDB SSUP-a zatražila podatke o dr Ivi Rojnici i dr Milanu Blažekoviću (i dobila), kako bi ih “ u konsultaciji sa DKP (diplomatsko konzularnim predstavništvima) koristili na prigodan i odgovarajući način, plasirali ih kroz tamošnja sredstva informisanja, preko pojedinih političkih stranaka i slično, zavisno od zemlje u kojoj ova lica borave, pozicije koje imaju u odredjenim strukturama te zemlje i proceni efekta u datom momentu. Ovo je slično akciji koja se sada vodi protiv Miljenka Urbančića u Australiji, koji je bio istaknuti član Liberalne partije i lični prijatelj nekoliko političara u Sindeju i Melburnu, a kod nas je proglašen za ratnog zločinca. O Rojnici i Blažekoviću raspolažemo sa dokumentacijom iz štampe, koje vam dostavljamo na korišćenje. Podaci su nam potrebni jer se radi o ekstremistima jako angažovanim na tekućim akcijama NE (saziv III sabora NHV) s kojim ciljem i putuju u Evropu, gde ih treba raskrinkati kod vlasti i javnosti.“

Prilikom isledjivanja u Sarajevu uhvaćeni i kidnapovani Krunoslav Draganović je dosta detaljno govorio i o ljudima iz emigracije koji su u Evropi radili za BND. Iz zapisnika se vidi da je Draganović ocinkario SDB-u BiH i SDB-u SSUP-a pedesetak nemačkih agenata. On kaže :

– Franjo Adamek se izdavao za folksdojčera, a u stvari je bio Hrvat. On je radio kao špijun samo da bi dobio nemačko državljanstvo. Trgovao je starim automobilima, a potom oružjem, koje je prodavao Turskoj. U suštini je kockar. Oženjen je i ima jedno dete. Dr Vjekoslav Bučar je bio veoma važan nemački obaveštajac u Rimu. Formalno je pripadao Galenovoj grupi, ali je direktno bio povezan za šefa nemačke tajne službe u Italiji. Bučar ima neku novinsku agenciju kojom pokriva svoje agenturno delovanje. Uz njega su najviše vezani Slovenci i neki jugoslovenski orijentisani Srbi. Dr Stjepan Buc živi i radi u Minhenu. Oduvek je bio nemački čovek i sigurno i nemački agent. Dr Mate Frković, takodje, iz Minhena je u obaveštajnu službu Nemačke ušao na lično insistiranje dr Branka Jelića. Znala mu se i mesečna plata – 400 maraka. I inžinjer Hamid Hromalić je bio jedan od najprisnijih Jelićevih prijatelja i radio je za sve obaveštajne službe na koje ga je Branko upućivao. Milan Ilinić je kao mladić bio ustaša, a novinarstvom se bavi još kao student u Zagrebu. Majka mu je Nemica iz Trsta, pa od malena govori nemački. Nacionalno je desno nastrojen. Saradjuje sa nemačkom tajnom službom, prvo preko Bajera, a potom preko Hofmana. Jako se boji Udbe. I Karl Tren, banatski Švaba radi u jednom sektoru minhenskog BND-a. Njegovo konspirativno ime je Trap. Jakov Ljotić je u Minhenu radio ono što i u Beogradu – izveštavao je za nemačku službu. Od njega sam 1950. godine i saznao da dobijaju pomoć od nemačke države od 30.000 maraka, više nego Jelić. Ljotićevci su inače, masovno bili uključeni u nemačku obaveštajnu službu.

I dr Nikola Jersimović u Rimu radio je za BND preko dr Bučara u Italiji. Franjo Deželić iz Dizerdolfa radi za Nemce, čak i posle atentata koji je na njega izvršen. Njegova ćerka Marijana udata je za inžinjera Nihada Kulenovića. Pukovnik Marijan Dolanski čim je došao u nemačku stavio se u službu BND. Pošto su ga iscedili, otpustili su ga i jedva je preko naših prijatelja dobio nemačko državljanstvo. Herbert Korfmacer iz Dizeldorfa je zajedno sa rodjakom Mijom Deželićem radio medju hrvatskim emigrantima za nemačku obaveštajnu službu. Profesor dr Jozef Matl iz Graca neko vreme radio je u nemačkom obaveštajnom centru u Beogradu. Mada je bio naklonjen Srbima zadržan je u BND zbog ranijih zasluga, a i da bi agentima predavao srpski jezik. Kemal Mujagić je u Nemačku došao iz Bosanske Krupe. Proveo je na Golom otoku dvanaestak godina i pušten je kada je pristao da radi za Udbu. Njegov zadatak je bio da se uvuče u „Hrvatsko revolucionarno bratstvo“ u Nemačkoj, ali čim je došao u Bavarsku priznao je BND-u sve i odao Udbine agente u Evropi. Od tada radi samo za nemačku tajnu službu. Albanski izbeglica markiz Emilio De Mistrura živi u Rimu i veliki je prijatelj kralja Zogua koji je živeo u Nici. Govori nemački jer je završio nemačku Vojnu akademiju. Radi za BND direktno i to ne skriva. Jedno vreme je bio prijatelj sa profesorom Miroslavom Varešom. Njegovi saradnici su bili Nikica Martinović iz Celovca i Zvonko Miljanović iz Minhena. Inžinjer Franjo Pavičić radio je prvo za Amerikance, a potom za Nemce, ali ga je tuberkuloza sprečila da nastavi obaveštajni rad. Najkrupnije zverke u BND-u bili su profesor Mirolsav Vareš i Solali Boci, novinar krupnijeg kalibra – izjavio je Krunoslav Draganović islednicima SDB u Sarajevu.

On je još i priznao da je od profesora Vareša saznao da je 1961. godine postigao prvi angažman sa dr Ernestom Bajerom i Rihardom Galenom, šefom BND posebno zaduženim za jugoslovensku emigraciju. BNA je, naime, pristao da finansira tzv. rimsku grupu sa 9.000 maraka mesečno. Kasnije se ispostavilo, pričao je Krunoslav Draganović da je Bajer plaćao svoje špijune u hrvatskoj emigraciji od 400 do 800 maraka mesečno. Sam profesor Miroslav Vareš je, na primer, 1967. godine dobio 800 maraka jer je Ernestu Bajeru – Galenu kao saradnika preporučio Kemala Mujagića. Posebno aktivan i opasan špijun bio je Derviš Seković iz Pariza, nekadašnji sekretar bosanskih i sandžačkih muslimana. Pre dolaska u Francusku bio je izbeglica u Italiji i Siriji. Ovaj berberin iz Trebinja i policajac u NDH, u Parizu je neko vreme radio za francusku obaveštajnu službu, koja ga je odbacila kada joj je predao imena hrvatskih lidera u Italiji i Nemačkoj. Posle toga ga je angažovao BND da prati u Djenovi rad dr Saida Ramadana i „Arapske lige“, kao i muslimanske i albanske emigracije poreklom iz Jugoslavije.

Još jedan nemački novinar Viktor Majer bio je tajni nemački agent i to u Jugoslaviji, gde je u više navrata prozivan kao špijun. Naime, on je 1985 još bio predmet obrade slovenačke službe državne bezbednosti, a već deset godina kasnije, kao retko koji novinar, mogao je da se podiči sa najvišim slovenačkim državnim odlikovanjem. Najverovatnije da to još ne znači da se Švajcarac, rodjen 1929, u poslednjoj deceniji svoje novinarske karijere ideoloski preobrazio. Pre će biti da se dramatično izmenila slovenačka država. I svakako da jeste: od SFRJ je nastalo pet država, a od SRS samo RS. O toj dramatičnoj promeni govori Majerova knjiga, napisana prilikom odlaska u penziju. Pre toga, 35 godina je pedantno prikupljao dokumentaciju, a mnogo ranije, u Bosni, kao brigadir gradio prugu, potom odbranio doktorat o Jugoslaviji i pred odlazak u penziju ponovo pohodio nekdašnju političku elitu, koja je živela izmedju Triglava i Vardara: bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Gešera i bivšeg američkog ambasadora Vorena Cimermana. Zato Majerovo poznavanje pokojne Jugoslavije umnogome nadmašuje pokušaje na brzinu priučenih i sve brojnijih „jugoslavenologa“. Dakle, ako Majer kaže da je Hans Van den Bruk, bivši ministar inostranih poslova Holandije i sadašnji komesar Evropske unije, odigrao negativnu ulogu, onda je to sasvim dovoljno. Majer je na promociji svoje knjige u Ljubljani, na pitanje novinara zašto tako kritički priča o Van den Bruku, odgovorio vrlo direktno:

– Hans Van den Bruk je bio glavni zagovorrnik pokreta za restauraciju Jugoslavije.

Majer se u knjizi ne poziva na anonimne „dobro obaveštene“ izvore, njegova lična dokumentacija je zavidna. Za ovu knjigu je imao na raspolaganju materijal iz slovenačkog arhivskog fonda. Najviše pažnje je posvetio fasciklama koje sadrže dokumenta u vezi sa napetim odnosima izmedju Slovenije i JNA. Pri tom ne krije da je do toga došao zahvaljujuci odličnim vezama sa predsednikom Republike Milanom Kučanom.

Delovanje medjunarodnih snaga je drugi značajan činilac raspada SFRJ. Ako je prosečan zapadnjak tumačio raspad Jugoslavije kao rezultat specifičnih genetskih kombinacija ovdašnjih domorodaca – Balkanci se kolju jer im je to urodjeno – i ako natprosečno talentovani zapadnoevropski pisci zaključuju da se SFRJ raspala u krvi i zbog gluposti zapadnih diplomatija, Majer je neumoljiv. Zapad nije ni mogao niti hteo da razume Jugoslaviju zbog sopstvenih unutarpolitičkih interesa. Španci nisu želeli da razumeju Jugoslaviju zbog Katalonaca i Baskijaca, Italijani zbog Nemaca u Južnom Tirolu, Francuzi i Britanci su bili vezani za Jugoslavije jer su se ponosili svojim učešćem u njenom stvaranju, Amerikance je fascinirala uloga Jugoslavije u periodu hladnog rata, a Nemce je više interesovalo ujedinjavanje država nego njihovo rasturanje. Tek kada je Slovenija na videlo izvukla argument samoopredeljenja – na to načelo se prilikom ujedinjavanja istočne i zapadne polovine pozivala i Nemačka – nemačka diplomatija je smekšala. Kod drugih država su stvari išle znatno sporije. Majer u jednom trenutku doslovno optužuje. Poimence nabraja ambasadore nastanjene u Beogradu i zaključuje da su suodgovorni za katastrofalne greške zapadne politike prema Jugoslaviji. Kao da ih je postrojio i nalupao im šamare. „Pisac mora da prizna“, kaže Majer, kada govori o 1991. godini, da su stavovi koje je, posebno tada, mogao da čuje iz krugova zapadnih diplomata, ostavili skoro traumatičan utisak, da nije nikada čuo tako masovne na opšte uverenje oslonjene mućkalice pogrešnih političkih ocena, intelektualne lenjosti i površnosti, kao od tadašnjeg beogradskog diplomatskog kora. I, konačno, tu je i Rusija: sve što se dogadjalo u vojnom vrhu bilo je uskladjeno sa konzervativnim ruskim generalima.

Treća okolnost, koju ne treba zanemariti, je hrvatski državni poglavar Franjo Tudjman. Majer ga opisuje kao samouverenog ali naivnog političara. Tudjman je verovao Miloševiću da Srbija nema strateške interese u Hrvatskoj i zato se sa njim dogovorio o podeli Bosne i Hercegovine. Milošević je, navodno, vrlo dobro znao Tudjmanove skrivene namere. Tudjman i Milošević su se o podeli BiH dogovorili na sastanku u Karadjordjevu, 25. marta 1991. Majer navodi i od koga je saznao detalje o tom sastanku: od Stipe Mesića, tada najbližeg Tudjmanovog saradnika.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović