AFERA RULMAN

Drugog februara 1970. godine u „Špigelovoj“ kolaž rubrici „Panorama“, medju drugim vestima iz sveta, štampana je nepotpisana Rulmanova informacija o sukobima medju državnim i vojnim vrhovima u Beogradu i mogućnostim da stvarno dodje do vojnog puča. To je gotovo nezapaženo prošlo svuda, osim u Jugoslaviji. U tom tekstu, od svega trideset dva reda, stajalo je da je grupa jugoslovenskih generala koja je završila sovjetske vojne akademije, zahtevala od Tita veća ovlašćenja za Armiju i niz neposrednih promena kao što su: prenos nadležnosti teritorijalne odbrane sa republika na Generalštab, nabavku veće količine naoružanja u Sovjetskom Savezu, kao i rehabilitaciju generala Armije Ivana Gošnjaka, koji je smenjen sa položaja ministra odbrane 1967. godine, zato što je strategiju odbrane zemlje usmerio prema pogrešnim granicama, smatrajući da postoji realna opasnost imperijalističkog napada iz Italije iGrčke, a ne svojetskog napada sa teritorije članica Varšavskog pakta – i to baš u predvečerje sovjetske vojne intervencije u Čehoslovackoj.

Nedelju dana kasnije ispred beogradske kafane „Sunce“, zaustavio se automobil sa upadljivim civilnim registarskim tablicama iz koga je kao iz katapulta iskočila grupa agenata tajne policije, namerno uniformisana u skijaške džempere i konfenkcijske zimske kapute. Dok je Rulman radoznalo gledao po sali na koju će se ovčicu oni bacit, nije ni primetio kako su ga okružili. Jedan od te gospode mu se značajno predstavio: „Državna bezbednost“

Tek tada se setio potpuno blesavog pisma kojeg su početkom te godine iz Moskve poslali nekadašnji oficiri JNA, 1948. godine ostali tamo u emigraciji, na adresu Generalštaba, vlade i tužilaštva, a koje će tek posle njegovog hapšenja objaviti „Špigl“.

– Najozbiljnije vas upozoravamo da ćemo se, ukoliko u roku od deset dana ne preduzmete konkretne mere za likviddiranje obaveštajne grupe kojom rukovodi Hans Peter Rulman, smatrati obaveznim da to sami učinimo. Po isteku ovog roka, pored ostalog, objavićemo i spiskove jugoslovenskih saradnika pomenutih (NATO) službi.“

Medjutim, londonski „Tajms“ je kompletirao opštu zabunu, stručnom ocenom svog beogradskog dopisnika Dese Trevisan kako je Rulman, zapravo, radio za Sovjetski savez, izvlačeći taj zaključak iz toga što jedino ruski novinari nisu prisustvovali konferenciji za štampu, sazvanoj povodom Rulmanovog hapšenja.

Taj nevidljivi rat kontraobaveštajaca izbio je u javnost početkom sedamdesetih kada se iza brave beogradskog zatvora našao Hans Peter Rulman, dopisnik nemačkog lista „Špigl“. Uhvaćen je kao nemački špijun, ali mu je, kako sam kaže, sudjeno zbog „neprijateljske propagande“, jer je u nemačkoj štampi objavljivao informacije poverljive prirode. Rulman je bio ne samo prvi i jedini strani novinar koji je krivično gonjen i proteran iz Jugoslavije već i jedan od retkih stranaca kome je sudjeno u Beogradu. U glavni grad Rulman je došao tokom 1965. godine. Stanovao je prvo u maloj sobici na uglu ulica Maršala Tita i Svetozara Markovića, a zatim se selio u sve veće i skuplje stanove u ulicama Braće Nedića 25, pa Lole Ribara 6 i Majke Jevrosime 2a. Kako je pisao Vuk Drašković, tadašnji saradnik NIN-a, “ Hans Peter Rulman, 37 godina, dopisnik, Hilmi Tači, 51 godinu star, novinar „Rilindije“ i Jovan Trkulja, star 29, gradjansko lice na službi u JNA okrivljeni su da su povredili član 105. našeg Krivičnog zakona“. Izvestač „Špigla“ je bio kriv, kako je napisao Vuk Drašković što je od „…septembra do kraja decembra 1968. od Jovana Trkulje, a od februara 1969. do svog hapšenja u martu 1970. od Hilmija Tačija, pribavljao poverljive i strogo poverljive vojne i službene podatke u nameri da ih preda stranoj državi i stranoj organizaciji, a delimično ih je predavao dvojici predstavnika dveju stranih država…“ Bili su to podaci o odbrambenim pripremama u Jugoslaviji avgusta 1968. o delimičnoj mobilizaciji u zemlji, borbenoj gotovosti jedinica prvog ešalona, o merama jačanja teritorijalne odbrane i o tzv, puču generala. U Beoradu se pretpostavljalo da Rulman radi za BND, ali se nagadjalo da je i saradnik KGB-a. Da je da glasina tačna „posvedočilo“ je i jedno pismo potpisanih ibeovaca koje se posle hapšenja pojavilo u Minhenu, pa i u Beogradu, a u kome su navodno preti SDB-u Jugoslavije da „uništi Rulmanovu grupu“, inače će u suprotnom objaviti kompletan „spisak jugoslovenskih saradnika BND-a i KGB-a“. Nemačka štampa je, pretpostavljaju policajci, da bi se odbranila od kritika Rulmana proglasila da je – špijun tajne službe Stazi, odnosno agent DDR-a.

Hilmi Tači je rodjen 1919. u Djakovici, ali je još pre rata emigrirao u Albaniju, gde je upisao srednju poljoprivrednu školu i postao član komunističke partije. U to vreme, a i tokom rata Tači je, kako je bilo zapisano u njegovom dosijeu, imao izvesnih kontakata sa italijanskim, a potom i američkim obaveštajcima. Posle rata, medjutim, kao vrsni staljinista postao je 1946. urednik Radio Tirane, ali dve godine kasnije zbog Informbiroa emigrira u Jugoslaviju. Zaposlio se kao novinar u „Rilindiji“, koja ga 1958. šalje u Beograd za svog dopisnika. Bio je novinar od državnog poverenja, jer je neposredno pred hapšenje akreditovan da kao specijalni izveštač prati premijera Mitju Ribičiča na putu u London. Jovan Trkulja je bio tehnički crtač, civil u JNA sa nevelikim mogućnostima da dodje do strogo čuvanih vojnih podataka. O ovoj špijunskoj aferi pukovnik mr Vitomir Grbač je pisao :

– Slučaj Rulman upozorava na to da strane obaveštajne službe imaju dugoročne planove. Podsetimo da je Rulman došao u Jugoslaviju čak 1959. godine i to tražeći politički azil, navodno kao komunista kog progone zapadnonemačke vlasti. Godinama je nastojao da što bolje upozna našu zemlju i njene ljude, dok se istovremeno pripremao za svoju obaveštajnu aktivnost protiv te iste Jugoslavije, koja mu je pružila gostoprimstvo!

Poznavaoci tadašnjih političkih prilika tvrde da je Josip Broz lično naložio hapšenje Rulmana da bi proizveo aferu kojom može da pritisne Vilija Branta da isplati ratnu štetu Jugoslaviji. Prvostepeni Vojni sud je posle osamnaestomesečne istrage osudio Rulmana na šest godina zatvora, Tačija i Trkulju na po pet i po godina robije, ali je Vrhovni sud Srbije pomilovao nemačkog novinara, posle čega je dopisnik „Špigla“ proteran iz Jugoslavije. Kasnija antijugoslovenska i informativna aktivnost Hansa Petera Rulmana, posebno njegovo zalaganje za ideje hrvatskih nacionalista o novoj NDH, potvrdila je sumnje da je dopisnik „Špigla“ bio strani špijun, čak dvostruki. Kroz priču o ovom neobičnom čoveku može se sagledati jedna zaokružena vizija obaveštajnog rata izmedju Bona, Moskve, Zagreba i Beograda. U njegovom dosijeu piše :

„Hans Peter Rulman je rodjen 1. oktobra 1933. godine u Hamburgu. Već u ranoj mladosti uključio se u razne omladinske organizacije, a sa sedamnaest godina bio je primljen u nemačku Socijaldemokratsku stranku. Kako se oduševljavao „titoizmom“, dolazio je u sukobe sa ostalim članovima SDS, te je ubrzo istupio iz nje, uključivši se u KP Nemačke. U jugoslovenskom konzulatu u Hamburgu dobijao je brošure o Jugoslaviji, o našim političarima, oduševljavajući se za politiku SKJ. Zbog ideološkog neslaganja bio je isključen iz KP Nemačke. Na jednom omladinskom zboru u Istočnom Berlinu delio je jugoslovenske brošure, što je bio razlog za njegovo hapšenje i osudu na osam godina zatvora. Kad je pušten iz zatvora, vratio se u SRN i počeo intezivno da se bavi pisanjem, zaposlivši se kao novinar na severnonemačkom radiju. Pisao je i za neke nemačke listove (Die Andere Zeitung, Der Špiegel). Veoma brzo se ponovo uključio u političku aktivnost kao suosnivač „Severnoafričkog kluba“ (1957), čiji je glavni zadatak bio pomoć pristalicama pokreta FLN. Zbog aktivnosti u ovom klubu, bio je 1958. uhapšen, a u toku istrage otkrivene su i njegove veze sa istočnoevropskim zemljama. Zbog tajnog udruživanja, ugrožavanja bezdednosti države i izdaje države, osudjen je na kaznu zatvorom. U zatvoru se 1959. razboleo, odakle je premešten u bolnicu, da bi iz bolnice pobegao u Italiju. U jugoslovenskom veleposlanstvu u Rimu zatražio je azil u Jugoslaviji. Azil je dobio tek kad je već dospeo u Jugoslaviju, jer je oktobra 1959. ilegalno prešao u Jugoslaviju, gde je najpre boravio u logoru Gerovo, da bi se kasnije preselio u Ljubljanu, gde je nastavio svoju novinarsku karijeru u raznim listovima (Tovariš, TT, Sodobnost, Perspektive). Oduševljavao se aktivnošću mlade generacije i osudjivao mere protiv njih. U toku svog boravka u Ljubljani, Rulman je imao kontakte sa predstavnicima NDR i SRN u našoj zemlji. Sve češće i sve oštrije je kritikovao našu društvenu stvarnost, a izjavio je da se komunizam gradi samo još u Kini. Kada je 1964. prestala da važi presuda zbog koje je napustio SRN, on se vratio u Hamburg, da bi se posle kraćeg boravka, po svojoj vlastitoj želji, ponovo vratio u Jugoslaviju kao dopisnik „Die Špiegla“. Nastanio se u Beogradu, ali je često dolazio u Ljubljanu. Godine 1970. Rulman je uhapšen i osudjen. Posle pomilovanja, godine 1971. Rulman se vratio u SRN, odakle je započeo sa intezivnim neprijateljskim napadima na SFRJ. Sa „izuzetno (strogo) poverljivim podacima“, koje su mu navodno posredovali tajni agenti Udbe, ostavlja utisak da poseduje specijalne izvore u Jugoslaviji, koji mu prosleduju informacije, do kojih drugi nemaju pristup. Mnogo postiže i svojom izuzetnom drskošću pisanja, jer za njega ne postoje kompromisi – a sa „proverenim podacima“ pojačava ubedljivost svoga pisanja. Sem toga, Rulman nikad ne nagadja – sve što napiše, napiše kao činjenicu, kao gotovu činjenicu o kojoj nije moguće raspravljati – „stvari su zaista samo takve, kakvim ih on opisuje“. Pored pozivanja na lične izvore Rulman se poziva i na podatke, koje navodno dobija od jugoslovenske ekstremne emigracije odnosno od jugoslovenskih oponenata. Status obe strukture mu ujedno služi kao izvor napada na Jugoslaviju i kao dokaz totalitarnosti jugoslovenskog sistema. Rulman retko koristi podatke koje su obradile druge agencije, jer je tamo prostor za dezinformacije bitno sužen. Sve više u Rulmanovim člancima nalazimo primedbu „nezvanične izjave političkog rukovodstva SFRJ“. Ponavljanjem istih sadržaja u različitim prilikama i u različitim sredstvima javnog informisanja, Rulman želi da poveća verovatnoću uspešnog plasiranja informacija i njenog prijema i odziva u javnosti.“

Stideći se neutralnog i objektivnog novinarstva, Rulman je za male pare (četiri stotine do hiljadu dolara) učestvovao i u pojedinim konkretnim akcijama hrvatske emigracije. štampao je antiterorističke letke protiv Jugoslavije, vodio ogorčenu kampanju protiv jugoslovenskog izvoza i turizma, prikupljao priloge za hrvatski zajam u dijaspori, formirao Hrvatsko-nemačko društvo, u koje je uspeo da uvuče i neke poslanike Bundestaga, na sudu svedočio u odbranu ustaških terorista, prvi je na predavanjima na Institutu za svenemačke studije i savremena istraživanja u Lundbergu visokim nemačkim oficirima najavio novo evropsko krizno žarište u Jugoslaviji, kao rezultat neprilagodjenog srpskog, „vizantijskog mentaliteta, koji ne može da podnese strance iz drugih republika“. Kao uvaženi ekspert pojavio se na španskoj televiziji u emisiji „Ključ Jugoslavija bez Tita“. U razgovoru je trebalo da učestvuje i Milovan Djilas, ali je na intervenciju jugoslovenske ambasade u Madridu sprečen njegov dolazak, tako da su se pored Rulmana pojavili samo Mihajalo Mihajlov i član CK KP Španije Galjego, koji je gledaoce sablaznio tvrdnjom da je politički pluralizam i parlamentarizam jako dobar za Španiju, ali da bi bio poguban za Jugoslaviju, kojoj jednopartijski sistem sasvim odgovara.

Čak i hrvatskim emigrantima bilo je donekle sumnjivo zašto se Rulman za njih toliko zalaže. Iako je svuda i u svakoj prilici napadno ponavljao da nikad nije bio, niti je sada bilo čiji špijun, otkriven je njegov pseudonim Bruno Ismer, pod kojim je navodno saslušavoa begunce iz Jugoslavije i o tome informisao lokalnu policiju. Bilo je mišljenja da je Rulman, zapravo, još iz Jugoslavije od nekoga poslat sa specijalnim zadatkom da u Nemačkoj agituje za razbijanje Jugoslavije i pomaže obnovu antijugoslovenske emigracije. U kulturno-političkom listu Katoličkog društva, „Di furhe“, dr Ernest Bauer je u maju 1970. godine objavio članak pod naslovom „Uhapšen dvostruki igrač“, nagoveštavajući da se Rulman bavio špijunažom u korist istočnih zemalja.

Čak i pre ovog hapšenja i Bauerovog upozorenja, nešto je oko Rulmana bilo sumnjivo i Karl Gustav Stremu, direktoru radio stanice „Dojče vele“, pa je jednog dana zapanjenim urednicima jugoslovenskog programa bez ikakvog objašnjenja saopštio da smesta prekinu da preuzimaju Rulmanove izveštaje iz Beograda, jer preko njega Udba smišljeno protura različite dezinformacije, ko zna sa kakvim kad ciljevima.

U rodnom Hamburgu krišom se uselio u jedan , greškom odavno prazan državni stan i, uz pomoć majke i očuha, za dvanaest hiljada maraka otkupio staru novinsku agenciju „Ost-Dienst“ (Služba za Istok), da bi preko nje pokušao da svoje nepodobne članke plasira u različite nemačke medije.

U prvo vreme antijugoslovenske tekstove iz njegovog špilografisanog biltena preuzimao je samo list srpske emigracije „Beli orao“. Tek kad je u „Frankfureter algemajne cajtungu“, praktično jednim nemačkim novinama koje nikad nisu podržavale Tita, objavio članak protiv smrtne presude teroristi Miljenku Hrkaču zbog podmetanja bombe u bioskopu „20. oktobar“ u Beogradu, pošto je i jugoslovenska policija dobro znala da on to nije učinio, već jedan njegov rodjak koji je pobegao za Australiju – javili su mu se hrvatski emigranti s molbom da dopusti preštampavanje njegovog napisa kao apela nezainteresovanom nemačkomjavnom mnjenju. To je navelo biskupa Šarfa da od Tita zatraži pomilovanje Hrkaču. NJegovo streljanje je zaista odloženo. Medjutim, kad su se protesti i nedoumice malo stišali, Hrkačeve roditelje su pozvali da preuzmu njegove lične stvari, što ne mora obavezno da znači ni da je Miljenko Hrkač tada zaista streljan.

Od opšte podrške nemačke javnosti svim komunističkim demokratskim disidentima sveta, dugo su bili izuzeti hrvatski politički osudjenici, hapšeni posle gušenja mas-poka u Zagrebu.

Rulman je bezuspešno pokušavao da objavi intervju dr Marka Veselice u „Špiglu“, pa mu nije preostalo ništa drugo nego da ga štampa kao brošuru, zbog koje je Veselica u zemlji ponovo zaglavio na robiji. Niko nije prihvatao intervju sa progonjenim generalom JNA dr Franjom Tudjmanom. A kad ga je, zajedno sa materijalima sudskog procesa protiv njega, Rulman samostalno štampao, list Društva za ugrožene narode „Program“ je to napao s obrazloženjem da Tudjman nije nikakav protiv, fašista koji pokušava da zataška i prećuti hrvatske zločine iz Drugog svetskog rata.

Shvatajući da je posle uspostave kakve-takve nove nezavisne hrvatske države postao suvišan i samovoljno se ispisujući iz hrvatstva, kao što je nekada davno medju Hrvate niotkuda nepozvan banuo, Rulman je nevoljno za sebe napisao: „Izdavač „Hrvatske domovine“ se decenijama borio protiv jugoslovenstva u glavama Hrvata. Neki od njih su preko noći postali veliki Hrvati, iako su samo promenili odeću u skladu sa novom modom“.

Početkom 1990. godine Rulman je u svom časopisu „Hrvatska domovina“ objavio senzacionalnu vest da je za osam hiljada maraka nabavio „novi stroj protiv Jugoslavije“, koji za sat može izbaciti hiljadu osam stotina brošura. Od svoje mizerne penzije, zajam mu je dala njegova osamdesetogodišnja majka, a on je sa dosta samoironije istakao da je zaista sramota da jedna potpuno nemoćna starica odvaja od usta i finansira antijugoslovensku propagandu, dok Hrvatima, na pragu nezavisnosti, ni na kraj pameti ne pada da konačno odreše kesu, umesto što mu nazdravičarski obećavaju da će jednog lepog dana sigurno biti prizant kao prvi počasni gradjanin slobodne Hrvatske.

Krajem 1993. godine Kulturni komitet Hrvatskog republikanskog kluba i Kluba žena Hrvatske seljačke stranke u SAD su Rulmanu u kalifornijskom gradiću San Pedru dodelili nagradu „čoveka godine“, koju su pre njega dobijali hrvatske emigrantske vodje Bogdan Radica i Mate Meštrović, ali i američki univerzitetski profesor Majkl Mek Adams, koji se uprkos dugogodišnjoj projugoslovenskoj američkoj službenoj  politici, lično zauzimao za interese Hrvata.

Autor: Marko Lopušina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović