Služba ispod zakona

Posle plenuma, SDB-e je trebalo da obaveštava politički vrh Jugoslavije samo o ispoljenoj neprijateljskoj delatnosti, kojom se ugrožava ustavni poredak, na dva koloseka istovremeno: za partijske i državne organe. Posle novih radikalnih promena tokom 1990. godine, u društvu prestaje dužnost SDB da obaveštava partijske forume, ali ne i praksa informisanja vladajuće stranke, čime su opozicione stranke onemogućene da upoznaju rad SDB SMUP-a Jugoslavije i SDB MUP- a Srbije. Ova oblast nije zakonima bila uredjena ni u SRJ, ni u Srbiji, mada je jasno da vodjstvo opozicionih stranaka treba da dobija obaveštenja, kako bi mogli ravnopravno sa vladajućom strankom da procenjuju stanje bezbednosti u zemlji. Nešto slično postoji u Velikoj Britaniji i drugde, čime se omogućava opoziciji da učestvuje u političkom životu zemlje. Naime, služba bezbednosti u svakoj zemlji je dužna da obaveštava nadležne državne organe o delatnostima terorizma, odmetnicima, o onima koji pripremaju oružanu pobunu, jer su oni ovlašćeni i dužni da preduzimaju zakonske mere i radnje radi otkrivanja i paralisanja tih delatnosti. U novim političkim uslovima u SRJ, tajna policija treba da bude profesionalna i pre svega, depolitizovana. To znači da ljudi koji rade u organima policije, ne mogu pripadati nijednoj političkoj stranci i nijedna stranka ne može imati svoje ogranke u organima policije. Radnici Resora državne bezbednosti Srbije i Službe državne bezbednosti SMUP-a Jugoslavije, moraju delovati kao profesionalci u okvirima Ustava i zakona. Ukoliko bi pripadali pojedinim političkim strankama, to znači da bi mogli prekršiti svoju profesionalnu savest, a drugim strankama pružiti osnov da sumnjaju u njihovu objektivnost u rešavanju konkretnih pitanja. Drugo važno pitanje u radu Službe državne bezbednosti je pitanje odgovornosti. Nekada se tim pitanjem bavila Partija ili sama država. Početkom osamdesetih, kontrola rada SDB prepuštena je skupštinskim organima. Godine 1984. formirana je i prva jugoslovenska Komisija za kontrolu rada Službe državne bezbednosti. Njeni predsednici su bili Jovica Lazarević iz BiH, general Dušan Pekić iz Hrvatske, Rajko Ječmenica iz Srbije, pa njegov zemljak Ljubomir Petrović. Peti predsednik je bio Živko Vasilevski iz Makedonije, a poslednji šesti Jože Šušmelj iz Slovenije. Kako je rad ove Komisije bio činovnički, zatvoren od javnosti, to su i njeni rezultati bili skromni i beznačajni za funkcionisanje SDB i njenu odgovornost pred državom i narodom. U samoj Srbiji, posle demokratskih promena, zakonski je na prvom mestu, politička odgovornost ministra unutrašnjih poslova pred višestranačkom Narodnom skupštinom Srbije, koja ga je izabrala i kojoj je on politički odgovoran. Ministar je odgovoran za celokupno vršenje poslova MUP-a, pa i svih resora. Ministar se po propisima stara da se poslovi obavljaju kako se to zakonima i drugim propisima zahteva. Ministar u redovnom postupku pred Narodnom skupštinom podnosi izveštaje i odgovara na pitanja narodnih poslanika i na taj način odgovara javnosti za rad organa unutrašnjih poslova. Drugi nivo odgovornosti je zakonska odgovornost radnika tajne policije za svoje postupke pred narodom i državom. Svaka zloupotreba ovlašćenja ili prekoračenja nadležnosti povlači odgovornost svakog radnika pred nadležnim sudom. Bez obzira da li su sudsko gonjenje inicirali gradjani, nadležni rukovodioci iz službe ili javno tužilaštvo. Kontrolnu funkciju izvršava sud u redovnom postupku i obaveštava javnost o tome. Poslednji nivo odgovornosti pripadnika SDB je disciplinska odgovornost svih radnika na radu u organima policije, za postupanje koje ispolje prema gradjanima ili prema radnim dužnostima i zbog ispoljenih slabosti i nedostataka pri izvršenju službenih zadataka. Narodna skupština Srbije ostvaruje kontrolu rada organa policije preko svojih tela, pre svega Odbora za kontrolu SDB, koji podnosi svoj izveštaj o radu i zapaženim slabostima, propustima i nezakonitostima organa policije i daje pred Narodnom skupštinom svoj sud i stav, i predlaže mere kako da se uočeni nedostaci otklone. Tako kažu propisi i razum, a šta kaže praksa? Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove nije bio zadovoljan radom Resora državne bezbednosti, pa je javno u prolece 1995. zatražio ukidanje, kako reče, nove političke policije. Kada je na sednici Odbora za odbranu i bezbednost smenjen njegov predsednik Bogoljub Pejčić, ovaj jedini kontrolni organ MUP-a, SDB i VJ našao se 1993. godine u vrlo nezavidnoj situaciji. Opozicija, naime, nije nudila novog kandidata za predsednika, jer je insistirala opet na smenjenom Pejčiću. SPS to nije prihvatao, ali ni želeo sam da imenuje svog žoveka za predsedavajućeg. Tako je od tada do danas 1995. godine, prvi čovek Odbora za odbranu i bezbednost bio kruševački poslanik i lider SPS-a ovog regiona Miloje Mihajlović, zvanično zamenik predsednika. O radu ovog kontrolnog tela Resora državne bezbednosti sam Mihajlovićc mi je rekao:

“U našem sazivu, Odbor nikada nije raspravljao o negativnim pojavama u RDB i MUP-u Srbije. Bilo je ranije pokušaja da se kroz inicijativu Foruma za demokratska prava i njegovom Izveštaju o političkim represalijama u Sandžaku, otvori ovo pitanje. Kako su, medjutim, u tom izveštaju date unapred sročene političke ocene o radu MUP-a Srbije, mi smo odbili da na taj način razgovaramo. Ovaj sadašnji talas optužbi pojedinaca na račun srpske policije, po svom sadržaju i težini zahteva odgovor, pre svega, rukovodstva MUP-a Srbije, a zatim i našeg Odbora. Nelogično je da sam Odbor reaguje kada nema proverene podatke o tim negativnim pojavama. Ako bismo mi prvi o tome raspravljali, došlo bi do direktne politizacije čitavog slučaja, bez njegove prethodne analize. Mi na Odboru ne izbegavamo razgovor o MUP-u Srbije, kao i o RDB. Napadi, optužbe i kritika srpske policije i njenih rukovodilaca su učestali i prerasli u svojevrsnu kampanju protiv MUP-a Srbije, ali i protiv srpske vlade. Ćutanje ministra Sokolovića i njegovog zamenika Stojičića, šteti ugledu samog MUP-a, zatim srpske vlade i srpskoj vlasti uopšte. Kako je vladajuća stranka SPS odgovorna za sve dogadjaje u Republici Srbiji, pa i za rad MUP-a, to ćutanje njegovog rukovodstva nanosi i veliku štetu i načoj stranci, ali i narodu. Ja, medjutim, imam saznanja da se u MUP-u priprema posebna Informacija o negativnim pojavama u srpskoj policiji, pa zato očekujem, kada ona bude završena da se čuje i reč ministra Zorana Sokolovića i njegovog zamenika Radovana Stojičića. Lično verujem, da u ovom teškom vremenu, kada kriminal zahvata sve oblasti društva, negativnih pojava ima i kod pojedinaca u policiji. Razumem da zbog toga pojedini inspektori mogu i biti javno nezadovoljni, ali je očigledno da se kritikom pojedinaca, pre svega baš rukovodilaca MUP-a Srbije, izvlače generalne ocene i zaključci, kako je čitava srpska policija kriminalizovana, i još gore, nameće se i zaključak da se i sama država Srbija bavi organizovanjem kriminala i kriminalaca preko svoje policije. Tvrdnje su iznešene, javno mnjenje je uznemireno, a tužilaštvo ne reaguje i krivaca nema. Reč je, izgleda, o jednom već vidjenom scenariju, koji se izvodi u više političkih ravni. Prvo je sličnim optužbama o “Cvećari” i gresima generala Živote Panića, kompromitovana Vojska Jugoslavije, zatim Ministarstvo pravde, a sada se proziva RDB i MUP Srbije. To se čini sinhronizovano. Nije, naime, uopšte slučajno što su se u isto vreme, kada je nastao slučaj inspektora Dragana Mladenovića, dogodili incidenti u Narodnoj skupštini Srbije i istupi Jezdimira Vasiljevića, u kojima oštro napada rukovodstvo u Beogradu. Ako se pažljivo analiziraju sva ova tri pomenuta dogadjaja može se videti da su tvorci kampanje vodili računa o tome da insceniraju sukob, prvo izmedju rukovodilaca Resora javne bezbednosti i Resora državne bezbednosti u MUP-u Srbije, da zavade domaće policajce i pridošlice iz Krajine, zatim da probude jaz izmedju MUP-a Srbije i SMUP-a Jugoslavije. Očigledna je njihova teza da se srpska policija predstavi kao srpska paravojna formacija, a Kosmet kao kaznena zona za policajce, odnosno kao neki srpski Sibir. Sve te priče i optužbe se lagano slivaju u politički levak iz koga niču zahtevi za odgovornošću ne samo čelnika MUP-a, već i rukovodstva SPS-a i Republike Srbije. Radi se o velikoj političkoj igri opozicije, koja želi da udarom na MUP Srbije zaljulja što snažnije poziciju same srpske vlade, a zatim i samog predsednika Slobodana Miloševića. Cilj je da se srpska policija toliko kompromituje da to izazove gnev naroda i političkog javnog mnjenja, što bi za posledicu imalo ogroman pritisak na vladu. A ako se u njoj nešto zaljulja, može sve i da padne…”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović