Čovek koji je spasao Miloševića

O Jovici Stanišiću, načelniku u SDB Srbije, koji je svojevremeno u kabinetu dr Obrena Djordjevića, planiran da postane šef srpske tajne policije od 1991. godine, malo se znalo u javnosti. Za samo mesec dana 1995. godine, medjutim, Jovica Stanišić, načelnik Resora državne bezbednosti Srbije, pojavio se javno, na beogradskoj Televiziji, čak dva puta. Prvi put je to bilo prilikom proslave Dana bezbednosti 13. maja 1995. godine, kada je delegacija MUP-a Srbije, u kojoj je bio i Staničić, posetila Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, a zatim i grob najpoznatijeg srpskog policajca Aleksandra Rankovića u Aleji velikana. Time su čelnici MUP-a Srbije, izgleda, hteli da posle 30 godina rehabilituju Aleksandra Rankovića, nekadašnju žrtvu i Titove političke klike i jugoslovenske policije, ali i da javnosti stave do znanja da je Resor državne bezbednosti, takodje, posle trideset godina u Srbiji opet jedinstven i jak, kao u doba Leke Rankovića i Krcuna Penezića. Primetno je bilo da šef tajne bezbednosti Jovica Stanišić nije lako podnosio prisustvo novinara i reportera. Saglasno svom zanimanju, da štiti državu Srbiju od tajnih akcija i operacija čiji je cilj rušenje poretka, Jovica Stanišić je poslednjih godina izbegavao sve prilike da upadne srpskoj i jugoslovenskoj javnosti u oči. Čak je i svakih mesec dana menjao kućni broj telefona da bi izbegao i privatne susrete prve vrste sa poznanicima i prijateljima. Trećeg juna 1995. godine, načelnik srpske tajne službe bio je svetski junak dana. Beogradska televizija ga je prikazala kao čoveka koji je spasao obraz Srba i samog Slobodana Miloševića. Kao specijalni izaslanik predsednika Srbije, načelnik Resora državne bezbednosti, Jovica Stanišić posetio je Pale, obavio poverljive razgovore sa dr Radovanom Karadžićem i rukovodstvom Republike Srpske, oslobodio 150 pripadnika “plavih šlemova” i javno ih doveo u Srbiju. U pratnji odreda specijalaca MUP-a Srbije i svojih inspektora Jovica Stanišić je vojnike OUN smestio u novosadski hotel “Sajam”, a zatim ih preko Surčina ispratio za Zagreb, u direkciju Unprofora. Konvoj je imao tri autobusa i ambulantna kola. Pored Jovice Stanišića bio je i Aleksa Buha, specijalni izaslanik Radovana Karadžića. Prešavsi iz Bosne u Jugoslaviju, na graničnom prelazu Karakaj, ujutro u oko dva sata, pred novinarima koji su sa televizije pozvani posebno za ovu priliku, načelnik tajne policije Srbije je javno rekao:

“Rukovodstvo Republike Srpske prihvatilo je apel predsednika Slobodana Miloševića, da kao znak spremnosti da učini korak u pravcu mirovnog rešenja krize, pusti na slobodu 150 pripadnika snaga UN. Pregovori nisu bili tako teški kao što se misli. Rukovodstvo Republike Srpske pustilo je ove vojnike u znak dobre volje prema mirovnom procesu i koliko sam ja stekao utisak i na Palama vlada duboko uverenje da se iz krize može izaći samo mirom “ nikako ratom. Ovaj gest RS najbolji je dokaz za to!” Koliko je akcija dovodjenja vojnika OUN sa Pala u Jugoslaviju bila tajnovita, govori i činjenica da o njoj ništa nije znala ni Sonja Karadžić, kćerka i miljenica predsednika RS, a ni rukovodstvo Službe državne bezbednosti SRJ, koje se na prelazu Karakaj pojavilo sa velikim zakašnjenjem. Srpskom načelniku tajne policije, tajnost je bila garancija uspeha misije, u koju ga je uputio Slobodan Milošević lično. Pojavljivanjem na televiziji u ulozi specijalnog izaslanika, Jovica Stanišić se predstavio kao čovek od, trenutno, najvećeg poverenja kod predsednika Srbije. Za poznavaoce ovog policajca to nije bilo ništa neobično, jer upravo Stanišić sa svojim radnicima već pet godina čuva Slobodana Miloševića. Lični telohranitelj predsednika Srbije, Senta Milenković na Stanišićev zahtev je pre četiri godine prešao iz brigade specijalaca MUP-a u državnu bezbednost. Resor srpske tajne službe zadužen je i za bezbednost članova porodice Slobodana Miloševića, tako da i po tim zadacima Jovica Stanišić direktno odgovara samo predsedniku Srbije. U ovoj akciji na Palama učestvovao je i načelnik tehnike Vlada Dragićeviž u funkciji prevodioca, čiji je posao da sa specijalnim elektronskim uredjajima “čisti” prostor u kome se kreće Slobodan Milošević od prislušnih uredjaja i tajnih mikrofona. Dragićević je za SDB Srbije počeo da radi pre petnaestak godina, posle studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kao dete oficira JNA i Ratnog vazduhoplovstva, ovaj operativac je brzo stekao poverenje rukovodstva srpske tajne policije, ali kako sam nije bio zadovoljan tim poslom, napustio ga je i prešao u izdavaštvo. Neko vreme je boravio i u Japanu, ali se krajem osamdesetih vratio u Beograd i zatražio posao u operativi SDB Srbije. Po nalogu srpske tajne službe, Dragićević je tada prebačen u SDB Jugoslavije, odakle ga je 1993. godine i preuzeo Jovica Stanišić. Posle uspešne misije u Bosni, i značajnih političkih poena, koje je ovom akcijom Stanišić doneo Miloševiću, u domaćoj i svetskoj javnosti, predsednik Srbije je primio načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Tom prilikom je Jovica Stanišić podneo iscrpni izveštaj o misiji oslobadjanja “plavih šlemova”. Ova akcija je dala za pravo analitičarima srpskih zbivanja na Balkanu, da zaključe kako je Jovica Stanišić uspostavio zvanične kontakte izmedju Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, ne bi li na političkoj sceni opet zajedno nastupili. Svetski lideri su pozdravili Miloševićev gest. Francuska ga je okarakterisala kao lični uspeh predsednika Slobodana Miloševića. Bio je to, medjutim, ne samo i lični uspeh Jovice Stanišića već i izvanredna prilika da se iz Resora državne bezbednosti vine u politiku. Na političkoj sceni Srbije, mogu se sresti ličnosti koje su nekada radile za srpsku tajnu službu. Dušan Mihajlović, lider Nove demokratije je na primer, radio u SDB Valjevo, dok je dr Nenad Djordjević, u beogradskoj tajnoj policiji bio zaposlen kao kontraobaveštajac.

Politika, diplomatija je ono što Stanišić intimno želi, kao budući posao, čak je pohadjao kurseve stranih jezika, jer je shvatio da sa dolaskom mira u Bosnu i Jugoslaviju sa javne i tajne scene moraju da sidju svi protagonisti militantne opcije.

Reorganizacijom Resora državne bezbednosti, načelnik Jovica Stanišić je 1991. godine, formirao Obaveštajno odeljenje, koje je vodio Marko Lazoviž. Time je, zapravo, formirana srpska obaveštajna služba umesto SID-a, u Ministarstvu inostranih poslova Jugoslavije koja je u medjuvremenu ugašena. U svojstvu predsednika komisije za bezbednosnu saradnju sa stranim državama, Jovica Stanišić je tokom 1995. godine, posetio Kinu i Rusiju, a tokom 1996. godine i SAD. O Jovici Stanišiću su mnogi svedocili kao o čoveku koji je koordinirao pobunu Srba u Hrvatskoj, organizaciju Srba u Bosni, zaštitu Srba na Kosmetu i u Sandžaku. Neki delinkventi su se hvalili da su njegovi saradnici, a jedan okrivljeni za ratne zločine je čak na sudu tvrdio da je ubijao po nalogu RDB Srbije. Nastupom u misiji “plavi šlemovi” na Palama, Jovica Stanišić je potvrdio da je direktno umešan u bosansku krizu, ali samo kao mirovnjak. Jovica Stanišić je iz Bačke Palanke. Njegov otac Milan Stanišić radio je u socijalnom, kao šef odseka, a brat Nikola mu je bio omladinski aktivista. Stanišići su kolonisti iz Crne Gore. Doselili su se posle Prvog svetskog rata na Kosovo, a zatim preko Prokuplja, posle drugog rata u Bačku. Jovicina majka Radmila – Rada, je od Babovića sa Kosova. Jovica Stanišić je pedeseto godište, išao je u palanačku Gimnaziju, a 1974. je završio Fakultet političkih nauka u Beogradu. Njegov veliki prijatelj je Mihalj Kertes. Njihovi roditelji su se znali, Jovicin brat Nikola je išao sa Kertesom u školu. Kako svedoči inspektor Boža Spasić, upravo je Kertes, kao poverljiv čovek Jovice Stanišića sprečio razbijanje SDB Jugoslavije, ali time i raspad u SDB Srbije:

“Još godine 1989. godine, federalna Služba drzavne bezbednosti je već bila na vrhuncu raspada. Na čelu Službe sedi čovek iz Hrvatske, iskusni obaveštajac Zdravko Mustač. Zamenik mu je čovek iz Slovenije – Ivan Eržen, a šef tj. načelnik obaveštajne službe Slovenac – Boris Zore. Svako u takvoj SDB SSUP-a vuče na svoju stranu. Raspravljaju se oko nove koncepcije Službe državne bezbednosti… A zemlja se raspada. Glavni šefovi operative, takodje, raspravljaju kako treba da izgleda služba, a jasno im je da strana agentura razbija SFRJ. Medjutim, dok se vodi rasprava na jednoj strani su Slovenci i Hrvati, uz njih Crnogorci, Albanci, a na drugoj Srbi i Makedonci. Bez obzira na to što se SDB raspada, još uvek postoji samostalni sistem funkcionisanja, po nekim linijama rada. Recimo, kada je reč o terorizmu, SDB Jugoslavije saradjuje i sa Slovenijom, iako nismo sigurni u njihovu iskrenost. Slovenci kriju i ne prijavljuju šiptarske teroriste, a mnoge pretvaraju u neke političke borce. Mi u SDB SFRJ smo znali da Šiptari i Slovenci švercuju sa voćem i povrćem koje se dovozi sa Kosova u Sloveniju. Odatle se vraća na Kosmet slovenačka roba. Znamo da malim kamionima prave interesantnu transverzalu koju smo brzo otkrili. Ne idu glavnim putevima nego se vuku kroz Bosnu i Hercegovinu, gde smatraju da je manja kontrola, pa prolaze kroz Crnu Goru i onda je lakši ulaz na Kosovo.

Ministar policije, general Petar Gračanin, taj problem je hteo da iznese na SIV. Ante Marković je taj problem trebalo da iznese na sednici Predsedništva države. Partija više ne postoji. U Predsedništvu CK SKJ je svako radio za sebe, za svoju republiku, pa su i službe počele za njihove interese da rade. Operativci u Saveznom SUP-u, jer su bili iz svih krajeva zemlje, počeli su da rade svako za svoju branšu, koja se nalazi u Beogradu. Stvara se slovenački lobi, koji se okuplja u slovenačkoj vili na Dedinju, hrvatski lobi se opet okuplja u svojoj vili ili po nekim stanovima po Beogradu. Pojavio se, na primer, Stipe Mesić u zgradi Savezne SDB. Kod nas je radio neki Željko Bartolović. Došao je iz Osijeka i pratio je predsednika SFRJ. To je bilo u 15,30 časova i Mesić jednostavno prolazi naše portire, ne javlja se generalu Petru Gračaninu. Odlazi u prostoriju, gde sedi inspektor Bartolović i odmah se tu okuplja hrvatski policijski lobi. Posle se ide u policijsku kafanu “Dom”. Tu su ćevapi, vino. Pilo se tu do uveče, a da niko ne postavi pitanje zašto sedi šef države u Saveznoj službi. Onda možeš da zamisliš kakav je bio “intiman” odnos predsednika Mesića prema federalnim policajcima iz Hrvatske. Prema podacima koje smo već u to doba dobijali znali smo da se Mesić sastaje krisom sa americkim ambasadorom Vorenom Cimermanom, ovde u Beogradu, a da usput, kad ide za Zagreb, (svakog petka je službenim mercedesom putovao) skreće po motelima, gde se susreće sa sumnjivim ljudima i stranim špijunima, bez zvaničnog znanja SDB Jugoslavije. Mi, kontraobaveštajci Jugoslavije, koji smo ostali da odradjujemo bezbednost predsednika Mesića, došli smo u situaciju da ne znamo kome sad ovu tajnu informaciju da dajemo i od koga da tražimo saglasnost da onemogućimo Mesićevo odavanje državnih tajni. Od šefa službe ne možeš tražiti saglasnost, jer ti kaže da čitaš novine kao ostali. Kaže: “Nemoj se više baktati ni sa Amerikancima, a ni sa Albancima”. U Srbiji se “dogodio proces dogadjanja naroda” i srpska služba se potpuno zatvorila prema federalnoj tajnoj policiji. Dakle, mi jugoslovenski obaveštajci i kontraobaveštajci 1989. godine, postajemo ničiji policajci. To je bila katastrofa. A profesionalac si. Hoćeš da odradiš posao. Moraš, obaveza ti je da štitiš državu. Kad u SSUP-u, medjutim, vadiš jedan pasoš, treba da ti ga potpiše 15 ljudi, a ako ti treba pasoš za agenta iz Srbije i u Srbiji, ne smeš da ideš u Bosnu ili Hrvatsku da uzmeš od tamošnje SDB taj pasoš, jer time otkrivaš svog agenta. Prema tome, ostaje ti da radiš samo koliko možeš i koliko umeš. Mi postajemo, zapravo ilegalci u rodnom gradu, u svojoj Srbiji” – priznao mi je Boža Spasić i dodao:

“Ja sam onda na svoju ruku odlučio da nadjem vezu u Srbiji. Obratio sam se Mihalju Kertesu, koji nije bio policijski čovek. Svi smo mi Srbi tada bili u problemima. Mi smo u SDB SFRJ bili potpuno odsečeni od Srbije. Zahvaljujući kontaktu sa Kertesom, a njegovim sa Jovicom Stanišićem, predsednik Srbije je sve to što se dešavalo u SSUP-u znao. Ja sam svaku informaciju koju sam dao Gračaninu, nosio i kod Kertesa, a to je stizalo do Miloševića. U Srbiji su vodeći ljudi cenili naš rad, jer su bili svesni šta smo sve znali. Mi smo pored Kučana imali svog agenta, koji radi i dostavlja podatke, a ti podaci obradjeni, idu samo u dva pravca. Idu ka Predsedništvu države i preko Mihalja Kertesa srpskom rukovodstvu, računajući da ce neko u tom rukovodstvu na vrlo visokim funkcijama, vrlo ozbiljno shvatiti naše podatke, što je pokazala srpska služba, koja se kasnije vrlo dobro postavila. Nijedna služba se nije tako dobro postavila prema ratu kao srpska služba. To se vidi iz odredjenih političkih poteza”, kaže Spasić.

Jovica Stanišić se u tajnoj policiji Srbije zaposlio posle završenog fakulteta. Radio je kao kontraobaveštajac u sektoru Istok i postao specijalista za KGB u beogradskoj upravi SDB. Kasnije je u SDB Beograda radio u analitici, a kada je prešao u tajnu službu Srbije, bio je prvo operativac kontraobaveštajnog sektora Zapad, a kasnije i pomoćnik načelnika za Sektor kontraobaveštajne delatnosti. Učestvovao je, na primer, u Nemačkoj, na uspostavljanju saradničke mreže medju emigrantima. U akciji hvatanja Sančeza Iljiča Ramireza, poznatijeg kao Karlos u beogradskom hotelu “Ekscelzior”, učestvovao je kao operativac. Nekoliko godina je u državnoj bezbednosti bio pomoćnik, prvo načelniku Draganu Mitroviću, a zatim Zoranu Janackoviću, da bi posle odlaska ovog drugog, za šefa obaveštajne službe Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije, preuzeo rukovodjenje Resorom državne bezbednosti MUP-a Srbije. Važi kao sposoban, hitar i oštar načelnik. Pojedini opozicioni lideri su ga prozivali zbog krivičnog progona političkih neistomisljenika. “Naša borba” za Stanišića je pisala da je Miloševićeva meka ruka. List “Balkan ekspres” ga je redovno prozivao zbog mnogih tajnih poslova, a list “Vreme” mu je pominjao ime u vezi afere oko kidnapovanja Veljka Džakule, ubistva Radojice Nikčevića, novog hapšenja dr Vojislava Šešelja i srpskog ministra Save Vlajkovića. Kako je to izgledalo u Novom Sadu marta 1993. godine, svedoči Stanišićev prijatelj, sam Sava Vlajković:

“Oni su došli po mene da bi me odveli na informativni razgovor. Njih trojica, došli su ujutro u šest sati. Pozvonili su i žena im je otvorila vrata. Nikog nisam poznavao od ranije, predstavili su se… Kažu ko su, i kažu da idem sa njima na informativni razgovor. I još, da će da izvrše pretres stana. Ne kažu zašto. I odmah su izvršili pretres stana. Kažu – nadjite svedoke, ja pozovem dva svoja drugara. Ukućani ćute i gledaju, šta da kažu. Bili su vrlo korektni… Oni su znali ko sam ja. Kažu – gospodine Vlajkoviću! Ja sam imao tri hiljade švajcarskih franaka, i žena dve hiljade nemačkih maraka. To su uzeli. I našli su neke beznačajne papire u mom atašeu. Tako, to, trajalo je jedno do devet sati… Onda su rekli da idemo u Beograd, i seli smo u kola. Da me odvedu, kažu, u DB u Beograd. Oni su, naime, novosadska ekipa koja je samo učinila uslugu beogradskoj ekipi. U kolima ih pitam šta je posredi, ali oni ništa ne odgovaraju. Kažu – ne znamo, i nastave da ćute… Oni su, kasnije sam saznao, postavili ljude oko moje zgrade, zatim kola, ta plavo-bela. Možda su mislili da ću da skočim kroz prozor… Dovezli su me u Beograd, u Ulicu Kneza Miloša, i predali beogradskoj ekipi. Oni su me stavili u svoja kola – Idemo na pretres službenog stana. I odemo na Banovo brdo, gde oni, kao vrše pretres, komsšje su mi bili svedoci. Ništa, sšta će naći. Ja po njihovom ponašanju vidim da tu nisu bili prvi put. Kao, pregledaju stan, pa se vratimo u Kneza Miloša, odakle odemo u pretres stana u Zmaj Jovinoj ulici, koji je bio u renoviranju. Negde oko sedam uveče postavili su mi prvo pitanje: “ Je li ministarstvo izdalo ovu potvrdu? “ Jeste! Tek posle ponoći, oko pola jedan, ja sam dobio rešenje o hapšenju i pritvaranju na jedan dan. A pre toga, već u večernjim informativnim emisijama Televizije, bilo je saopšteno da sam uhapsen.”

Jugoslovenska i srpska štampa je početkom devedesetih godina, Stanišića dovodila u vezu i za dovodjenje Kapetana Dragana iz Australije u Srbiju i Krajinu, za aktiviranje Dejana Lučića unutar Srpskog pokreta obnove, za aktiviranje Sime Dubajića, generala Dušana Pekića, pa i Željka Ražnatovića za naoružavanje Srba u Bosni, za vodjenje rata preko generala Božidara Stevanovića u RV i PVO JNA, kao i za drzanje na vezi komunista i socijalista u Banjaluci. Njemu se pripisuju i zasluge za razotkrivanje paravojske i paramilicije medju šiptarskim nacionalistima na Kosmetu. Zato ga domaći mediji i predstavljaju kao čvrstu ruku sistema u Srbiji. Hrvatska štampa je o Jovici Stanišiću pisala kao o čoveku, koji je sa Markom Nicovićem organizovao atentat na Milana Kučana tokom 1993. godine. Na Palama se verovalo da Stanišić preko tamošnjeg ministra policije Miće Stanišića drži bosansku miliciju i tajnu službu. Dok se u Podgorici sumnjalo da je i Boško Bojović, načelnik SDB Crne Gore bio čovek Jovice Stanišića. Pojedinci zato i dalje misle da je Jovica Stanišić danas, zapravo, prvi policajac u Srbiji, ali i u Jugoslaviji. Jovica Stanišić nikada nijedno slovo, koje je napisano o njemu, nije demantovao, niti potvrdio. To je bilo u skladu njegovog shvatanja tajnosti poziva šefa državne bezbednosti. Aferu sa avanturistom Čedom Mihailovićem, koji se 1995. u Hagu predstavio kao pripadnik srpske tajne policije, Jovica Stanišić je, uz korišćenje prava na informativni razgovor sa Milošem Vasićem, novinarom koji je prvi lansirao vest o tajnom agentu Čedi, pretvorio u pouzdanu priču o nedužnosti RDB Srbije u ovom slučaju. Stanišić ume da bude ubedljiv i razložan. Kolege ga cene kao velikog profesionalca. Ambiciozan je. Voli da se druži i okružuje intelektualcima, i da diskretno bude prisutan u javnosti. Vidjan je javno samo na utakmicama “Crvene zvezde”.

Zbog načina rada, odnosno efikasnosti i tajnovitosti, Jovica Stanišić je malo poznat javnosti, pa ga često brkaju sa Mićom Stanišićem, bivšim ministrom policije Republike Srpske, sa kojim nije u srodstvu, mada su tesno saradjivali kao policajci na poslovima bezbednosti Srba u Bosni. Kada je tokom 1994. godine, u Republici Srpskoj rasformirana Karadžićeva tajna služba “Tajfun”, jer su u nju navodno ušli ljudi Jovice Stanišića, ministar paljanske policije Mićo Stanišić sklonio se u Beograd. Takva glasina pratila je i Boška Bojovića, smenjenog načelnika tajne službe Crne Gore. To je tumačeno kao da su se dvojica poverljivih ljudi Radovana Karadžića i Mila Djukanovića pridomili kod Jovice Stanišića i srpske tajne policije, što je, zapravo, značilo da je RDB Srbije drzao pod kontrolom vladu i Republike Srpske, ali i Crne Gore. Pričalo se neko vreme po Beogradu, da su posle svadje izmedju Miloševića i Karadžića i dve srpske tajne službe, ova iz Beograda i ona sa Pala, zaratile, odnosno da je ovaj drugi u Republici Srpskoj hvatao i čak terao u zatvor inspektore i operativce Jovice Stanišića, koji su ilegalno radili u Bosni. Kako je Jovica Stanišić sam otputovao na pregovore sa Radovanom Karadžicem, to je značilo da ga je i predsednik RS prihvatio kao “svog” pregovarača i čoveka od poverenja Slobodana Miloševića. Sam predsednik Srbije to je donekle potvrdio i time sto je u leto 1995. prilikom zvanične posete Moskvi i Borisu Jeljcinu, sa sobom poveo i načelnika tajne službe Jovicu Stanišića. Tako su se Stanišiću i zbog mirotvornih zasluga u Bosni i zbog diplomatskog putovanja u Rusiju, a i Kinu, politička vrata definitivno otvorila. Taman toliko, da iz policije predje u diplomatiju i da postane srpski “Akaši”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović