Spaljivanje dosijea

Niko, pa ni u samoj tajnoj policji Srbije, ne zna koliko je početkom devedesetih u njoj bilo spoljnih saradnika, jer je svaki operativac i svaki centar imao svoju mrežu dojavljivača. Nijedan od njih nije potpisivao nikakvu pristupnicu SDB-u Srbije. Radili su na reč i za male pare, uz dozu velikog patriotizma. Svaki od tih saradnika bio je zaštićen šifrovanim imenom: “Darko”, “Volga”, “Sibir”, “Ivica”, “Marica”, “Hasan”, “Muhamed”, “Janko”, “Crni Djordje”. Čim je postao prvi čovek Srbije 1988. godine, Slobodan Miloševic je, na primer, zahtevao od Dragana Mitrovića, šefa Službe državne bezbednosti da mu dostavi imena njihovih agenata. Vidno se iznenadio kada je dobio odgovor da imena ne može dobiti, jer ih načelnici – ne znaju, a ni sam Mitrović ih ne zna, a i da ih zna, ne sme da ih da, jer je to najveća poslovna tajna službe bezbednosti. Baš takvi ljudi, spoljni saradnici, saznali su da KOS JNA prisluškuje Slobodana Miloševića u njegovom vlastitom stanu i da Armija ima i Miloševićev dosije. Tu akciju prisluškivanja, vojni obaveštajci su obavili i februara 1987. godine, kada su po naredjenju generala Ilije Ceranića iz KOS-a i admirala Branka Mamule, zagovornika slabe Srbije i jake Jugoslavije, pratili razgovore novog srpskog partijskog vodje Slobodana Miloševića. Kako je zapisano u izveštaju saradnika SDB Srbije, Slobodan Milošević se žalio prijateljima i saradnicima da je u stanu pronašao bežični prisluškivač na zidu, kod garnišne iznad prozora. Uznemiren zbog toga, predsednik Predsedništva CK SK Srbije je pozvao ministra policije Svetislava Lalovića i upitao ga ko je to učinio. Lalović je odgovorio da ne zna, jer porodica Milošević odavno odbija mere obezbedjenja RSUP-a Srbije. Zatim je Slobodan Milošević pozvao neke svoje prijatelje i oni su taj mikrofon skinuli sa garnišne. To je sve kod Miloševića rodilo sumnju da ga ili neko iz SDB Srbije ili neko iz KOS-a JNA tajno prisluškuje. U tajnoj službi je napravljena rekonstrukcija dogadjaja i zaključeno je, da bi taj posao mogao da izvede Milan Damjanović, potpukovnik sa svojim prijateljima iz GK SK, koji nisu trpeli Miloševića. Ovaj lični “bezbednjak” tadašnjeg ministra vojnog, držao je uz sebe stalno Dušana Stupara, šefa beogradske tajne službe, koji je Damjanoviću neprestano donosio informacije o radu SDB Srbije, CK SK Srbije, GK SK Beograda i posebno o Draganu Mitroviću, načelniku srpske tajne policije. Sam Mitrović sumnja da ga je KOS, odnosno Damjanović prisluškivao, pratio, a jednom prilikom i pretresao njegov stan u Ulici Kralja Milutina. Potpukovnik Damjanović je bio kadar Staneta Broveta, admirala VOS-a, još iz vremena kada su zajedno službovali u Londonu. Iza Milana Damjanovića bi mogao, pretpostavlja Mitrović, da stoji admiral Branko Mamula, tada savezni sekretar za narodnu odbranu. Pored toga što nije trpeo Slobodana Miloševića kao velikog srpskog nacionalistu, admiral Mamula ga nije podnosio i zato što je ovaj bio miljenik njegovog konkurenta, generala Nikole Ljubicica. KOS UB JNA je u više navrata poturao Slobodanu Miloševiću “krtice” i u kancelariju na Novom Beogradu, gde su uočeni i tragovi obijanja radnog stola u samom kabinetu. U “bubice” je sumnjao i Slobodan Jovanović, glavni urednik “Politike ekspres” 1989. godine. Posle slučaja Stupar u Beogradu je došlo do velikog antagonizma, pa čak i direktnog izbegavanja saradnje izmedju SSUP-a SFRJ, KOS JNA, GSUP-a Beograda i RSUP- a i SDB Srbije. Glavni grad je postao, tvrdi Dragan Mitrović, slobodno lovište za sve (kontra)obaveštajce iz svih jugoslovenskih republika, pokrajina i same federacije, koji su jurili “svoje” nacionaliste. Najagresivniji su bili Bosanci, jer su u Beogradu proganjali Vuka Draškovića, dr Vojislava Šešelja i mnoge penzionisane generale, čija su dosijea doneli i u tajnu službu Jugoslavije, a neka i u kartoteku SDB Srbije.

SDB Srbije, u drugoj polovini osamdesetih godina, imala je pedeset hiljada imena u svojim arhivama. U tajnoj službi Srbije su postojali tzv. Operativni fond, sa dosijeima aktivno praćenih lica i Arhivski fond sa pasivnim i zastarelim dosijeima, koji su se najčešće ili spaljivali ili slali u Istorijski arhiv Srbije. U toj kartoteci aktivnih “državnih neprijatelja”, Služba državne bezbednosti Srbije je imala 22.000 imena, ali je ofanzivno radila samo prema tri- četiri hiljade ljudi u zemlji i svetu. Na jednom od tih dosije bilo je ispisano i ime Dušana Mitevića, direktora beogradske Televizije. Njegovu proveru, još u fazi kandidature, tražio je Dušan Čkrebić, pa je u SDB Srbije nastao materijal sa dvadeset i pet stranica teksta o ličnosti i delu Dušana Mitevića. Zbog pritisaka iz SDB Jugoslavije i posebno iz SDB Bosne i Hercegovine, srpska tajna policija je osamdesetih otvorila i dva nova dosijea. Jedan za dr Vojislava Šešelja, a drugi za Vuka Draškovića zbog srpskog nacionalizma. Za SDB Srbiju to su bili pasivni dosijei, jer faktički protiv njih nije ništa preduzimano. Samo je jednom, Ranko Savić, piscu Vuku Draškoviću oduzeo pasoš. To je tražio Stane Dolanc zbog Draškovićevih antijugoslovenskih nastupa u inostranstvu. Dva-tri dana kasnije, medjutim, lično Slobodan Milošević, navodno zbog intervencije patrijarha Pavla, tražio je od SDB Srbije da se Vuku Draškoviću vrati pasoš. Zbog toga se kod Dragana Mitrovića javljao telefonom i sam Vuk Drašković. Pokazivao je inspektoru Ranku Saviću poziv australijskih Srba za posetu petom kontinentu, da govori o Svetom Savi i pravoslavlju, pa je tadašnji šef Odeljenja za unutrašnju problematiku, ljut vratio taj pasoš. Vuk Drašković je tom prilikom potpisao zvaničnu izjavu za SDB Srbije, po zahtevu načelnika Dragana Mitrovića, u kojoj je obećao da će se u Australiji ponašati kao lojalni gradjanin Srbije. Ranko Savić je tu Draškovićevu izjavu sa službenom beleškom položio u Draškovićev dosije, koji je već desetak godina postojao u srpskoj tajnoj policiji. Taj dosije je otvoren posle hajke na Vuka Draškovića u BiH zbog knjige “Sudija”, i romana “Nož”, a proširen posle Vukovih istupanja na Slobodnom univerzitetu, u Odboru za odbranu misli i sloboda, na tribinama u Francuskoj 7. Vuk Draškoviž je bio registrovan kao srpski veliki nacionalista, zajedno sa suprugom Danom koja ga je, uglavnom, kako su tvrdili operativci SDB i gurala u te disidentske krugove i kasnije u emigraciju.

Savet sa zaštitu ustavnog poretka Republike Srbije odlučivao je o tome koji će dosijei i arhive SDB biti uništeni, a koji ne. Dok je Radmilo Bogdanović bio ministar, članovi tog foruma bili su Aleksandar Mitrović, Duško Mihajlović, Slobodan Unković i Dragan Mitrović. Sve odluke o spaljivanju dosijea srpskih disidenata i tzv. nacionalista, donesene su jednoglasno. Jer, kada su Duško Mihajlović i Slobodan Unković čuli da se u arhivama nalaze dosijea profesora Ljube Tadića, Zagorke Golubović, dr Mihaila Markovića i mnogih drugih intelektualaca, rekli su u glas: “To bi trebalo uništiti!”

Većina srpskih političara volela je da bude okružena operativcima držzavne bezbednosti. SDB Srbije je pratila Dražu Markovića svuda po Srbiji, čak i kada je išao u privatne posete. Jedini koji nije trpeo “debejce”, bio je Ivica Stambolić, ali je voleo da čita njihove izveštaje o magazinima “Duga” i “Intervju”. Zato mu se jednom prilikom i dogodilo u beogradskoj Skadarliji da je naleteo na pripitog Srbina, koji ga je neukusno izvredjao. Pravi razlog zbog čega je prvi voleo obezbedjenje tajne službe, a drugi ne, ležao je u činjenici da su i Draža Marković i Ivica Stambolić voleli prijatno žensko društvo, ali sa i bez službenih svedoka. Mada drugih kontakata rukovodstvo Službe državne bezbednosti sa političarima nije imalo, jer su oni više voleli da svoja naredjenja izdaju ministrima policije, nego li šefovima tajne službe, ipak, je njihova sudbina umnogome zavisila baš od volje i moći tih političara. SDB Srbije, naime, najviše kadrovski, a i operativno pogadjala je podeljenost Republike na tzv. užu Srbiju, Vojvodinu i Kosmet, pa i grad Beograd. Svaka od ovih republičkih jedinica imala je svoju državnu bezbednost, nezavisnu u mnogo čemu od centrale u SDB Srbije. Ta njihova samostalnost bila je toliko izražena, da se, na primer, mnogo puta dešavalo da SDB Vojvodine izvršava naloge dobijene iz SSUP-a ili iz RSUP-a Hrvatske, a ne iz RSUP-a Srbije. Najslikovitiji primer za to je bio slučaj novinarke Ranke Čičak.

Kada je izbila tzv. “svinjska afera”, o čemu je Ranka Čičak kao dopisnik “Vjesnika” vrlo aktivno pisala, preko noći se našla u zatvoru. Nalog je dao Petar Palkovljević – Pinki, vojvodjanski ministar policije na mig funkcionera iz Zagreba i samog Staneta Dolanca iz Beograda. Kako je Ranka Čičak svojevremeno učestvovala u razbijanju hrvatskog špijunskog centra, koji je bio smešten baš u dopisništvu “Vjesnika”, na uglu Nemanjine i Sarajevske ulice u Beogradu, Služba državne bezbednosti ju je izvadila iz zatvora i prebacila u Rim. Pinkiju je u Novi Sad poslat inspektor Ratko Šikimić da prikupi dokaze o njegovim zloupotrebama i mućkama Slobodana Tadijina, tadašnjeg šefa u Službi državne bezbednosti Vojvodine. Zato se načelnik pokrajinske policije vrlo brzo, umesto Ranke Čičak, našao iza brave. Kao protivnik autonomaša, novinarka Ranka Čičak je krajem osamdesetih aktivno učestvovala u organizovanju vojvodjanskih Srba, preko Milice Grković i Miroslava Šolevića i obaranju Boška Krunića. Bliska vrhovima SDB Srbije, ali i Predsedništvu Srbije, novinarka Ranka Čičak je postala siguran oslonac zamenika načelnika SDB Srbije Jovice Stanišića. Pretpostavlja se, da baš kao dobro obaveštena novinarka, Ranka Čičak, najbolje zna kako je nastala humoreska “Vojko i Savle”, koja je pisana na osnovu dosijea generala Gojka Nikoliša i akademika Pavla Savića iz KOS-a JNA i SDB Beograda. Po jednoj verziji ljudi iz srpske tajne policije, humoresku su smislili admiral Branko Mamula i Buca Pavlović, a napisao je književnik Vidosav Stefanović. Redigovao je novinar Radmilo Kljajić, koji je i doneo u list “Politika”. U toj aferi i Služba državne bezbednosti Srbije je videla priliku da se obračuna sa projugoslovenskom strujom u tajnoj službi grada Beograda, pa je zato formirala specijalnu komisiju za utvrdjivanje odgovornosti načelnika Dušana Stupara. Ovog “debejca”, funkcionerima je najviše prozivao Zoran Čičak, sin Ranke Čičak. U komisiji su bili Milo Savković, predsednik, Milan Tepavčević i Miodrag Pavlović, članovi. Oni su utvrdili da je predsednik GK SK Beograda Dragiša – Buca Pavlović još 1986. godine, preko Dušana Stupara, iz SDB Srbije dobio dosijea mnogih akademika, tvoraca Memoranduma SANU. Ministar beogradske policije Branko Kostić je još tada imao svoj Odsek za politički kriminal, odnosno svoju tajnu službu, koja je radila za Ivicu Stambolića. Odobrenje za podizanje dosijea je dao Dragan Mitrović, a obojica, ni Stupar, ni Mitrović te dosijee nisu ni videli. Iz njih je posredstvom Buce Pavlovića januara 1987. nastala kvazihumoreska “Vojko i Savle”, objavljena u listu “Politika”. S obzirom da je taj unutrašnji problem SDB Srbije i SDB Beograda bio je neraskidivo vezan za politički duel izmedju Slobodana Miloševića i Ivice Stambolića, odnosno Dragiše – Buce Pavlovića, prvog coveka GK SK Beograda, sam Slobodan Milošević je bio jako zainteresovan za ishod rada Komisije SDB Srbije. Kada se pokazalo da Dušan Stupar nije prekršio pravila Službe, da nije prisluškivao ljude u GK SK Beograda i da nije odgovoran za humoresku “Vojko i Savle”, Slobodan Milošević je tadašnjem načelniku Draganu Mitroviću ljubazno rekao: “Vi sve ovo šefe, zatrpaste kao mačka govno!”

Dušan Stupar je i pored nalaza Komisije SDB Srbije ostao bez posla i bez partijske knjižice. Njegovo mesto zauzeo je Milorad Leković – Mića. Nije se ni on dugo održao u državnoj bezbednosti, jer je naleteo na Jovicu Stanišića, zamenika načelnika SDB Srbije. Praćenjem beogradske štampe, a posebno lista “Balkan ekspres”, operativci iz Beograda su naime uočili da u ovoj novini, čiji je vlasnik bila Ranka Čičak, ima isuviše poverljivih policijskih podataka. Da bi se, po nalogu novog ministra Zorana Sokolovića, utvrdilo ko iz tajne službe odaje podatke, formirana je na nivou Srbije, posebna komisija za “Balkan ekspres”. Predsednik je bio Ranko Savić, a članovi Mića Leković i Marko Lazović. Sumnja je pala i na Jovicu Stanišića. To je, medjutim, za ove ljude bilo sudbonosno.

Godinu dana kasnije, izvršena je nova promena načelnika tajne službe Beograda. Leković je otišao u činovnike, a Savić i Lazović u prevremenu penziju. Sa Kosmeta je povučen Radosav – Lule Lukić, iskusni inspektor SDB i kadar sve jačeg i moćnijeg Jovice Stanišića i postavljen za novog šefa beogradske tajne policije. Približavanjem Slobodanu Miloševiću, ambiciozni Stanišić je stvarao prostor za jačanje Službe državne bezbednosti, ali i za sopstveno napredovanje. Bilo je to vreme jakog delovanja jugoslovenskog policijskog lobija, koji su sačinjavali admiral Branko Mamula, Stane Dolanc, Zdravko Mustač i Branko Kostić, ministar beogradske policije. Ovaj poslednji je dugo godina bio iskusni obaveštajac, nekada načelnik u SDB SSUP-a, pa šef kabineta mnogim šefovima federalne policije. U vreme Brionskog plenuma bio je zapisničar u komisiji Krste Crvenkovskog. Poznat je kao kadar generala Radovana Stijačića i generala Franje Herljevića, koji ga je posle jedne svadje vratio u GSUP Beograda. Kako se seća ambasador Branko Mikašinović, njegov poznanik Jovica Stanišić imao je tada običaj da se žaleci govori: “Zdravko Mustač nam drži čitavu službu u svojoj šaci!” Bila je to posledica direktne koalicije Ivana Stambolića, prvog čoveka srpske partije, a zatim i srpske drzave, sa jugoslovenskim političkim i vojnim vrhom. Čak je i ministar policije Svetislav Lalović bio veliki Jugosloven, sve do trenutka kada je 1986. godine shvatio da Stane Dolanc, Branko Mikulić, Raif Dizdarević, Milka Planinc, Fadilj Hodža žele da politički potope Srbiju na Kosovu. Dragan Mitorvić je tada uspeo da nagovori Lalovića da u Skupštini Srbije pročita oštar govor, koji je pisan u SDB Srbije, sa puno činjenica o stradanju srpskog naroda na Kosmetu, čime je direktno odgovorio na sve optužbe Predsedništva SFRJ i SSUP-a da su za stanje u ovoj Pokrajini krivi srpski nacionalisti. Bilo je to vreme, kada je i general Nikola Ljubičić napustio projugoslovensku orijentaciju i okrenuo se srpskoj politici. Ivica Stambolić je ostao vezan za Staneta Dolanca, Dobrosava Ćulafića i admirala Branka Mamulu. Po tvrdjenju Dragana Mitrovića, upravo Dolanc, odnosno SDB SFRJ i Mamula tj. KOS JNA, pratili su i prisluškivali Stambolića, a i snabdevali ga uznemiravajućim informacijama o delovanju srpskih nacionalista. Posebno o piscu Miodragu Bulatoviću, čije je hapšenje Ivica Stambolić i tražio, zajedno sa Stanetom Dolancom. Stambolić se bojao dolaska Srba sa Kosmeta u Beograd, govoreći za njihove mitinge da je to – ulica. Kada je na Osmoj sednici Slobodan Milošević preuzeo vlast od Ivana Stambolića, ovaj je ostao usamljen, jer ga tada Stane Dolanc i Branko Mamula nisu podržali. Razočaran, priča Mitrović, bivši lider Srbije je svojim poznanicima govorio, a to je u knjizi “Put u bespuće” i napisao, da su ga SDB Srbije i Slobodan Milošević 1989. godine, držali u kućnom pritvoru, što uopšte nije bilo tačno.

Poslednji veliki posao koji je Dragan Mitrović uradio u SDB Srbije, pre odlaska u penziju, bila je organizacija i obezbedjenje dolaska Slobodana Miloševića na Proslavu šest vekova Kosovske bitke. Manifestacija je održana na Vidovdan 1989. godine. Pored srpskog rukovodstva, Milošević je uspeo da na Kosovo Polje dovede članove Predsedništva SFRJ. Radi obezbedjenja funkcionera i čitavog skupa formirana su tri štaba. Jedan u RSUP-u Srbije, drugi u PSUP-u i treci u SSUP- u. Članovi srpskog štaba su bili Dragan Mitrović, Milivoje Milo Slavković, Jovica Stanišić i Radomir Cokić. Ubedljivo najbolji poznavalac prilika na Kosmetu, od ovih načelnika, bio je Milo Savković, koji je punih dvadeset pet godina proveo u Pokrajini. O svemu je pedantno vodio službene beleške, tako da mu ništa nije promicalo. Kada je Dragan Mitrović sredinom osamdesetih, došao na ideju da Savkovića iz PSUP-a Kosova, sa mesta šefa za informatiku prebaci na funkciju zamenika u SDB Srbije, prištinsko rukovodstvo policije se pobunilo. Razlog bunta je zvanično bila potreba za takvim profesionalcem, koga su Šiptari smenili sa mesta načelnika analitike, a nezvanično, ometanje Srbije da ojača svoju tajnu policiju sa ovakvim ekspertom za Kosmet. Uz to Savković je za funkcionere iz Prištine, ali i u SSUP-u Jugoslavije bio neugodan svedok, jer je znao kako se na Kosmetu štimuju službeni izveštaji za SDB SFRJ i Predsedništvo Jugoslavije. Zbog toga je Mitrović zamolio ministra savezne policije Dobrosava Culafića – Tora, koji je bio i rodjak Milivoju Savkoviću, da ga preuzme u SDB Jugoslavije. Posle samo tri meseca od dolaska u Beograd, načelnik Dragan Mitrović je prebacio Savkovića u SDB Srbije i tako izigrao šiptarske kolege sa Kosmeta i iz savezne tajne policije.

Prištinski štab bezbednosti su tada vodili Jusuf Karakuši i Rahman Morina, a savezni Zdravko Mustač iz Sluzbe državne bezbednosti i pukovnik Mihailo Pavićić, zamenik načelnika KOS-a JNA. Specijalne ekipe za kontradiverzantsko dejstvo, sastavljene iz jedinica sve tri službe, pregledale su čitav teren kod spomenika Kosovskoj bici. Javna bezbednost PSUP-a Kosova i Metohije pohapsila je sve albanske nacionaliste i srpske ekstremiste, a njihove lidere sa Kosmeta stavila pod strogu kontrolu. Izolacija je izvršena na prostoru čitave Jugoslavije, na gotovo, rutinski način, jer je bilo ozbiljnih najava atentata na Slobodana Miloševića.

Takve informacije stizale su prvo od stranih obaveštajnih službi. Najpre iz KGB-a SSSR-a, a i od saradnika SDBJ i tajne policije Srbije ubačenih u emigrantske redove u Švajcarskoj i Belgiji. Šiptari su, naime, planirali da napadnu Miloševića i u Beogradu. Kod Prokuplja je čak pronadjen i jedan savremeni snajper, kakav se u SFRJ ne koristi, što je za SDB Srbije bio znak više, da se Šiptari za nešto ozbiljno pripremaju. Zbog toga je u SDB Srbije sačinjen plan likvidacije najpoznatijih albanskih emigranata u inostranstvu i šiptarskih ekstremista u Jugoslaviji. Prvi na listi za odstrel bio je Džafer Šatri iz Švajcarske. Za likvidatore su odredjeni iskusni saradnici srpske tajne policije iz sveta. Medju njima, nijedan nije bio čovek podzemlja, jer SDB Srbije sa takvim ljudima nije nikada saradjivala. Kako je i Miloševićev stan bio pod stalnom prismotrom raznih tajnih službi i emigracije, to je Dragan Mitrović, odnosno Radomir Cokić, šef obezbedjenja SDB Srbije od ministra policije Radmila Bogdanovića, tražio da se prvi čovek Srbije iseli iz stana u bezbedniju kuću na Dedinju. To nije bilo moguće izvesti brzo i efikasno, pa je porodica Milošević za fizičko obezbedjenje dobila samo jednog “portira” u zgradi. Strepnje o atentatu na Slobodana Miloševića je podgrejavala i istraga pucanja sve četiri gume na Miloševićvom automobilu, koja još nije bila rešila dilemu, da li je to bilo slučajno ili namerno. Bezbednjaci Srbije su se najviše bojali, ne toliko pojedinačnog pokušaja napada na predsednika Republike, koliko eventualnog podmetanja eksploziva ili bacanja bombi u sam narod, posebno kod Miloševićevog nastupa na Kosovu Polju, jer bi, panika izazvana takvim terorističkim aktom, uništila mnoge živote, a i srušila sam kosovski mit o Srbima.

Slobodan Milošević je strepeo od odlaska na Kosovo Polje 1989. godine, ne toliko zbog najava mogućeg atentata već zbog odgovornosti da govori pred više od milion ljudi i zato što je tu, na Kosmetu, trebalo da zada snažan politički udarac pripadnicima “neprincipijelne koalicije”. Najvažnije od svega je, medjutim, bilo da Slobodan Milošević iskoristi proslavu Kosovske bitke, koju su pratile na stotine stranih izveštača, da internacionalizuje srpsko pitanje na Balkanu i u svetu. Osećajući da će Milošević sa Kosova Polja da se vrati kao pobednik, čelnici JNA su na sve načine pokušavali da mu otežaju poziciju i da ga, makar, učine još nervoznijim. Kontraobaveštajna služba Armije izbegavala je da ustupi svoj aerodrom u Prištini za sletanje helikoptera RSUP-u Srbije sa Slobodanom Miloševićem. Armija sa Kosmeta nije ni dovela sve svoje ljude da fizički obezbede miting i nije izvela svoje snajperiste na okolna brda sljake iz TO Obilic, jer joj nisu stigla “naredjenja iz Beograda”. Zbog nepoverenja u rukovodstvo PSUP-a, niko iz pokrajinske policije nije puštan na kilometar od Slobodana Miloševića. Sav posao oko obezbedjenja Miloševića morao je da završi RSUP sa SDB Srbije. Bilo je planirano da Slobodan Milošević na Kosovo Polje dodje automobilom iz Prištine. Kako je noć pre mitinga pala obilna kiša i raskvasila kosmetske njive, to su na stotine automobila i autobusa upali u gusto i crno blato. Dragan Mitrovic je zato odlucio da Miloševića doveze helikopterom RSUP-a. Predsednik Srbije je kolima došao iz Beograda do Kruševca, a odatle helikopterom pravo na Kosovo Polje. Tim putem se Slobodan Milošević i vratio kući, odmah posle održanog govora. Članovi Predsedništva SFRJ, vraćali su se malim avionima Federacije i uz pratnju obezbedjenja SSUP-a i JNA.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović