Čišćenje redova

Posle sredjivanja stanja u SDB Beograda, neprimetno iz SDB Srbije uklonjeni su neki ljudi koji su radili za KOS JNA. Njih je otkrio Jovica Stanišić, što je on i iskoristio da probudi sumnju da je načelnik Dragan Mitrović, kao Jugosloven, blizak vojnoj kontraobaveštajnoj službi i armijskom vrhu. Ta sumnja je bila toliko jaka, da je izazvala pozornost Slobodana Miloševića, prema načelniku njegove tajne službe. Stvar je bila u tome što su mnogi unutar Srbije, Beograda i Jugoslavije očekivali kako će se Dragutin – Dragan Mitrović, načelnik Službe državne bezbednosti Srbije izjasniti. Da li za meku ili tvrdu srpsku stranu ili za SFRJ i za JNA. Svaka od tih strana želela je Mitrovića ili da pridobije ili da sruši. Najaktivniji je u tome bio baš KOS JNA, koji je tajno pratio i prisluškivao Dragana Mitrovića, a istovremeno širio glasine da to Mitrović radi Slobodanu Miloševiću. Takva političko-policijska igra oko tadašnjeg načelnika SDB Srbije, dovela je srpsko rukovodstvo, pre svih ministra policije Radmila Bogdanovića i profesora Radoša Smiljkovića, u situaciju da razmišljaju o novom čoveku. Njihovi kandidati za šefa tajne službe bili su profesor Budimir Košutić, dr Dragan Simeunović, Ratko Marković, pa čak i predsednik Privredne komore Vlajko Stoiljković. Kako su svi oni tu ponudu odbili, a kako je dr Borisav Jović podržavao rad Dragana Mitrovića, ovaj načelnik SDB Srbije je i pored ponudjene ostavke Slobodanu Miloševiću, ostao u svojoj kancelariji do daljnjeg. Njegov zamenik Milivoje – Milo Savković, šef operative i ekspert za Kosmet, otišao je u preranu, invalidsku penziju.

Načinjen je pokušaj da Srbija udje i u SSUP i u tajnu policiju Jugoslavije. Lično je Slobodan Milošević tokom 1989. godine vodio razgovore sa Dobrosavom Torom Ćulafićem, kome je otvoreno rekao da je kao crnogorski kadar, ispustio federalnu policiju iz ruku. U SSUP-u je vladao nepotizam i sistem nezameranja lošim kadrovima. Najviše primedbi na federalnu policiju imao je Slobodan Milošević, zato što SSUP ne podržava Srbiju u borbi za suzbijanje iseljavanja Srba sa Kosmeta i razbijanja šiptarskog secesionizma. Kao kompromisno rešenje ovih problema, Toro Ćulafić je od Miloševića tražio da mu ustupi Dragana Mitrovića za načelnika Službe državne bezbednosti Jugoslavije. Bilo je ideja i da Dragan Mitrović postane načelnik SID-a u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove umesto Branka Tintora, ali se hrvatsko i slovenačko rukovodstvo nije slagalo da jedan Srbijanac udje u “njihovu” kuću. Slobodan Milošević, prvi čovek Srbije, medjutim, imao je druge planove.

Dragan Mitrović je u pedeset i prvoj godini života penzionisan. Prilikom rastanka, Mitrović je molio Miloševića da ne dozvoli da se SDB Srbije raspadne, kako se to već dogadjalo 1966. godine, jer bi tajnoj službi posle bilo potrebno najmanje dvadeset godina da opet stane na noge. Sličnu molbu Mitrović je prvo uputio generalu Nikoli Ljubičiću, a posle profesoru Radošu Smiljkoviću, generalu Petru Gračaninu. Na tzv. koordinaciji, kojoj su prisustvovali Slobodan Milošević, Borisav Jović, Aleksandar Bakočević i Bogdan Trifunović, načelnik u ostavci Dragan Mitrović je tražio da se SDB Srbije spase od razbijanja. Većina njih je, želeći da politički likvidira Svetislava Lalovića i Dušana Stupara kao ljude Ivice Stambolića, bila za to da i Mitrović sa grupom rukovodilaca SDB Srbije napusti posao. General Nikola Ljubičić je to sprečio, čime je spasao srpsku tajnu službu od novog Četvrtog plenuma. Na mesto Mitrovića je došao 1990. godine, iskusni političar, borac za srpstvo sa juga republike i neiskusni policajac, tek oporavljen od teške bolesti Zoran Janacković. Bio je to izbor Slobodana Miloševića i Radmila Bogdanovića, kome se žurilo da uzme policiju u svoje ruke. Posle smene Dragana Mitrovića došlo je i do pomeranja i samog ministra Radmila Bogdanovića, zato jer je bio kadar stare garniture generala Nikole Ljubičića i Petra Gračanina, a i blizak struji dr Borisava Jovića. Milošević je na čelu MUP-a Srbije želeo svog pouzdanog čoveka, pa je prvi čovek srpske policije od 1991. bio ministar Zoran Sokolović, zaječarski kadar, aktivista u vreme Osme sednice. Njegov zamenik i ujedno i načelnik Resora javne bezbednosti, postao je magistar Radovan Stojičić, poznat po nadimku Badža. Sekretar ministarstva je Slobodan Miletić, a šef kabineta i šef nepostojeće Službe informisanja je Slobodan Tepšić. Načelnik Resora državne bezbednosti je Jovica Stanišić. Stojan Mišić je pomoćnik ministra za kriminalitet, a Rade Marković je pomoćnik ministra bez portfelja. Prethodnom, drugom promenom kadrova 1993. godine, u GSUP-u za novog gradskog ministra policije postavljen je Petar Zeković. MUP Srbije je naredne 1994. reorganizovan. Imao je ukupno jedanaest uprava, od čega je polovina operativne, a ostale administrativne prirode. Upravu milicije vodio je Vlastimir Djordjević, zvani Rodja, a njeno Odeljenje milicije komandir Obrad Stefanović. Upravu za suzbijanje kriminaliteta predvodio je Dragan Ilić, a u Upravi za bezbednost saobraćaja načelnik je Dragiša Dinić – Gile. Milan Puzović je bio načelnik Uprave za strance, pogranične i upravne poslove. Jedina žena načelnik Ljiljana Morić vodila je Upravu za obrazovanje i usavršavanje. Rukovodilac Školskog centra je bio dr Andreja Savić, a direktor Srednje škole u Sremskoj Kamenici je Mile Milovanović, zvani Pozarac. Institut bezbednosti vodio je Nikola Čurčić, a načelnik Uprave za informatiku je bio Dragan Anucović, koji je svakog dana dolazio na posao iz Novog Sada. Radojica Maksimović je bio dekan Policijske akademije, dok je Viša škola SUP-a u Zemunu bila trenutno bez direktora. Prvi čovek beogradske policije bio je Petar Zeković, zvani Zeka, dok je njegov pomoćnik za kriminalitet bio Ratko Brakočević, a pomoćnik za miliciju Sreten Lukić. Upravu za suzbijanje kriminaliteta vodi Milorad Vlahović – Vlaja, a u Upravi za strance i pogranične poslove načelnik je Petar Mladenović. Brakočević i Mladenović su vrlo brzo otišli u penziju. Resor državne bezbednosti Beograda, vodio je malo poznati inspektor Zoran Mijatović. Radio je svojevremeno u Upravi za emigraciju, a zatim kao čef gradskog SDB-a na Aerodromu “Beograd”.

Jovica Stanišić je prilikom reorganizacije MUP-a Srbije, 1991. godine tajnu policiju, koja se zvala Služba državne bezbednosti – SDB preimenovao u Resor državne bezbednosti – RDB. Time je hteo da se oslobodi zaostavštine SDB koja je funkcionisala isključivo kao politička policija, a da afirmiše RDB kao službu za borbu protiv terorista i naoružanih državnih neprijatelja Srbije. U njemu je 1995. radilo oko dve stotine inspektora, koji pokrivaju ne samo Srbiju, vec Jugoslaviju, Balkan, Evropu i svet. Stanišićevi najbliži saradnici su Dragiša Ristivojević, bivši v.d. načelnik tajne službe SFRJ, i reaktivirani penzioner SSUP-a, zatim kao zamenik Mile Tepavčević, iskusni policajac iz Srbije, Branislav Nešić, specijalac, aktivni karate majstor, nezvanično telohranitelj načelnika tajne policije Srbije, Vlada Dragičević, stručnjak za elektroniku i strane jezike, Mile Gajić i Milan Filipovic – Fića, organizatori specijalnih akcija. U vrhu SDB MUP Srbije danas rade i dva policajca hrvatskog porekla. Zlatko Radnić, koji je već više od deset godina u srpskoj tajnoj policiji, načelnik je Uprave za obezbedjenje, a njegov otac, general Čeda Radnić, svojevremeno je bio načelnik KOS JNA. Drugi Hrvat u SDB Srbije je Franko Simatović, zvani Frenki, zamenik načelnika Jovice Stanišića. Simatović je više od petnaest godina radnik MUP Srbije. Nekada je radio kao kontraobaveštajac po Amerikancima, a sada je načelnik novootvorenog obaveštajnog odeljenja. U RDB danas rade ljudi iz Hrvatske, Bosne, bivše Jugoslavije, jer Stanišić ceni njihovu profesionalnost, a ne teritorijalnu ili nacionalnu pripadnost. Kad je trebalo, kako je sam procenio, Stanišić je umeo da se oslobodi starih kadrova, jer nisu dovoljno razumeli srpsko pitanje. O državnoj bezbednosti na Kosmetu brinuo je jedan Beogradjanin, David Gajić. On je sa svojim inspektorima uspeo da otkrije organizatore šiptarske ilegalne vojske i paramilicije na Kosmetu.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović