Unutrašnja stvar

Slabu poziciju, SDB Srbije je sedamdesetih i osamdesetih godina imala i u drugoj srpskoj pokrajini Vojvodini. Tamošnje političko rukovodstvo, vodjeno idejama o autonomaštvu, navodilo je SDB Vojvodine da medju Jugoslovenima i Srbima pronalazi neprijatelje države. Takav slučaj dogodio se i Romanu Miliću, profesoru, članu PK SK iz Novog Sada 1975. godine:

“Nakon dvadesetogodišnje političke aktivnosti, uhapšen sam 25. avgusta 1975. godine. Nemilosrdno sam tučen, vredjan i ponižavan. Sedam meseci sam proveo u samici. Na početku istrage, funkcioneri državne bezbednosti iz Novog Sada su mi saopštili da imaju odrešene ruke: “Mi ćemo ti biti istražitelji, branitelji i sudije, ako zaslužiš, a ako ne zaslužiš, ne gine ti deset godina robije!” Proglasili su me ibeovcem, dvadeset godina pošto je IB ugašen. Bacili su me u grupu izlapelih staraca. Montirali su mi tridesetpetodnevni tajni sudski proces. Proglašen sam za stranca da bi mi se lakše sudilo. Nakljukali su me narkoticima, da se ne bih žustro branio. Tužilac nije protiv mene podneo nikakav materijalni dokaz, niti je imao svedoke za moju, navodnu, staljinističku aktivnost. Branio sam se logikom nevinog čoveka, bez advokata i dobio deset godina strogog zatvora. Tek kada sam postao robijaš, saznao sam da sam stradao zato jer sam kao politički aktivista OK SK Novog Sada ustao protiv privrednih kriminalaca u preduzeću “Idol”, ali i protiv njihovih moćnih zaštitnika iz tog istog gradskog komiteta partije!”

Ima ljudi koji smatraju da Radmilo Bogdanović i Predrag Todorović kao čelnici RSUP-a, pa zatim i Bora Tomić kao načelnik javne, i Dragan Mitrović, kao šef tajne bezbednosti, nisu na najbolji način “odradili” vojvodjanski i kosmetski problem. Bili su kao nekadašnji Jugosloveni, isuviše meki, po shvatanju novih političara, za oštar obračun sa autonomašima i secesionistima. Bilo je najava da bi novo srpsko rukovodstvo ponovilo Brionski plenum i na taj način razvlastilo Službu državne bezbednosti Srbije, ali se od takve ideje odustalo, kada se osetilo da su rukovodioci srpske tajne policije spremni na ostavke i penzionisanje. Oni su, sem Radmila Bogdanovića i Predraga Todorovića, naglo i penzionisani 1990. godine, uz obećanja da će biti prebačeni u diplomatiju i u politiku. Draganu Mitroviću je čak nudjeno mesto konzula, prvo u Kanadi, a zatim u Kini. To mu je nudio Zoran Mišković, tadašnji generalni sekretar SIV-a, desna ruka Ante Markovića i sin generala Ivana Miškovića – Brka. Mitrović i Mišković su se znali još iz mladih dana, jer je Zoran svojevremeno radio u Službi državne bezbednosti Srbije, kod načelnika Miodraga Naumovića. Doduše, to koketiranje Miškovića mladjeg sa tajnom službom, ostavilo je velikog traga na njega, jer je kasnije neprestano žudeo da se vrati u policiju. Koristeći veze oca Ivana Miškovića i strica Milana Miškovića, potomci, sin i kćerka generala Brka su već radili u SSUP-u. Njemu, Ivanu Miškoviću je i zet Milan Nikolić bio tajni policajac SDB Jugoslavije. Kontraobaveštajac Dragan Mitrović je u tajnu službu Srbije ušao kao student prava. Mitrović je rodjen 1939. godine. Dvadesetak godina kasnije, baš kada je primljen u SKJ, zajedno sa svojim kolegama Miodragom Naumovićem i Ilijom Simićem pozvan je na poverljiv razgovor sa Srbom Savićem, šefom srpske policije. Zvanično angažovanje ovih studenata prava, bilo je pokriveno konkursom za posao u “Morava filmu”. Razgovor je obavljen u zgradi Udbe, Brankova broj 25, soba broj 25. Posle tog susreta sa Srbom Savićem, i Simić, kasnije sudija, i Naumović, kasnije policajac, i Mitrović kontraobaveštajac, postali su operativci tajne službe Srbije. Dragan Mitrović je tada upamtio Savićeve reči: “Ko jednom ovde udje, više ne izlazi!”

Posle nekog vremena Ilija Simić prelazi u pravosudje, a Naumović i Mitrović su otišli u vojsku, u Bileću. Kada su se vratili, posao ih je čekao. Miodrag Naumović je radio kao inspektor za politički kriminal. Njegov zadatak je bio da prati svoje bivše profesore Mihajla Markovića i Mihajla Djurića, što je izazvalo revolt kod njega, pa je odlučio da iz tajne predje u javnu policiju. Dragan Mitrović je, medjutim, ostao u tajnoj službi. Danas se dobro seća svog prvog zadataka u Udbi: “Rekli su mi samo: -Ideš u državnu bezbednost ZTP.” Ima mnogo problema oko bezbednosti. Na glavnoj železničkoj stanici dobio sam sobu na spratu. Moj posao je bio da, izmedju ostalog, pregledam stanicu, vršim i tehnički pregled pruge od Beograda do Pančeva. Kad su Tito, Leka, Kardelj i drugi funkcioneri išli u lov, ja na prugu. Kad Krcun ide u Užice, ja na prugu. Kad je Tito negde putovao, pregledali smo prugu po tri puta dnevno. Kod tunela Ripanj, vojni KOS je čuvao prugu unutra, a mi iz SDB napolju, na kišu i mraz. Naši političari su se strašno bojali atentata. Pregledi pruge i tunela su nekada bili svakodnevni, i leti, i zimi, nema veze. Znao sam svaki prag i svaki tunel od Batajnice do Mladenovca napamet. Onda je došla 1966. godina i ja sam se spasao. Komisija za deformacije u Udbi me saslušavala i pustila. Naredne godine sam prešao u kontraobaveštajni sektor SDB Beograda. Moj zadatak je bio da pratim Zapad. Amerikance i Engleze, pre svega. Čak sam zbog obuke i učenja engleskog jezika, bio poslat na jednogodišnji kurs u London. Stanovao sam u jednoj engleskoj porodici, a po platu sam išao u našu ambasadu, kod Baje Vidića. U Veliku Britaniju sam ušao kao privredni predstavnik, ali su Englezi vrlo brzo otkrili ko sam ja zapravo.” Njegov kolega Danilo Danilović, poznatiji kao Daniluška, kontraobaveštajac po nemačkoj službi BND, je išao na usavršavanje nemačkog u Berlin i Beč. Danilović se u slobodnom vremenu bavio estradom. To je rukovodstvu u Službi državne bezbednosti smetalo, pa je Danilovića jednog dana stavilo pred iskušenje: ili služba ili harmonika. Daniluška se opredelio za muziku i nije se pokajao. U beogradskoj Upravi SDB Dragan Mitrović je radio “prema CIA” i Zapadu. Kasnije je dogurao do šefa kontraobaveštajnog sektora i zamenika načelnika beogradske tajne službe. Postao je i predavač iz predmeta državne bezbednosti na Višoj školi unutrašnjih poslova u Zemunu. Mitrović je tada učestvovao u hapšenju velikog nemačkog špijuna Hansa Pitera Rulmana. Ovog dvostrukog špijuna Nemačke i KGB, pratili su i hapsili i operativci KOS JNA, jer je od podoficira Hilmi Tacija izvlačio podatke o Armiji i SDB Srbije, pošto je imao saradnike i medju civilima. Istragu je, takodje vodio KOS, a kontrolori istrage bili su Dragan Mitrović i Milan Tepavčević iz srpske tajne službe. Bilo je to po direktnom Titovom nalogu. Josip Broz je hteo da tako pritisne Vilija Branta, kako bi Nemačka platila Jugoslaviji ratnu odštetu. Titov policijski trik je uspeo.

Mitrovic pamti Rankovića, Krcuna, ali mnogo više Srbu Savića, bivšeg krojača iz Zaječara, koji je bio šef srpske policije. Nabusit, prek, imao je običaj da šamara svoje saradnike. Savić je Mitroviću pružio priliku da shvati svu suštinu profesije tajnog policajca. Dogodilo se to početkom 1966. godine, kada su Dragan Mitrović i Dragan Nedeljković, šef Udbe u ZTP dobili zadatak da ispitaju slučaj kupovine 125 lokomotiva u inostranstvu. Saslušavajući činovnike Jugoslovenske železnice, pregledom dokumentacije, ova dvojica su zaključili da je Marjan Dermastija, generalni direktor JŽ, Slovenac, uzeo debelu proviziju od Švedjana, da bi kupio njihove dizelke, iako su francuske bile jeftinije. To su Mitrović i Nedeljković i napisali u svom izveštaju, koji su predali Srbi Saviću. On ih je za to pohvalio i izveštaj odneo u federaciju. Vrlo brzo, medjutim, Dermastija je saznao za nalaz Udbe Srbije i preko svojih ljudi iz CK SKJ i Udbe Srbije organizovao političku i partijsku hajku na Mitrovića i Nedeljkovića. Srba Savić je tada ćutao. Kada je održan Brionski plenum, taj slučaj privrednog kriminala i istrage tajne policije Srbije, direktor Marjan Dermastija je prikazao kao deformaciju Udbe Beograda i posebno operativca Dragana Mitrovića. Drugo loše iskustvo o odnosu politike i tajne policije, Mitrović je iskusio kada je 1982. godine, umro Aleksandar Ranković. Moma Unković je tada bio šef SDB Beograda, a Mitrović zamenik, koji je imao zadatak da “pokriva” sahranu Rankovića. Oko sto operativaca državne bezbednosti glavnog grada, dobilo je zadatak da beleži okupljanje Srba u Beogradu. Podaci SDB Srbije sa terena i iz prestonice su kazivali da će sahrana biti masovno posećena i da će na nju doći ljudi iz čitave Jugoslavije, što povećava mogućnost izbijanja nacionalističkih ekscesa. O tome je Mitrović izvestio Ivana Stambolića i zatražio pojačanje od javne bezbednosti u očuvanju reda i mira i sprečavanju da se sahrana pretvori u velikosrpski miting. Stambolić je ravnodušno prešao preko takve ocene SDB Beograda, sve dok iz CK SKJ, a i iz CK SK Srbije nije, posle političke analize sahrane Aleksandra Rankovića, dobio prekor, da je GK SK Beograda dopustio “srpskim nacionalistima da mitinguju”.

Kada je Obren Djordjević iz SDB Beograda prešao da vodi Službu državne bezbednosti Srbije, poveo je sa sobom i Dragana Mitrovića. Sredinom osamdesetih, Mitrović je već bio i načelnik SDB Srbije sa hiljadu i tri stotine radnika. Kada je ministar srpske policije Svetislav Lalović, na tzv. koordinaciji sa političkim rukovodstvom, pomenuo ime čoveka koga predlaže za načelnika, Draža Marković je glasno upitao: “Ko je i odakle je taj Mitrović?”. Bilo je to 1985. godine, u vreme kada je hipoteka IV plenuma, koja je dvadeset godina pritiskala srpsku tajnu policiju, počela da se ruši i SDB Srbije da staje na svoje noge. Poučen Brionskim plenumom, novi načelnik Dragan Mitrović je izbegavao da se približi suviše političarima i političkom vrhu republike i federacije, da ne bi u prvoj političkoj čistki izgoreo zajedno sa njima. Njegov rad je bio dobro organizovan. Svako jutro je prvo čitao depeše sa terena i izveštaje operativaca i načelnika odeljenja, zatim je o tome referisao ministru policije. Svakoga dana održavan je Kolegijum RSUP-a, na kome su u širokom sastavu rukovodilaca policije, razmatrana pitanja iz rada i tajne i javne službe bezbednosti. Najdelikatnije probleme iz rada SDB rešavali su u četiri oka samo ministar policije i načelnik tajne službe. Posle toga bi Mitrović držao svoj Kolegijum SDB, informisao načelnike o ministrovim naredjenjima i dogovarao sa njima skice operativnih akcija. Jednom mesečno se održavao i sastanak sa načelnicima centara SDB Srbije u unutrašnjosti, i Kolegijum SDB SFRJ, na koji su dolazili načelnici tajnih službi republika i pokrajina. Ti sastanci su, obično održavani u Institutu bezbednosti na Banjici. Na njima su, i kada nisu više radili u policiji, obično pored ministra Dobrosava Ćulafića i načelnika Zdravka Mustača, prisustvovali i Stane Dolanc, član Predsedništva SFRJ zadužen za pitanja bezbednosti i general Jovo Popović, direktor Instituta bezbednosti. Od političkih skupova, načelnik srpske tajne policije Dragan Mitrović odlazio je jednom mesečno na sednicu republičkog Saveta za zaštitu ustavnog poretka, a sam, po pozivu u GK SK Beograda, CK SK Srbije, Predsedništvo Srbije i kod Slobodana Miloševića. Ivan Stambolić je imao običaj da mu dolazi u kancelariju, u trenerci, popodne, izmedju dva džogiranja. Mitrovićev zamenik, bio je Milivoje – Milo Savković, a pomoćnici za kontraobaveštajni, spoljni sektor Jovica Stanišić, a za unutrašnji Moma Radosavljević. Kasnije je ovaj odsek političke policije vodio i Ranko Savić, koga je Mitrović planirao za naslednika na mestu načelnika SDB Srbije. Savić je bio vrlo revnosan u radu sa disidentima, pre svega Djilasom i Ćosićem, a i u vrbovanju novinara za saradnike SDB Srbije. Savetnik Mitroviću je bio Dragan Vitomirović. Centrala SDB u RSUP-u imala je 1985. godine, dve stotine radnika u šest odeljenja. Analitiku je tada vodio Pavle – Paja Bogdanović, a u njoj prvi sektor Milan Tepavčević, a drugi Boško Orelj. Nasledio ga je Predrag Aleksić. Tehniku je držao Mića Ignjatović. Treće odeljenje unutrašnjeg neprijatelja držao je Miša Vilotić. Peto odeljenje spoljnjeg neprijatelja, kontraobaveštajno vodili su, kasnije u sektoru Istok Milan Tepavčević, i u sektoru Zapad Boško Orelj. U šestom odeljenju za obezbedjivanje srpskih rukovodilaca, šef je bio Radomir – Ciga Cokić. Medju zaposlenima nije bilo mnogo žena operativaca. Samo jedna novinarka iz kuće “Politika”, primala je platu kao kontraobaveštajac. Podela izmedju kontraobaveštajaca i političkih policajaca za tzv. unutrašnje neprijatelje, u SDB Srbije je uvek postojala i bila je dosta stroga. Medjutim, nijedan operativac nije mogao da bude dobar kontraobaveštajac, ako nije istovremeno bio i solidan obaveštajac. To su, na primer, bili Ranko Savić, zadužen za kontrolu inteligencije, kulture i medija, a Zoran Srećković iz Gornjeg Milanovca je pokrivao disidente. Posebna pažnja se vodila o dr Vojislavu Šešelju, koga je politički progonilo kompletno Predsedništvo SFRJ. Dr Vojislav Šešelj je u SDB Srbije imao svoj dosije, od onog trenutka kada je iz Sarajeva došao u Beograd. Za njim je stigla i kopija njegove dokumentacije iz SDB BiH i iz KP doma u Zenici. Taj dosije je bio pasivan sve do trenutka, kada je Šešelj 1985. godine, počeo javno i u svojim knjigama da napada Josipa Broza, Branka Mikulića, Staneta Dolanca i generala Nikolu Ljubičića. Oni, medjutim, nisu službeno tražili hapšenje dr Šešelja, jer su se bojali da bi time izgradili njegov kult buntovnika i disidenta. Tajno, medjutim, Dolanc i Mikulić su preko GSUP-a Beograd, gde je SSUP imao dobre veze, vršili česta hapšenja Šešelja, mimo znanja i odobrenja RSUP-a Srbije. Time je Beograd optuživan za represiju nad piscima, tj. disidentima. Zbog toga su se dvojica policajaca Svetisav Lalović, ministar srpske policije i Nikola Ćurčić, šef gradske policije oštro raspravljali. Čak je i Slobodan Milošević 1987. godine, morao da interveniše kod Dragana Mitrovića, načelnika SDB Srbije, da se dr Vojislav Šešelj pusti iz zatvora, gde su ga tajno odveli radnici GSUP-a, po naredjenju Staneta Dolanca.

To policijsko nejedinstvo izmedju RSUP-a Srbije i GSUP-a Beograda, bio je osnovni razlog što je prvo izvršena zakonska transformacija srpske policije 1989. godine, a zatim su usledila i velika kadrovska pomeranja 1990. godine. Tek donošenjem Zakona o unutrašnjim poslovima RSUP Srbije je preuzeo nadležnost i nad GSUP-om grada Beograda. Zatečeni “stari” kadrovi su preko noći pomereni. Nikola Čurčić, prvi gradski policajac je prebačen u Institut bezbednosti,a na njegovo mesto je sa aerodroma Beograd doveden Rade Marković. Nove kadrove nameštao je novi ministar srpske policije Radmilo Bogdanović, koji je uz pomoć generala Petra Gračanina došao iz Republičkog sekretarijata za ONO i DSZ. Ministar je, doduše, imao jedanaestogodišnje iskustvo policajca u Svetozarevu, gde je radio u Odeljenju za pasoše, ali kadrovi pridošli iz Vranja, Leskovca, Sokobanje, Pirota, Bijeljine i Kragujevca nisu. O tome mi je smenjeni načelnik Miroslav – Mirko Gojković iz GSUP-a lično pričao: “U RSUP-u, na primer, radi i bivši zajecarski tužilac Radovan Šurjanović kao pomoćnik republickog sekretara, dok je načelnik Uprave za suzbijanje kriminaliteta izvesni Stojan Mišić. Ovaj čovek je radio u “Simpu” Vranje, odakle je prebačen u SUP Vranje, a posle u Beograd. Petar Zeković je doveden za načelnika Odeljenja za privredni kriminal iz SUP Sokobanja, a bivši predsednik Opštinskog suda iz Bijeljine, mladi Boško Popović postao je načelnik za opšti kriminal u RSUP-u Srbije. RSUP Srbije je ovakvom kadrovskom politikom pokušao da sroza ugled SUP-a Beograd. Mnogi stručni ljudi i vredni policajci su otišli u penziju, baš zbog takvih amatera, koji su se iz politike uselili u RSUP Srbije i SUP Beograda. To su ljudi koje više interesuje vlast nego policijska sluzba…

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović