Dražino ćutanje

Tek krajem sedamdesetih, kada je seo u stolicu načelnika SDB Srbije, pedesetogodišnji Obren Djordjević, prvi put je osetio i nemoć tajne policije. Zajedno sa saradnicima, nije mogao da se odbrani od učestalih zahteva i Federacije i Republike da progoni srpske intelektualce, emigrante i studente. Tada je Draža Marković imao običaj da imitirajući Tita pita: – Obrene, šta kaže čaršija? Sve analize SDB Srbije, su, medjutim, pokazivale da ove kategorije ljudi, okupljene oko raznih tribina i pokreta, nisu opasne po ustavni poredak. Tako, medjutim, nisu razmišljali jugoslovenski i srpski političari, kojima je proizvodnja državnih neprijatelja bila uračunata u posao. Zbog političke simetrije sa Hrvatima, u Srbiji su proganjani Djilas, kao u Zagrebu Tudjman, Ćosić kao Gotovac, Vlada Milanović – Revolucija kao Dražen Budiša, Ljuba Tadić kao Rudi Šupek. Za četrdeset godina provedenih u državnoj bezbednosti, medjutim, Obren Djordjević je punih četrnaest bio svedok i nemoći SDB Srbije da spreči bujanje albanskog nacionalizma i šovinizma na Kosmetu:

“…Još krajem šezdesetih godina, kada smo pokušavali da radimo zajedno sa Službom na Kosmetu, shvatio sam da je to veoma teško. Ja sam u Prištinu mogao da odem samo u protokolarnu posetu, jer nisam smeo da se mešam u rad tamošnje Službe državne bezbednosti. Na čelu te Službe bio je Mehmed Soši, silan čovek, Jugosloven, ali njegov šef je bio Dževdžet Hamza, koji ga je stalno ometao u radu. Bio sam u Prištini 1968. godine. Na ulici sam, odmah posle demonstracija, pokupio nekoliko letaka i parola i poneo u PSUP da ih prevedemo i pošaljemo za Beograd u SSUP. Sećam se da je jedna glasila “Trepča radi, Beograd se gradi!”. Sve što smo preveli napisali smo u depeši, ali se tada pojavio Dževdžet Hamza i reče: “Ta depeša vam ništa ne valja!” Dan pre toga, kada su izbile demonstracije, mi smo doveli milicionare iz Novog Pazara. Njih dvadeset. Kada su iskočili iz landrovera demonstranti su pobegli glavom bez obzira. Nišlije su u Podujevu razbile barikade i naterali nacionaliste u beg. Užičani su brzo zaveli red u Vučitrnu. Kada su trinaest godina kasnije opet u Prištini izbili neredi, nije se ništa ozbiljno uradilo da se oni spreče. Vojvodina i Kosmet su već bile samostalne države. Naša obaveštenja o pripremama demonstracija su u političkom vrhu Srbije i Jugoslavije samo uzimana k znanju. Za uzvrat iz SDB Jugoslavije smo dobijali obaveštenja opšteg tipa, koja smo mi iz SDB Srbije mogli da pročitamo i u novinama. Jednom se čak i dogodilo da nam je Služba iz Prištine poslala zahtev da uhapsimo jednog novinara “Politike”, jer je navodno loše interpretirao govor Mahmuta Bakalija na konferenciji za štampu. To sam ja odbio, ali mi je kolega sa Kosmeta rekao: “Bakali ti je naredio!” Odgovorio sam mu da naredjenja dobijam samo od RSUP-a i SSUP-a. Kad je pomenuo da je i Nimani tražio hapšenje tog novinara, ja sam im predložio da dodju u Beograd i da se objasne sa čovekom. Tako su i uradili. Mi u SDB Srbije imali smo sve podatke o iseljavanju Srba sa Kosmeta i o novim demonstracijama. Dali smo ih Dobrivoju Vidiću, a on je odmah pozvao Nimanija i zatražio susret sa njim. Ovaj mu je, medjutim, odgovorio: “Ako bude trebalo, doći ćemo mi gore. Ne dolazite vi dole!” Tako je i bilo. Kada su nemiri izbili, Viobran Stanojević, ministar policije je mobilisao rezervni sastav milicije i zajedno sa redovnim sastavom, doveo ga na polazni položaj Raška – Kuršumlijska Banja – Bujanovac. Taj isti Nimani je odbio pomoć rečima: “Ne može srpska policija da dolazi na Kosovo!”. Mi smo se posle dva dana vratili iz Raške. Kako su se nemiri zaoštrili, opet smo došli na polazni položaj, ali nas je Nimani opet odbio, a zatim i Franjo Herljević tvrdnjama da su to “… samo nemirna deca…” Tek treći put smo ušli na Kosmet, ali u sastavu jedinica SSUP- a!?”

Opšti bojkot prema Srbiji i njenom rešavanju pitanja Kosova, pored albanskih rukvodilaca, pružali su i rukovodioci SFRJ, pa i SSUP-a. Tadašnji načelnik SDB Jugoslavije, inače, srpski kadar Srđan Andrejević je, na primer, izbegavao službene susrete sa Obrenom Djordjevićem, pa čak i zajednička putovanja za Prištinu. Rezultati rada SDB Kosova i Metohije, prema izveštajima Službe državne bezbednosti Jugoslavije, bili su zaista skromni. To se vidi i u Izveštaju SSUP-a za 1982. i 1983. godinu koji sam imao u rukama. U njemu je na 42. strani pisalo: “Postojeće saradničke i druge pozicije Službe, posebno SDB PSUP SAP Kosovo, po broju, kvalitetu i ugradjenosti, nedovoljne su za pokrivanje izdiferenciranih žarišta neprijateljske delatnosti i lica u obradi SDB, i spori za stvaranje novih pozicija. SDB PSUP SAP Kosovo je, krajem 1982. godine koristila 115 saradnika i 581 operativnu vezu. U 1983. godini angažovano je 37 novih saradnika i stvoreno 127 operativnih veza. U obradi SDB PSUP Kosovo, trenutno se nalazi 286 lica: 135 prosvetnih radnika, 21 doktor nauka, 26 studenata, 16 inžinjera, 46 službenika, 23 radnika, 10 penzionera, 6 sveštenika, i 14 ostalih zanimanja. U SDB PSUP Kosovo, nisu u dovoljnoj meri korišćene akcije političke diferencijacije i kompromitujući materijali do kojih je služba dolazila kroz istrage, za stvaranje saradničkih pozicija u cilju dubljih prodora u žarišta neprijateljske delatnosti. Samo tokom 1982. izvršeno je 450 pretresa, informativnih razgovora 200 i upozorenja za oko 600 ljudi. SDB PSUP Kosovo, pa i SDB SSUP SFRJ još nema potpuniji pregled lica koja su posle dogadjaja na Kosovu prešla u ilegalu ili emigrirala u Albaniju, na Zapad, u Tursku i Bugarsku, kao i u neke druge zemlje koje neprijateljski deluju protiv Jugoslavije. Nije se uspelo potpunije razjasniti bekstvo u emigraciju pojedinih organizatora nemira, medju kojima je i jedan pripadnik SDB PSUP-a Kosovo. U akciji “ALOS – nemiri”, koja je vodjena u cilju otkrivanja albanske obaveštajne i političke agenture na Kosovu, obavljeni su samo razgovori sa 150 izdiferenciranih lica i nisu postignuti zadovoljavajući rezultati.” Kada je oktobra 1983. godine, na Tari održavano specijalno savetovanje policije o zbivanjima na Kosmetu, Jerko Bradvica iz SDB Jugoslavije i Duško Zgonjanin, ministar bosanske policije, neprestano su požurivali glavnog referenta Obrena Djordjevića da završi izlaganje, jer se njima žurilo – u lov na zečeve. Najžalosnije je, medjutim, bilo Djordjevićevo saznanje da i srpsko rukovodstvo nema vremena i strpljenja za policijske informacije o stradanju srpskog naroda i napadima albanskih nacionalista na Kosovu i Metohiji. Svi zahtevi da se te informacije objave u srpskoj štampi, nailazili su kod Draže Markovića i Petra Stambolića na odbijanje. Obren Djordjević je zato počeo da organizuje tajna savetovanja sa glavnim urednicima srpskih glasila u Beogradu. Prvo takvo predavanje, održao je u leto 1981. godine zajedno sa Vukojem Bulatovićem u listu “Politika”. Aktiv OOSK ove novinske kuće bio je prosto zabezeknut, svedoči Djordjević, podacima koje im je saopštio o Kosmetu, načelnik tajne policije. Na sličan, odbojan, način reagovali su Dobrivoje – Baja Vidić, Draža Marković i Petar Stambolić i 1984. godine. Tada je SDB Srbije sačinio specijalni izveštaj o albanskom nacionalizmu i posebno o antisrpskom delovanju Fadilja Hodže. Izveštaj je radjen u jednom primerku. Pisao ga je Radovan Cajić – Caja sa namerom da bude predložak krivične prijave protiv Fadilja Hodže. Draža Marković, Petar Stambolić i Dobrivoje – Baja Vidić su, posle čitanja ovog materijala samo uzdisali. Njihova reakcija je bila smušena. Baja Vidić je rekao: – Nosite to od mene!

Draža Marković je pokušao da bude logičan: – Dobro, dobro, ali to je samo vaš policijski ugao posmatranja!

Petar Stambolić je bio kratak i rečit: – Još nije vreme!

Čelnici Srbije su tako odbili da daju saglasnost da se pokrene krivični postupak protiv Fadilja Hodže. Taj unikatni dokument SDB Srbije, je zato bio dugo sakriven u arhivi kao strogo poverljiva i državna tajna. Ja ga prvi objavljujem za javnost, kao dokument u ovoj knjizi. Političari su bili ona stepenica koju su rukovodioci tajne policije najteže prelazili prilikom izvršavanja svojih zadataka. Desilo se tako jedne godine, na primer, da je prema informacijama SDB Srbije, na Kosmetu trebalo uhapsiti poveću grupu albanskih nacionalista i iredentista. Na spisku tajne službe se našlo čak dve stotine ljudi. Hapšenja su krenula, u njima su učestvovali i operativci iz Beograda, jer je medju sumnjivim osobama bilo i nekoliko stranih špijuna, ali se Mahmut Bakali tome usprotivio. Uhapšeno je samo sedamdesetak ljudi, ali nijedan nije izveden na sud. Moma Unković i Obren Djordjević su bili strašno ljuti, ne toliko zbog neuspele akcije, već više zbog toga što su sprečeni da rade svoj posao i što su se obrukali. Ništa manje problema sa Kosovom nije imao ni Djordjevićev zamenik, odnosno naslednik, Dragutin – Dragan Mitrović, samo zato što je srpska bezbednosna nadležnost bila sužena na tzv. užu Srbiju. O tome Mitrović kaže:

“Srbija i Služba državne bezbednosti su faktički bile odsečene od Kosova, i u samoj Federaciji, i u samoj Pokrajini. Službeni podaci koje smo dobijali iz SDBJ i SDB Kosmeta bili su nepotpuni, pa je RSUP Srbije često donosio slobodne procene stanja u Pokrajini. Kako Srbija nije imala ovlašćenja da vrši bezbednosnu i kontraobaveštajnu zaštitu u celoj Republici, došlo je do jake penetracije stranih obaveštajnih službi i terorista. Konkretno, u samoj Službi državne bezbednosti Kosova i Metohije radilo je desetak članova ilegalnih albanskih organizacija i isto toliko stranih špijuna. Mi u SDB Srbije nismo skoro ništa imali o albanskoj tajnoj službi Sigurimi, zato dole na terenu nismo ni mogli da otkrivamo špijune, već samo izvršioce političkih akcija. To i nije moglo da se uradi bez saradnje sa SDB Kosmeta, ali kako, kad su i njeni šefovi, Jusuf Karakuši, na primer, bili agenti Sigurimija. On je još u vreme Mitje Krajgera odlazio u Albaniju, pa ga je načelnik SDB Jugoslavije zbog toga saslušavao dva sata. Desetak godina kasnije, federalna Služba nije pratila Jusufa Karakušija, iako je za to bila nadležna. Čak mu je i pomogla da pobegne sa Kosmeta. Da bi se sprečilo dalje bezbednosno ugrožavanje Srbije, RSUP je predložio ustavni amandman, kojim su utvrdjena nova prava i ovlašćenja, ali i obaveze tajne službe u Vojvodini i na Kosmetu. Posle toga je donet i novi Zakon o unutrašnjim poslovima, čime se radikalno promenio odnos izmedju službi državne bezbednosti unutar SR Srbije. Na Kosmet smo uspeli da pošaljemo šezdeset operativaca SDB. Medjutim, situacija je i pored toga, krajem osamdesetih godina bila na Kosmetu vrlo složena. U demonstracijama je učestvovalo 60.000 ljudi, u štrajkovima 25.000 lica, a privedeno je 1.089 osoba, a 64 uhapšeno. Imali smo podatke da albanski šovinisti spremaju terorističke akcije. Već se dogodilo osamdesetak požara i trideset sabotaža. Iz Jugoslavije je za ovo vreme proterano pet stotina agenata albanske službe Sigurimi. Tek hapšenjem organizatora demonstracija i štrajkova, medju kojima su bili i Azem Vlasi i Ekrem Arifi, članovi PK SK Kosmeta, krenulo se i u sasecanje korena albanskog nacionalizma i secesionizma.”

Taj proces, medjutim, nije išao dovoljno brzo, jer je bio ometen, opet, od predstavnika saveznih organa, ali i od pojedinih srpskih rukovodilaca, koji su prihvatali teze iz Hrvatske i Slovenije, da su po SFRJ podjednako opasni i albanski, ali i malobrojni srpski nacionalisti sa Kosmeta. Kakav je odnos Federacije, tačnije i samog Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, bio prema albanskim nacionalistima na Kosmetu i Srbiji, vidi se iz Izveštaja sa sednice 26. decembra 1988. godine, gde se priznaje da SSUP i SDB Jugoslavije ne znaju ko su organizatori demonstracija u Prištini, ali zato znaju zašto su ta “protestna okupljanja gradjana” organizovana. Objavljujem zapisnik sa te sednice Saveta, da bi se shvatila taktika federalne policije i samog državnog rukovodstva u kamufliranju kosovske drame. Da bi se ta slika, koja je nametana i javnosti, koliko-toliko promenila, Dragan Mitrović je odlučio da sa poverljivim podacima Službe državne bezbednosti Srbije izadje u javnost. U tu svrhu su korišćene redakcije dnevnih listova “Borbe”, “Politike”, “Politike ekspres”, “Večernjih novosti”. U novinama su se pojavile priče i feljtoni, o Dževdžetu Hamzi, Fadilju Hodži, Mahmutu Bakaliju, Azemu Vlasiju, Ademu Demaćiju, Prizrenskom procesu, tajnoj službi Sigurimi, radjeni po materijalima iz SDB Srbije. Ti napisi su toliko iznervirali Staneta Dolanca i ostale članove Predsedništva SFRJ, da su na jednoj sednici Saveta za zaštitu ustavnog poretka SFRJ, zahtevali osnivanje komisije za utvrdjivanje odgovornosti ljudi koji su te poverljive podatke doturili srpskoj štampi. Kako su ti napisi bili u funkciji nezadovoljstva i pobune Srba sa Kosmeta, vrlo brzo SSUP i Predsedništvo Jugoslavije suočili su se sa srpskim mitinzima u Pokrajini, ali i u glavnom gradu. Saglasno svom otporu prema rešavanju srpskog pitanja, Predsedništvo SFRJ je naredilo ministru savezne policije, a Dobrosav Ćulafić je to preneo na policajce: “Sprečite Srbe i Crnogorce sa Kosmeta da dodju u Beograd!” Kada je na pragu devedesetih godina, postalo sasvim izvesno da se Hrvatska i Slovenija isključuju iz jugoslovenskog sistema bezbednosti, a posebno od kada je Srbija povratila državnost i nadležnost na čitavoj svojoj teritoriji, u RSUP-u je došlo do velike teritorijalne reorganizacije policije. To je bilo potrebno da bi se dotadašnji pokrajinski sekretarijati unutrašnjih poslova razbili i uključili u RSUP, kako bi činili jedinstvenu policijsku i bezbednosnu celinu. Umesto nekadašnjih devet regionalnih i sto šesnaest opštinskih sekretarijata policije, u Srbiji je formirano samo osamnaest većcih sekretarijata. Prema toj organizacionoj šemi, u tim SUP-ovima su formirani i sektori Službe državne bezbednosti, a u glavnom gradu Beogradu i posebna Uprava SDB. Jedino što još te 1990. godine, nije bilo rešeno, a to je bio problem uskladjivanja ovakve teritorijalne reorganizacije i samog Zakona o unutrašnjim poslovima sa novim Ustavom Srbije. Život je, naime, tražio brža rešenja od zakona i ustava. Po rečima Predraga Todorovića, tadašnjeg zamenika ministra srpske policije i neko vreme vršioca dužnosti ministra, Služba državne bezbednosti je već tada bila kadrovski i tehnički dobro opremljena da obavlja svoje kontraobaveštajne i obaveštajne funkcije. Poslove političke policije SDB Srbije, nije vršila već deceniju, pa ovom reorganizacijom nije ni imalo svrhe ukidati taj sektor rada. Ono što mi je u intervjuu rekao Predrag Todorović bilo je vrlo nezgrapno, ali začudjujuće: -Služba državne bezbednosti Srbije je, tvrdim kategorično, poslednja u lancu odgovornosti za tragična zbivanja i egzodus Srba na Kosovu i Metohiji. Mi, kao služba, Kosmet nikada nismo napustili. Tačnije, od svih jugoslovenskih tajnih službi, mi smo dole bili jedini prisutni i mi smo jedini i ostali. Svi ostali su se povukli, i Hrvati, i Slovenci, i Makedonci, i Bosanci. Kako SDB Srbije ne odlučuje i nije zadužena da sprovodi politiku nacionalne ravnopravnosti na terenu, nije odgovorna ni za seobu Srba sa Kosmeta, ali i iz Sandžaka. Za to su krivi kosmetski i sandžački opštinski funkcioneri i republički i pokrajinski političari, koji nisu sprovodili srpsku državnu politiku.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović