KOS potura studente

Prvi veliki ispit, nova prepolovljena i reorganizovana Služba državne bezbednosti Srbije imala je u vreme studentskih demonstracija 1968. godine. Bio je to i njen prvi masovniji sudar sa akademcima i inteligencijom, koju tajna policija nikada nije volela. Taj animozitet SDB je nasledila od Tita. Predsednik Partije i države Jugoslavije nije voleo inteligenciju, ne zbog toga što je on bio samo bravar, već zato jer je shvatio da iz njenih redova potiču najozbiljnije kritike upućene političkom i državnom vrhu za vodjenje zemlje. Kako se seća Milan L. Rajić, tajna policija je najviše posla imala u Srbiji, odnosno Beogradu. Dok se milicija na ulici obračunavala sa demonstrantima, operativci SDB su noću u tišini hapsili najaktivnije studente i njihove roditelje. Saslušavali su ih, pretili kaznama zatvora i isterivanjem sa posla, odnosno sa fakulteta, ako se akademci ne manu ulice i politike. Tadašnji načelnik srpske tajne policije Rajko Djaković i šef gradske milicije Nikola Bugarčić, svakog časa su obilazili demonstrante. Političko rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, naime, tražilo je od njih u svakom trenutku tačan broj studenata uključenih u proteste, bilo na ulici, bilo po fakultetima, imena njihovih vodja i njihovih profesora. Poseban pritisak na Rajka Djakovića vršili su savezni ministar policije Radovan Stijaćić, republicki ministar unutrašnjih poslova Slavko Zečević, načelnik KOS-a general Ivan Mišković, koji mu je panično rekao da studenti uzimaju vlast u Beogradu. Za njega su demonstracije bile delo unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja Jugoslavije, ali i stranih obaveštajnih službi. Stijačić je zato čak tražio da se vojska pozove u pomoć. Djaković je njihove predloge hrabro odbio, jer je smatrao da studentski bunt nije politički, već društveni pokret, izazvan velikom socijalnom nesigurnošću u Jugoslaviji. To je bila i službena procena analitičara SDB Srbije. Armija je, doduše, na Titovo naredjenje povećala stepen borbene gotovosti, ali nije izlazila iz svojih kasarni. Demonstracije na Kosmetu 1968. godine bile su mnogo dramatičnije, nego one u Beogradu. O njima, medjutim, desno krilo političkog vrha zemlje nije mnogo galamilo, jer im je odgovarao početak nereda u Srbiji. Zamenik načelnika kosmetske policije Mehmet Soši je o zbivanjima u Prištini, Prizrenu i Peći redovno informisao Rajka Djakovića, šefa republičke Službe državne bezbednosti. Tako je SDB Srbije dolazila do podataka o antidržavnoj aktivnosti albanskih nacionalista i o pripremama za studentske i iredentističke demonstracije, što su naknadnim informacijama umnogome ublažavali Dževdžet Hamza, ministar policije Kosmeta i Veli Deva, partijski kadrovik iz Prištine. Za njih je sve to bila nameštaljka stare Udbe. Tek kada su demonstracije izbile, Veli Deva je priznao da ga je tajna policija upozorila da je reč o neprijateljskoj akciji. Novu provokaciju, srpska tajna policija doživela je godinu dana kasnije. Na mig vojne kontraobaveštajne službe, naime, političkom vrhu zemlje doturene su poverljive informacije o navodnim demonstracijama omladine u Šapcu. Time je KOS i general Ivan Mišković nameravao 1969. godine, da opet digne na noge srpsku Službu državne bezbednosti, ali i srpske i jugoslovenske političare. Služba državne bezbednosti Srbije krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, bila je u nezavidnoj kadrovskoj, profesionalnoj i političkoj situaciji. Prepolovljena, obrukana i stešnjena izmedju naredbodavaca sa političkog vrha Jugoslavije i same Srbije, tajna policija je morala da radi ono što joj se naloži. Dok su se ostale republičke službe državne bezbednosti razvijale, i kadrovski, i tehnički, i finansijski, SDB Srbije je stagnirala. U suštini srpska tajna služba bavila se obaveštajnim, kontraobaveštajnim i poslovima političke policije, mada za to kadrovski nije bila sasvim opremljena. Bez obzira što je jugoslovenski trend bio da se tajna policija deprofesionalizuje i pretvori u političko-činovničku instituciju, u Srbiji se takav pristup državnoj bezbednosti primenjivao samo prvih godina iza IV plenuma. U srpskoj tajnoj policiji, posle Brionskog plenuma od 1966. pa do 1995. godine, rukovodioci SDB bili su po pravilu manje političari, a više profesionalni policajci. U tom periodu Srbija i Beograd su imali ukupno četrnaest načelnika tajne policije. Prvi šef SDB Srbije Rajko Djaković, bio je kao partijski funkcioner načelnik srpske tajne službe od 1966. pa do 1971. godine. Njega je nasledio policajac Milorad Bišić, koji je posle isteka mandata 1976. prešao u tužilaštvo Srbije. Za vreme svog mandata i Bišić je imao velikih problema sa SSUP- om i SDB Jugoslavije. Dosta često su ga ministar Franjo Herljević i saradnici zvali na ribanje, jer im nije redovno dostavljao policijske izveštaje koji su u SDB Srbije dolazili iz SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Policijski kontinuitet u Službi državne bezbednosti, kasnije su održavali Živojin Jovanović – Pop, dotadašnji šef beogradske tajne službe, koji je 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Posle njega, načelnik je kratko bio Srđan Andrejević, stari Beogradjanin, kontraobaveštajac po Englezima i analitičar, pa dr Obren Djordjević od 1978. do 1985. i njegov zamenik Dragutin Mitrović. Zoran Janacković je bio politički funkcioner sa juga Srbije, tačnije sekretar OK SK Leskovac, koji je 1990. godine došao na mesto penzionisanog Dragutina – Dragana Mitrovića, kao čovek od specijalne vrste poverenja tadašnjeg ministra Radmila Bogdanovića.

Tadašnji zamenik i Mitroviću i Janackoviću, sve do 1992. godine bio je sadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić. Novi načelnik srpske tajne službe Jovica Stanišić, bio je predstavnik pete generacije kadrova u Udbi, odnosno Službi državne bezbednosti. Srpska tajna policija je, naime, od osnivanja 1944. godine do 1995. imala pet kadrovskih transformacija, koje Dragan Mitrović naziva podmladjivanje. Prva je obavljena 1948. godine, kada su u Udbu pristigli iz vojne Garde kao pojačanje oficiri i podoficiri mladjih godina. Najveće, drugo podmladjivanje obavljeno je 1959. godine, kada umesto tzv. ratne generacije u Udbu dolaze na doškolovavanje i posao radnici, politički aktivisti i školarci. Posle Brionskog plenuma 1966. godine, izvršeno je treće podmladjivanje SDB Srbije sa studentima, uglavnom Beogradskog univerziteta. Četvrta promena starijih sa mladjim kadrovima, izvršena je 1975. kada je u tajnu policiju pristigla nova grupa diplomaca sa beogradskih fakulteta i Više škole unutrašnjih poslova u Zemunu. U toj grupi bio je i Jovica Stanišić, bivši student FPN u Beogradu. Peto podmladjivanje, obavljeno je 1992. godine, posle penzionisanja radnika SDB SFRJ i preuzimanja mladjih operativaca iz savezne u srpsku tajnu policiju. U srpskoj tajnoj policiji, radi formiranja hijerarhije u poslu, uvedena su zvanja inspektora, višeg inspektora, savetnika i višeg savetnika, što nije bitnije uticalo na medjuljudske odnose unutar SDB. Više je uticala netrpeljivost izmedju kadrova iz prestonice i kadrova iz provincije, jer su ovi prvi smatrali da su policijska elita. Drugi veliki problem je bio dovodjenje amatera, političkih aktivista i što je bilo još gore, dece visokih oficira, političara i bivših ministara.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović