Tajne srpske policije

Sudbonosnu 1966. godinu, tajna služba Srbije završila je sa pet stotina radnika manje u svojim redovima. Toliko je ljudi, naime, bilo otpušteno sa posla, nakon temeljnog čišćenja od rankovicevaca u bivšoj Udbi Srbije. Taj posao obavila je specijalna policijska komisija za reorganizaciju i kadrove u kojoj su bili Vlada Djordjević, Radomir Kedžić i Obren Djordjević. Ovaj poslednji je u leto povučen sa godišnjeg odmora u Bečićima, da bi izvršio prisilno penzionisanje svojih kolega. Kriterijumi za otpuštanje sa posla, po priči samog Djordjevića, bili su – neperspektivno radno mesto, nedovoljna školska sprema, godine staža i rešeno stambeno pitanje. Izvršena je čak i anketa medju zaposlenima, da bi se ljudi izjasnili ko želi, a ko ne želi da ostane u tajnoj policiji. Posle tri meseca rada, sačinjen je spisak od pet stotina ljudi, čije je otpuštanje potpisao lično Obren Djordjević. Na taj način i sama Udba, odnosno tada već Služba državne bezbednosti Srbije, svedena je sa hiljadu na samo pet stotina ljudi u radnom odnosu. Moraće da prodje skoro dvadeset godina, pa da SDB Srbije 1985. godine, opet postigne punu uposlenost od hiljadu radnika. Služba državne bezbednosti Srbije, doduše, tada nije imala SDB Vojvodine i SDB Kosova u svom sastavu. Tajna policija Srbije, naime, kompletirana je, kao i država Srbija, tek godinu dana kasnije 1986. Tada je jedinstvena srpska tajna služba imala hiljadu i po ljudi. Danas ih Resor državne bezbednosti Srbije, posle reorganizacije RSUP-a u MUP i kadrovskih promena, ima samo oko tri stotine. Medjutim, i tada su političari i mediji u Sloveniji i Hrvatskoj sve tajne policije na prostoru bivše Jugoslavije izjednačavali sa “srpskom udbaškom mafijom”, kako su nazivali i mnoge ugledne biznismene i intelektualce u svojoj sredini, koji su se zalagali za restauraciju SFRJ. Drugi sindrom koji je još i devedesetih u otcepljenim republikama pripisivan Srbiji, odnosno srpskoj tajnoj policiji, bio je sindrom prisluškivanja. U oba slučaja Slovenija i Hrvatska su ovakvim optužbama maskirale svoju ulogu u razvoju i delovanju političke policije u nekadašnjoj Jugoslaviji, a i danas. Zbog afere Ranković, dosta često se smatra, da je prisluškivanje zaista sprski sindrom. Malo je, medjutim, poznato da je još 1945. godine, Ivan – Stevo Krajačić po ličnoj Titovoj želji, instalirao “crnu krušku” u Belom dvoru. Ova bakelitna kutija sa kablom koji je ulazio u zid, bila je postavljena i kod komandanta dvora Radeta Ristanovića i u svim sobama i kancelarijama Titove rezidencije. Kada je Mitar Bakić predavao dužnost šefa Maršalovog kabineta generalu Ljubodragu Djuriću, prijateljski ga je upozorio na tu “crnu krušku”, ali ne i na pravu opasnost od nje:

“… Ma, nije to ništa. To je Stevo Krajačić doneo Titu iz Zagreba, da Tito ne bi okretao brojčanik na telefonu kada te zove da mu doneseš neki materijal. Kroz ovu krušku će te Tito kratko pozvati!” Josip Broz je i zaista imao običaj da kroz tu “krušku” kratko poziva generala Ljubodraga Djurića kod sebe u sobu ili u kancelariju. Šef kabineta Vrhovnog komandanta nijednog trenutka nije ni pomislio da kroz taj improvizovani interfon može da šalje odgovore drugu Titu. To je vrlo brzo otkrio zajedno sa Bakićem. Kada se, naime, posle nekoliko nedelja Mitar Bakić, uzbudjen pojavio kod generala Djurića sa dosijeima tri drugarice, koje mu je Sane Petrović predložio za ženidbu, sam se odlučio da uzme za ženu Nadu iz Kragujevca. Tom prilikom su se veselo izgrlili i izljubili. Odjednom iz “kruške” se začuo Titov prekoran glas:

“… Neka, neka Mitre Bakiću. Ti prve novosti saopštavaš Djuriću, pa ćeš tek onda meni. Zapamtiću ja to! Sve sam ja vas slušao šta razgovarate.” Da je Tito preko “kruške” prisluškivao zaposlene u Belom dvoru nije znao ni domaćin Rade Ristanović. Tačnije, nije znao niko sem Ivana Steve Krajačića i Josipa Broza. To se držalo u tajnosti sve do 1947. godine, kada je zbog proširivanja Belog dvora, došlo do ozvučavanja svih prostorija. O tome su odluku zajedno doneli i Tito, i Kardelj, i Ranković.

Tajna policija Slovenije je, takodje, 1947. prva počela sa profesionalnim tajnim snimanjem, kada je Mitja Ribičič, bivši oficir Ozne nabavio slušalice i magnetofon. Bio je to aparat koji su jednostavno zvali – šibica. Njegova prva žrtva bio je Stane Kavčić. U Beogradu savezna Udba prisluškivala je Milovana Djilasa, Slobodana Penezića, Dobricu Ćosića još 1954. godine i samog ministra Aleksandra Rankovića. General Jefto Sašić tvrdi da je to tražio lično Kardelj. Interesantno je čuti razgovor koji su vodili 1954. godina dvojica prijatelja Branka Ćopića, u njegovom stanu, ne znajući da je Udba slavnom piscu već postavila “bubu” u telefon:

“Drago: – Tomaš?

Tomaš: – Ti li si Drago? Dje si ti sada?

– Evo me kod Branka. Jesi li čitao ovo u “Politici”?

– Nisam čitao.

– A što ga studenti napadaju?

– Smiri se, polako, može da ide ulicom, nema opasnosti!

– Kaže Branko da vi ne udesiste kakve demonstracije?

– Kaži mu da na Tehničkom fakultetu spremaju hemičari za njega otrov koji kroz cipele probija, a metnuce mu ispod cipela i gotov je!

– Sprema roman. Ispred njega deset “Politika” i on reže žiletom. Kaže jedno za mene, a jedno, sigurno, za policiju.

– Kaži ti njemu da je on svijetu pokazao da je politički ispravan, ali džaba mu je to kad su mu tehničari ispostavili račun. Ispituju ga.

– Može sad on i u Bosnu da ide.

– Jeste…”

Prisluškivanje je do 1956. vršila samo Udba Jugoslavije, jer je jedina za to bila nadležna, a i jer je jedina imala tehniku za tajno snimanje. Taj posao nastavila je tajna policija Slovenije i služba Hrvatske, jer su imali tehniku. Kada su, na primer, političari sa Kosmeta 1956. posumnjali da sinovac njihovog ministra Mehmeda Hodže šuruje sa albanskim agentima, tražili su od Beograda da im federalna služba pošalje snimatelja za “skidanje” telefonskih razgovora. Srbija je dobila magnetofone šezdesetih godina. Oni su postali Rankovićeva zla kob. U početku ih je koristio, a kada je penzionisan, korišćeni su protiv njega. Šta mu je SDB radila, kazivala je jednom prilikom njegova supruga dr Ladislava – Slavka Ranković:

“… Posle Četvrtog plenuma mi smo bili pod specijalnim režimom života. Policija je bila svuda oko nas. Tih godina došli su kod nas ljudi iz državne bezbednosti opštine Savski venac i skrenuli pažnju Leki da pazi na kretanje, jer su dobili informaciju da se u zemlji nalazi jedna ustaška grupa sa zadatakom da izvrši nekoliko atentata. Jedna od ličnosti na njihovom spisku bio je i Leka. Kasnije i u Dubrovniku, došao je lično načelnik SUP-a sa istim upozorenjem. Zbog toga smo se svi u porodici trudili da znamo gde se ko nalazi, a naročito Leka. Išao je sam samo po novine, u samouslugu, koja je do naše kuće u Ulici Andre Nikolića. Tako, jednom, sreo je Mihajla Švabića i oni su se pozdravili. Neko je to video, mislim da je bio Milutin Baltić iz Hrvatske, koji je napisao pismo Centralnom komitetu. Nastao je lom… zašto se Mihajlo Švabić pozdravlja sa Rankovićem? Bilo je svakojakih situacija, pa i komičnih. Preko puta nas je bila neka laboratorija i tu je bilo uvek prisutno neko “oko”, koje je beležilo i registrovalo sve što se kod nas dešava. Ako bismo krenuli kolima za grad, odmah bi druga kola krenula za nama. Već dole kod pumpe priključila bi se još jedna. Mića, koji je izvrstan poznavalac Beograda, umeo je ponekad da naglo skrene u neku uličicu i da im pobegne, pa da ih onda ponovo traži po gradu, da im ablenduje i da znak da smo tu…”

Posle Brionskog plenuma, sva ozvučenja u Beogradu vršila je samo vojna tajna služba. Po nalogu braće Mišković, srpskoj i saveznoj Udbi oduzeto je pravo da prisluškuje ljude. Zato, je Rajko Djaković i priznao Zdravku Vukoviću da kao novi načelnik SDB Srbije nije znao ko je sve bio prisluškivan u samoj Srbiji i glavnom gradu Jugoslavije. KOS je posle preuzimanja ozvučenja za kratko vreme obnovio kompletnu tehniku i udvostručio kapacitete za prisluškivanje. General Mišković je posle Brionskog plenuma više prisluškivao bivše, a i tadašnje srpske funkcionere, nego što je to činio sam Ranković i čitava Udba. Otuda su i sve informacije o Aleksandru Rankoviću i bivšim rukovodiocima Udbe prvo išle kod načelnika vojne tajne službe, a zatim kod Tita. Čak su i saznanja do kojih je o Rankoviću, Ceci Stefanoviću ili Vojinu Lukiću dolazila u SDB Srbije, slata u federalnu tajnu službu, gde su frizirana, kako bi se “rankovićevci” Titu predstavili kao državni neprijatelji, koji “i dalje grupaše”. Time je, kaže Rajko Djaković otvoreno iskazivano nepoverenje KOS-a prema SDB Srbije, odnosno saveznih funkcionera prema srpskim rukovodiocima. Sve do Lekine smrti, specijalni špijuni, svakog jutra snimali su njegove razgovore i belešku o tome nosili Titu, a onda generalu Nikoli Ljubičiću. Inspektori, medjutim, nisu imali čime da se pohvale, jer je Ranković obično bio škrt na rečima. Svakog jutra bi svojoj supruzi Slavki, pre odlaska u šetnju govorio: – Stavi mi malo keksa i kafice, da doručkujem, pa idem napolje! Kada je prvi put video Tita sa štapom, kako dolazi na kongres SKJ, Aleksandar Ranković je glasno u svojoj sobi rekao: “Vidi Slavka, Stari nosi tojagu sa sobom!” Ovaj stenogram se danas nalazi u arhivu SDB Srbije. O tome svedoči dr Obren Djordjević:

“Dok sam ja bio načelnik srpske tajne policije, mi smo tehnički mogli da prisluškujemo najviše stotinak ljudi, ali to nikada nismo radili, jer je prisluškivanje veliki i težak posao. Drugo, nismo ni smeli da prisluškujemo, jer je policija patila od sindroma “pokvarenih telefona” još od 1966. godine, kada je zbog toga pao Ranković. Interesantno je, medjutim, da smo prisluškivanje više i češće koristili posle, nego li pre IV plenuma, jer mi tada u Beogradu za to nismo imali ni tehniku, ni ljude. Famu o zloupotrebi SDB izmislila je antisrpska koalicija iz Slovenije i Hrvatske, gde se prisluškivanje koristilo, gotovo, masovno. Ljubljana i Zagreb su šezdesetih godina imali kompletnu tehniku za prisluškivanje. Slovenija i Hrvatska su bile i ostale policijske države. Srbija je uvek bila država sa tako da kažem pučkom policijom. Nama je bilo zabranjeno da pratimo i prisluškujemo sve funkcionere, od udruženja žena do predsedništva. Nisi smeo ni da pomisliš da pratiš šta radi i govori, na primer, Stane Dolanc.”.

Pre trideset godina, (pedesetih, šesdesetih …) kako se seća Milan Djoković “ Pop, šef službe za prisluškivanje u beogradskoj Udbi, nijedan načelnik odeljenja nije imao pravo da naredi tajno snimanje. To je mogao samo Slobodan Glumac, rukovodilac Udbe Beograda, ali tek kad mu se dokaže, pisanim putem, da je prisluškivanje zaista neophodno. Zbog tehničkih problema, jer su se tajni razgovori snimali sa primitivnim magnetofonima na žicu, a njih je bilo malo, i prisluškivanje je bilo retko. Odluku o prisluškivanju, mogli su da narede svi funkcioneri srpske policije, uključujući i Slobodana Penezića, koji je već bio premijer Srbije. Tako se i dogodilo da je Krcun poslao Miku Jelića iz Udbe Srbije da pita Milana Djokovića kako može tajno da se prati i snima žena Jovana Veselinova, Stanka. Nekoliko meseci kasnije Vojin Lukić je, naredio Djokoviću da pod hitno ozvuči Stanku Veselinov, ali ne i njenog muža, sekretara CK SK Srbije. Tehničari beogradske tajne službe su prikopčali slušalice na telefon porodice Veselinov, koji se nalazio u predsoblju, jer je domaćica sa njega najčešće razgovarala. Tim poslovima je rukovodio Žika Bakočević, zamenik šefa prislušnog odseka. Zbog delikatnosti operacije, razgovori supruge visokog funkcionera, nisu snimani na trakama, već samo beleženi u blokčiće. Cilj Krcuna, Leke, Lukića i ostalih, je bio da utvrde kakve sve veze Stanka Veselinov održava sa ljudima iz kulturnog života i kakve sve poklone prima, ali i kakva im obećanja daje. Naročito su bili zainteresovani za njenu sentimentalnu vezu sa Matijom Bećkovićem, koji je kao pisac i srpski nacionalista bio na listi proganjanih osoba od strane Udbe i političara Srbije. Ti Stankini razgovori sa Matijom su potajno snimani na trake, koje je, prekucane isčitavao Vojin Lukić. Dušan Petrović Šane je voleo te trake da sluša pred prijateljima i kolegama u skupštini, pri čemu je podskakivao od veselja. Zbog tog uspešnog “lova” na Stanku Veselinov i Matiju Bećkovića, radosni Šane je častio Milana Djokovića i beogradske operativce sa 600.000 dinara.

Dušan Petrović – Šane kao profesionalni član raznih komisija, bio je i predsednik neke radne grupe za ispitivanje nestašluka jugoslovenskih funkcionera. Zapao mu je tako slučaj Ismeta Šaćirija, potpredsednika republičkog odbora SSRN Srbije. Tu kontrolu telefona tražila je 1962. godine partijska komisija CK SK Srbije, jer je Šaćiri silovao jednu svoju maloletnu rodjaku, pa je postojala mogućnost da izvrši samoubistvo i obruka Partiju. Trake su pokazale da je ovaj Šiptar, zaista, počinio zločin za koji ga je tužila njegova rodjaka, pa je pre vremena penzionisan. Puno posla Udba je imala sa prisluškivanjem i Milke Kufrin, predsednice Saveznog komiteta za turizam i člana SIV-a. Njen švaler je bio njen lični šofer. Čovek se time pohvalio rodjenom bratu, a ovaj, kako je radio za Udbu, dojavio je Slobodanu Glumcu u dobroj nameri da spase brata i snaju od brakolomstva. Bilo je to 1964. godine. Šofer je, medjutim, imao drugi plan. Preko Milke Kufrin želeo je da emigrira u Nemačku. Zbog toga je sa njenog službenog telefona i zvao nemačku policiju. Udbi se to učinilo sumnjivim, pa je instalirala svoje “bube” i magnetofone. Čitavu akciju vodio je Svetislav Stefanovićc – Ceca. Prisluškivanje nije dalo očekivane rezultate. Milka Kufrin nije bila nemački špijun, ali jeste šoferova ljubavnica, pa je zbog toga, takodje, rano penzionisana iz politike.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović