Pet generacija

U beogradskoj tajnoj službi, od 1966. godine šefovi su bili Milisav – Pavle Djurić, politički funkcioner, pa zatim policajci Živojin Jovanović, Obren Djordjević, Momčilo Unković, Duško Stupar, Miodrag -Mića Leković, Radosav Lukićc i Zoran Mijatović. Bili su to sve školovani policajci i obaveštajci. Živojin – Žika Jovanović, poznatiji još i kao Pop, rodjeni Vranjanac, imao je završen Pravni fakultet i Višu školu Udbe.

Sa šesnaest godina je otišao u rat, a sa dvadeset postao oficir Knoja. Posle rata je bio partijski rukovodilac u Nišu, odakle je 1948. godine ušao u Udbu. Momčilo Unković je iz Sente. Istog je godišta, dvadeset i osmog kao Jovanović, i u slično vreme 1946. godine, je ušao u Oznu. Završio je Upravnu školu SFRJ u Beogradu, službovao je u glavnom gradu. Prošao je kroz sve sektore rada Udbe i SDB, da bi načelnik tajne policije Beograda postao 1980. Od svih ostalih, više je voleo politiku, pa je dosta i boravio u tim krugovima. Bili su sve ovo ljudi stare Udbine škole u koje je Josip Broz Tito i politički vrh Jugoslavije i Srbije imao poverenje. Kako je Tito dosta putovao po svetu, svaki put kada je negde odlazio, jedna od republičkih tajnih službi je morala u inostranstvu da “očisti” teren od emigranata i da Maršalu pripremi bezbedan doček. Žika Jovanović je, kao šef Grupe za bezbednost druga Tita, na primer, ispred Srbije pratio Josipa Broza prilikom njegove posete Kubi i Panami. Obren Djordjević je, prvo 1952. godine, a zatim 1978. godine, brinuo o Titu u Turskoj i SAD. Dragan Mitrović ga je dočekao u Velikoj Britaniji.

Posle njih na rukovodeća mesta, pre svega u SDB Beograda, a i SDB Srbije, počeli su da, umesto kadrova iz rata, dolaze stipendisti sa fakulteta. Dušan Stupar je, na primer, rodjen 1947. u opštini Sečanj. Gimnaziju je završio u Zrenjaninu, Filozofski fakultet i magistraturu na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Od 1973. radio je u Odeljenju SDB za grad Beograd, od 1979. u Kabinetu ministra srpske policije, od 1981. je pomoćnik ministra, a sredinom osamdesetih i šef gradske tajne policije. Milorad – Mića Leković je rodjen 1948. u Novoj Varoši. Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu 1971. godine. Šesnaest godina je radio najodgovornije poslove u opštini Voždovac i odatle je 19. oktobra 1988. imenovan za načelnika SDB grada Beograda, umesto smenjenog Duška Stupara, po volji profesora Radoša Smiljkovića, člana GK SK Beograda. S obzirom da je Leković bio potpuni amater za poslove državne bezbednosti, beogradsku upravu je faktički vodio Ranko Savić. Kako su se menjale političke garniture u Srbiji, Vojvodini i na Kosmetu, tako su se menjali i ministri policija i načelnici tajnih službi. Svaka nova generacija političara, dovodila je svoje nove pouzdane ljude. Resor SDB na Kosovu, vodio je neko vreme Mehmet Soši, pa Islaim Braka, a zatim Jusuf Karakuši, Rahman Morina, Selim Brošaj, Rajko Ćalović, Radosav Lukić, a zatim David Gajić. U Vojvodini prvi “debejci” bili su Zoran Martinov, Petar Palkovljević – Pinki, Slobodan Tadijin, Ratko Šikimić. Poslednjih tridesetak godina, srpski ministri policije bili su Slavko Zecević iz političke garniture Kragujevca, Viobran Stanojević, sekretar OK SK Zaječar, Svetislav Lalović, opštinski funkcioner iz Arandjelovca, Radmilo Bogdanović nastavnik i policajac iz Svetozareva i sadašnji Zoran Sokolović, funkcioner iz Zaječara. Kada su odlazili Draža Marković i Petar Stambolić, povukli su se i Slavko Zečević i Viobran Stanojević. Kada su pali Ivan Stambolić i Dragiša- Buca Pavlović pomereni su i Svetislav Lalović i Branko Kostić. Kada je krajem osamdesetih dolazio Slobodan Milošević, došli su i Radmilo Bogdanović i Zoran Janaćković.

Početkom sedamdesetih godina, Služba državne bezbednosti Srbije imala je oko devet stotina zaposlenih operativaca i rukovodilaca. U beogradskoj direkciji SDB bilo ih je najviše – oko pet stotina. Tajna policija glavnog grada, imala je sredinom sedamdesetih ukupno sedam uprava. Bilo je to u vreme kada je SDB Beograda vodio Obren Djordjević. Njegov pomoćnik za operativne poslove bio je Slobodan Stević, poznat danas kao predsednik Udruženja za očuvanje tradicija oslobodilačkih ratova 1914-1918. godine. Prvu upravu za zemlje Istočne Evrope, vodio je Halil Bućan, drugu upravu za Zapad držao je Dragoslav – Beli Dimitrijević, a neko vreme i Voja Atanacković. Na čelu treće uprave “ za unutrašnjeg neprijatelja “ bio je Moma Unković, dok je u upravi za ratne pripreme načelnik bio Slavko Djurica. Analitiku je u petoj upravi prvo vodio Luka Mustapić, Hrvat iz Dalmacije, a zatim Dragutin Mitrović. U šestoj upravi za obezbedjenje, šef je bio Špiro Sinovčić i u sedmoj upravi za tehniku Selimir – Pale Tešić. Struktura organizacije SDB Beograda bila je identična onoj u Službi državne bezbednosti Srbije.

Kada je Obren Djordjevic 1978. preuzeo srpsku tajnu službu, njegov zamenik je postao Petar Radosavljevic. Prvi sektor “ Istok “ vodio je Milivoje Mirčić, a drugi sektor “ Zapad “ Vlajko Stošić. Unutrašnji sektor imao je za načelnika Hristoljuba Mitića, a za ratne pripreme bio je zadužen Blažo Lazović. Peti sektor analitike vodio je Spasoje – Paja Bogdanović, a šef tehnike u sedmom sektoru bio je Dragutin Stefanovićc. Načelnik Obren Djordjevic je bio jedan od najiskusnijih (kontra)obaveštajaca u Srbiji. On je jedini na mestu šefa tajne službe Srbije, izdržao skoro dva mandata. Početkom osamdesetih trebalo je, naime, da postane i načelnik SDB Jugoslavije, ali kako to Draži Markoviću nije bilo po volji, umesto Obrena Djordjevića u zgradu SSUP-a otišao je Srđan Andrejević.

Obren Djordjević je danas poznat kao zvanični istoričar srpske tajne policije, pisac udžbenika i enciklopedije o državnoj bezbednosti i profesor. Izdavačima je ponudio i svoju novu knjigu o posledicama gradjanskog rata u Jugoslaviji 1941-1952. godine. Ljudi iz policijskog okruženja, medjutim, smatraju Djordjevića jednim od najvećih srpskih kontraobaveštajaca. Rodjen je 1927. godine u selu Vraćevšnici kod Gornjeg Milanovca, gde je završio Gimnaziju. Kao borac u Čačanskom partizanskom odredu 1945. godine, Obren Djordjević je prebačen u jedinice Knoja za borbu protiv ostataka nacionalnih snaga u Jugoslaviji. Odatle je i ušao u Udbu kao analitičar rada nemačkih tajnih službi tokom rata u Beogradu i Srbiji. Studirao je prava, ali i kontraobaveštajni rad na Višoj školi Udbe, koja je 1952. otvorena u Beogradu. Njen prvi direktor bio je David Laušević, a najbolji student Slobodan Stević. Ova škola je stvarala kadrove za jugoslovensku tajnu policiju, sve dok nije ukinuta 1967. godine. Uporedo sa studijama, Obren Djordjević se, prvo u Gornjem Milanovcu, bavio operativnim radom, najviše oko ibeovaca. Kao operativac 1952. godine, bio je u ekipi Udbe Srbije koja je imala zadatak da u Maloj Aziji pripremi Titov dolazak u Tursku. Djordjević je, od 1961. do 1964. godine, u Udbi Kragujevca imao puno posla oko stranih špijuna. Naime, Djordjević je tada bio načelnik Odseka za Zapad, Balkan i ostali svet. Srpska Udba je u to vreme, uglavnom pratila aktivnost agenata velikih zemalja, jer nije imala ljude i sredstva da se bavi malim i dalekim državama. Tako, na primer, Srbija nije uopšte pokazivala interesovanje za Milana Stojadinovića, koji je živeo u Južnoj Americi, dok je federalna Uprava državne bezbednosti stalno potraživala informacije o odbeglom jugoslovenskom premijeru. U svoj prvi uspeh, Djordjević ubraja hvatanje italijanskog agenta Lučiana Saracenija. On je pod maskom novinara došao u Kragujevac da “snimi” Fabriku oružja. Zbog špijunaže Saraceni je osudjen na pet godina robije, ali ga je Aleksandar Ranković, pred svoj put u Italiju 1962. godine, pomilovao i pustio na slobodu iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Iz tih kragujevačkih dana i godina Djordjević pamti prijateljstvo koje je sklopio sa majorom Franjom Herljevićem, kasnijim ministrom federalne policije i čovekom koji se odrekao ovog prijateljstva, jer su ga političke vode odnele daleko od Srbije. Kao kontraobaveštajac Obren Djordjević je učestvovao i u akciji otkrivanja Džordža Kurtiša, agenta CIA u Subotici. Punih sedam godina, Obren Djordjević je bio u srpskoj tajnoj službi instruktor, a zatim dve godine, od 1971. opet šef sektora Zapad, ali u Službi državne bezbednosti grada Beograd. Ta kontraobaveštajna uprava imala je četrdesetak operativaca, rasporedjenih u pet odseka – za SAD, Englesku, Nemačku, Francusku i ostali svet. Svake godine oni su otkrivali i hvatali po pet-šest stranih špijuna u glavnom gradu Jugoslavije. Djordjević nevoljno priča da mu je jedan od tih agenata svojevremeno doneo iz inostranstva pun sanduk dokumentacije o izgradnji supersoničnog aviona. Posle stručne analize u KOS-u i posle poverljivih razgovora sa generalom Nikolom Ljubičićem, tajna policija Srbije je donosiocu platila pola miliona dolara za ovu uslugu. Tako je Jugoslavija za male pare i uz mali rizik, došla do kompletne konstrukcije mlaznog borbenog aviona. Kada je 1976. godine, Obren Djordjević postao i načelnik beogradske tajne policije, bio je faktički po snazi i ugledu peti čovek u Beogradu. Bilo je tada važnije biti šef SDB Beograda, nego načelnik GSUP-a Beograda.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović