Poslanik za specijalne namene

Nema Srbina koji nije čuo za Mihalja Kertesa. To je poslanik sa najvišse poverljivih funkcija, ali i zastupnik SPS-a sa najviše nadimaka. Kertes je bio predvodnik antiautonomaške revolucije u Novom Sadu. Proslavio se 1988. godine, rečenicom da se on kao Madjar ne boji Srba. Autorstvo tih već istorijskih reči pripisuje se Jovi Radošu, tadašnjem funkcioneru PK SK Vojvodine, ali i Miroslavu Šoleviću, lideru kosovskih Srba. Za razliku od njih dvojice, Kertes je sa tim rečima napravio političku karijeru. Biran je za poslanika u Grockoj, uz osporavanje opozicije i podršku Vrhovnog suda. Upamćen je i kao ministar za narod, jer je bio predsednik Odbora za pritužbe i žalbe gradjana, ali i kao ministar bez portfelja u Šainovićevoj vladi. Nije se proslavio kao predsednik Odbora za Kosmet, ali jeste kao pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, kada je SSUP “priveo” u MUP Srbije. Zbog efikasnosti u političkom delovanju, NIN je 1993. za Kertesa napisao da je to čovek za specijalne namene u srpskoj vladi. Magazin “Vreme” ga je nazvao “Balkanski špijun”, a za “Borbu” je bio “princ srpskog Diznilenda”. Prijatelji i poltroni ga zovu Bracika, mada on najviše voli da je samo Braca. Kada je postao prvi čovek jugo-carine, Kertes je od nezadovoljnih radnika dobio i nadimak – diktator. Njegovim dolaskom u kamenu zgradu Savezne uprave carina na Novom Beogradu, maja 1994. zavedeni su red i rad, što pojedinim činovnicima u ovoj federalnoj ustanovi, ali i carinskim poreznicima na državnoj medji, nije baš bilo po volji. Mnogi ovlašćsceni i neovlašceni šverceri u SRJ doživeli su Kertesovo imenovanje kao atak na pravo da sami pljačkaju državu, pa su ga proglasili i srpskim šerifom iz Norvudske šume. Mihalj Kertes je rodjen 29. avgusta 1947. godine u Bačkoj Palanci. Po profesiji je socijalni radnik. Otac mu je bio krojač, majka domaćica, a brat mu je gastarbajter u Nemačkoj. Braca je završio Višu upravnu školu i 1970. godine se zaposlio kao referent za socijalnu zaštitu. Palančani ga pamte kao ljubitelja dunavskih riba i pecanja na avanturistički način. Od 1975. je član SKJ. U VO Dunav radio je kao referent za ONO i DSZ. Tih godina ušao je u političku strukturu opštine Bačka Palanka, a 1986. je postao sekretar OK SK.

Za Bracino ime su vezivane afere krijumčarenja oružja u Bosnu, koje je po pisanju “Vremena”, obavljao sa Miodragom Davidovićem, načelnikom SUP-a. Lično je Dafina Milanović svedočila da mu se žalila kao bratu, da je “ovi njegovi prisluškuju”. Sam Kertes je u srpskom parlamentu priznao da je kao prvi čovek tajne policije SRJ prisluškivao i prevodio telefonske razgovore Andraša Agoštona, lidera vojvodjanskih Madjara. Srbe je u tom parlamentu branio i od Jožefa Kase, gradonačelnika Subotice. Kasnije je pod pritiskom javnosti, ali i SPS-a Braca priznao da se šalio kada je govorio o prisluškivanju. Tu izjavu je dao javno, jer je već na svojoj koži bio osetio šta znači biti izbačen i bojkotovan unutar vladajuće stranke. Kada je Milan Panić suspendovao Kertesa, za njega nije bilo mesta u novoj srpskoj vladi, pa je Braca danima dolazio u Nemanjinu 11 i šetao se hodnicima. Ulazio je na kapiju predsednika vlade, tako da su ministri i njihovi pomoćnici mislili da to Kertes svakog dana svraća kod Nikole Šainovića. Jedina privilegija mu je tada bila da dobija benzin u MUP-u Srbije. Punih osam meseci je Mihalj Kertes, nekadašnji pomoćnik ministra savezne policije, bio bez posla i bez plate. Primao je doduše, kao poslanik volonter svoj poslanički dodatak, ali to nije isto, jer je plata ovog viceministra bila mnogo veća. Popularni Braca je jedini čovek koji je platio ceh političkih hirova smenjenog jugoslovenskog premijera Milana Panića. Zato je Mihalj Kertes, uz pomoć dvojice advokata, i tužio ovog američkog biznismena sudu i u Americi i u Jugoslaviji, i zatražio odštetu za otkaz, uvredu časti i imena od deset miliona dolara. Jednom prilikom Braca mi je ispričao kako je nastradao u Londonu:

“… Otišao sam na Londonsku konferenciju kao osmi član jugoslovenske delegacije. Bilo nas je dvadeset i četvoro. Milan Panić je došao u Englesku dva dana pre delegacije. Ja sam bio smešten osam spratova iznad apartmana Slobodana Miloševića i Dobrice Ćosića, mada je, kao čovek iz federalne policije, trebalo da budem mnogo bliži našim predsednicima. Moj posao je bio koordinacija obezbedjenja predsednika SRJ Ćosića i predsednika Srbije Miloševića. Na početku konferencije imao sam problema sa domaćinima, jer su izbegavali da Radovanu Karadžiću i Goranu Hadžiću izdaju propusnice za glavnu salu. Želeli su da ih smeste na galeriju kao posmatrače. Tek što sam taj problem rešio, prišao mi je jedan stranac i diskretno mi rekao: “Čujem da ste smenjeni!?” Odgovorio sam zbunjeno: “Može biti!” Nekoliko trenutaka kasnije pozvale su me kolege iz Beograda i saopštile mi da je Televizija Beograd iz Londona javila dve važne vesti. Prva je bila da je Londonska konferencija počela, a druga da me je premijer Panić smenio sa dužnosti pomoćnika ministra federalne policije. Zatražio sam telefaks s obrazloženjem i dobio ga iz Beograda. Pisalo je da ne podržavam program o sprečavanju etničkog čišćenja u Jugoslaviji. Ostao sam sam. Svi su pobegli od mene. Osećao sam se kao prevareni muž koji poslednji saznaje da ga žena vara. Čak je i Dobrica Ćosić od svoje supruge iz Beograda saznao šta mi se dogodilo. Tih dana sa Panićem se uopšte nisam vidjao. Nabavio sam njegov govor i video na dopisanoj stranici 4a. njegovu izjavu da me je zaista smenio. Pričalo se da je to uradjeno zato što mu je tajna služba Britanije pokazala moj dosije o etničkom čišćenju. Nikakav tajni dosije o meni ne postoji kod engleske službe, niti sam se bavio prisluškivanjem. Milan Panić je mene jednostavno žrtvovao, jer mu je na toj konferenciji bio potreban neki efektan potez kojim bi zaradio politički poen više u medjunarodnoj javnosti, a posebno kod stranih političara, a i da bi mi se osvetio. Pred raspravu na konferenciji, dobio sam dva Panićeva dokumenta. U prvom se on zalaže da SRJ prizna Hrvatsku u Titovim granicama, uz obavezu da se zatim Jugoslavija prizna od strane OUN. U rubrici za potpis bila su otkucana imena Milana Panića i dr Franje Tudjmana. Drugi dokument je predvidjao saglasnost SRJ za formiranje autonomnih oblasti Kosovo, Vojvodina i Sandžak. U potpisu, bila su imena Milana Panića, Slobodana Miloševića, Dobrice Ćosića, Momira Bulatovića i ne znam zašto, ali i dr Franje Tudjmana. Takav dokument je nabavio i dr Nikola Koljević i pokazao ga članovima naše delegacije. Svi su bili iznenadjeni. Milošević je odbio da nastavi konferenciju ako se ti papiri unesu u salu. To je rekao i Ćosić. Panić je histerično lupao po stolu, preteći nam vojnom intervencijom i bombardovanjem.

… Milošević ga je pitao šta sam ja to uradio. Panić mu je odgovorio: “Čuo sam da je etnički čistio zemlju i ja sam ga zato otpustio!” Milošević ga je upitao da li ima dokaze za to, a Panić je onako šarmerski pokušao da me zagrli i dobacio: “Ma, nije to ništa, dodji ti na posao!” I došao sam već u petak, ali mi je ministar federalne policije Pavle Bulatović objasnio da je vlada jednoglasno donela odluku o mom smenjivanju. Hteo sam da izvršim primopredaju dužnosti, ali ljudi iz SSUP-a mi to nisu dali. Radnici SSUP-a su mi obili radni sto i kasu. Tražili su verovatno neki kompromitujući materijal protiv mene, ali su našli samo flaše pića za reprezentaciju i pištolj CZ 10 Auto, koji smo kupili na poklon bivšem ministru generalu Petru Gračaninu. Ne znam zašto, ali isekli su na komade jednu umetničku sliku. Mislili su verovatno da i u njoj nešto krijem. Mene je od tada savezna administracija jednostavno bojkotovala. Platu su mi prebacili u Jugobanku. Oduzeli su mi londonske dnevnice. Radnu knjižicu su mi sakrili, rešenje o otkazu mi nisu dali, jer su želeli da me vode kao da sam na raspolaganju. Ja takav status nisam želeo, pa sam im posle tri meseca jednostavno oteo radnu knjižicu i radni dosije i tako zvanično ostao bez posla!”

Oko imenovanja u SMUP poslanik Kertes je imao problema. Njega je Srbija delegirala za zamenika saveznog ministra policije, ali je vlada Ante Markovića, odnosno potpredsednik Aleksandar Mitrović odlučio da ga imenuje za pomoćnika ministra. To imenovanje ometali su mnogi ljudi iz SIV-a, posebno Zoran Mišković, sin generala KOS-a Ivana Miškovića – Brke, koji je uvek sanjao da bude policajac. Kad je Braca došao 1. aprila 1992. godine u SSUP, imao je sva ovlašćenja i zamenika, ali i pomoćnika ministra. Uselio se u kabinet u kojem su radili Stane Dolanc, Zdravko Mustač, a zatim i Ivan Eržan – izdajnici iz SSUP-a koji su pokrali i odneli sa sobom sva orginalna dokumenta Službe državne bezbednosti Jugoslavije. Srećom, neki referent ih je sačuvao na mikro-filmovima, tako da je Kertes imao njihove kopije:

“… Želeo sam da SDB, a i čitav SSUP dovedem u red. Bila je to kuća alkoholizma, a i leglo antisrpstva usred Beograda. Red sam počeo odmah da zavodim. Zatražio sam stanje inventara od 31. decembra 1991. godine i odmah otkrio da su radnici SSUP-a ukrali četrdeset i dve umetničke slike, čiji je vlasnik bila država SFRJ. Neposredno pre mog dolaska podelili su sve federalne stanove, čak i radnicima koji su prebegli u druge republike. U Ulici 27. marta, u stanu od 182 kvadrata, umesto saveznih činovnika zatekao sam prilikom kontrole devet podstanara. Devet Grka koji su plaćali mesečno 900 DEM jednom makedonskom funkcioneru. Promenili smo brave i taj stan uzeli natrag! Ja sam SSUP čistio po etičkom, a ne po etničkom principu. Tražio sam da se sa svih tzv. osetljivih mesta uklone ljudi van Srbije i Crne Gore. Ti ljudi nisu bili u stalnom radnom odnosu, već na privremenom radu u Beogradu. Oni su bili delegirani od svojih republika i ja sam samo tražio da se vrate kući, svojim državama. Zanimljivo je da u SSUP-u na ključnim mestima nije bilo srpskih kadrova. SSUP je godinama bio poznat kao antisrpska institucija. Što je još gore, protiv Srbije su radili i neki Crnogorci i neki Srbi, na primer, šef kabineta i samozvani šef obezbedjenja zgrade, kao i šef Uprave za opšte poslove. Ti ljudi su bili zaduženi da nastave kontinuitet delovanja protiv Srbije. Smenjivanjem i penzionisanjem takvih kadrova, ja sam želeo da presečem taj kontinuitet. Upad snaga MUP-a Srbije u tu zgradu, kažu, bio je deo moje akcije presecanja tog antisrpskog kontinuiteta? Ne bih ja to tako tumačio. Vlada Aleksandra Mitrovića donela je odluku da se zgrada SSUP-a u Ulici kneza Miloša 92 prenese u vlasništvo MUP-a Srbije. Taj prenos je u II opštinskom sudu i verifikovan 2. avgusta prošle godine. Niko se na tu odluku vlade nije žalio, pa ni SSUP. MUP Srbije ga je o tome izvestio i zatražio da se izvrši preuzimanje zgrade. Oni to nisu na vreme učinili i MUP je jednostavno ušao u svoje. Ja sam se tamo zatekao slučajno i čuo jednog federalnog policajca kako mi dobacuje: “Ovo je okupacija!” Ja sam ga samo zapitao: “Šta je, jesu li to došli Nemci?” I on je ućutao. Osvajanjem zgrade, MUP Srbije je preuzeo tada i tehničko odeljenje i arhivu SDB SSUP-a, a zatim i radnike. Služba drzavne bezbednosti Jugoslavije je imala jednu od najjačih tehničkih službi u Evropi. Ona je bila u stanju da prati i kontroliše veliki broj Srba, dok je arhiva imala na hiljade dosijea o srpskim patriotima, čak i o ljudima na visokim državnim poslovima. Puna jedna soba dosijea, koji su često u SDB SSUP korišćeni da se ti srpski političari ucenjuju i uznemiravaju.

Jugoslovenska tajna policija je bila gospodar života i smrti ne samo u SFRJ, već i u Evropi. To je bila država u državi, koja se borila protiv svega što je bilo srpsko. Pod komandom Zdravka Mustača, SDB SSUP-a je pratio, snimao i prisluškivao sve srpske kadrove još od 1986. godine, a ni mene nisu ostavljali na miru! Uzeo sam svoj dosije u SDB da vidim šta je o meni pisano. Unutra sam našao izjavu Stipe Šuvara na Predsedništvu SFRJ 1989. da sam ja, navodno, 1971. godine pripadao maspoku i učestvovao u akcijama hrvatskih nacionalista. Te godine ja sam bio u zatvoru, jer sam pevao na javnom mestu u Iloku pesmu “Slava Srbinu”. U dosijeu sam našao i ocenu inspektora SDB Osijek da sam “srbočetnicki nastrojen”, što se očigledno nije slagalo sa Šuvarovom tvrdnjom. SDB SSUP-a me pratio i snimao i u vreme kada sam ja bio član Predsedništva Srbije! Ne znam da li je i Slobodan Milošević kod njih u SDB imao svoj dosije, nisam imao vremena sve da pregledam. Tražio sam, dok sam bio pomoćnik, od generala Gračanina da vidim neka dosijea, ali mi on to nije dozvolio. General je bio vrlo oprezan čovek! Bio je okružen ljudima koji i danas obožavaju Zdravka Mustača, pa je i on kao ministar morao da pazi šta radi. Dok sam bio u SSUP-u, dao sam nalog inspektorima da otkriju gde se nalazi agencija Zdravka Mustača i HDZ za razmenu imovine raseljenih Hrvata i Srba, koja je vršena po ceni od 1.000 DEM, ali na štetu Srba. Uspeli smo da otkrijemo da je iza te i takve razmene, ali i iza simpatizera HDZ i ZNG u Hrtkovcima stajao velečasni Kraljević, koji je pune dve godine radio za hrvatsku stvar…”.

U razgovoru sa ministrom savezne policije Pavlom Bulatovićem o osvajanju zgrade u Kneza Miloša 92 saznao sam: “… Pravi razlozi nisu ni u kakvoj vezi sa našom arhivom, mada je i ona zauzeta. Uveren sam da će je SDB Srbije čuvati. Ova akcija MUP-a Srbije indirektno ima veze sa zakonom o sistemu bezbednosti, jer neko u Srbiji ne želi jedinstvenu državu i bezbednost. Naime, kako ima sukoba izmedju savezne vlade i republičke vlade oko pitanja ingerencija SMUP-a, to su neke snage u Srbiji isturile u prvi plan. Na sednici federalne vlade je procenjeno da su upadom MUP-a Srbije u SMUP mnoge funkcije savezne policije ugrožene. I Institut bezbednosti, koji je osnovao SIV, je u aprilu prenet u nadležnost MUP-a Srbije…”

Inspektor Boža Spasić, medjutim, imao je nešto drugačiju priču: “Hrvatska je u SSUP-u imala još jednog svog čoveka u Upravi za opšte poslove. Bio je to Zlatko Penčevski, hrvatski kadar sa šahovnicom, koji je pokupio kompletnu materijalnu dokumentaciju Saveznog SUP-a “ gde su objekti, gde su garaže, gde su njive, gde su svi strategijski značajni objekti i to je odneo u Hrvatsku. To isto je radio Zdravko Mustač po liniji državne bezbednosti. Došli smo do podataka da se u Uredu za zaštitu ustavnog poretka Hrvatske priprema jedna analiza takozvanog bogatstva Saveznog SUP-a, koju će Hrvatska, kada budu u Ženevi pregovori kod Badenterove komisije, staviti kao zahtev za deobni bilans. Jedino što nisu znali, a što smo mi u medjuvremenu pročačkali, jeste da se sva imovina, svi objekti saveznog SUP-a, još uvek vode na nepoznate vlasnike, odnosno na državu FNRJ jedan deo, a drugi deo se vodi na seljake kojima su ta imanja oduzeta, pa još nije sve prepisano na državu. Pa, svakako da je ovo preuzimanje inicirano iz srpskog vrha, i svakako da je to bilo neophodno. Nakon toga je Hrvatska apsolutno odustala od prijavljivanja zgrade Saveznog SUP-a za deobni bilans, a kao pandan tome, oduzeto je i definitivno upisano kao hrvatsko odmaralište “Valbadon” koje je bilo vlasništvo Saveznog SUP- a. Znali su da mi imamo tu dokumentaciju. Sad je to definitivno tante za bumte, tako da je to jedan vrlo značajan posao, koji je završio Braca Kertes.” “Savezna tajna policija je uhodila Srbiju!?” Tako mi je rekao dr Andreja Savić u leto 1994. godine. Profesor dr Andreja Savić, nekadašnji operativac i analitičar u srpskoj Državnoj bezbednosti, a zatim načelnik za školovanje i stručno usavršavanje u Institutu bezbednosti MUP-a Srbije, 1994. godine, je objavio knjigu pod naslovom “Uvod u državnu bezbednost”. To je jedno od retkih dela o sistemu bezbednosti uopšte, a posebno o sistemu bezbednosti Jugoslavije. Želeo sam da čujem njegovo stručno mišljenje o situaciji u sistemu bezbednosti i tajnih službi SRJ:

“Nalazimo se u procesu stvaranja treće Jugoslavije. U Ustavu iz 1992. godine, postavke i koncepcija odbrane i bezbednosti definisani su vrlo uopšteno i globalno. To će morati detaljnije da se razradi. Mislim da je Savezna Služba državne bezbednosti još u fazi nastajanja. Njene poslove preuzele su republicke službe iz poznatih razloga. Tamo je bilo dosta bezbednosnih problema. Posebno u vreme vlade Milana Panića. On je sa sobom doveo i savetnike iz Amerike koji su prisustvovali sednicama kada se raspravljalo o najosetljivijim pitanjima, kao što su, na primer, bezbednost i odbrana. Preuzimanje poslova od strane republičkih službi mislim da je bilo opravdano. Moralo je to da se uradi kako bi se zaštitili nacionalni i državni interesi, a to faktički znači da politički vrh Srbije i Crne Gore nije imao poverenja u saveznu službu. Kada se država rastura i nestaje, postoji velika opasnost od oticanja podataka i mogućnosti da strane obaveštajne službe dodju u posed odredjenih poverljivih informacija. Strane službe su verovatno iskoristile ovu priliku. Došle su do nekih važnih informacija. Savezni SUP je faktički tada prestao da postoji. Nije ispunjavao svoje ustavne i zakonske obaveze. Bio je to poslednji čas da se stvari preuzmu i da se sačuvaju nacionalni interesi.”

Po kazivanju jednog penzionisanog mladog operativca SDB Jugoslavije, prvo što su ljudi Jovice Stanišića tražili kada su ušli u SDB Jugoslavije bio je dosije Slobodana Miloševića. Pokupili su svaki dokument o Miloševiću i posle toga obavili razgovore sa svakim operativcem koji je službeno pokrivao Miloševića i o njemu u dosijeu ostavio belešku. Državnu bezbednost Srbije je mučio strah da u dosijeu ima podataka koji bi kompromitovali Slobodana Miloševića, jer je u to vreme SDB Srbije,a i SDB Jugoslavije došla do podataka da Ante Marković i Ivica Stambolić iznose milionske sume deviza iz SFRJ u inostrane banke. Tajna policija je to trebala da spreči, ali nije imala mogućnosti, pa se SDB pribojavala da tako nešto nije činio i Slobodan Milošević, i da o tome podatke imaju Slovenci i Hrvati. Zato je Jovica Stanišić svakog operativca koji je pratio dosije Slobodana Miloševića lično ispitivao. Pokazalo se da je strah SDB Srbije bio uzaludan. Milošević nije potkradao vlastitu državu. U to vreme, Služba državne bezbednosti SRJ imala je oko 250.000 dosijea. Podaci o tzv. unutrašnjim neprijateljima sada su svrstani u policijski referat pod naslovom “Unutrašnji ekstremizam i terorizam”. Medju njima najdeblji su dosijei “Apel”, “Partner” i “Tenis”. Prvi sadrži podatke o akterima političkog pluralizma u bivšoj SFRJ, drugi informacije o aktivnosti Srpske pravoslavne crkve i njenih vladika, a treći činjenice o delovanju KGB na prostoru Jugoslavije. O stranim obaveštajcima dosijei se nalaze u Službi dokumentacije i informacija u SMIP-u, a o špijunima u SDB Srbije, koja kontraobaveštajno štiti SRJ.

Tajna služba SRJ je devedesetih godina transformisana i formirana prvo u Srbiji, a zatim u Crnoj Gori. O tome mi je dr Andreja Savić kazao: “Osnovni delokrug rada naše Službe je odbrana od nasrtaja stranih obaveštajnih službi i svih faktičkih i potencijalnih krivičnih dela koja u sebi imaju element terorizma. U tom smislu Služba pruža značajnu pomoć kreiranju i strateške i taktičke politike Srbije i Jugoslavije. Da budem konkretniji, Služba dolazi do odredjenih saznanja o namerama i planovima koji su upereni protiv naše zemlje, bez obzira da li dolaze spolja ili iznutra. Ona to prezentira državnom rukovodstvu, koje te podatke dalje koristi kao podlogu za vodjenje politike. Sa raspadom SFRJ i stvaranjem treće Jugoslavije, svi, odnosno većina atributa političke policije je isčezla. Kada to kažem, imam pre svega na umu sve one mere koje politička policija obično primenjuje. Mada opozicija tvrdi, iznoseci primere Šešelja, da politička policija i dalje postoji i da je pod uticajem i u službi vladajuce stranke. Teorijski gledano, u uslovima višepartijskog sistema Služba državne bezbednosti ne sme da bude u funkciji ove ili one partije. Verbalni delikt smo, na primer, smestili u muzej i on nije više predmet rada ove tajne službe Srbije i Jugoslavije. Čak ni verbalni napad na instituciju predsednika Republike Srbije. To rade organi pravosudja. I sintagma “unutrašnji neprijatelj” definitivno je proterana sa ovih prostora. Možemo da govorimo samo o antiustavnoj delatnosti sa pozicija domaćeg terorizma koji ugrožava ustavni poredak. Svi ovi slučajevi koje smo imali u godinama ratnog okruženja uglavnom su vezani za ilegalne organizacije i grupe terorističkog karaktera, i to uglavnom na području Kosova i Metohije i Sandžaka. U MUP-u Srbije postoji Resor državne bezbednosti i Resor javne bezbednosti. U Crnoj Gori su zadržali stare nazive i imaju Službu državne bezbednosti i Službu javne bezbednosti. Bivša JNA imala je Drugu upravu Generalštaba (VOS) čiji je zadatak danas ofanzivni rad prema inostranstvu i Službu bezbednosti (KOS) koji radi danas na kontraobaveštajnoj zaštiti od nasrtaja stranih vojnih službi. Ta šema je i dalje ostala. Takodje, u Ministarstvu spoljnih poslova postoji Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID). Za ovu službu se može reći da je u procesu transformacije. Ranije je bila sastavljena po republičko-pokrajinskom ključu i odigrala je ulogu Trojanskog konja neprincipijelne koalicije u Srbiji. Njen rad sada kreiraju Srbija i Crna Gora. SID 1995. godine nije imao načelnika, jer je Zoran Janacković postao generalni sekretar MIP-a SRJ. Tek treba na čelo SID-a da dodje čovek iz Srbije. Postupak je u toku.”

Sistem bezbednosti SRJ i obaveštajnih službi SRJ i 1995. godine funkcionisao je po zakonu donetom 1985. godine u bivšoj SFRJ. Zašto se ova tako specifična, osetljiva i važna oblast nije uredila novim zakonom, teško je bilo reći. Verovatno zbog toga što ni Srbiji ni Crnoj Gori nije bila potrebna nova jaka Jugoslavija, pa ni njene jake tajne službe. Zakonski predlozi su tokom 1995. uradjeni, ali je procedura bila jako spora u Saveznoj skupštini.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović