Krtica u Saveznom SSUP-u

Dotadašnji načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije i drugi čovek SSUP-a, Zdravko Mustač, svojevremeni organizator hapšenja maspokovaca i dr Franje Tudjmana medju njima, postao je 1990. godine, specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za bezbednost. U prvi mah, takva vest da je Zdravko Mustač postao i član hrvatskog Ureda za zaštitu ustavnog poretka zvučala je apsurdno. Mnogi Mustačevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu mogućnost, jer su znali da je Mustač 1971. godine, kao načelnik SDB Zagreb, organizovao hapšenje i saslušavanje dr Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustač je, kako svedoči osječki advokat Ivan Vekić, po kazni prebačen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika Špiljak, kada se osamdesetih opet dočepao vlasti u Hrvatskoj. Mustač je tokom svog mandata u SDB SSUP – važio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak u redove jednonacionalne policije i u tzv. krizni štab Vrhovništva, zato je prihvaćen u Beogradu, a i čitavoj Jugoslaviji, medju policajcima, kao profesionalno dezerterstvo. Mustačeve kolege nisu mogli da nadju nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekoše, sigurno, najboljeg policajca u zemlji. Ljudi se prisećaju da je Zdravko Mustač pred penzionisanje, početkom ove godine, bio iskreno zabrinut za svoju budućnost. Trebalo je da se kao penzioner vrati u Zagreb, ženi koja radi u “INI” i dvojici sinova koji idu u srednju školu, a da ne ostane bez velikog stana i federalne penzije, jer je 1990. godine Vrhovništvo mnogim bivšim policajcima i tajnim agentima SSUP-a i RSUP-a iz Hrvatske, oduzelo stanove i prepolovilo penzije. Zato se pretpostavlja da je ovaj četrdesetpetogodišnji policajac, obaveštajac i kontraobaveštajac, skupo “prodao kožu” i svesno stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je mišljenja da je dr Franjo Tudjman, znajući za afere koje je Zdravko Mustač zataškao u Hrvatskoj, ucenio ovog bivšeg načelnika tajne policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustač, kao dobar kontraobaveštajac, otkrivao veze dr Tudjmana sa tajnim službama Nemačke i SAD, ucenio ga, postao njegov savetnik i tako spasao glavu. Možda se, kao mnogi vrhunski obaveštajci, jednostavno prodao onome ko više plaća. Ima ljudi iz SDB Jugoslavije koji svedoče da je Mustač bio taj koji je preobratio Bogića Bogićevića, člana Predsedništva SFRJ da glasa za raspad SFRJ. Naime, Mustač je od Leke Lončara iz ŠID-a dobio fotografije Bogićevića u neprijatnim pozama i scenama. Zapretio mu je da će ih sve objaviti u novinama i na televiziji “Yutel”, ukoliko ne da svoj glas za neprincipijelnu koaliciju. Uhvaćen u sopstvenoj zamci, Srbin koga sami Srbi nisu mnogo cenili, popustio je pred ucenom. Da li je to tačno ili ne, ne zna se, ali je sigurno poznato da je Bogić Bogićević glasao za razbijanje SFRJ. Zdravko Mustač je diplomirani ekonomista, koji je sa najvišim ocenama završio mnoge kurseve naše tajne policije. Svoju karijeru u Službi državne bezbednosti započeo je kao načelnik “analitike” u zagrebačkoj upravi, zatim je bio načelnik SDB Zagreb, pa kod ministra hrvatske policije Pavla Gazija podsekretar za SDB Hrvatske. Sa tog mesta došao je u SSUP, u prvoj polovini osamdesetih godina, dok je na čelu SDBJ bio Srđan Andrejević. Punih šest meseci Mustač je u saveznoj policiji radio na poslovima pomoćnika sekretara za informisanje. Čim je Andrejević otišao u penziju, on je zauzeo njegovo mesto i tu ostao za vreme ministarskog mandata Dobroslava Ćulafića i Petra Gračanina. Sve vreme bio je samac u Beogradu. Stan u Sarajevskoj napuštao je samo vikendom kada je odlazio porodici – u Zagreb. Supruga mu je Srpkinja. Ima dva sina koja je dobio u kasnijim godinama. U glavnom gradu SFRJ družio se sa Antom Markovićem, Zoranom Miškovićem, Zdravkom Poščićem, Budimirom – Lekom Lončarom, Brankom Tintorom i porodicom Šainović. Voleo je ozbiljnu muziku, posebno operu i literaturu. Najveći prijatelj u Rijeci mu je bio Ragib Mendžarić, profesor na Pomorskoj akademiji, obaveštajac za Mustačevu vezu sa Mikom Špiljkom i čelnim ljudima iz “INE”. Zagrebački prijatelji su mu bili, opet Mika Špiljak, ali i njegov sin Vanja Špiljak, Miša Broz i Josip Vrhovec, koje je, kažu, svojevremeno zaštitio od provale. Tako je i nastao slučaj Gaži. O Zdravku Mustaču niko u SSUP-u nije rekao nijednu ružnu reč. Poznanici i kolege su ga cenili i kao čoveka i kao profesionalca. Dobar deo njih ga se i bojao, jer kažu da je pored dvojice ministara policije koji su vodili politiku SSUP-a, Mustač kao podsekretar i načelnik SDBJ, faktički bio prvi policajac SFRJ. Ujedno i koordinator sva četiri sistema bezbednosti u zemlji. Njemu su na noge dolazili i Branko Tintor, načelnik SDB u SSIP-u, i Marko Negovanović, načelnik Uprave bezbednosti JNA i republički tj. pokrajinski šefovi tajne policije. U toj ulozi Mustač je imao obavezu da o bezbednosnoj situaciji u zemlji i svetu redovno informiše Staneta Dolanca, tj. Bogića Bogićevića, predsednike Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. Zdravko Mustač je, dakle, privatno i službeno u Beogradu, Zagrebu i SFRJ bio moćan čovek.

Na početku svog rada u SDBJ, načelnik Mustač je gurao jugoslovensku opciju, ali je vremenom sve češće zagovarao stavove antisrpske koalicije. To se posebno osećalo u njegovim ocenama srpskog nacionalizma, koji je prvo izjednačavao sa albanskim, a zatim ga proglašavao isključivim krivcem za loše stanje na Kosovu. Mustač je ostao zapamćen i po insistiranju na blokadi, pa i hapšenju srpskih lidera od Koste Bulatovića do Miroslava Šolevića. Ova naredjenja izdavao mu je direktno Stane Dolanc. Federalna policija je hapsila Bulatovića i Šolevića, a srpska ih je oslobodjala. Veliku nepravdu Mustač i Dolanc naneli su srpskom narodu na Kosmetu neprestanim insistiranjima da je slučaj Djordja Martinovića montiran, odnosno da se kod ovog čoveka radilo o samopovredjivanju, a ne o fizičkom zlostavljanju i povredjivanju. O tome postoje dva “strogo poverljiva” dokumenta SDB Jugoslavije. U prvom, -Informacija o postupanju organa unutrašnjih poslova povodom slučaja samopovredjivanja Djordja Martinovića”, se još u naslovu odredjuje stav SSUP-a i SDB SFRJ prema ovom dogadjaju na Kosmetu, a u drugom, “Informacija o aktivnosti nacionalista povodom slučaja Djordja Martinovića” se čak nalazi i lista Srba koji tvrde da je reč o nasilju Šiptara iz neprijateljskih pobuda: prvi Dobrica Ćosić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Antonije Isaković, Danko Popović, Rajko Djurdjević, Velimir Cvetić, Dušan Bogavac, Bogoljub Pejčić, Bogdan Mrvoš, Dragan Barjaktarević, Miloš Marković, Antonije Djurić i drugi. Ovaj dokument je nastao 25. decembra 1988. godine. Ja sam u razgovorima sa saveznim javnim tužiocem Milošem Bakićem, koji je pratio čitav ovaj slučaj, saznao da je Djordje Martinović napadnut od trojice Šiptara, ali, da su SDB Jugoslavije i KOS JNA učinili sve da ometu istragu nad ovim slučajem, kako srpski nacionalisti ne bi dobili argumente i duhovnu snagu za svoje nove političke akcije. Kao javni tužilac Miloš Bakić nije smeo nigde javno to i da kaže, a meni je branio da pišem u novinama kako sam tu istinu saznao u Saveznom javnom tužilaštvu. Zdravko Mustač se kao vispren kontraobaveštajac bavio i dezinformacijama, opet, na štetu Srba. U više navrata menjao je tekstove informacija analitičke službe SDBJ namenjene saveznim funkcionerima i organima, jer nije bio zadovoljan ocenom i osudom srpskog nacionalizma. Neprestano je vodio računa o političkoj simetriji medju političkim delinkventima. Protivio se, na primer, da davno penzionisani policiajac Vojin Lukić, koji je u Boliviji imao sina, dobije u SDB Srbije pasoš, sve dok se takva putna isprava ne da i Vladimiru Šeksu u SDB Hrvatske. Ovakav stav Zdravka Mustača, prvog čoveka političke policije SFRJ, mogao se tumačiti i činjenicom da je u to vreme SSUP, tj. Služba državne bezbednosti Jugoslavije održavao direktnu vezu sa SDB Hrvatske, kao i sa PSUP-om Kosova, preskačući RSUP i SDB Srbije. Mustač je u Prištini bio na vezi sa Jusufom Karakušijem, Memetom Ljumom, Selimom Brošajem i onim ljudima koji su kasnije prešli na stranu albanskih nacionalista i HDZ. Time je Mustač stavljao u podredjenu ulogu SDB Srbije, a i produbljivao stari sukob izmedju federalne i ove republičke tajne policije. Na drugoj strani stopirao je aktivnost SDB SFRJ protiv albanskih nacionalista i špijuna, što se vidi i iz tajnog izvestaja Uprave za emigraciju:

“…U realizaciji usvojene programske orijentacije i programskih zadataka u kontraobaveštajnom suprotstavljanju obaveštajnoj i drugoj antijugoslovenskoj delatnosti NR Albanije i ofanzivnom nastupu prema Albaniji, SDB Jugoslavije je ispoljila sledeće slabosti. Naš ofanzivni-obaveštajni rad prema Albaniji, koji je potenciran i prihvatan gotovo na svim sastancima i radnim dogovorima, posle sedamdesetih godina, nije praktično uopšte zaživeo. Nemamo izraženih strateških i drugih pozicija u Albaniji, preko kojih bi se moglo kontinuirano dolaziti do saznanja, naročito u odredjenim kriznim i drugim situacijama, od značaja za procenu situacije i mogućih kretanja u ovoj zemlji, njenim stavovima prema iredenti, albanskoj emigraciji na Zapadu, ponašanju i aktivnosti naše IB i druge emigracije u Albaniji, obimu prisustva stranog faktora na tlu Albanije i drugim aktivnostima od značaja za bezbednost Jugoslavije u datoj situaciji. Tome je svakako doprineo i pesimizam u Službi, jer je duže vreme prisutno mišljenje da se na tlu Albanije ne mogu stvarati saradničke pozicije. To je dovelo do odredjene demobilizacije i većoj orijentaciji SDB prema centrima Albanske obaveštajne službe u trećim zemljama, kao i do promene stava političkog vrha u SAP Kosovo, koga su akceptirali i preneli na Službu bivši rukovodioci PSUP-a. U SDB su, naime, preneti sa Kosova stavovi o “dobrim odnosima” sa Albanijom, te da zbog toga prema njoj ne treba raditi ofanzivno, niti je bilo kako iritirati. Ovakvi stavovi su obrazlagani da je njima u SAP Kosovo dodeljena uloga da grade nove odnose sa Albanijom, odnosno da su oni most preko koga treba da se grade odnosi Jugoslavija – Albanija. U tom kontekstu i teku otpori prema inicijativama u SDB za ofanzivan rad prema Albaniji, što se posebno manifestovalo na sastanku rukovodilaca SDB na Bledu i na Brezovici.”

Načelnik savezne tajne službe Zdravko Mustač, sa ministrom federalne policije Torom Ćulafićem, bio je čovek koji je naredio policijski obračun sa Srbima na Kosmetu, ali i u Crnoj Gori. Odobrio je izveštaj o Žutoj gredi, u kome su Srbi proglašeni za glavne organizatore “dogadjanja naroda” u Crnoj Gori. Dokaze za to sam našao u dokumentu SDB SSUP-a od 16. januara 1989. godine, koji nosi naziv “Neke karakteristike sadašnje i procene mogućeg razvoja bezbednosne situacije u Crnoj Gori” – strogo poverljivo. Ove ocene stanja Službe državne bezbednosti Jugoslavije o srpskom i crnogorskom narodu date su na osnovu podataka dobijenih iz tajnih službi SFRJ, SDB Crne Gore, kao i neposrednog razgovora funkcionera SSUP-a Jove Vučkovića i Krste Kijca sa čelnicima RSUP-a Crne Gore obavljenog, samo dan ranije, petnaestog januara:

“Stanje bezbednosti u SR Crnoj Gori, posle završetka mitinga u Titogradu i ostavke državnog i političkog rukovodstva je izuzetno složeno, sa tendencijom daljeg pogoršanja i sa realnom opasnošću izbijanja takvih ekscesa, koji mogu dovesti u pitanje javni red i mir i još ozbiljnije ugroziti ustavni poredak u Republici. Preti opasnost potpune paralize sistema, i stvaranja stanja anarhije. U takvoj situaciji je moguće da se nametnu i preuzmu rukovodjenje pojedinci i grupe koje su se već iskazale kao neprijatelj političkog sistema socijalističkog samoupravljanja i Saveza komunista… Na samim skupovima pojavio se i jedan broj nacionalističkih parola – “Crna Gora je srpska Sparta”, “Crna Gora i Srbija to je jedna familija”, “Ko to kaže da Srbija nema more”, “Hoćemo u Prištinu”. Na skupovima je aktivno uzelo ucešće i veći broj lica zahvaćenih merama SDB zbog ranijeg neprijateljskog delovanja. U Bijelom Polju i Pljevljima bilo je lica koja prolaze kroz kaznenu i operativnu evidenciju, kao i lica koja potiču iz porodica koja su tokom NOB bila na strani neprijatelja. Realna je opasnost da se zbivanja u SR Crnoj Gori negativno odraze na stanje u SAP Kosovo. Ukoliko bi se realizovale najave organizatora odlaska Crnogoraca u Prištinu u cilju ”rušenja kosovskog rukovodstva”, medjunacionalni sukobi, uključujući i upotrebu oružja, gotovo da se ne bi mogli izbeći. U slučaju “uspeha” u Prištini na red bi, verovatno, došlo Skoplje, Zagreb i Ljubljana. U tom smislu indikativne su najave organizovanja mitinga za smenjivanje članova Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ.”

Iz ovog materijala SDBJ vidi se koliko je Zdravko Mustač sa ministrom Dobrosavom Ćulafićem brinuo o sigurnosti rukovodstva Jugoslavije i rukovodstava u republikama. Ovakve procene donešene su posle mitinga u Niksiću i Titogradu, i u vreme kada je specijalna komisija SSUP-a utvrdjivala odgovornost RSUP-a Crne Gore za batinanje vlastitog naroda. Komisija u sastavu Krsto Kijač, predsednik, Ivan Trutin i Marko Baletić formirana je po hitnom naredjenju Dobrosava Ćulafića. Poslata je svim ministarstvima policije kao šifrovana depeša “DX” 10. oktobra 1988. godine. Ta komisija je, medjutim, hladnokrvno zaključila samo da je RSUP Crne Gore tukao narod po zakonu i da nema dokaza o prekoračenju policijskih ovlašćenja. Verovatno, zbog toga je Mustač podržao i radnike SDB BiH u svojim neosnovanim optužbama SDB Srbije da organizuje upade svojih policajaca u ovu republiku. Ostalo je zabeleženo da se Mustač nije usprotivio pokušaju SDB BiH da “špijunira dvadesetak generala JNA po Beogradu, koji imaju vikendice u BiH”. Na sarajevskoj listi sumnjivih patriota našli su se Dušan Pekić, Radojica Nenezić, Veljko Kovačević, Milan Žeželj, Gojko Nikoliš, Djoko Jovanić. Kada se, na primer, svojevremeno na sastanku šefova službi bezbednosti raspravljalo o vraćanju pasoša jugoslovenskim disidentima i političkim osudjenicima, na predlog Službe državne bezbednosti Srbije da ovu putnu ispravu dobije Milovan Djilas, načelnik SDBJ Zdravko Mustač se usprotivio rekavši da će on dati pasoš – Franji Tudjmanu. Na osnovu takvog stava SDB Srbije, načelnik savezne političke policije je preko Petra Palkovljevića Pinkija dojavio Stanetu Dolancu “da se Srbi ne bore protiv svojih nacionalista, koji ruše Jugoslaviju”. Da bi se Pinki kao saradnik antisrpske koalicije uklonio, inicirano je njegovo sudjenje u Novom Sadu zbog privrednog kriminala, čime je diskreditovan u javnosti i ućutkan. Taj posao obavio je Ratko Škimić, po nalogu Dragana Mitrovića, načelnika srpske tajne policije i Radmila Bogdanovića, ministra srpske policije. Pretpostavlja se da je baš zato, kasnije, Zdravko Mustač lično onemogućio Srbiju da za njegovog zamenika u SDBJ postavi Ratka Šikimića, dotadašnjeg načelnika VII uprave federalne tajne policije. Šikimić je u leto 1989. postao načelnik SDB Vojvodine, umesto uhapšenog Pinkija. Mustač je sa Stanetom Dolancom inscenirao sudjenje “šestorici”, a zatim i slučaj Memorandum. SDB Jugoslavije je, naime, inscenirao da se 1986. u prostorijama “Večernjih novosti” tj. savezne novinske kuće, “nadje” kopija ovog “velikosrpskog dokumenta”. Kobajagi slučajni pronalazač je bio novinar Aleksandar Djukanović, zet profesora Jovana Djordjevića, koji je kod kuće posedovao rukopis Memoranduma SANU. Taj tekst je poslužio za novu političku hajku na Srbiju, a pre svega na SANU, koja je potekla i iz Zagreba, ali i iz samog Beograda. Kao glavni krivci nacionalističkog budjenja Srbije kroz Memorandum, imenovani su Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, mada obojica nisu učestvovali u pisanju ove nacionalne platforme SANU. Iza ovog političko-policijskog trika skrivao se Stane Dolanc, a iza njega Zdravko Mustač. Novinar Aleksandar Djukanović je za ovaj “podvig” nagradjen dopisničkim mestom u Parizu. Interesantno je da je SDB Srbije, preko svog saradnika u SANU, uspela pre Dolanca da dodje do radnog teksta Memoranduma. Medjutim, ceneći da je reč o jednom bezazlenom i nedovršenom projektu SANU, tajna služba Srbije nije upoznala Dražu Markovića i Petra Stambolića sa njegovim sadržajem. Rukovodstvo SDB Srbije se bojalo da ih Marković i Stambolić ne gurnu da progone autore ove srpske nacionalne platforme. Kada je u tajnu policiju Srbije stigla informacija da ce se sa Memorandumom ici u javnost, bilo je već kasno za intervenciju. Stane Dolanc je bio brži od Dragana Mitrovića. Možda će se nekom učiniti da je gotovo nemoguće da jedan čovek ima takvu moć. Ne treba, medjutim, smetnuti sa uma činjenicu da je Zdravko Mustač bio, skoro deset godina načelnik Službe državne bezbednosti. Kao dobar poznavalac unutrašnjih i spoljnih prilika, načelnik SDBJ Zdravko Mustač koristio je svoje sposobnosti analitičara da uoči promene u jugoslovenskom, a i u čitavom evropskom društvu. On je, medju prvima u federaciji naslutio političke lomove u Istočnoj Evropi, a i nagovestio prodor demokratije u SFRJ. Medjutim, u tim procesima njegovu pažnju je najviše privlačio Slobodan Milošević, na koga je upozorio još pre njegovog dolaska na vlast u Srbiji 1988. godine. Dugo se takvo ponašanje šefa tajne službe Jugoslavije tumačilo kao refleks politike saveznih organa, koja je neprestano upirala prst opomene u tzv. srpski hegemonizam. Radmilo Bogdanović, tadašnji ministar srpske policije prokužio je Mustačevo ponašanje i u više navrata ga prijavljivao generalu Petru Gračaninu. Čak je Bogdanović protiv Mustača podneo i krivičnu prijavu što nije sprečio naoružavanje Slovenije i Hrvatske. Radmilo Bogdanović se izborio da Mustač i SDB Jugoslavije prestanu sa praksom organizovanja rada Službe državne bezbednosti Srbije. Kada se zna da je Zdravko Mustač potajno radio za HDZ, postaje jasno da je zastupao stavove hrvatskih čelnika, ciji je bio zaštitnik usred Beograda. Načelnik SDBJ je krajem osamdesetih godina uzeo iz Arhiva SDB dosije dr Franje Tudjmana, da bi ga “očistio” od nepotrebnih i suvišnih beleški i dokumenata. Zapravo, Mustač je taj kompletan dosije prosledio u Zagreb, tajnoj policiji Hrvatske, da ga ona “očisti”, a u Beogradu, kod SDB Jugoslavije i SDB Srbije ostala je samo njegova kopija. Djura Pešut, tadašnji načelnik hrvatske tajne službe, bio je za to da se na taj način originalni policijski dosije dr Franje Tudjmana sklanja, odnosno uništava. Metar i po visok dosije dr Franje Tudjmana je spaljen u Zagrebu. Kada je MUP Srbije 1993. preuzeo SSUP i arhivu SDB Jugoslavije i taj “kontrolni dosije”, odnosno mikrofilmovani dokument o dr Franji Tudjmanu došao je definitivno u posed srpske tajne službe. Mustač je bio poznat i po tome što je godinama štitio “INU”, prvo kao ekspozituru jugoslovenske tajne policije, a zatim i kao budjelar za sve hrvatske funkcionere koji su iz nje izvlačili pare, takodje, pod izgovorom da je ona punkt naše tajne službe u svetu. Pod izgovorom da unapredjuje vredne Srbe, Mustač je iz hrvatske tajne službe prebacivao one najsposobnije u Beograd i tako čistio teren za Josipa Perkovića da lakše zagrebačku policiju pretvori u paravojsku. Takvu sudbinu je doživeo načelnik Ratko Majstorović iz Osijeka, koji je prebacen krajem osamdesetih godina u SSUP, samo zato jer je mnogo znao i o Mustaču i o HDZ-eu. Mada se često ističe da je Zdravko Mustač bio “sjajan profesionalac”, ipak treba se podsetiti da su se u njegovo vreme dogodile afere Satri, Lakonić, Arkan, Špegelj, koje su osramotile federalnu policiju i posebno Službu državne bezbednosti SFRJ. Ljudi u Beogradu opravdano smatraju da je Zdravko Mustač bio jedan od glavnih “razbijača” ove službe i njen “poslednji načelnik”.

Umesto službi državne bezbednosti u Sloveniji i Hrvatskoj koje su svedene na mizerna odeljenja, u Ljubljani i Zagrebu su, po ugledu na Nemačku, formirani Uredi za zaštitu ustavnog poretka. To je njihova nova tajna policija, koja za razliku od Nemačke ne saradjuje sa federalnom. U takvom uredu, čiji je zadatak da štiti “mladu demokraciju”, Zdravko Mustač je specijalni savetnik za bezbednost, i član tzv. Kriznog štaba, u kome su se nalazila još dvojica njegovih komšija i kolega iz komunističkog mandata. To su bili Josip Perković i Franjo Vugrinec, takodje, bivši “goniči” dr Franje Tudjmana iz 1971. godine. Dok je bio radnik hrvatske Udbe, Josip Perković je važio kao stručnjak za ustašku emigraciju i antiterorizam, a Vugrinec kao ekspert za unutrašnje neprijatelje. Josip Perković je do 1991. bio šef vrhovnikove tajne policije pri MUP-u Hrvatske, a od tada radi u Ministarstvu odbrane na kontraspijunaži. On je posle osnivanja Ureda, marta 1992. godine, prebacio u svoje odeljenje dvadeset i petoro Boljkovčevih tajnih agenata. Perković je svojevremeno organizovao prisluškivanje dr Jovana Raskovića, a i ilegalni šverc oružja kroz BiH. Franjo Vugrinec je postao specijalni savetnik Ureda za delovanje u SAO Krajina. Jurio je “unutrašnje neprijatelje” HDZ-a, dok je Mustač, korišćen kao analitičar i planer svih akcija tajne policije Hrvatske protiv Srba. Ne samo u ovoj republici već i u SRJ, a i u inostranstvu. Ima mišljenja da je nekadašnji načelnik SDBJ i koordinator službi bezbednosti u Jugoslaviji, jako dobro znao beogradsku mrežu obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi, veze i saradnike, šifre, agente i njihove “informatore”, i da postoji mogućnost da ih je “prodao” HDZ-u i tako provalio, kao što je to, na primer, svojevremeno učinio general Martin Špegelj.

To je značilo da su i neki pripadnici tajne policije Jugoslavije i republičkih i pokrajinskih službi stradali, ne samo u Hvatskoj i Sloveniji već i u inostranstvu. Jedan od bliskih saradnika Zdravka Mustača mi, medjutim, reče da bivši načelnik to nije učinio, jer je, ipak, pravi profesionalac. Uloga Zdravka Mustača u Hrvatskoj 1992/93. godine, bila je da poveže konce razbijenog MUP-a, razjarene hadezeovske armade i tek rodjene hrvatske vojske pod firmom rezervne policije. Praštajući tim bivšim jugoslovenskim agentima progone iz 1971. godine, dr Franjo Tudjman je pozvao u pomoć profesionalne policajce, jer je shvatio da Boljkovac i Degoricija nisu sposobni da rukovode MUP-om. Bilo je čak reči da će Mustač biti i novi ministar policije Hrvatske, ali se to nije dogodilo, pa je Zdravko Mustač penzionisan. O tome šta je Mustač mogao da odnese sa sobom iz SDB Jugoslavije dr Andreja Savić kaže:

“Koliko je i šta odneto iz SDB Jugoslavije, ne znam. Mogu reći da su se ti kadrovi iz Hrvatske i Slovenije vrlo brzo uključili u bezbednosne strukture secesionističkih republika. Mustač je po povratku iz Beograda direktno uključen u sam vrh Ureda za nacionalnu sigurnost. Sigurno je da čovek kao Mustač u glavi ima mnogo toga. Ili, Slovenac Boris Zore, vodio je, kako se stručno kaže, osetljive kombinacije prema inostranstvu. To je zbog njegove izdaje sve palo u vodu.”

Zbog bekstva Slovenaca, Hrvata, muslimana, Makedonaca i bojkota 1992. godine, čitava policijska aktivnost SSUP-a svedena je samo na poslove obezbedjivanja saveznih i stranih diplomatskih predstavnika, kontrolu stranaca i medjunarodni kriminal. Mada i tu ima problema, jer je i svaki naš član Predsedništva SFRJ, na primer, dovodio sa sobom svoje obezbedjenje. Dešavalo se da SDB SSUP-a nije ni znala gde se članovi Predsedništva SFRJ kreću po Beogradu, a niti su smeli da to znaju. Na proslavi Dana bezbednosti, general Veljko Kadijević je konstatovao da je sistem bezbednosti u SFRJ razbijen. Tada, 1991. godine u našoj zemlji su delovale četiri vrste službi bezbednosti, reklo bi se svaka za sebe: vojna, koju je predvodio načelnik Marko Negovanović, savezna, čiji je vršilac dužnosti bio Pjer Mišović, Saveznog sekretarijata za inostrane poslove, čiji je šef bio Branko Tintor, i republičke, tj. pokrajinske službe. U BiH načelnik SDB je bio Branko Kvesić, u Hrvatskoj je Josip Vukas, inače predsednik Ureda za zaštitu ustavnog poretka, u Crnoj Gori je bio pukovnik JNA Lazar Boričić, u Makedoniji je bio Stevan Pavlevski, a u Sloveniji Miha Brejc. U Srbiji je bio Zoran Janačković, na Kosovu je Radosav Lukić, i u Vojvodini načelnik tajne policije je bio Ratko Šikimić. Kada je Dobrica Ćosić postao predsednik Jugoslavije lično je insistirao, po dogovoru sa generalom Petrom Gračaninom, da njegov šef kabineta Dragiša Ristivojević preuzme vodjenje federalne Službe državne bezbednosti. U to vreme kao zamenik ministra, Ristivojević se pojavljivao u Saveznoj skupštini na raspravama oko policijskih izveštaja. Ristivojević je bio srpski kadar. Radio je u beogradskoj Upravi SDB, u vreme Dušana Stupara, kao načelnik kontraobaveštajnog sektora za Istok i albansku emigraciju, pre nego što je krajem osamdesetih prešao u SSUP. Za Ćosićevog mandata Dragiša Ristivojević je samo neko vreme bio v. d. načelnika federalne tajne policije, dok 1992. nije otišao u penziju. Tada je savezna vlada na mesto ministrovog pomoćnika, postavila Mihalja Kertesa, koji je nezvanično vodio i SDB Jugoslavije. Sa njim je, medjutim, država SRJ imala druge probleme.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović