Bojkotovanje Beograda

Po Zakonu o sistemu bezbednosti SFRJ, Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove organizuje, koordinira i uskladjuje rad republičkih i pokrajinskih sekretarijata za unutrašnje poslove. Savezni sekretar Petar Gračanin imao je teškoća da, shodno jačanju republičkih policija i službi državne bezbednosti, uskladi aktivnost svih sekretarijata, pošto je već postojala asimetričnost medju njima. Bilo je to vreme kada je u Jugoslaviji javna bezbednost zapošljavala, po podacima Frana Visnara iz Zagreba, čak 150.000 milicionara i inspektora, a državna bezbednost 12.000 operativaca. U dve republike, Hrvatskoj i Sloveniji, u kojima su prvo obavljeni višestranački izbori, izvršena je i reorganizacija resora unutrašnjih poslova. Naime, u tim ministarstvima unutrašnjih poslova zadržali su vršenje poslova tzv. političke policije, koje su nazvali Politička uprava i koja se bavi nadziranjem političkih neprijatelja. Istovremeno u Republici Srbiji donet je zakon kojim se pokrajinama oduzimaju državne funkcije, pa je RSUP Srbije preuzeo vršenje poslova državne i javne bezbednosti na teritoriji cele Republike. Sve je ovo učinilo da se sistem bezbednosti u Jugoslaviji skoro raspao. Najbolji primer da ovaj sistem nije konzistentan, vidi se iz činjenice što se nisu izvršavali, na primer, zahtevi iz raspisanih poternica. Naime, Republički sekretarijat unutrašnjih poslova Srbije raspisao je poternice za učesnicima tzv. “Kačaničkog sastanka”, u kojima se traži Jusuf Karakuši, bivši pokrajinski sekretar za unutrašnje poslove, i drugi “delegati” koji su živeli slobodno u Zagrebu i Ljubljani. Tamošnja vlada, ne samo da im je davala političku podršku, već ih je čuvala hrvatska, odnosno slovenačka tajna policija. Takvim odbijanjem zahteva SSUP-a ove republike i njihova policija su frapantno narušile sistem bezbednosti u Jugoslaviji. Druge republike – Crna Gora, BiH i Makedonija uglavnom su krajem osamdesetih, izvršavale obaveze prema Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova Jugoslavije. Prvi Crnogorac toga vremena Vidoje Žarković, čvrsto je u svojim rukama držao crnogorsku policiju i tajnu službu. Na ključnom mestu ministra policije i Crna Gora je poštovala politički princip, po kome je važnija ideološka opredeljenost nego stručnost u poslu, pa je ta funkcija poveravana Slobodanu Filipoviću, Lazaru Djordjiću i Pavlu Bulatoviću. Službu državne bezbednosti vodili su Vlada Keković, Husnija Redžepagić i pukovnik Lazar Boričić. Ovi prvi bili su poznati po svojim antisrpskim stavovima i policijskim pokušajima da se spreči ulazak srpskog pokreta sa Kosmeta u Crnu Goru. Vlada Keković je u tome imao podršku svojih saradnika Ratka Mićunovića, šefa operative, Nina Vučurovića, Dača Djolevića, Raja Vulikića, Rada Samardžića, braće Rada, Gojka i Mita Pejovića. Lazar Djordjić je imao pomoć svoje milicije, koja je na Žutoj gredi potegla i pendreke i suzavac na vlastiti narod. Svi oni su kasnije, kada je došlo do pada starog Žarkovićevog rukovodstva, smenjeni sa svojih dužnosti i izvedeni na sud zbog batinanja naroda. Na njihova mesta su došli, za ministra policije Nikola Pejaković, a za načelnika tajne službe Boško Bojović, bivsi šef SDB u Bijelom Polju. Oni su upamćeni po batinanju Čeka Dapčevića, dr Vojislava Šešelja i grupe civila u Spužu. Zbog toga su smenjeni, a funkciju prvog tajnog policajca Crne Gore 1995. godine, preuzeo je Vukašin Maraš, bivši sekretar AMSJ.

U svim republikama, saglasno Ustavu SFRJ, ali često i mimo njega, 1990. godine, izvršene su u oblasti državne i javne bezbednosti promene da bi se ovaj resor unutrašnjih poslova usaglasio sa radikalnim promenama u našem društvu. U organima unutrašnjih poslova izvršene su mnoge organizacione promene, jer su mnoge uprave za spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja ukinute. Smanjivanjem poslova, došlo je do potrebe i za smanjivanjem broja kadrova u tajnoj policiji Jugoslavije i njenih republika. Tako je,na primer,u Beogradu, tačnije u SSUP-u, penzionisano nekoliko desetina radnika koji su za to imali uslove, sa namerom da se smanji broj radnika u organima, mada su mnogi i svojevoljno napustili federalnu policiju, pa i SDB Jugoslavije, a pojedinci su jednostavno prebegli u svoje nacionalne republike i policije. Sa zahtevima za demokratizacijom, što znači i za manjom društvenom kontrolom, najveće promene zadesile su, upravo jugoslovensku i republičke političke policije. Sa njihovih lista unutrašnjih i spoljnih neprijatelja su otpali pripadnici emigracije, raznih humanitarnih, ekoloških i političkih pokreta, pa i sami disidenti. Umesto partije na vlasti, kakav je bio SKJ, u novim prilikama višestranački parlamenti su počeli da odredjuju ko su neprijatelji Jugoslavije. Kada je 1991. izbio gradjanski rat na tlu bivše SFRJ, ti neprijatelji su postali jedni drugima slovenački, hrvatski, muslimanski, šiptarski, pa i srpski nacionalisti i šovinisti. Tako se i dogodilo da je MUP Hrvatske u Dvoru na Uni uhapsio Željka Ražnatovića Arkana pod optužbom da je naoružavao srpski narod u Krajini i pripremao terorističke akcije protiv nove nezavisne države Hrvatske.

Zašto je Armija morala da interveniše umesto Službe državne bezbednosti Jugoslavije prilikom sprečavanja tajnog naoružavanja HDZ? Ima li Jugoslavija federalnu policiju? Da li SSUP može da zaštiti ugroženo stanovništvo u Kninskoj krajini koje od nje traži pomoć? To su bila samo neka od pitanja koja su se čula u javnosti prvih meseci 1991. naročito otkako je došlo do zaoštravanja stanja u Hrvatskoj, a na koja Savezni sekretarijat za unutrašnje poslove dugo nije reagovao. Oglasio se tek sredinom februara 1991. i to u Skupštini SFRJ: “Saveznom SUP-u je onemogućeno da efikasno vrši svoje funkcije u skladu sa odgovornostima za bezbednost zemlje. SSUP je suočen sa potpunim ignorisanjem od strane RSUP-a Slovenije. Saradnja sa MUP Hrvatske odvija se kontinuirano i postoji spremnost da se i dalje održava. Problemi u toj saradnji su jednostrano i netačno informisanje MUP-a o akcijama hrvatskih nacionalista i šovinista i o paralelnim vojnim formacijama” – rekao je, izmedju ostalog, Petar Gračanin delegatima Saveznog veća Skupštine SFRJ. Kako je taj republički bojkot izgledao, SSUP SFRJ je osetio, na primer, decembra 1990. godine, kada je na njegov zahtev RSUP-u Slovenije da dostavi podatke o postojanju paravojnih formacija, iz Ljubljane stigao odgovor sledeće sadržine:

“Obaveštavamo vas da su promenjeni medjusobni odnosi, koje je prouzrokovalo usvajanje Ustavnog zakona za sprovodjenje ustavnog amandmana XXVI na Ustav Republike Slovenije. Medju 27 saveznih zakona koje je slovenačka Skupština proglasila za nevažeće na teritoriji ove Republike, stavljen je van snage i Zakon o vršenju unutrašnjih poslova iz nadležnosti saveznih organa uprave, osim člana 6. koji definiše saradnju SSUP sa stranim organima i organizacijama. Na sednici užeg kolegijuma sekretara za unutrašnje poslove Republike Slovenije, održanoj 31. oktobra 1990. godine, zauzet je stav da RSUP Republike Slovenije i dalje saradjuje sa SSUP-om, s tim da će se saradnja odvijati na područjima koja su bezbednosno interesantna za Republiku Sloveniju.” U Sloveniji je izvršena tada reorganizacija Službe državne bezbednosti, o čemu se donose i posebna zakonska akta. Umesto profesionalca Stefana Tepeša doveden je civil, profesor Miha Brajc za načelnika državne bezbednosti. Dežela je, medjutim, iza ledja javnosti formirala pravu (kontra)obaveštajnu službu, kojoj je dala naziv Sova. Kad je ministar Petar Gračanin najavio da će u Sloveniju uputiti inspekciju SSUP-a, tamošnji ministar policije Igor Bavčar mu je javio da “nema potrebe da se vrši inspekcija RSUP-a Slovenije”. Igor Bavčar je, stvorivši vlastitu republičku policiju, SSUP pretvorio u svoj servis i kurirsku vezu sa SIV-om. Bavčar je oficirski sin iz Novog Mesta, odrastao uz stripove i romane Karla Maja. Svojevremeno je napustio Ljubljansku gimnaziju i završio Školu unutrašnjih poslova. Pravi uniformisani policajac bio je svega devet meseci, dok se nije upisao na studije sociologije i političkih nauka. Interesovao se za južnoameričku teoriju razvoja. Ne krije da je neko vreme bio crveni gardista, možda čak i crveni fašista. Zalagao se za slovenačko civilno društvo, ali je prethodno moralo da slomi jugoslovensko komunističko. Za tu njegovu revoluciju bila mu je potrebna hajka na JNA, na Srbiju i federalnu policiju, jer je ona za njega bila isključivo srpska. Namerno je zaboravljao činjenicu da su tih osamdesetih godina najveći policajci u SFRJ bili jedan Slovenac “Stane Dolanc i jedan Hrvat “ Zdravko Mustač. Sličan odnos prema Saveznom ministarstvu za unutrašnje poslove ima i Josip Boljkovac, nekadašnji udbaš, koji je obmanuo Petra Gračanina kada mu je javio da u Hrvatskoj nema paravojnih organizacija i kada je prećutao prisustvo terorista iz Hrvatskog državotvornog pokreta u Zagrebu. Mada je baš ministar policije Hrvatske priznao svojevremeno, da mu je kuća puna terorista koji žele da “stvore Veliku Hrvatsku po uzoru na NDH”.

Hrvatska je zvanično ugasila Službu državne bezbednosti i RSUP maja 1990. kada je izvršena teritorijalna reorganizacija javne i tajne policije. Tom prilikom je formirano redarstvo po ugledu na NDH u osamnaest gradova od Vukovara preko Zagreba i Gline do Knina. Svaki SUP je postao Tajništvo javne sigurnosti, a povereništvo SDB je preimenovano u Ured za zaštitu ustavnog poretka i Tajništvo državne sigurnosti. Za javnost, povod ovoj transformaciji hrvatske policije bila je tuča na maksimirskom stadionu, kada su, posle incidentnog prekida susreta izmedju “Dinama” i “Crvene zvezde”, milicionari sa pendrecima zavodili red i na tribinama i na terenu. Ljaga zbog te tuče sportista i navijača bačena je na srpske kadrove u hrvatskoj policiji. To je lično učinio dr Franjo Tudjman. Naime, već te godine HDZ je uspeo u svojim nastupima da nahuška hrvatski narod na Srbe, pričama da Srbi imaju kadrovsku prevagu u državnim organima. Preciznije, da 11,5 odsto Srba vlada armijom i policijom u Hrvatskoj. Zvanični podaci su, medjutim, govorili da je u ukupnom sastavu RSUP-a Hrvatske bilo samo 32 odsto Srba, a 63 odsto Hrvata i 4 odsto Jugoslovena. U rukovodstvu hrvatske policije tih osamnaest novih tajništva, bilo je 75 odsto Hrvata, a 12,5 odsto Srba i 6,25 odsto Jugoslovena. Neće Srbi više sami sebi izdavati pasoše i dozvole za oružje – poručivao je Hrvatima dr Franjo Tudjman. Takvo obećanje lidera HDZ-a pretvoreno je vrlo brzo 1990. godine u hajku na srpske policajce po Hrvatskoj. Za to je aktiviran rezervni sastav milicije, koji je zaposeo sva Tajništva javne sigurnosti i počeo da vrši nacionalna podvajanja zaposlenih. Akcijom je rukovodio Perica Jurić, zamenik ministra hrvatske policije Josipa Boljkovca i doskorašnji operativac SDB BiH, kadrovski podmladak Branka Mikulića. U to vreme načelnik Tajništva državne sigurnosti bio je Djuro Perica, a zatim predsednik Komisije sabora za kontrolu. Prvi otpor tom nadzoru rezervista nad profesionalnim policajcima, pružen je u Zadru, kada je grupa od 142 milicionara, Hrvata i Srba, od vlade Hrvatske zatražila zaštitu svojih radnih i ljudskih prava. Dr Franjo Tudjman im je odgovorio otkazom. U Puli su bez posla ostali operativci SDB Davor Dužman i Janoš Palko, jer su otkrili povezanost izmedju tajne policije Slovenije i jadranskih kockarnica. Kada su o tome obavestili SSUP u Beogradu i Službu državne bezbednosti u Zagrebu 1989. godine, narednog leta dobili su otkaz. Posle toga došlo je vreme policijskog prebrojavanja Srba u svakom hrvatskom mestu. Jedan od tih projekata, koji je, takodje, naručio Perica Jurić, je imao naziv “Presjek stanja sigurnosti na području Centra službe državne bezbjednosti Gospić”. U njemu su nabrojani svi srpski aktivisti, koji rade na okupljanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Na području Gospića kao podstrekači srpskih nereda obeleženi su penzionisani generali Danić Damjanović, Milan Zeželj, pukovnici Petar Raskov i Aca Ciganović, profesor Petar Štikovac, David Rastović, predsednik opštine Donji Lapac, Mile Majstorović, autoprevoznik, Dušan Žegarac, profesor, Rade Čubrilo, Spaso Djukić, Jovan Grujić. Autor ove procene Nikola Pavićić, načelnik Centra SDB Gospić naglašava da je “… stanje u regionu komplikovano, jer su Srbi, samom nacionalnom pripadnošću predodredjeni da budu neprijatelji mladoj hrvatskoj demokraciji…”

Juriš na Srbe u hrvatskoj policiji, vrlo brzo se pretvorio i u traganje za agentima SDB, jer se verovalo da su i oni sve sami Srbi. Dojučerašnji radnici Službe državne bezbednosti i KOS-a JNA u Hrvatskoj utrkivali su se koji će od njih objaviti u novinama spiskove srpskih špijuna i doušnika. List “Zatvorenik” je, na primer, objavio kompletnu radnu listu zaposlenih u nekadašnjem resoru SDB u Splitu, sa imenima i brojevima telefona. Ta kampanja, medjutim, vrlo brzo se izrodila u klevetanje Hrvata, jer se pokazalo da su u Službi državne bezbednosti radili i ministar Josip Boljkovac, i zamenik Perica Jurić, koji je bio u SDB Doboj, i Franjo Vugrinec, savetnik policije za SAO Krajinu, i poslanik Simo Rajić, i Milko Gajski, predsednik ustavnog suda, i sabornik Slavko Degoricija, Božo Kovačević, glavni kontrolor na HTV, i Vladimir Šeks, i Gojko Sušak, i Zdravko Mustač, specijalni savetnik dr Franje Tudjmana, i Bruno Stojić, bezbednjak iz Herceg-Bosne, pa čak i ministar Anton Vrdoljak, i Vice Vukojević. Veliki hrvatski prijatelj Jevrem Brković vodjen je pod šifrom “Sodoma i Gomora”. Agenti su bili i Milan Brezak, i Djuro Pešut, i Josip Perković, i Ivan Vakić, budući ministar hrvatske policije i osnivači HDZ-a Josip Manolić, Milan Kujundžić i Josip Boljkovac. Mnogi od njih su, poput Vugrinca, Kovačevića, Vekića, Mustača svojevremeno progonili hrvatske nacionaliste i pripadnike HDZ-a. Što reče Zvonimir Čičak, Hrvatska je bila puna udbaša i agenata.

U Srbiji je pokrajinski ministar policije Jusuf Karakuši otišao u penziju, a njegov resor preuzeo je RSUP Srbije. Neplanirana penzija stigla je i Dragana Mitrovića, načelnika SDB Srbije, koga je na toj funkciji nasledio Predrag Todorović, podsekretar RSUP-a. U Saveznom SUP-u, medjutim, kadrovske promene na vrhu su tek nagoveštavane. Govorilo se da će i savezni ministar policije Petar Gračanin, a i načelnik SDBJ Zdravko Mustač u penziju. Na njihovo mesto, po jugoslovenskom ključu, trebalo je da dodju kadrovi iz Makedonije, možda Jovan Trpenovski, i iz BiH, Sredoje Nović. Tako se barem pričalo, jer je seoba kadrova iz federalne policije već počela. Poslednjih meseci te 1990. godine organe unutrašnjih poslova SFRJ napustilo je oko tri hiljade ljudi. To je bila najveća kadrovska smena u jugoslovenskoj policiji, nakon Brionskog plenuma 1966. godine, kada je samo iz Srbije policiju napustilo više od šest hiljada milicionara, inspektora, načelnika i komandira. Radilo se, kako su tvrdili zvaničnici o planiranom smanjivanju savezne i republičke administracije, koje je, izgleda, najdoslednije tada sprovedjeno baš u SSUP-u. U RSUP-u Srbije, radni odnos prekinulo je više od dve stotine policajaca. Polovina iz SDB Srbije. Mnogi od njih su se, čim su čuli za mogućnost odlaska u penziju, prijavili, pa se tako dogodilo da je RSUP Srbije napustio i jedan broj inspektora u najboljim godinama. Slična, ali mnogo manja “epidemija” zadesila je i RSUP Makedonije. Bio je to 1990. godine, najbolji znak da se u javnoj i državnoj policiji nešto sprema. Najveći broj ljudi napustilo je policiju na Kosovu – oko hiljadu i pet stotina. Reč je bila o svojevrsnom političkom dezerterstvu, koje je izvedeno pod pritiskom prištinske alternative. Jedan broj albanskih milicionara je napustio PSUP da bi se pridružio separatistima. Nekima je to dezerterstvo plaćeno 3.000, a drugima i 5.000 nemačkih maraka, zavisno od njihovog položaja u policiji. Za Gazmenda Maličija, nekadašnjeg rasvetljivača u TV Prištini, koji je uz pomoć oca Mehmeta Maličija postao inspektor SDB Kosova, zna se da ga je brat Skeljžen Maliči, lider alternativaca, nagovorio da izda svoju profesiju. Jusuf Karakuši, lično prvi čovek PSUP-a Kosovo, jednostavno se preko noći prodao separatistima, bojeći se ne samo za svoj život, već pre svega za svoja imanja i kuće. U vreme svog rukovodjenja policijom, Karakuši je trgovao kućama. Jusuf Karakuši je zvanično 13. juna 1990. godine, u intervjuu Radio Prištini, otvoreno dao podršku albanskim separatistima.

Mora se priznati da je i SIV jedan od faktora koji onemogućava rad federalne policije, jer nedovoljno koristi i Zakon o sistemu državne bezbednosti, koji mu daje pravo na intervenciju federalne policije u slučaju ugrožavanja ustavnog poretka. Takvih intervencija je bilo na Kosovu preko Združenog odreda milicije SSUP-a, pa u Moševcu, Vevčanima i Kosovu Polju, preko specijalnih komisija SIV-a, tj. SSUP-a. Kada je, medjutim, 1990. trebalo otići u Knin ili u Petrinju, SSUP nije dobio ovlašćenje za tako nešto. Doduše, potpredsednik SIV-a Aleksandar Mitrović ponudio je tada Stipi Mesiću da se u okviru člana 8. pomenutog Zakona angažuje Združeni odred SSUP-a i Kninjani zaštite od hrvatskih nacionalista, ali je potpredsednik Predsedništva SFRJ to odbio. Mesiću i HDZ-u je bio potreban nemiran Knin, kako bi mogli da internacionalizuju problem nove Hrvatske. Nejasno je, zašto, SIV i Ante Marković nisu dali ovlašćenje Službi državne bezbednosti SSUP-u za intervenciju. Uostalom, kakav je bio odnos SIV-a prema SSUP-u, najbolje se videlo u činjenici da je oko tri stotine ljudi iz ovog ministarstva otišlo u penziju, da u Upravi za SDBJ, u Jedinici za obezbedjivanje, u Upravi za opšti kriminal, u Upravi za pravna i sistemska pitanja 1991. godine nije bilo načelnika. U njima vlada v. d. stanje. Paradoksalno, na primer, je zvučala činjenica da u vreme kad je zemlja gotovo na ivici gradjanskog rata, kad raznorazni strani obaveštajci špartaju Jugoslavijom, Služba državne bezbednosti nema svog rukovodstva. Dotadašnji šef SDBJ Zdravko Mustač je već mesec dana bio na raspolaganju, jer mu je istekao mandat, a novi šef SDB nije delegiran iz BiH. Kandidat je bio tamošnji načelnik SDB Sredoje Nović, Srbin iz Sarajeva, čovek koji je svojevremeno prošao političke i policijske konsultacije svih republika. Njegov dolazak u Beograd je došao u pitanje zato što je Fikret Abdić, čovek koga je Nović svojevremeno krivično gonio, stavio primedbu da je red “da SDBJ vodi jedan musliman”. Sredoje Nović je zatim degradiran u referenta za izdavanje pasoša u sarajevskoj policiji.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović