Raifova nameštaljka

Novi političko-policijski udar na Srbe u Bosni i Hercegovini usledio je krajem osamdesetih godina, posebno sa pojavom Slobodana Miloševića na političkoj sceni. Okrivljujući ga za bujanje srpskog nacionalizma, bosanski kadrovi u Federaciji, ali i u BiH našli su sebi politički alibi za obračun sa srpskim predstavnicima u lokalnoj i republičkoj vlasti. Širom BiH širen je strah od Srbije i od Srba. O tome na svoj način govori i slučaj Moševac, gde je 1989. godine bosanska policija pretukla muslimanske seljake, jer su se zbog terora lokalnih činovnika žalili Beogradu. Pravi stradalnici su bili aktivisti Dževad Galijašević i Hasan Delić, koji su i znali pozadinu čitavog ovog slučaja. Sam Delić kaže da koreni sukoba potiču baš iz te zlokobne 1985. godine:

“… Zašto su Moševljani tučeni shvatio sam kada mi je Kasim Falan, šef kabineta Kazimira Jalčića, predsednika SSRN BiH rekao da je u Sarajevu davno odlučeno da muslimani ne smeju praviti nikakvu gužvu u republici, posebno ako je ona dirigovana iz Beograda. Mi kao muslimani morali smo da mislimo na Sarajevo, a ne na Beograd. I taj se nalog u BiH morao poštovati. Kako i zašto shvatio sam kada sam se prisetio jednog susreta pre nekoliko godina u Maglaju. U bašti restorana “Centar” u Maglaju sedeo sam sa operativcima državne bezbednosti Predragom Radulovićem, zvanim Pile, Omerom Grahićem i Ilijazom Hasanićem. Pričali smo puno o politici, pa su počeli i da me obradjuju pričama da sam dobar momak, da sam svestan da dolazi opasnost iz Srbije i da ja kao musliman moram o tome da mislim. Radulović mi je predlagao da radim za SDB, da će mi dati posao i para koliko mi treba. Najbolje bi bilo, za početak da otputujem za Beograd, da pratim šta se tamo zbiva, jer – SDB BiH igra veliku igru u Srbiji, a za to u Beogradu nema pravog čoveka. Ukratko, želeli su da po nalogu iz Sarajeva budem njihova veza u Srbiji. Ilijaz Hasanić mi je iz torbe pružio 800 miliona dinara, da trošim po Beogradu, ali da pazim šta radim. Dzevadu Galijaševiću su otvoreno nudili da radi za SDB BiH. Meni su to isto kasnije ponudli i inspektori Brezonjić, Nikolić i Hrnjadović iz Službe državne bezbednosti Doboj. Njihova veza sa Sarajevom bio je načelnik Milan Krnjajić. Kada smo sve te ponude odbili, krenula je hajka na mene i Dževada. Preko svojih veza u SDB Jugoslavije, tajna policija BiH, tačnije Dizdarević, Mikulić i Pozderac raspisali su crvenu poternicu protiv nas, jer su mislili da se skrivamo u Beogradu. Želja im je bila da našim hvatanjem u Beogradu obrukaju Srbiju, ali smo ih mi nadmudrili, jer smo se sklonili baš u Sarajevo…”

U to vreme ključni ljudi u Službi državne bezbednosti Bosne i Hercegovine bili su prvo Rasid Musić, kome je dugo obećavano mesto ministra bosanske policije iskliznulo iz ruku, pa se povukao iz politike. Njegovu funkciju preuzeo je Sredoje Nović, koji se kao poslušni Srbin nije libio da proganja vlastite sunarodnike. Bili su to pouzdani kadrovi legendarnog bosanskog policajca Duška Zgonjanina, Srbina iz sela Grabašnice kod Novog Grada, u opštini Prijedor. Krajem osamdesetih, naime, državna bezbednost BiH je bila uredno počišćena od srpskih profesionalnih kadrova. Progon Srba iz bosanske Udbe započeo je još pedesetih godina, tako što su profesionalci iz Sarajeva slati na službu u provinciju, a na njihova mesta dovodjeni polupismeni policajci Hrvati i muslimani. To je bila politička namera Osmana Karabegovića, Hajre Kapetanovića i Avda Hume. Do 1966. godine, načelnici Udbe, odnosno zamenici ministara bosanske policije bili su Boško Baskot, Ratko Bajić, Vojo Colović, Brana Sekarić, Vojin Bobar, Jeremija – Ješa Perić i Mirko Miojlić. Jedan broj njihovih bosanskih operativaca je prebačen u saveznu Udbu, a zatim iz nje u SID. Takva sudbina je zadesila, na primer, Marka Kosina, Vesu Popovića i Ivicu Kojića. Posle Brionskog plenuma čišćenje bosanske tajne službe od Srba je nastavljano još većom žestinom. Umesto Ratka Bajića, Mirka Miojlića i Voje Colovića, policijskih profesionalaca iz političkih struktura BiH počeli su da pristižu hrvatski i muslimanski kadrovi ili poslušni Srbi. Ante Miljaš je, na primer, bio ministar policije. Nasledio ga je Vaso Gačić. Mate Andrić je postao šef SDB. To je čovek koji je zajedno sa Franjom Herljevićem 1972. godine “pustio” hrvatske teroriste na Radušu, jer je naivno verovao da su ustaše bezopasne. Zbog njihove nesmotrenosti i neznanja u obračunu sa ustašama poginuli su Miloš Popović, Branko Blečić, Luka Bošnjak, Kasim Alijagić, Marijan Bradić, Milan Sabljić, Ismet Colić, Ahmet Galić, Stjepan Radić i Franjo Ivanda. Andrićev pomoćnik u tajnoj policiji BiH postao je Jerko Bradvica, koji je doveden iz Mostara. Tamo je načelnik tajne policije bio Osman Cimić. On je rodjeni brat profesora Esada Cimića, koji je svoje disertacije o kleru i pisao na osnovu dokumenata SDB BiH. Popularni Cima je dugo godina bio saradnik “Glasa koncila” i obaveštajac zagrebačkog Kaptola, što su svi Srbi u SDB BiH znali. Smajo Juršić je u SDB BiH pristigao iz Cazina. Udbu BiH je napustilo dvadesetak rukovodilaca srpskog porekla. Colović je delegiran u CK SK BiH, a Bajič i Miojlić su penzionisani. Time je nacionalni sastav Udbe BiH, koji je 75 odsto bio srpski, promenjen, pa je SDB BiH postala muslimansko-hrvatska policija. U njoj su Duško Zgonjanin i Vaso Gačić bili najmanje Srbi, ali veliki Bosanci i veliki Jugosloveni. Tačnije veliki progonitelji Srba u Bosni i Hercegovini. Zgonjanin je, na primer, telefonom u Banjaluci 1968. penzionisao sve srpske policajce. Te godine na listi progonjenih u SDB BiH našli su se i srpski književnici Radovan Karadžic, Duško Trifunović i Rajko Petrov Nogo. Podatke o njima sakupljao je na univerzitetu operativac Miroslav Sredanović, koji je kasnije otišao u SID, a zatim bio konzul u Parizu. On je te informacije dobijao od svog saradnika profesora Brane Jankovića sa Pravnog fakulteta. Radovan Karadžic tada, a ni kasnije, nije imao nikakve veze sa Službom državne bezbednosti u Sarajevu. Šef referata za kulturu, Mića Japundža, je skinuo ove mlade pisce sa spiska SDB Sarajevo za hapšenje (ukupno petnaest lica), jer je verovao u njihovu nevinost. Zbog toga je, medjutim, protiv Japundže pokrenut disciplinski postupak, jer ga je kolega Bahrudin Bijedić, zvani Buri prijavio da štiti srpske nacionaliste. Kasnije je taj Bijedić postao pomoćnik ministra policije BiH, obaveštajac SID-a i konzul u Čikagu, gde je uhvaćen zbog ilegalne trgovine oružjem. Kada je Duško Zgonjanin umro 1994. u 68. godini zivota, u beogradskoj štampi je to zabeleženo kao žalostan slučaj. Umro je čovek koji je prvi počeo da progoni muslimanske nacionaliste, zapisale su srpske novine, ali su zaboravile da napomenu da je Duško Zgonjanin prvo progonio bosanske Srbe i u BiH, ali i u samoj Srbiji, tačnije u Beogradu. On je bio kadar Mate Andrića, člana CK SK BiH. Karijeru tajnog policajca započeo je u Doboju kao operativac i načelnik Udbe. Kasnije je službovao u Banjaluci, odakle, posle kraćeg kursa u SSUP-u odlazi za šefa SDB Sarajevo i tajne policije BiH. Zahvaljujući Andriću, po nacionalnom ključu, Duško Zgonjanin osamdesetih godina postaje i bosanski ministar policije. Baš u njegovom mandatu dogodile su se u Bosni i Hercegovini najveće privredne, političke i policijske afere. Jedna od njih, afera “Agrokomerc” došla mu je glave, jer je okrenuo muslimane protiv Sarajeva. Nacionalne podele u tajnoj policiji i RSUP-u BiH pratilo je i republičko odvajanje od federativne službe, opet na nacionalnoj osnovi. Kako, naime, Dizdarević, Pozderac, Mikulić nisu verovali svojim srpskim kadrovima u SDB SSUP-a i Službi dokumentacije i informacija u SSIP-u, važne policijske i političke depeše nisu slali šifrovano teleksom u ova ministarstva, već ručno po kuririma. Posao kurira je bio da poruke preda, ne ovlašćenim saveznim funkcionerima već njihovim bosanskim kadrovima, Hrvatima i muslimanima u SSUP-u ili SSIP-u. U Službi državne bezbednosti bosanski džokeri su bili Josip Bukovac i Vlado Sersić, lični šef kabineta generala Franje Herljevića, a zatim konzul u Španiji. Tu praksu je posebno razvio Raif Dizdarević kada je postao ministar inostranih poslova Jugoslavije, a zatim član i prvi čovek kolektivnog šefa države. Njegov najvažniji kurir jedno vreme bio je konzul Milenko Ostojić, koji je sve poruke za Raifa Dizdarevića, tada predsednika Predsedništva SFRJ, slao iz Švajcarske preko SDB Sarajevo, samo da bi zaobišao SDB Jugoslavije. Na taj način su bosanski rukovodioci, a posebno Raif Dizdarević, stvarali svoju ličnu tajnu službu, mimo SDB SFRJ i SID SSIP-a, pa i KOS JNA. Samo na taj način Raif Dizdarević je mogao da izmanipuliše Predsedništvo SFRJ, Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka, prvog policajca Jugoslavije Staneta Dolanca, SDB Jugoslavije, Srbe u BiH i jugoslovensku javnost i stvori slučaj Kecmanović.

Dogodilo se to u proleće 1989. godine onoga trenutka kada je sarajevskim funkcionerima postalo jasno da Kecmanović ima mnogo više izgleda od dr Zdravka Grebe da ode u Beograd. Da bi se takva inauguracija jednog Srbina iz Bosne i Hercegovine sprečila, samo Predsedništvo BiH je izašlo sa saopštenjem u kome se, prema detaljnim podacima SDB BiH, ali i tajne službe SFRJ, tvrdilo da je dr Nenad Kecmanović održavao kontakte sa stranim diplomatama, sa “… nekim stranim ličnostima medju kojima su utvrdjeni i obaveštajci…” Čelnici bosanske tajne službe, da bi potkrepili svoje dokaze, još su naglasili da je dr Kecmanović zbog sumnji da saradjuje sa stranim obaveštajcima praćen i prisluškivan još od 1982. godine. Takvo saopštenje podržali su odmah mnogi bosanski političari, medju kojima je najagilniji bio Muhamed Berberović. On je čak tvrdio da je dr Kecmanović dobio poziv od direktora Američkog kulturnog centra da poseti SAD i bude gost američke vlade, gde je “… mogao biti zavrbovan…” Tadašnji ministar bosanske policije Muhamed Bešić i šef tajne policije Sredoje Nović, javno su saopštili da su oni upozoravali dr Nenada Kecmanovića da se druži sa stranim obaveštajcima i da o tome postoji informacija koja je dostavljena SDB SSUP-a. Stane Dolanc, potpredsednik Predsedništva SFRJ i predsednik Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka Jugoslavije, kao najodgovorniji čovek u zemlji za bezbednost, takvu laž nije mogao da proguta, pa je demantovao RSUP i SDB BiH rečima da u Federaciji nikada i niko “… nije dobio bilo kakvu zvaničnu informaciju o dr Kecmanoviću, niti se o tome ikada raspravljalo…” Dolanc je još mnogo toga rekao novinarima lista “Osmica”, ali snimci tih izjava nisu objavljeni, jer potpredsednik Predsedništva SFRJ nije tada želeo da širi vatru. Objavljujem samo isečak iz tog zabranjenog dela intervjua Staneta Dolanca:

“Tačno sam znao kada je Dizdarević zatražio od Zgonjanina da skupi u Sarajevu sve što može kompromitujuće o Kecmanoviću, pošalje u savezni SUP, a zatim zatraži natrag i distribuira sa pecatom Beograda. Materijal mu je stajao u fioci. Izbegavao je da sa tim upozna Predsedništvo SFRJ i mene kao predsednika Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka “ državnog tela koje objedinjuje sve službe državne bezbednosti. Znao je da kod ostalih, a i kod mene, ta njegova naivna konstrukcija o Kecmanoviću ne bi mogla da prodje. Medjutim, u Sarajevu, stvar je lako prošla. Tamo su sedeli Mikulić, Filipović, Mutapčić, Karavdić, Uzelac. Oni se nisu baš podnosili, ali ih je objedinila želja da rušeci mene, otvore sebi novu priliku u ponovnom izboru za Predsedništvo SFRJ. U to vreme savezna Udba bila je nešto kao banka podataka, bez vlastite operative, u kojoj su se sticali podaci iz, od Četrvtog plenuma osamostaljenih republičkih centara. Na zahtev BiH, SSUP je vratio materijal o Kecmanoviću koji je dobio iz Sarajeva, ali sada je na njemu bio i federalni pečat i memorandum. Amateri u Sarajevu su naseli na to, pokušali da dokument objave kao da ga je pisala SDB SFRJ, a ne SDB BiH i tako se nasankali. Tačnije, ja sam nasankao Raifa Dizdarevića. Meni je to bilo dovoljno, pa je Raif ostao u Predsedništvu SFRJ, dok mu nije istekao mandat.”

Ministar policije Dobrosav Ćulafić, medjutim, povodom podvala iz SDB BiH je samo javno izjavio da “… ja sa tim nemam apsolutno nikakve veze…” Jože Šušmelj, predsednik savezne Komisije za kontrolu SDB, kadar Staneta Dolanca, Slovenac, izjavio je da se oseća iz BiH “… izvestan atak na Službu državne bezbednosti Jugoslavije…” i izvesna prekoračenja primene Zakona o državnoj bezbednosti u Sarajevu. Naime, Šušmelj je smatrao da su rukovodioci iz Sarajeva prekoračili ovlašćenja po članu 24, time što su funkcionerima državne bezbednosti dali preveliku mogućnost da odlučuju šta je opasno po zemlju, a šta nije. Na taj demanti, Predsedništvo BiH je odgovorilo replikom da je, ipak, informisalo politički vrh SFRJ, odnosno direktno i pisanim putem predsednika Predsedništva Jugoslavije 27. marta 1989. godine, dakle dva meseca kasnije od kada je SDB BiH obavestilo republičke rukovodioce o špijunskoj aktivnosti dr Nenada Kecmanovića. Samim tim u javnosti je stvoren željeni utisak da je Kecmanović strani špijun, a time nepodoban za ozbiljnu funkciju člana Predsedništva SFRJ. Mada je sam Kecmanović, oklevetan i osramoćen, povukao svoju kandidaturu, istovremeno su je povukli i delegati svih foruma BiH. Jugoslovenska javnost se tim povodom zapitala da li će nam tajna policija i dalje birati šefa države? Po Kecmanovićevom mišljenju to je sve bilo maslo Raifa Dizdarevića:

“… Riječ je, prije svega, o Raifu Dizdareviću i njegovoj, kako bih rekao, ljudski i politički sasvim razumljivoj želji da ostane u Predsedništvu SFRJ. U političkom vrhu BiH za njega u izbornom poluvremenu nije bilo kadrovskog prostora, a u Beogradu, u saveznim organima – takodje. Za njega prihvatljive, najviše funkcije bile su popunjene, a on, uprkos godinama, još uvijek zdrav, vitalan, ambiciozan i pri tome nekvalifikovan za bilo kakav, sem za funkcionerski posao. Alternativa je bila – ostati ili otići u penziju. On je, sjećate se, prije toga nasledio Hamdiju Pozderca, koji zbog afere “Agrokomerc” nije izdržao cijeli mandat. Po kadrovskim pravilima u Bosni, taj mandat odradio je političar iste nacionalnosti, a sljedeći je trebalo da predje u ruke Srbina. No, Raifu se taman bilo osladilo… Ne treba zaboraviti da ni uhapsiti Azema Vlasija, ni proglasiti vanredno stanje na Kosovu, nije mogao nijedan republički funkcioner, nego samo šef savezne države. Praktično to je moglo odlučiti samo Predsjedništvo SFRJ na čelu sa Raifom Dizdarevićem “ i on je to učinio kao musliman, pa je to u Sarajevu više vrijedelo. Ovog puta nije bilo tako. Na čelu saveznog SSUP-a nalazio se srbijanski kadar general Petar Gračanin, pa je priča o mojoj špijunaži djelovala jos uvjerljivije, ali, dodatni je elemenat bio to što je na moju stranu stao i Stane Dolanc. Zbunio je sve u Bosni, pa i mene samog. Naknadno sam otkrio da je motiv njegovog istupa, bio ne meni u prilog, već protiv Raifa Dizdarevića i protiv Beograda… Na naknadnom kandidovanju u Sarajevu, pobedio je Bogić Bogicević, samo igrač iz Raifove ekipe, iako je Dragan Kalinić imao više glasova…”

Godinu dana kasnije, dr Nenadu Kecmanoviću je uskraćena i kandidatura za rektora Sarajevskog univerziteta, iako nije bilo dokaza da je strani špijun. Kada je izbio gradjanski rat u SFRJ, dr Kecmanović se, ipak, iz Sarajeva preselio u Beograd. Tada je u Predsedništvu SFRJ sedeo jedan drugi Srbin, za koga se veruje da je Srbiju i Jugoslaviju mnogo košstao, Bogić Bogićević. Član Predsedništva SFRJ, član Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka, Bogić Bogićević je bio tipični poslušnik svojih naredbodavaca iz Bosne i Hercegovine. On je zajedno sa Raifom Dizdarevićem i Brankom Mikulićem 1989. godine, u jesen, pokrenuo političku hajku na Srbiju, optužujući je da ubacuje svoje agente u Bosnu i Hercegovinu. Te godine, pred jednu sednicu kolektivnog šefa države, Bogićević je naglašeno tražio od dr Borisava Jovića da preduzme nešto protiv srpskih nacionalista u Srbiji. Pominjao je Dobricu Ćosića, stanje na Kosmetu i u Beogradu. Doktor Jović mu na ovo nije ostao dužan, pa je Bogiću Bogićeviću uručio zvaničnu Informaciju o iseljavanju pod pritiskom Srba iz istočne Bosne. Bio je to dokument SDB Srbije namenjen funkcionerima Republike Srbije i članu Predsedništva SFRJ. Podaci sadržani u ovom podnesku srpske tajne policije dobijeni su od bosanskih Srba, koji su se u Ljuboviji, Bajinoj Bašti, Banji Koviljači i Užicu žalili operativcima SDB na pritiske koje doživljavaju u BiH. Žitelji Zvornika, Srebrenice i Bratunca su svoje pisane predstavke dali, na primer, policajcima Jakovu Sokiću i Miloradu Kovačeviću iz Užica. U operativnoj dokumentaciji našla su se i pisma Zorana Mijatovića iz Bajine Bašte i Nikole Boškovića iz Zvornika. Prvo je imalo dve strane, a drugo sedam gusto kucanih. U prvom je otac Predraga Mijatovića, učenika škole u Bratuncu svedočio o napadima muslimana na njegovog sina, a drugi o svakodnevnim posetama bosanskih policajaca njegovoj porodici. Predragu Mijatoviću su odrasli muslimani otimali torbu, psovali mu srpsku majku i terali ga da ide u Srbiju, dok su operativci SDB BiH profesoru Boškoviću pokupili iz stana sve srpske knjige, novine, video i audio trake, pasoše. Tražili su da svedoči protiv “četnicke trojke u Zvorniku”, a kada je odbio, pretili su mu da će se i on naći u zatvoru. U fabrici “Birac” po nalogu tajne policije Nikola Bošković je ostao bez posla, čime je podstaknuta njegova porodična seoba u Srbiju. Dokument o proterivanju Srba iz istočne Bosne potpisao je Dragan Mitrović, tada načelnik SDB Srbije i imao je oznaku “strogo poverljivo”. Bogić Bogićević je tu informaciju istog dana prosledio u Sarajevo, odakle je krenuo novi politički napad na Srbiju. Prvo je Ljuba Ninković, sekretar Predsedništva RK SSRN BiH izjavio da “… pojedini državni organi iz drugih republika vrše analize u BiH o iseljavanju Srba iz ove republike…” Ivan Cvitković, sekretar Predsedništva CK SK BiH je rekao da su “…u Službi državne bezbednosti Srbije pribegli nedopustivom bavljenju političkim ocenama stanja u BiH i portretisanja njenih najviših rukovodilaca…” Po nalogu Edine Rešidović, prve žene socijalističkog saveza novinar Senad Avdić je u zagrebačkom “Vjesniku”, a zatim Vlasta Mijović u listu “Danas” objavio vest da su agenti Srbije upadali u Bosnu, a zatim i “strogo poverljivu” Informaciju SDB Srbije. Tu senzacionalnu informaciju o “upadu srpskih bezbjednjaka” odmah su prenele sve sarajevske novine i pored jasnog saopštenja Branka Ekerta, člana Predsedništva BiH i predsednika Saveta za zaštitu ustavnog poretka BiH da “ RSUP SR Srbije nije djelovao na teritoriji RS BiH! Čak je i Obrad Piljak, predsednik Predsedništva SR BiH javno tvrdio da je “… neprihvatljivo da SDB RSUP-a Srbije deluje na području SR BiH bez prethodnog kontakta i saradnje sa SDB RSUP BiH…”, mada tog delovanja uopšte nije bilo, a dobro je znano da je SDB BiH delovala u Srbiji, odnosno po Beogradu, mimo znanja SDB Srbije. Ta činjenica je u Sarajevu prećutkivana. Vešto smišljena zamena teza u Sarajevu, da se umesto iseljavanjem, bave radom SDB Srbije, imala je za cilj indirektni napad na Slobodana Miloševića, koji je navodno želeo da “kosovizuje” BiH i kompromitovanje Srbije na najvišem jugoslovenskom nivou. Na političkom nivou ova afera je završena obostranim ućutkivanjem. Srbija je bila zadovoljna što je problem iseljavanja Srba iz istočne Bosne javno otvoren, a BiH što je imala povoda da još jednom napadne srpsko rukovodstvo.

Kako su se 1991. godine, muslimanski nacionalisti na izborima dokopali vlasti u Bosni i Hercegovini, odmah je smenjen Avdo Hebib, načelnik milicije MUP-a BiH, a na njegovo mesto Alija Izetbegović je doveo drugog muslimana Jusufa Pušinu, nekadašnjeg direktora Milicijske škole. Ovo kadrovsko i nacionalno pomeranje u bosanskoj policiji deo je takticke igre SDA, da od MUP-a BiH napravi muslimansku miliciju, koja bi vremenom, prerasla u pravu stranačku vojsku. To Avdo Hebib nije uspeo da uradi, pa je zamenjen tvrdjim čovekom. Ujedno, to je i najava novih kadrovskih promena. Očekivalo se da će Alija Izetbegović i kao predsednik republike, ali i kao lider ove stranke, smeniti suviše mekanog i jugoslovenski orijentisanog ministra unutrašnjih poslova Aliju Delimustafića. Velike kadrovske promene unutar MUP-a BiH počele su odmah posle višestranačkih izbora, koji su završeni triplim nerešenim rezultatom. Partija koja se domogla presedničkog kabineta, SDA, za ministra policije postavila je Aliju Delimustafića. HDZ je za ministra odbrane imenovao Jerka Doka. Dok je SDS dobio resore kontrole ovih bezbednosnih institucija, u kojima su Biljana Plavšić i dr Miodrag Simović, a to je za SDA značilo pravo da u MUP-u BiH sva najvažnija mesta dodeli muslimanima. Tada je u Sarajevu izbegnuto i imenovanje načelnika SDB MUP BiH, pa i načelnika SDB SSUP-a, jer je po nacionalnom ključu to trebalo da bude Srbin. Naime, prvi put posle rata dogodilo se da je u Službenom listu SFRJ objavljeno imenovanje Sredoja Novića iz MUP BiH za šefa savezne Službe državne bezbednosti, a da do njega nikada nije došlo, jer to nije bilo po volji vladajućoj muslimanskoj struji u BiH. Srbi su postavljenje Alije Delimustafića prihvatali, jer im je izgledao kao politički umerenjak. Alija Delimustafić je rodjen januara 1954. godine u Olovu. Završio je prava i neko vreme radio u SUP-u Sarajevo, zatim u Domu JNA, trgovinskom preduzeću “Voćar”, a bio je i direktor “Geneksa”. Posao prvog policajca BiH, kažu njegovi poznavaoci, prihvatio je kao profesionalac, zato mu je i smetalo neprestano politizovanje MUP-a BiH, pa je jednom prilikom ogorčen javno izjavio:

“Uslovi za očuvanje javnog reda, mira i bezbednosti u BiH nikada nisu bili gori nego početkom devedesetih godina, jer su medjunacionalni odnosi i u ovoj republici bili dovedeni do ivice gradjanskog rata.” U takvoj situaciji ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić odlučio se za reorganizaciju MUP-a BiH. Formalno-pravne promene, medjutim, nisu dovele do bitnijih poboljšanja stanja u policijskim stanicama. Dr Miodrag Simović, potpredsednik vlade za oblast unutrašnjih poslova, javno je rekao da je služba bezbednosti BiH praktično dovedena u situaciju da ne može da ostvaruje svoju funkciju. U MUP-u 41,8 odsto radnika je bez stana. U miliciji trinaest odsto radnih mesta nije popunjeno, a uskladjivanje nacionalne strukture radnika MUP-a sa nacionalnom strukturom stanovništva predstavlja, takodje, veliki problem, s obzirom da dosadašnji nacionalni sastav u stanicama javne bezbednosti ne odgovara u potpunosti nacionalnom sastavu stanovništva! To u politici znači, da su u mestima, gde Srbi čine većinu, načelnici, pa i milicionari, uglavnom, bili muslimani, što u ovim vrućim vremenima ne daje garancije za miran i bezbedan život. Čovek koji je prvi uspostavio vezu izmedju Zagreba i Sarajeva, odnosno HDZ-a i SDA, bio je bivši milicionar i obaveštajac SSUP-a Nurif Rizvanović. Neki sumnjaju da radi za nemačku obaveštajnu službu i da je on rukovodio akcijom dovodjenja članova IRE u redove Zbora narodne garde. Kako bilo da bilo, Nurif Rizvanović je 1991. bio glavni zagovornik stvaranja muslimanske milicije, makar i u saradnji sa bosanskim HDZ-om. Pretpostavlja se da je Rizvanović pomagao i Miru Kovaču, predsedniku opštine Posušje, da preko svoje braće Ante i Ljube Kovača iz Nemačke prošvercuju oružje, radio-stanice i lekove za “svoju vojsku”. Ministar policije Alija Delimustafić pokušao je da se suprotstavi ovoj nacionalizaciji MUP-a BiH, ali u tome nije uspeo, jer je bio neprestano okružen, uglavnom, muslimanskim kadrovima. Ti isti ljudi su 1991. godine u poverljivoj septembarskoj informaciji o bezbednosnom stanju u BiH, otkrili postojanje paravojnih formacija, ali, uglavnom, u srpskim krajevima: na Ozrenu, u Bosanskoj Gradiški, na Romaniji, na Baniji, a kada je trebalo te iste krajeve braniti od ustaških napada iz Hrvatske, MUP BiH je zakazao. Nije to bio jedini neuspeh MUP-a BiH da zaštiti srpsko stanovništvo u ovoj republici. Batinaši koji su prebili ministra za informacije Velibora Ostojića, ni do danas nisu pronadjeni. U Banjaluci su izvršena četiri atentata na srpske lidere i predsednika opštine. Napadaci nisu nikada identifikovani. Zbog nepružanja pomoći Krajišnicima, Srbi u BiH su u više navrata javno izjavljivali da nemaju poverenje u MUP BiH, a to je bio i generalni stav dr Radovana Karadžića i Srpske demokratske stranke. Sve je to ukazivalo na mogućnost zaoštravanja situacije u BiH, pa je ministar unutrašnjih poslova Alija Delimustafić inicirao sastanak sa Petrom Gračaninom, ministrom federalne policije i generalom Aleksandrom Vasiljevićem, tada načelnikom Uprave bezbednosti SSNO. Na ovom skupu u Milićima dogovoreno je da SSUP i JNA pomognu MUP BiH tehnički i kadrovski da se suprotstavi delovanju paravojski, terorista i kriminalaca. To znači da je Alija Delimustafić i tada definitivno odbio ideju o stvaranju muslimanske milicije i hrvatske vojske, pod pokroviteljstvom SDA tj. HDZ. Time je doveo u pitanje i svoj opstanak u MUP-u BiH, jer, ako je Avdo Hebib “pomeren” samo zato što miliciju nije obukao u muslimansku uniformu šivenu u Slavonskom Brodu, onda se logično očekivalo da će i Alija Delimustafić platiti ceh zbog svoje stranačke i nacionalne nediscipline.

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović