Tajni agent Ban

Život u Bosni naučio je ljude da izbegavaju nevolje. On im je dugo poručivao: “Ne pjevaj u Sarajevu, ne trguj u Visokom, ne pametuj u Travniku!”. Novo Djurkić, zvani Djurica ili Motorzage, planinac, bivši gastarbajter, majstor za popravke testera, nije se mnogo držao ovog pravila. Počeo je 1987. godine da pametuje po Travniku i vlast ga je, kaže, najurila. Odselio se “pod pritiskom bosanske tajne policije” u Petrovaradin. U Travniku je ostavio praznu kuću od pet stotina kvadrata, sa radionicom i garažom, jer od njega niko nije želeo da je kupi. Djurkić i danas živi u srcu Vojvodine, u kući od brezovih polovica. O svom životu u Bosni kaže:

“Na Dan bezbednosti 1987. godine pobegao sam iz Travnika. Na taj čin sam se dugo pripremao zajedno sa mojom ženom Ljubinkom. Nikome o tome nismo pričali. Oklevali smo neko vreme, jer mi je posao dobro išao, ali, čim sam osetio da će me policija uhapsiti, mi smo se odselili. U to vreme ja sam počeo po kafanama da pričam kako radi Služba državne bezbednosti u Travniku i njena centrala iz Zenice. Na taj način slao sam poruke ljudima iz SDB za koje sam nekada radio kao spoljni saradnik, a koji nisu hteli da prihvate moj otkaz. Ubedjivali su me, a kada su čuli da sam se žalio SSUP-u i da sam tražio zaštitu od SDB Jugoslavije, počeli su i da mi prete. Morao sam bežanjem da spasavam živu glavu. Punih sedam godina radio sam za Službu državne bezbednosti u Travniku. Početkom osamdesetih, jedne večeri otišao sam sa Kemom Kondićem u lokal na piće. Unutra grupa ljudi, meni nepoznatih, jer sam ja u Travniku bio nov. U tom, neko viknu: “Živio Ante Pavelić”. Ja, iznerviran, na to viknem: “Jebo te on!”. Odjednom, zavlada neka neprijatna tišina. Vidim biće belaja i krenem kući. Za mnom izadje jedan čovek i reče mi: “Ko si ti, ja sam musliman. Hoćeš da te Plasna proguta?” Sutradan odem u kafić kod Alena Nužića i pitam ga da li je on video i čuo šta je sinoć bilo. Nije, kaže. Pitam i Kondića, ni on se ne seća. Obavestim o tome dvojicu milicionara Mensura Šiljka i Stanoja Jankovića, a oni mi rekoše da mi ne mogu pomoći. Na kraju mi kolega Dragan Radovanović reče: “Znam čoveka. Doći će za pet minuta”. I dodje čovek u restoran “Plava voda”. Sedosmo u separe. Vidim nosi kolt, ali i magnetofon. Kaže, zove se Ivan Nedoklan i radi u SDB Travnik. Sve sam mu redom ispričao. Posle deset dana, eto ga drugi, Enes Kadrić. Kaže: “Dodji sutra u SDB”. I ja odem!”

Novo Djurkić je toga dana u tajnoj policiji Travnika potpisao svoju izjavu o dogadjaju u kafiću, ali i svedočenje da je njegov poznanik Jovo Cvijić, kako se po gradu pričalo, politički opasan. Radnici SDB Travnik su ga brzo ubedili da im dojavljuje slične informacije. Pismom, preko kurirke. Konspiracije radi, dobio je i tajno ime – Ban. Kad su se bolje upoznali, Ivan Nedoklan ga je oslovljavao sa Stari, a Enes Kadrić mu je dozvoljavao da dolazi u prostorije SDB. Na drugi sprat zgrade travničkog SUP-a dolazile su, kao spoljni saradnici političke policije, još neke zanatlije: jedan mesar, jedan piljar, jedan tv-mehaničar, jedan kafedžija. O svojim motivima da postane policijski doušnik Novo Djurkić kaže:

“Ja sam saradnju sa SDB u Travniku, prihvatio kao patriotsku obavezu i gradjansku dužnost. Vaspitan sam tako da vlastima prijavljujem sve sto vidim da se ne radi po zakonu, što nije pošteno. Naravno, kao saradnik tajne policije osećao sam se sigurnijim nego običan čovek, jer sam znao da ima ko da me vadi ako i ja nesto zabrljam u životu. Nisam iz te saradnje imao nikakve koristi, iako su mi operativci SDB nudili novac, čak i mogućnost da ne plaćam porez. Prvi zadatak mi je bio da u kafanama slušam šta ljudi pričaju o Titu, o Draži, o Paveliću, o državi, o našim visokim funkcionerima. Zatim sam dobio zadatak da idem u pravoslavnu crkvu, da slušam na srpskim slavama i Božiću šta ljudi pevaju, pričaju, psuju i da o tome izvestim Ivana Nedoklana, Enesa Kadrića, a kasnije i novog operativca, Salka Bebu. Izveštaje sam im prenosio usmeno, tokom vožnje u njihovim kolima. Salko je koristio golfa, a nekad smo se i tajno sastajali u ribljem restoranu u Pucarevu ili u kafani “Most” u Vitezu…”

Zbog DjurkiĆevog cinkarenja, probleme su imali Jovo CvijiĆ, penzioner, Drago KajiĆ, kafedŽija, Savo BiliĆ, komandir milicije, MiĆa NenadoviĆ iz vojne pošte i milicionar Zarko Pejić. Ovaj poslednji je u kasapnici uzeo dva kilograma mesa, nije ih platio i zbog toga ostao bez posla. U slučaju Jove Cvijića, okrivljenog za raspirivanje nacionalne netrpeljivosti, tajni agent Ban korišćen je od strane SDB Travnik kao svedok na sudu. Kao vojni kurir, rezervista Djurkić je imao zadatak da noću deli pozive za vojnu vežbu. Usput je, priznaje, beležio imena ljudi i prijavljivao ih SDB, zato jer su psovali Titovu vojsku ili govorili da neće da deru cipele za Branka Mamulu i JNA. Djurkić se, kaže, svog posla nije stideo:

“Moj rezon je bio da ja radim za državnu službu, po zakonu i Ustavu SFRJ. Ali, kada sam video kako se ta služba u Travniku i Zenici zloupotrebljava, odlučio sam da više ne radim za nju. Dobio sam 1985. godine, na primer, specijalni zadatak da pratim pravoslavnog popa Jovu, jer se sumnjalo da on po srpskim selima širi šovinizam. Rečeno mi je da razgovaram sa njim, da se sprijateljimo, da vidim da li deli letke, šta govori ljudima. Ja sam to i radio. Kada sam završio kuću, pozvao sam ga da je osveti. Čak sam sa njim išao i na Božić u Donji Vakuf. Moraš mu nešto naći, rekao mi je Salko Beba, operativac SDB. Nisam čoveku ništa našao. Prateći ga i raspitujući se o njemu, saznao sam od ljudi “ i Srba, i Hrvata, i muslimana “ da je dobar čovek. Devedesetih, medjutim, počeo je da ga po opštini goni njegov komšija zato što je pop, navodno podigao kuću na njegovoj zemlji. Istražujući popov život, otkrio sam da muslimani žele da proteraju ovog pravoslavnog sveštenika sa placa koji se nalazi tik pored zgrade SUP-a. Tada sam shvatio da sam uvučen u prljavu rabotu. Mnoge stvari su mi postale jasne, a najbitnija je istina da sam korišćen za borbu protiv Srba!”

U travničkoj Službi državne bezbednosti, krajem osamdesetih nije radio, gotovo, nijedan Srbin. U samoj miliciji ih je bilo vrlo malo. Toliko da su bili nemoćni da se obračunaju sa prekršiocima zakona, koje su lokalni funkcioneri štitili. Novo Djurkić je to jako dobro znao, jer je neke od tih prekršilaca lično prijavio Ivanu Nedoklanu, Enesu Kadriću i Salku Bebu, ali krivcima nije falila ni dlaka sa glave. Jedan saobracajac je u selu Komari, na primer, pretio javno da će pobiti sve Srbe u Travniku, jedan opštinski rukovodilac je kao mladić, bio u ustašama. Jedan šofer u RO “Borac” je krao za sebe i rukovodioce, drugi saobraćajac je u Dolcu, u kafani “Dva goluba”, pevao ustaške pesme. I, nikom ništa. Za bolje poznavaoce prilika u Travniku to nije bilo ništa neobično. Pojedinci su se u ovom gradu, čak po kafanama, hvalili činjenicom da je tokom rata Travnik dao 1.300 ustaša, a samo 1.100 partizana i da je oslobodjen posle Beograda. Šta je to hvalisanje pripitih Travničana zapravo značilo, Novo Djurkić, doškolovani zanatlija, shvatio je 1985. godine kada je Travnik dočekao ponoć išaran kukastim krstovima. Dve godine je tajna služba BiH tragala za crtačima ovih krstova. Oko osam stotina ljudi je saslušavano zbog toga, ali delinkventi nikada nisu pronadjeni. SDB je znao baš sve što se dešavalo na njegovom rejonu do Pucareva i Viteza. Jedan operativac iz Zenice se čak hvalio Djurkiću da SDB ima kompletan film o kukastim krstovima, ali da političari ne žele od toga da prave aferu. Umesto da gone kršioce zakona, članovi SDB u Travniku i Zenici su preko svojih doušnika pritiskali ljude kojima političari u BiH nisu bili zadovoljni. Djurkić sumnja da su iza takve taktike političke policije stajali njen šef Mladen Antić iz Zenice i politički “starešina” iz Sarajeva Hamdija Pozderac. Kao primer Djurkić mi je naveo slučaj javnog tužioca Rajka Mihajlovića, koji je od Milanka Renovice tražio pomoć za razrešenje nekih situacija u Travniku, ali je to njegovo pismo došlo na sto Hamdije Pozderca. Javni tužilac, Srbin je morao da se iseli u Vojvodinu. Život je, nažalost, pokazao da su u tim akcijama političkog čišćenja terena u BiH, umesto ustaša i fundamentalista, najčešće stradali Srbi. Zbog toga je Novo Djurkić i napustio tajnu službu u Travniku:

“Sve sam ja to rekao u lice šefovima i operativcima Službe državne bezbednosti u Travniku i Zenici. Mnogo puta su mi savetovali da ćutim, jer će vrag odneti i mene i njih. Zato sam im i rekao da oni ne štite ni Ustav SFRJ, ni zakon i da zapravo ništa ne rade. Odbio sam dalju saradnju, ali mi oni taj otkaz nisu prihvatili. Posebno kada su saznali da sam se žalio SSUP-u i da sam bio u Beogradu i razgovarao sa nekim ljudima iz SDB Jugoslavije. Tek kada su osetili da im SDB SFRJ neće ništa, prestali su da mi prete, ali su nastavili sa ubedjivanjima da ostanem njihov saradnik. Jer, Ban je njima bio dragocen. Naročito u toj borbi gde treba da ide Srbin na Srbina.”

Šta se, zapravo, dogadjalo u SDB BiH?

Osamdesetih godina, jačanjem Srbije kroz njenu borbu za državnost, koja je bila ugrožena na Kosmetu i u Vojvodini, došlo je do narastanja srpske nacionalne svesti i kod Srba van Srbije, a posebno u Bosni i Hercegovini, odakle je zbog raznih vrsta pritisaka, od rata iseljeno oko 350.000 Srba. Bojeći se homogenizacije Srba u BiH njeni politički vladari, Hrvat Branko Mikulić i muslimani braća Pozderci, Hamdija i Hakija, naložili su partiji, ali i policiji pojačavanje pritiska na bosanske Srbe i sprečavanja svih njihovih veza sa maticom Srbijom i Beogradom. To je bila politička borba protiv bauka Velike Srbije, odnosno protiv samog jačanja i povratka državnosti Srbiji unutar SFRJ. Sinhronizovano 1985. godine, na primer, u Zvorniku je SDB BiH iscenirala slučaj “četničke trojke”, u kojoj su bili Bogdan Antić, Obren Jović i Jovan Nikolić, a u Banjaluci je za srpski nacionalizam i pripadnosti gradjanskoj desnici okrivljen Jovan B. Dušanić. Epilog te vrste progona je poznat, svi oni su se sa porodicama iselili u Srbiju. Tako surovu upotrebu tajne policije u Bosni i Hercegovini, proterani književnik Vojislav Lubarda, tumači samo činjenicom da su, gotovo, svi sarajevski politički čelnici, na ovaj ili onaj način, tokom svoje karijere prošli kroz razne škole i organe državne bezbednosti. Od stare garde bila su to braća Nijaz i Raif Dizdarević, od srednje generacije sam Dzemal Bijedić, a od mladjih Hasan Grapcanović i Mate Andrić. Po njihovim nalozima Služba državne bezbednosti je vrbovala i Srbe, ali i muslimane, lokalne funkcionere da prate i cinkare srpske intelektualce i aktiviste. Posle talasa progona srpskih intelektualaca u Bosni i Hercegovini, što je kulminiralo osamdesetih godina policijsko-političkom hajkom na dr Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, bosanski čelnici Branko Mikulić i Hamdija Pozderac su samoinicijativno zaključili da će Srbi krenuti u kontraakciju. Prema lažnim podacima Službe državne bezbednosti Bosne i Hercegovine srpski nacionalisti su pripremali prepade na hrvatske i muslimanske nacionaliste. Posao na sprečavanju bosanskih Srba poveren je, takodje, Srbinu, policajcu Dušku Zgonjaninu, i njegovim denuncijantima Ratku Kovaču, Manojlu Cerovini, Miloradu Vlajčiću, Nenadu Guzini, Marku Zirojeviću i Slobodanu Samardžiću. Srbi koji su odbili da učestvuju u progonu nedužnih Srba nestali su jednostavno iz bosanske policije – Dragan Vujisić, Miodrag Simović, Srećko Žulj, Drago Vuković, Vito Žepinić. Radi političke simetrije sa prognanim muslimanskim fundamentalistima, koje je vodio Alija Izetbegović, sarajevski čelnici i tajna policija, koju je vodio Rasid Musić su izmislili četnike na Ilidži. Operacija njihovog hvatanja i likvidiranja je u SDB BiH nosila šifrovani naziv “Golub 86”. Pokrenuta je naredjenjem Duška Zgonjanina, ministra bosanske policije lično, koji je rekao: “Neću da znam da na Ilidži nema neprijatelja! Ima da ih ima!!!”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović