Svi Dolančevi ljudi

Glavni problem SDB Jugoslavije je bio loša saradnja izmedju centrale u Beogradu i službi na terenu, po republikama i pokrajinama. Već tada, sedamdesetih godina, rukovodioci SDB u republikama i pokrajinama su toliko prekrajali i frizirali poverljive informacije, da SDB Jugoslavije nije imao realnu sliku o zbivanjima u zemlji. Zbog republičkih, a često i ličnih interesa napušteno je sveto operativno pravilo da se centrali dostavljaju sve informacije, direktno i bez obrade. Faktički SDB Jugoslavije, koja je imala oko 150 operativaca i rukovodilaca, je obmanjivana od republičko-pokrajinskog rukovodstva i političke policije. General Franjo Herljević, savezni ministar policije radio je na razvodnjavanju funkcija bezbednosti u SSUP-u i SDB-u Jugoslavije. Dobri poznavaoci ovog Hrvata iz sela Stupara kod Tuzle, koji je pre rata bio bravar, sećaju se, da ga je krajem 1973. godine Tito pozvao u Bugojno i jednostavno saopštio da treba da ide u SSUP za ministra i da tamo “… očisti one Augijeve štale u policiji…” General Franjo Herljević je Maršalu hrabro odgovorio da se ne razume u policijski posao, ali da ceni, poštuje i voli druga Tita. Josip Broz mu je tada naredio: “Ideš za ministra policije, baš zato što me voliš!” Preko generala Franje Herljevića u federalnoj policiji i SDBJ, prvi čovek SFRJ i ljudi koji su ga okruživali sprovodili su novu čistku srpskih kadrova, namećući im sindrom IV plenuma. Najviše su stradali školovani policijski kadrovi, iskusni profesionalci, koje su u operativni rad uveli kontraobaveštajci i obaveštajci tzv. ratne generacije kao što su bili, na primer, Nikola Baničević i Nikola Nikolić. Novi ministar savezne policije umesto srpskih kadrova u Službu državne bezbednosti Jugoslavije počeo je da dovodi, na nagovor generala Ivana Miškovića, vojne kadrove. Tako je, na primer, general Jovo Popović ušao u SSUP i vrlo brzo postao čovek od poverenja generala Franje Herljevića. Novi ministar i novi kadrovi iz SSUP-a i SDBJ čak su vršili i pritisak, prvo na srpske kadrove u SSUP-u, a zatim i na RSUP Srbije da se prva i najsurovije obračunava sa državnim neprijateljima. Na nagovor Branka Mikulića, general Herljević je, na primer, u vreme održavanja KEBS-a u Beogradu predlagao da se izvedu policijski tenkovi na ulice radi očuvanja bezbednosti od unutrašnjeg neprijatelja. Srbija je jedva uspela da spreči ovu bruku. Naime, posle Brionskog plenuma, maspoka i liberala na političku scenu je stupila nova garnitura antisrpski raspoloženih političara, koje je predvodio mladi i agilni Stane Dolanc. Za njim su išli Branko Mikulić, Jure Bilić, Josip Vrhovec, novi Titovi ljubimci. Dolanc je samo nastavio posao Franje Herljevića. Već 1981. godine, na primer, Dolanc je uspeo da na Predsedništvu SFRJ izdejstvuje odluku da se Arhiva SDB Jugoslavije podeli po republikama i pokrajinama. Tako su mnoga tajna dokumenta iz Beograda otišla po principu: Bosancima bosansko, Hrvatima hrvatsko, Slovencima slovenačko, Srbima srbijansko. Dolaskom Staneta Dolanca i novih Hrvata u SSUP i Slućbu državne bezbednosti, republika Srbija i Srbi su u oblasti državne i vojne bezbednosti ostali faktički bez svojih ljudi. Novi Krcun i novi Ranković nikada se nisu pojavili u Srbiji. Preko lova i kafanskih stolova ovaj slovenački vojni kontraobaveštajac i političar umeo je da se približi pojedinim srpskim operativcima i rukovodiocima SDB. Njegovi veliki prijatelji su bili i Srđan Andrejević i Dušan Stupar. Stane Dolanc je postao prvi čovek bezbednosti SFRJ. On je bio taj koji je neprestano tražio srpske glave na stolu. Najčešće je od SDB Srbije zahtevao da se kontroliše i pritvara Milovan Djilas:

“… Djilas je imao dosije u Udbi Srbije još od 1952. godine. Mi smo ga po naredjenjima iz političkog vrha države često kontaktirali i on se vrlo brzo navikao na nas. Ponašao se korektno, pa i nismo imali potrebu da ga stalno pratimo, niti da nekog od inspektora zadužujemo da radi posebno na Djilasu. Negde 1979. godine, mi smo mu oduzeli trofejno i ratno oružje iz stana, jer je to nalagala bezbednosna situacija. Djilas je došao kod nas u SDB i zatražio da mu oružje vratimo, jer je to bio lični poklon ruskog maršala Konjeva iz rata. Tada nam je u šali rekao: “Hapsite me malo češće, kako bi se moje knjige u inostranstvu bolje prodavale!” U vreme kada se održavao onaj kongres Partije u hali “Pionir”, ja sam bio šef Štaba bezbednosti. Dobio sam naredjenje iz CK SKJ da Djilasa “uklonim”. Kako mi naredjenje nije bilo jasno otišao sam kod Staneta Dolanca i pitao šta želi da uradim sa Djilasom. Da ga hapsimo? Za to mi treba pismeno naredjenje tj. rešenje. Dolanc je bio lukav, nije želeo ništa da potpisuje, pa sam mu ja predložio da Djilasa pošaljemo na sedam dana u Arandjelovac o trošku Službe državne bezbednosti. I Dolanc je to oberučke prihvatio…” “ sećaca se dr Obren Djordjević.

Stane Dolanc je, po mišljenju njegovog prijatelja generala Jove Popovića, bio poslednji pravi titoist. U svim njegovim govorima pojavljivale su se političke floksule o državnim neprijateljima, kakve je upotrebljavao i Josip Broz. Umeo je javno da govori kako je sistem bezbednosti i služba bezbednosti Federacije, republika i pokrajina jedinstven mehanizam sa visokim stepenom funkcionalnog jedinstva, mada je i sam znao da to nije istina. Drug Stane je imitirajuci Tita govorio o neposlušnim intelektualcima, o otvorenom antikomunizmu, o peticijama visokim funkcionerima, o srpskom i albanskom nacionalizmu zajedno, o crkvama i džamijama, takodje, zajedno, mada se znalo da islamski verski objekti niču u SFRJ deset puta brže nego pravoslavni, o otkrivenom terorizmu, o privrednom kriminalu i stranim špijunima. Kako je SDB u njegovo vreme radila, rekao je sam, 1983. kada je istakao da je broj prijavljenih političkih delinkvenata narastao u 1982. godini na 861 lice. Dolanc je bio ministar jugoslovenske policije od 1980. do 1984. godine, a zatim odgovorno lice u Predsedništvu SFRJ za bezbednost zemlje. To je i koristio da se za sve pita i da sve u Jugoslaviji kontroliše. Dok je bio član Predsedništva SFRJ, nije bilo policijskog skupa u zemlji, a da na njemu Dolanc nije bio počasni gost. Zbog Dolanca su se čak ti skupovi održavali na Bledu ili u Kranjskoj gori. Dok je Dolanc bio ministar, SDB Jugoslavije je vodio prvo Srdan Andrejević, koji je pod uticajem ovog Slovenca preko noći postao lovac. Stane Dolanc i Draža Marković imali su još jednog kandidata za tu funkciju, Obrena Djordjevića, ali se nisu odlučili za njega, jer je bio isuviše ozbiljan profesionalac. Srdan Andrejević im je mnogo više odgovarao. Bio je to provereni Oznin kadar, kontraobaveštajac u beogradskoj upravi tajne policije. Kada je došla 1966. bio je šef engleskog referata u sektoru Zapad. Jedan je od retkih šefova koji je pregrmeo Brionski plenum. Tada je imenovan za načelnika analitike u SDB grada Beograda, a kasnije, u vreme ministra policije Slavka Zečevića i za analitičara SDB Srbije. Odatle je i otišao u federalnu tajnu policiju. Pre njega, načelnik tajne službe SFRJ je bio Mitja Krajger iz Slovenije, a posle je iz Hrvatske došao Zdravko Mustac. Iza ovog zagrebačkog kontraobaveštajca u SDB Jugoslavije nastupio je period v.d. stanja. Njen prvi šef bio je, takodje, Dolančev čovek, Pjer Mišović iz Crne Gore. Stigao je u SSUP kao policijski amater, prevodilac za francuski jezik, a uspeo da postane šef Odeljenja za informacije i dezinformacije i načelnik SDB SSUP-a. U to vreme je bio i predsednik Komisije za koordinaciju službi državne bezbednosti Jugoslavije pri SSUP-u, odnosno glavni čovek tajne policije na Kosmetu.

Služba državne bezbednosti SFRJ je u Dolančevo vreme imala deset uprava. U njima su radili, na primer, Nikola Baničević u I kontraobaveštajnoj upravi, vodio je drugi sektor za emigraciju. Baničević je bio i stručnjak za CIA. Nasledio ga je Nikola Nikolić, stručnjak za BND. Posle njega načelnik za emigraciju je bio Mićko Desnica. Treću upravu, unutrašnju, predvodio je Luka Ivanović, bivši načelnik tajne policije u Bjelovaru. U analitici i dokumentacionom centru bili su dr Vidan Marković i Ivan Nahtigal. Vučina Cagorović je u petoj upravi bio zadužen za obezbedjenje jugoslovenskih funkcionera, što je krajem osamdesetih preuzeo Dragan Pajović. Sedmu upravu tehnike u Institutu bezbednosti držao je Dragan Mojsovski, a Roko Dodik je bio šef X uprave za praćenje diplomatskih i stranih privrednih predstavništava. Bio je ekspert za nemačku tajnu službu BND. Danas i živi u Nemačkoj. Najbolji poznavalac nemačke tajne policije, kažu sami operativci, bio je Ilija Svilar, koga su Nemci kao obaveštajca i uhapsili. “Pao” je posle izdaje kolege Joze Perkovća iz Osijeka, koji je radio za BND. Svilar je kasnije 1978. godine razmenjen. Milutin Janković je u Službi državne bezbednosti Jugoslavije, kao kontraobaveštajac pratio engleski MI5. Fehim Halilović je vodio Operativni centar SDBJ. Bili su to ljudi lojalni svom ministru, poslušni do te mere da nisu stizali da razmišljaju o vlastitoj sudbini i sudbini svog naroda. Većina njih, posebno onih srpskog porekla, pala je na ispitu iz državne bezbednosti na kosmetskom pitanju. Kada je, naime, Rahman Morina postao prvi čovek kosmetske tajne policije, imao je naviku da se aktivno druži sa Stanetom Dolancom, ali ne i da dobro radi. Morina je svoje izveštaje o radu SDB Kosova i Metohije redovno slao u SDB SSUP-a, ali ne i u SDB RSUP-a Srbije. Rukovodioci u tajnoj službi Srbije mogli su te raporte da vide samo kada su, jednom godišnje dolazili na koordinacioni sastanak svih jugoslovenskih načelnika i zamenika u SDB Jugoslavije. Na jednom od takvih sastanaka, predstavnici SDB Srbije su stavili primedbu da su izveštaji Rahmana Morine nepismeni i netačni. Sutradan je na sto, Srdan Andrejević doneo drugi izveštaj SDB Kosmeta. Vrlo brzo se, medjutim, otkrilo da je taj raport napisao Luka Ivanović, načelnik treće uprave SDBJ, na šta je SDB Srbije i sam RSUP preko ministra Svetislava Lalovića uručio zvaničan protest SSUP-u. Da bi se problem izgladio, naredne godine Dolanc je poslao zajedno Zdravka Mustaća i Dragana Mitrovića da posete SDB Kosmeta. Posle te inspekcije, Mustać je dao pozitivnu ocenu Rahmanu Morini i kosmetskoj tajnoj službi, a negativnu ocenu dobio je SDB Srbije.

Medju policajcima, Dolanc je upamćen kao funkcioner koji je uspeo da kao Tito, admiral Mamula i predsednik Raif Dizdarević, sebi stvori privatnu tajnu službu. Dolanc je imao svoje ljude u SDB Beograda, SDB Srbije, SDB Vojvodine i SDB Kosova i Metohije. Upamćen je i kao ministar policije koji je do maksimuma razvio saradnju SDB sa kriminalcima u zemlji i mafijom u svetu. Po rečima jednog inspektora, čak sto pedeset delinkvenata je radilo za SSUP. Savezna tajna policija Jugoslavije tih godina bavila se i čvercom duvana i cigareta, kako bi došla do sredstava za svoje specijalne i ilegalne akcije. Oko toga SDB Srbije je sa SDB Jugoslavije vodila tihi rat, jer je plenila federalne švercerske kamione sa cigaretama. Na vrhuncu Dolančeve moći, njegov sin Igor Dolanc dobio je u RSUP-u Slovenije mesto načelnika za kontrašpijunažu, a nešto kasnije, krajem osamdesetih je postao i šef Službe drzavne bezbednosti Slovenije. Interesantno je, da kako je rastao politički rejting Staneta Dolanca od sredine sedamdesetih godina u Federaciji, tako se povećavalo i prisustvo slovenačkih kadrova u tajnim službama Jugoslavije. Ključni ljudi u SDB SSUP-a, a zatim i SID-a SSIP-a postali su Silvio Gorenc, Egon Konradi, Martin Košir, Mitja Krajger, Boris Zore, Ivan Eržan. Nisu to bili neki veliki (kontra)obaveštajci, naprotiv, Slovenija je u Beograd slala svoje najgore kadrove, ali dovoljno spretne da se bave mućkama. Kada je, na primer, beogradski košarkaški klub “Partizan” sredinom osamdesetih, naprosto, kidnapovao Vlada Divca iz kraljevačke “Sloge”, Ivan Eržan je aktivirao SDB Jugoslavije, po nalogu Staneta Dolanca, da pronadje Divca i “pretera” ga u ljubljansku “Olimpiju”. Srećom, obaveštajci zaposleni u “Partizanu” bili su veći mangupi od “debejaca” iz “Olimpije”. Većina ovih slovenačkih ljudi poticala je iz OK SK i iz slovenačke privrede. Zato su se partiji i privredi posle isteka mandata u tajnoj policji i vraćali. Silvio Gorenc je, na primer, bio pre dolaska u SSUP, predsednik opštine u Krškom, a Martin Košir sekretar komiteta u Kranju. Kada je napustio Beograd, načelnik Silvio Gorenc je dobio da vodi nuklearnu elektranu Krško, a zatim fabriku papira “Djuro Salaj”. Posle njega, na mesto šefa SDB došao je Dimitrije Mitja Krajger, penzionisani pukovnik JNA, koga je reaktivirao general Franjo Herljević, od 1974. novi ministar federalne policije. Krajger je bio dva mandata po četiri godine u Beogradu, prvo u SDB-u, a zatim u SID-u. Egon Konradi je bio obaveštajac sa osamnaest godina u VOS-u. U Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije ušao je 1956. Oženio se tada jednom Bosankom. Početkom šezdesetih postao je načelnik slovenačke Udbe, a 1968. i ministar policije. Odatle je na kratko bio u SDB Jugoslavije, vodio je sektor Zapad u Kontraobaveštajnom odeljenju, da bi po povratku u Ljubljanu postao direktor slovenačkog “Kompasa”. To mu je ujedno i bilo pokriće za obaveštajni rad za SDB Jugoslavije, ali i za CIA i Mosad, kako su utvrdili operativci KOS-a JNA. Gorenc i Konradi zajedno su šezdesetih radili u slovenačkoj policiji, ali su zbog slučaja Kavčić doživeli različitu policijsku sudbinu. Silvio Gorenc je unapredjen u šefa u SDB Jugoslavije, a Konradi je poslat u privredu.

Najslabija tačka u policijskoj karijeri Staneta Dolanca bili su intelektualci. On je, naime kao oficir i bezbednjak KOS-a imao kompleks niže vrednosti, pa je zazirao od pametnih ljudi, koji su drugačije mislili. Taj sindrom, uopšte, pratio je organe državne bezbednosti Jugoslavije punih pedeset godina. Razumljivo je onda što su intelektualci povremeno dolazili u sukob sa vrhovima vladajuce stranke. S obzirom da je postojala identičnost partije i države, to su činjene mnoge zloupotrebe, kojima je svako ko je kritikovao postojeći sistem vlasti ili funkcionisanje njegovih delova, smatran neprijateljem, a svaki takav istup kao neprijateljski akt. Krajem čezdesetih godina, pod uticajem evropskih kretanja u studentskom pokretu, dolazi do poznatih demonstracija 1968. godine na univerzitetima i u našoj zemlji. Posle demonstracija u Beogradu, nastaje neformalna grupa intelektualaca koji se povremeno sastaju po privatnim stanovima i tom prilikom polemišu o stanju u našem društvu i društvenim kretanjima u svetu. U tom smislu tvrdili su da najveće zlo u našem društvu donosi birokratizovana partija i njeni vrhovi, da je razvoj radničkog samoupravljanja nespojiv sa postojanjem jedne avangardne organizacije sa vodećom i usmeravajućom ulogom u društvu. Tvrdili su da će istoričari naći dovoljno snage da najzad pristupe reviziji slike o razvoju KPJ i naše revolucije. Govorili su da zahvatiti u korene naše situacije, znači zahvatiti vladajuću komunističku organizaciju, da u našem društvu ne može biti stvarne demokratije sve dok postoji vladajuća partija. Posebno su tvrdili da u zemlji počinje borba za elementarna ljudska prava i slobode gradjana. Na osnovu podataka o grupi koju je sačinjavalo nastavno osoblje Beogradskog univerziteta, više puta je raspravljano na plenumima CK SKJ i Srbije i ocenjeno je da ona predstavlja za SK i našu državu veliku opasnost, kao potencijalni izvor budućih nemira na Univerzitetu, pa je zato zauzet stav da se oni uklone iz nastave. U tom pravcu, na osnovu merila moralno-političke podobnosti, oni su premešteni u druge ustanove u kojima nemaju dodira sa studentima. Drugi primer, dešava se početkom sedamdesetih godina, kada su donošeni amandmani na savezni ustav i povodom toga su održavani sastanci i naučni skupovi na kojima su istaknuti stručnjaci ustavnog prava trebalo da govore o prednostima koje donosi novi ustav SFRJ našem društvu. Medjutim, dogodilo se nepredvidjeno. Grupa profesora Pravnog fakulteta svojim izlaganjima je dokazala da SR Srbija ovim ustavnim promenama ništa ne dobija, već je stavljena u podredjeni položaj u odnosu na svoje dve pokrajine, koje osim toga postaju tutori SR Srbije i istovremeno dobijaju status federalne jedinice koji do tada nisu imale. Čak su dobile da samostalno obavljaju poslove narodne odbrane i državne bezbednosti. Pored ostalog konstatovano je, da ova prava pokrajine nemaju nigde u svetu u ustrojstvu države. Ovakav završetak skupa na Pravnom fakultetu izazvao je reakciju partijskih foruma koji su ocenili ovaj skup kao delo velikosrpskih nacionalista, zakletog neprijatelja revolucije u Jugoslaviji i direktno upereno protiv bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti u našoj zemlji. Pošto su ocenjeni kao neprijatelji revolucije, treba ih zbog toga eliminisati iz nastave da ne truju studentske mase. Kao protivnici vladajuće partije, učesnici u ovoj diskusiji su oglašeni kao neprijatelji naroda i zbog toga je jedan od njih, profesor dr Mihailo Djurić bio osudjen. Drugi su poslati u penziju, treći su razmešteni na radna mesta van nastave, a jedan broj je ostao bez posla. O takvim političko-pravosudno-policijskim sudjenjima u Jugoslaviji osamdesetih godina, advokat dr Rajko Danilović kaže:

“… Kriminalizirajući mišljenje, jednopartijska država je posegla za najmoćnijim sredstvom eliminacije političkih neistomišljenika. Jedini kriterijum koji se proklamovao bio je “ ko je za, a ko protiv vladajućeg i zvaničnog mišljenja partijske oligarhije. Nigde nisu tako revnosno korišćeni organi za progon, politička policija, tužilaštvo i sud, nego u progonu političkih neistomišljenika, i nijedno drugo sredstvo političkog obračuna u SFRJ nije dalo toliko rezultata kao progon neistomišljenika. Taj proces ličio je na stanje neobjavljenog gradjanskog rata u Jugoslaviji, a od netrpeljivosti prema drugačijem mišljenju samo je korak do neprijatelja. Od smrti Josipa Broza Tita 1980. godišnje je bilo nešto više od pet stotina slučajeva policijskog i sudskog progona neistomišljenika. Ti ljudi su obično optuživani za politički kriminal, za tzv. verbalni delikt, odnosno dela koja su kriminalizovala drugačije mišljenje “ učestvovanje u neprijateljskoj delatnosti; udruživanje radi neprijateljske delatnosti; neprijateljska propaganda; ugrožavanje ličnosti i dela Josipa Broza Tita. Inkriminacija mišljenja najpreciznije je definisana u članu 133. Krivičnog zakona SFRJ rečima “ ko napisom, letkom, crtežom, govorom ili na drugi način poziva ili podstiče na obaranje vlasti radničke klase i radnih ljudi, na protivustavnu promenu socijalističkog samoupravnog društvenog uredjenja, na razbijanje bratstva i jedinstva i ravnopravnosti naroda i narodnosti, na svrgavanje organa društvenog samoupravljanja ili vlasti ili njihovih izvršnih organa, na otpor prema odlukama nadležnih organa vlasti i samoupravljanja koje su od značaja za zaštitu i razvoj socijalističkih samoupravnih odnosa, bezbednost ili odbranu zemlje, ili zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji “ kazniće se od jedne do deset godina. Takav progon preživeli su advokat Srdja M. Popović, Milan Vujin, radnik Manojlo Bojat, Vladimir Dapčević, Milija Gojak, Momčilo Selić, Zoran Gluščević, Božidar Jakšić, Miroslav Mandić, Mihajlo Djurić, pop Nedeljko Janjić, dr Vojislav Šešelj, Milan Nikolić, Miodrag Milić, Ivan Ivanović, Gojko Djogo i mnogi drugi Srbi. Za organizatora političkog sudskog procesa, najsuptilniji zadatak je bio izabrati sudiju, koji će predsedavati sudskim većem. Sam izbor se vrši po principu da Srbin sudi Srbinu, musliman muslimanu, Albanac Albancu, Crnogorac Crnogorcu, Hrvat Hrvatu. Time se postiže privid objektivnosti suda i dokazuje lojalnost te etničke skupine samoj vlasti. Najpouzdaniji je sudija onaj koji je saradnik političke policije. To važi i za svedoke. Ima danas u pravosudju i advokaturi dosta ljudi koji su nekada i bili politički policajci. Sudbina političke policije, tužilaštva, dobrim delom i sudstva, zavisi od sudbine političkih vlastodržaca, jer oni su samo njihova egzekutiva. U tom služenju političkoj oligarhiji u tajnoj policiji, tužilaštvu i sudu uvek se prespe i malo od moći te oligarhije…što ovi često svojim ponašanjem i pokazuju… Progon političkih neistomišljenika bio je od završetka rata do nedavno, najoštriji u Bosni i Hercegovini, prvenstveno zbog nacionalne i verske šarolikosti, ali i osećanja nesigurnosti vlastodržaca.”

Kritika intelektualaca u opoziciji zbog upotrebe verbalnog delikta za obračun sa onima koji drugačije misle, najviše su pogadjale državne funkcionere. Ministar federalne policije Dobrosav Ćulafić je, na primer, odgovarajuči takvim kritičarima, izjavio da je u SFRJ od 1981. do 1985. godine, registrovano 1.652 politička kriminalca. Od toga po tom famoznom članu 133. KZ osudjeno je 522 lica. Ćulafić je naglasio da je to bila posledica obračuna države sa kontrarevolucijom na Kosmetu i nacionalizmom u čitavoj zemlji. Skidanje instituta verbalnog delikta iz Krivičnog zakona, ministar policije Jugoslavije je poistovetio sa pozivom na bratoubilački rat. Na Veliki petak 20. aprila 1984. godine, u stanu Dragomira Olujića, Ulica Knez Milentijeva, Beograd, uhapšeni su polaznici tzv. Slobodnog univerizteta: Milan Nikolić, Pavluško Imširović, Vladimir Mijanović, Miodrag Milić, Gordan Jovanović, Dragomir Olujić, Milovan Djilas, Vojislav Šešelj. Hapšenje su mnogi izbegli, a medju njima i Dobrica Cosić, Ljubomir Tadić i Svetozar Stojanović, jer nisu došli na predavanje. Ova neformalna intelektualna tribina živela je u Beogradu više od osam godina, kada su vlasti, predvodjene Petrom Stambolićem i Dražom Markovićem, odlučile da je zatvore. Nalog je izdao baš Stane Dolanc, prvi policajac Jugoslavije, čuvar državnog poretka, koji je samo dan ranije obišao GSUP Beograda, sa željom da proveri da li su policajci spremni za akciju. Služba državne bezbednosti Srbije je odbijala da pravi slučaj tamo gde ga nema, ali su i Dolanc i Draža, a posebno Borislav Srebrić bili uporni u zahtevima da uhapse Djilasa i Ćosića zajedno. Zato je akcija poverena tajnoj policiji grada Beograda. Veselin Djuranović, predsednik Jugoslavije i Nikola Ljubičić, član kolektivnog šefa države su pozdravili uspeh državne bezbednosti i zatražili sudjenje državnim neprijateljima. Sudija je bio Zoran Stojković, a sudjenje je vrlo brzo poprimilo medjunarodne razmere, što je još više stiskalo vlast da ga završi svojim uspehom. Kako za to nije bilo dovoljno dokaza, sudija je prvo odustao od optužnica za jedan broj okrivljenih, a zatim je za Nikolića, Milića i Olujića delo udruživanje radi neprijateljskog delovanja prekvalifikovao u običnu neprijateljsku propagandu. Prvog dana u februaru 1985. Milan Milić je osudjen na dve, Milan Nikoliž na jednu i po, a Dragomir Olujić na godinu dana zatvora. Vojislav Šešelj je nastradao tek kada se vratio kući u Sarajevo, kada ga je Duško Zgonjanin uhvatio i izveo na sud. Krunski svedoci su bili Šešeljev neobjavljeni tekst “Šta da se radi” i podmetnuti saradnici SDB, novinar Nebojša Tošić, izvesni Slobodan Čvoro i pukovnik Dragoljub Cucković. SDB BiH je za Šešelja, na pritisak Branka Mikulića i Staneta Dolanca, tražila kaznu od osam godina zatvora. Dr Obren Djordjević je u to vreme predvodio srpsku tajnu policiju:

“… Služba državne bezbednosti je kao produžena ruka SKJ, bila i osamdesetih godina neka vrsta njenog političkog štita. Gonili smo samo one političke protivnike koji su nanosili veliku štetu SK. Oni ljudi koje je SDB Srbije tada aktivno pratila nisu više aktivni u političkom životu. Na primer, to su bili Vlada Mijanović poznatiji kao “Vlada Revolucija” i režiser Lazar Stojanović. Kada je pred sednicu KEBS-a u Beogradu trebalo da ih “neutrališemo”, ja sam ih pozvao na kafu i zamolio da budu korektni i mirni u vreme održavanja te konferencije. Oni su obećali da će sve biti u redu. I tako je i bilo. Ono što se, 1974. godine dešavalo na Pravnom fakultetu inicirala je i završila Partija. SDB Srbije sa tim nema veze i sasvim je nevina. Što se tiče slučaja “osmorice”, mi u SDB smo smatrali da Otvoreni univerzitet nije opasan za Srbiju. Gurnuli smo političare napred, jer smo znali da je sve bilo zakuvano u CK SKJ kod Staneta Dolanca. Što se tiče pesnika Radomira Radovića, mogu da kažem da je taj čovek bio samo jednom “obradjivan” u SDB Srbije. Kod nas je bio na informativnom razgovoru. Upozoren je da se ne petlja sa disidentima. To je bilo sve. Posle smo čuli da je nadjen mrtav u nekoj vikendici pored Obrenovca. Dosije o tom slučaju ima GSUP Beograda. SDB Srbije tu nije ni luk jeo, ni luk mirisao! I drugo, što je vrlo važno reći, srpska tajna policija se nikada nije bavila ubistvima!”

Najveći politički čuvari Tita bili su SSRNJ, SUBNOR Jugoslavije i naravno SKJ. Čak i u vreme kada je demokratizacija sa pojavom političkog pluralizma 1989-1990. zahvatila Jugoslaviju, ovi politički forumi proganjali su komunističke neistomišljenike koji su pominjali Titovo ime. Oni su i tada, kada je od samoupravljanja ostala samo forma, govorili da je napad na Tita, napad na Revoluciju i socijalističko samoupravljanje. Zadatak političke policije je bio da takve osobe pronalazi, hapsi, isledjuje i izvodi na sud. U samom Beogradu pod paskom SDB glavnog grada našli su se, na primer, Aleksandar Mandić, režiser i Tihomir Arsić, glumac, odnosno tvorac i izvodjač monodrame “Tako je govorio Broz”. Dokle je u svom progonu ljudi koji su drugačije mislili išla politička birokratizovana vrhuška Jugoslavije, koja je i naredjivala SDB šta da radi, najbolje pokazuje sastanak Predsedništva SFRJ i Predsedništva SKJ održan 12. novembra 1986. na kome su doneti zaključi“, ocene i stavovi o osnovnim karakteristikama političko-bezbednosne situacije u zemlji sa posebnim osvrtom na aktivnost gradjanske desnice i drugih antikomunističkih snaga”. Umesto da oceni šta su pravi uzroci postojeće bezbednosne situacije i nezadovoljstva u društvu koje svakim danom postaje zabrinjavajuće, pogotovu ekonomska situacija u zemlji, birokratizovana vrhuška vidi izlaz iz postojećeg stanja u još dubljem dovodjenju zemlje do krize. Zato zahteva mere državnih i drugih organa da se ovome suprotstavi. U zaključcima sa toga sastanka na dvadeset stranica, pošto se govori šta sve treba preduzeti, sledi i ovaj tekst: “… S obzirom da aktivnost gradjanske desnice i drugih antisocijalističkih snaga postaje sve otvorenija i agresivnija sprega i da se na toj osnovi vrši uticaj u pojedinim važnim segmentima našeg društva sa krajnjim kontrarevolucionarnim ciljevima. Takvoj delatnosti moraju se organizovano, koordinirano i energično suprotstavljati sve subjektivne snage našseg drušstva. Potrebno je oceniti i neophodnost odredjenih izmena i dopuna i zakonskom regulisanju pojedinih oblasti (izdavačke, informativne i filmske delatnosti, udruženja gradjana i slično).”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović