Poslednja Titova prevara

U Beogradu, 8. maja 1980. godine, sahranjen je Josip Broz Tito, tadašnji predsednik, tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Sahranjen je u ćvećnjaku svog vrta, Kući cveća u Užičkoj broj 15. Nije naodmet podsetiti, da su tih dana u mimohodu, odale poslednju poštu Josipu Brozu stotine hiljada Beogradjana i ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Tog dana, u Beogradu su se našli predstavnici zemalja za koje mnogi nisu ni čuli. Našlo se na jednom mestu ukupno 209 delegacija iz 127 zemalja: 122 državne delegacije, 68 delegacija partija, četiri delegacije oslobodilačkih pokreta, devet delegacija medjunarodnih organizacija i šest ostalih delegacija. Na čelu državnih delegacija bilo je 38 šefova država, pa su se tu našli, izmedju ostalih, i Leonid Iljič Brežnjev, Indira Gandi, Margaret Tačer, Sandro Pertini, Kenet Kaunda, Sadam Husein, Helmut Šmit, Hans Ditrih Genšer, Todor Živkov, Nikolae Čaušesku, majka Džimija Kartera i mnogi drugi. Četiri kralja došla su takodje da odaju poslednju počast Josipu Brozu, izmedju ostalih švedski kralj Gustav XVI, norveški kralj Olaf V, prinčevi i članovi kraljevskih porodica. Došlo je sedam potpredsednika republika, šest šefova nacionalnih parlamenata, 10 predsednika vlada, tri potpredsednika vlada, ministri inostranih poslova, 20 članova vlada i 22 državna funkcionera. Našli su se tu i delegati partijskih delegacija iz 103 zemlje. Vatikan je poslao takodje svoja dva delegata koji su došli u Beograd na ispraćaj. Medjunarodne organizacije i udruženja nisu zaostajali sa učešćem na poslednjem ispraćaju Tita, pa su tu bili delegati Evropskog saveta, Izvršnog saveta EZ u Briselu, Uneska, Ujedinjenih nacija, OECD-a, parlamenta, Komonvelta, Arapske lige i mnogi drugi.

Tada je, izmedju ostalog, Vladimir Bakarić rekao: “… Još za života legenda, Tito sada prelazi u legendu historije, medju njene vrhove… Hvala Ti, druže Tito, na nasledju koje si nam ostavio. Čuvat cemo ga kao zjenicu oka svoga…”, da bi posle njega Stevan Doronjski u oproštaju, u svom govoru, rekao: “… Mi smo sa Titom dovoljno sazreli i očvrsnuli u svesti da mozžmo opstati kao čvrsta i monolitna zemlja, samo kao ravnopravna socijalistička zajednica svih naših naroda i narodnosti…” Mnogi političari i funkcioneri tadašnje Jugoslavije, a i dugo posle Titove smrti, imali su svoje poslednje slovo u ime naroda, nad odrom Josipa Broza Tita. Sahrana Josipa Broza Tita bila je svetski dogadjaj, ali i veliki ispit za jugoslovenski sistem bezbednosti i tajne službe, jer je trebalo obezbedjivati šest stotina uvaženih gostiju. Neki od njih su sa sobom poveli vlastite telohranitelje. Svaki od jugoslovenskih operativaca angažovan na ovoj sahrani bio je zadužen da prati po jednog stranog državnika. Neka tajna saznanja kazuju da je na Titovoj sahrani, ipak, sve bilo mnogo drugačije.

Moj sagovornik je čovek pod zakletvom o ćutanju. Dr Obren Djordjević je četiri decenije proveo kao profesionalac u organima bezbednosti. Bio je oficir Ozne, Udbe i načelnik SDB, prvo u beogradskoj upravi, a zatim od 1978. do 1985. godine u srpskoj tajnoj policiji. Istovremeno, baveći se naučnim radom dr Djordjević je napisao čuveni “Leksikon bezbednosti” i još nekolicinu knjiga i udžbenika. Mada je već godinama u penziji, dr Obren Djordjević je i dalje čovek čije ime svi policajci, ali i gradjani koji ga poznaju, izgovaraju sa poštovanjem. Zato je i njegovo svedočenje o tajnim službama uvek prihvatano sa uvažavanjem. O samoj Titovoj sahrani dr Obren Djordjević mi je ispričao gotovo, neverovatnu priču:

“Mi iz Službe državne bezbednosti Srbije tada smo imali zadatak da “pokrivamo” Beograd spolja. Jovanku Broz i šest stotina stranih državnika čuvali su radnici SDB SSUP-a, KOS-a i agenti stranih službi bezbednosti. Beograd je tada bio centar sveta, tu je pored predsednika država i vlada, kraljeva i prinčeva, bilo i stotinak stranih obaveštajnih službi od CIA, KGB, Mosada, preko BND do japanske službe bezbednosti! Kada je Josip Broz umro pojedini članovi Predsedništva SFRJ, pre svega Stevan Doronjski i Stane Dolanc, želeli su da ga balsamuju i stave u mauzolej, kakav ima Lenjin na Crvenom trgu. Titovo telo, medjutim, bilo je puno raznih lekova i medikamenata, pa je počelo prerano da se raspada i da širi oko sebe neugodan miris. Iz medicinskih i higijenskih razloga, pre svega, Dolanc, Mikulić i Doronjski odlučili su da se javna sahrana izvrši bez Titovog tela. Tako se i dogodilo da su za praznim kovčegom išli Jovanka Broz, mnogi svetski državnici i naši gradjani. Tito je naknadno sahranjen u Kući cveća. O tome niko ništa nije znao, sem Stevana Doronjskog, Staneta Dolanca i ljudi iz Titovog najužeg obezbedjenja. Bila je to poslednja Titova prevara. A i Bog je, kaže narod, zbog te prevare kaznio Doronjskog. Umro je odmah posle Titove sahrane! Ima, doduše, ljudi koji tvrde da je ta sahrana tako izvedena, jer je tadašnji šef SDB SSUP- a Mitja Krajger strepeo od moguće diverzije emigracije na samoj sahrani Josipa Broza. Tvrdi se da je zapravo iza svega stajao ministar policije Stane Dolanc, samo zato jer se spremao da nasledi Tita. Medjutim, kombinacija oko Titovog naslednika bila je malo drugačija. Kada su krajem sedamdesetih za šefa savezne Udbe, zatim za načelnika Generalštaba i šefa Vojne obaveštajne službe dovedeni Mitja Krajger, nekadašnji pukovnik KOS-a, Stane Brovet, vojni obaveštajac i general Potočar izvršene su pripreme za promociju Edvarda Kardelja za novog Tita. U pozadini tog političkog puča stajao je Stane Dolanc, koji je bio izuzetno moćan čovek. Toliko je bio jak da je, na primer, generalu Franju Herljeviću, koji je na jednom kongresu SKJ želeo da referiše Titu, Dolanc jednostavno rekao: “Ne može!” Ta kombinacija sa dolaskom Kardelja na čelo države je, medjutim, propala, jer je Bevc 1976. iznenada umro od raka. U jugoslovenskom političkom vrhu je uvek bilo dosta bivših obaveštajaca i policajaca. Stane Dolanc je bio major KOS-a. Neki kažu čak i dupli agent CIA i KGB. Tako velika koncentracija bivših agenata i policajaca u vlasti može se objasniti činjenicom da je druga Jugoslavija nastala iz rata, tj. iz revolucije. U njoj su novi lideri bili ili vojskovodje ili članovi organa bezbednosti. Mi smo još od 1944. godine, u Moskvi i Lenjingradu školovali mlade borce u Akademiji KGB za poslove bezbednosti. Imam kod sebe fotografiju na kojoj su Mitja Ribičič, Josip Manolić, Čedo Grbić, Koča Končić, Miša Lukić i Radivoje Radović u uniformama ČEKE slikani u vreme kada su bili djaci budućeg KGB-a. Neki od njih su kasnije, kao Manolić i Ribičič postali ljuti protivnici SDB i KOS-a, mada su u njima i penziju zaradili!

Služba državne bezbednosti je kao produžena ruka SKJ bila neka vrsta njenog političkog štita. Gonili smo samo one političke protivnike koji su nanosili veliku štetu SK. Ono što se, na primer, 1974. godine dešavalo na Pravnom fakultetu inicirala je i završila Partija. SDB Srbije sa tim nema veze i sasvim je nevina. Što se tiče “Slučaja osmorice”, mi u SDB smo smatrali da taj tzv. Otvoreni univerzitet nije opasan za Srbiju.

U Predsedništvu Srbije, medjutim, je naredjeno da se taj univerzitet ugasi. Čak smo se i posvadjali oko toga. SDB je svesno uleteo u tu akciju sa rizikom. Gurnuli smo političare napred, jer smo znali da je sve bilo zakuvano u CK SKJ kod Staneta Dolanca. Priča se da je i afera Memorandum delo Staneta Dolanca, jer je navodno uz pomoć radnika SDB SSUP-a taj rukopis SANU podmetnut “Večernjim novostima”, kako bi Srbiju okrivio za nacionalizam. Ne znam detalje, ali znam da i u moje vreme Stane Dolanc nije imao prodju u SDB Srbije, ali je imao izvesne veze i uticaje na GSUP Beograda! Kada je pred sednicu KEBS-a u Beogradu trebalo da ih “neutrališemo”, ja sam ih pozvao i zamolio da budu korektni i mirni u vreme održavanja te konferencije. Oni su obećali da će sve biti u redu i tako je i bilo…”

Autor: Marko Lopusina, „UBIJ BLIZNJEG SVOG I/II“

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović