SRPSKI ŠPIJUN

Takva tajna služba bila je i u Srbiji u suštini politička policija, jer se bavila otkrivanjem namera i sprečavanjem delovanja prvo protivnika vladara medju samim Srbima, a zatim neprijateljske turske strane. Sam srpski knjaz Miloš imao je uhode koje su pratile i usmrtile srpskog vožda Djordja Petrovića, ali i svoje špijune, koji su mu javljali šta spremaju turske age i dahije. Za vreme vlasti Obrenovića, najpoznatiji srpski obaveštajac i profesionalni policajac bio je Sima Nešić, prevodilac kod Turaka. On je bio sin uglednog beogradskog trgovca i kmeta Pavla Nešića. Studirao je u Beču trgovinu i bankarstvo. Nikola Hristić, ministar unutrašnjih dela, dok je radio na formiranju prve srpske političke policije zapazio je svetske manire Sime Nešića i postavio ga za prvog obaveštajca Srbije. Nešić je koristio svoja poznanstva sa Jevrejima, da preko njih dodje do podataka o turskoj upravi i vojsci. Glavni saradnik mu je bio trgovac Moša Mevorah. Posebno važne podatke Nešić je dobijao od zavrbovanih turskih vojnika i oficira. Da bi se što više približio Turcima, obaveštajac Sima Nešić se lično ubacio u njihovu upravu kao terdzuman, odnosno tumač. Tako je mogao da direktno prisluškuje i sultanovog izaslanika Afir pašu. O tome je Nešić obaveštavao lično ministra policije Nikolu Hristića, a često i samog knjaza Mihaila Obrenovića. Prvi srpski obaveštajac Sima Nešić, poginuo je na Čukur česmi 1862. godine od zalutalog metka, dok je razdvajao zavadjene Turke i Srbe. Jedna beogradska ulica i danas nosi njegovo ime.

Najugledniji srpski policajci, dok su Srbijom vladali Obrenovići i Karadjordjevići do I svetskog rata, bili su ljudi od ugleda i autoriteta: Ilija Garašanin, Nikola Hristić, Radivoje Milojković, Milutin Garašanin, Stojan Novaković, Svetozar Milosavljević, Svetomir Nikolajević, Nikola Stevanović, Stojan M. Protić.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, unifikacijom policijske organizacije, temelji bezbednosnog sistema postavljeni su tek 1922. godine, dok je policijsko zakonodavstvo usvajano sve do 1929. Ministarstvo unutrašnjih poslova Kraljevine SHS formirano je 7. decembra 1918. U njemu su postojala četiri sektora:

– Odeljenje za državnu zaštitu,

– Odeljenje javne bezbednosti,

– Pravno odeljenje i

– Odeljenje za samoupravu.

To prvo odeljenje bilo je nadležno za rad državne bezbednosti. Odeljenje za državnu zaštitu Kraljevine SHS imalo je u svom sastavu:

– Odsek za suzbijanje unutrašnje antidržavne i razorne propagande i akcije,

– Obaveštajnu službu,

– Odsek za suzbijanje spoljašne antidržavne i razorne propagande i akcije,

– Odeljak za policijski nadzor nad strancima i putničkim saobraćajem,

– Administrativni odeljak i

– Odeljak za štampu.

Samo u gradu Beogradu, sa sto hiljada stanovnika, u to vreme radilo je hiljadu žandara i stotinak inspektora Odeljenja za državnu zaštitu. Američki časopis “Policijske vesti” zabeležio je, na primer, da je u Kraljevini SHS 1921. godine otvorena Policijska škola, koju je pohadjalo dvadeset i osam agenata. Već naredne godine, škola je imala pedeset polaznika. Ovakva organizaciona struktura srpske službe bezbednosti, odgovarala je klasičnoj postavci u obliku lepeze svih tajnih policija sveta. Na njihovom vrhu se, obično, nalazi centrala, ispod nje je centar za odredjeni region, zatim podcentri za okruge i srezove, i zatim obaveštajni punktovi u svakom mestu i važnijim institucijama i ustanovama. Svaka od ovih direkcija imala bi istovremeno i svoju mrežu obaveštajaca, koji su bili podredjeni i odgovorni samo svojim naredbodavcima lično. Na taj način je ispoštovan princip tajnosti veza i podataka, tako da drugi obaveštajci i načelnici tajne policije nisu mogli znati šta njihove kolege rade i sa kojim podacima raspolažu.

Stvaranjem Kraljevine Jugoslavije, udareni su i novi temelji jugoslovenskog obaveštajno – bezbednosnog sistema, koji su sačinjavali:

– Vojna obaveštajna služba,

– Kontraobaveštajna služba,

– Šifarsko odeljenje u Ministarstvu vojske i mornarice,

– Kontraobaveštajna služba i

– Politička policija u Ministarstvu unutrašnjih dela.

Žandarmerija je predstavljala okosnicu unutrašnje i javne bezbednosti. Kako su poslovi unutrašnje bezbednosti bili skoncentrisani u ministarstvu policije, to je ono bilo podeljeno na dva sektora:

– Direkciju javne bezbednosti i

– Direkciju nacionalne bezbednosti.

Druga direkcija je zadatke državne bezbednosti izvršavala kroz tri odelenja:

–         političko,

–         specijalno- obaveštajno i

–         specijalne bezbednosti.

Političko odeljenje je, zapravo, bilo centar tajne policije Kraljevine Jugoslavije, iz koga se rukovodilo kontrolom i suzbijanjem aktivnosti stranaka i njihovih pristalica. Ono je vodilo, kako tvrdi dr Obren DJordjević, istrage protiv uhapšenih lica i predavalo ih državnom tužiocu. U svom sastavu Političko odeljenje je imalo politički odsek za obaveštajnu službu, odsek za udruženja i odsek za kontrolu štampe i štampariju. Ovo odeljenje je bilo srž političke policije i zato je bilo najjače u Kraljevini Jugoslaviji, jer je pokrivalo teritoriju čitave zemlje.

Specijalno – obaveštajno odeljenje rukovodilo je kontraobaveštajnim poslovima jugoslovenske tajne policije, koji su bili podeljeni u pet referata:

–         bugarsko – albanski,

–         madjarski,

–         italijanski,

–         nemacki i za

–         “ostale” države.

Pred II svetski rat ovo odeljenje je posebno pratilo i suzbijalo aktivnost engleskih agenata na Balkanu. Kontraobaveštajna mreža Kraljevine Jugoslavije, nije bila mnogo čvrsta, ni stabilna, jer je funkcionisala po potrebi, mada je postojala u svim većim gradovima zemlje. Ovo odeljenje je tesno saradjivalo sa vojnom tajnom službom. Obaveštajna i Kontraobaveštajna služba, i pri policiji i pri armiji, imale su prvenstveni zadatak da sakupljaju podatke i da se suprotstavljaju delovanju stranih tajnih službi kako unutar Jugoslavije, u diplomatskim, privrednim i vojnim predstavništvima, tako i napolju, pre svega da deluju protiv agenata iz Madjarske, Austrije, Italije i Bugarske. Poseban zadatak im je bio da se bore protiv ustaških i šiptarskih secesionista i emigranata. Odeljenje specijalne bezbednosti staralo se o evidentiranju svih osoba čija je aktivnost bila bitna za sam režim, kao i o vršenju analitičkih poslova u tajnoj službi. U odsecima na terenu formirani su i posebni dosijei za praćena lica, čije su kopije obavezno morale da se šalju za Beograd, gde je osnovana Centralna kartoteka jugoslovenske političke policije.

Najpoznatiji policajac Beograda bio je u to vreme Dragoljub Dragi Jovanović, šef Srpske državne bezbednosti, a kasnije i specijalni savetnik Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije. Rodjen je 1902. u Požarevcu. Gimnaziju je završio u Velikoj Gradiški, a prava u Beogradu, gde se zaposlio kao policijski činovnik Uprave grada. Tridesetak godina kasnije, kada je pred posetu kralja Aleksandra Zagrebu, otkrio ustašku zaveru, unapredjen je u načelnika Opšte policije Beograda, mada su svi znali da je direktno rukovodio drugim političkim odeljenjem. Iza njegovog napredovanja u policiji, stajali su i Anton Korosec, i Milan Aćimović, ministri policije, kao i premijeri Milan Stojadinović i Dragiša Cvetković. Kralj Aleksandar je na dvoru imao dve svoje obaveštajne sužbe, koje je vodio Petar Živković. Ovaj iskusni obaveštajac, ugradio je kraljevu ličnu tajnu službu u sve jugoslovenske stranke i na vezi držao kao agente, spijune ili saradnike mnoge ugledne licnosti: dr Dragutina Kojica, dr Milana Srskica, Momčila Ninčića, Voju Marinkovića, dr Ninka Perića, dr Nikolu Preka, dr Nikolu Nikića, Ivana Radića, Jovana DJonovića. Vladar je imao i svoje obaveštajne centre u svim većim gradovima, a u Beogradu je formirao i špijunsku mrežu za štampu, koju su vodili Toni Slogl i Milan Divjak. Beogradska tajna služba tog doba, imala je pet odseka:

–         administrativni,

–         politički,

–         defanzivno – obaveštajni protiv inostranaca,

–         antimarksistički i

–         za kontrolu štampe.

Kartoteka je bila zasebno odeljenje. Njihovi šefovi su bili Radomir Jovanović, Veceslav Montanja, Kosta Tasić, Kazimir Magasić, Slobodan Vujković, Konstantin Zaho. Pod Jovanovićevom komandom u tajnoj policiji bilo je dvadeset pet činovnika i stotinu agenata. Za rad protiv radikala, na primer, bio je zadužen agent Steva Savković, novinar. Njegov kolega Josip Barišić, pratio je hrvatske stranke i političare, a Boško Radovanović je kontrolisao demokrate i Zemljoradničku partiju.

Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi i Zakon o Državnom sudu za zaštitu države, dali su političkoj policiji Kraljevine Jugoslavije izuzetna ovlašćenja u progonu kritičara režima dinastije Karadjordjević. Glavna meta progona, postala je ilegalna Komunistička partija, pa su zato komunisti bili najveći problem kraljevske tajne policije. I posle okupacije Jugoslavije, dinastička služba je nastavila da deluje, ali u sastavu kraljevske vlade u izbeglištvu i kvislinškog aparata u zemlji. U samoj Srbiji, na primer, delovali su:

– Obaveštajno odeljenje Komande srpske drzavne straze,

– Obaveštajni odsek u štabu Srpskog dobrovoljačkog korpusa,

– Poglavarstvo policije,

– a naročito je bilo aktivno Odeljenje specijalne policije Uprave grada Beograda i njegov četvrti Antikomunistički odsek, koji je vrlo tesno saradjivao sa Gestapoom.

Gradska policija je tokom okupacije imala trista agenata, a Antikomunistički odsek devedeset. Šef specijalne policije bio je 1941. prvo Mija Petrović, a posle Ilija Paranos. Prvi odsek je u to vreme vodio Bora Mitrović, drugi Josip Vučinić, treći Nikola Gubarev, četvrti Božidar – Boško Bećarević i peti Milan Jelovac. Većina njih su istovremeno bili i nemački špijuni, dok je sam načelnik Dragi Jovanović sa Nemcima i Dražom Mihailovićem održavao direktne veze. Od toga je Jovanović imao velike koristi, jer mu je, na primer, samo Gestapo u fond za progon komunista dao 1,4 miliona ondašnjih dinara. Dragi Jovanović je bio upravnik, ali i glavni policajac Beograda, pa i Srbije sve do 1944. godine. Njegovi najverniji agenti i istražitelji bili su Bećarević, Grujičić, Sterić, Golubjev, Pavlović, Pantelić, Jeremić, Kosmajac, Miloradović i Zlatar, a njihovi doušnici medju komunistima, po sećanju samog Jovanovića, bili su Jovanović, Buha, Žuti, Klonfer i Mali. Za četiri godine borbe sa komunistima, tajna služba Dragog Jovanovića uhapsila je i saslušala 1.500, a zatim streljala 600 simpatizera KPJ. Odeljenje specijalne policije uspelo je da razbije organizacionu strukturu Komunističke partije u Beogradu i Srbiji, a okupatori su uspeli da u Jugoslaviji instaliraju 669 nemačkih centara, 102 centra italijanske i na desetine madjarskih i bugarskih centara tajne sluzbe.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović