O našoj državnoj bezbednosti postoji mnogo pisanog materjala. Za vreme dok je Tito bio živ o državnoj bezbednosti  nije se smelo javno ni pisati niti govoriti u negativnom kontekstu. Tek nekoliko godina nakon Titove smrti, kada je već postajalo izvesno da će se SFRJ raspasti počeli su da se objavljuju i tekstovi o državnoj bezbednosti u negativnom kontekstu, tj. u realnijem svetlu.

U ovom serijalu tekstova o državnoj bezbednosti prenosim napise iz knjige Marka Lopušine:

„UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“

REČ AUTORA

Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali “pesnica komunizma” ili ponekad i „štit revolucije“. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što, su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod.

Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u srpskom jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu.

Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice. Bile su to direktne posledice gradjanskog rata, medju Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog gradjanskog rata koji je kasnije vodjen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji.

Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih nasih visokih funkcionera. U KOS-u su svojevremeno radili Nijaz Dizdarević, Mitja Ribičič, Otmar Kreacić Kultura, Nikola Ljubičić, Budimir Lončar, Stane Dolanc, Josip Manolić, Anton Tus, Sveto Letica, Božidar Grubišić, Boško Siljegović. SID je osnovao Edvard Kardelj i njegovi obaveštajci su bili diplomate Maksimilijan Bace, Antun Vratuša, Zdenko Sveta, Edo Brajnik, Faik i Raif Dizdarević, Veljko i Arso Milatović, Ales Bebler, Milivoje Maksić, Branko Mikašinović, Cvijetin Mijatović, Josip Vrhovec, Janko Smole, Borisav Jović. Za Oznu, Udbu, odnosno SDB su radili Josip Djerdja, Janez Zemljarić, Vladimir Rolović, Svetislav Ceca Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan-Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji.

Tako velika koncentracija bivših agenata i policajaca u vlasti, može se objasniti činjenicom da je druga Jugoslavija nastala iz rata, tj. iz revolucije. U njoj su novi lideri bili ili vojskovodje ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji.

Zavisno od prilika i dogadjaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rodjena pošalica da “Ozna sve dozna”, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je “Udba je srpska sudba”. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Dešavalo se da su Ozna, tj. Udba i kasnije SDB po svojoj moći izjednačavane sa snagom jednog NKVD, kao i jedne CIA i moćnog KGB. Na Brionskom plenumu, uostalom, i čitava jugoslovenska policija predstavljena je kao država u državi, a njena tajna služba Udba kao državni neprijatelj broj jedan. To političko sudjenje Aleksandru Rankoviću, pretvorilo se u obračun sa, pre svega, srpskim kadrovima u tajnoj policiji. Ono je surovo pokazalo koliko je država Jugoslavija malo marila za svoje obaveštajce, kontraobaveštajce, operativce, agente i špijune. Kako ih država nije volela, onda ih je i narod mrzeo.

Partija ih je gurnula na djubrište života i istorije kao potrošenu decu jedne revolucije, ali i kao islužene radnike jedne personalizovane tajne službe, oličene u likovima Josipa Broza Tita, Ivana Steve Krajačića i Staneta Dolanca. Prvi je bio veliki Jugosloven, drugi veliki Hrvat, a treci veliki Slovenac. Sva trojica nisu voleli Srbe, tačnije bojali su se jake Srbije.

Kako se kretao odnos političkih snaga izmedju federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, izmedju vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Medjusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko ledja tajnih policajaca.

Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale medjusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko – internacionalnom receptu Moskve i NKVD, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka. Taj plan podržavala je tzv. neprincipijelna koalicija unutar SFRJ. Državna bezbednost Jugoslavije i posebno tajna policija Srbije, preživele su četiri udara i četiri reorganizacije, ali nisu preživele razbijanje druge Jugoslavije. Raspale su se pre SFRJ na bezbroj komadića.

Autor

P.S. Posebno se zahvaljujem na pomoći gospodji Ljubici Kresović i njenim sinovima Borislavu i Dragomiru Kresoviću, kao i porodici Gradimira Markovića, Ljubiši Vasiliću, Čedi Ristiću, Milošu Miši Milenkoviću, Miri i Slobodanu Pavloviću, dr Pavlu Topaloviću, dr Milu Boškoviću, Dragoslavu Djordjeviću, dr Bošku Todoroviću, dr Petru Kneževiću, Dušanu Viliću, Aleksandru Milanoviću, Miodragu Japundži, dr Andriji Saviću, Božidaru Spasiću, Draganu Mitroviću, Ajsi Sikanji, i recenzentu dr Obrenu Djordjeviću.

Ova knjiga je posvecena mom ocu Svetozaru M. Lopušini, bivšem komandiru milicije u Brusu.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović