Oči i uši Beograda

Svaki vladar voli dosluh, pa i sam gospod Bog. To se može i zaključiti iz trinaeste glave Biblije, u kojoj pise da: “…Gospod rece Mojsiju” pošalji svoje ljude da ispitaju zemlju Hanan, koju dajem deci Izraela… I Mojsije ih posla da potajno ispitaju zemlju Hanan…

Najstariji pisani trag o špijunaži nadjen je na glinenoj pločici ispisanoj pre 4.000 godina, kada je obaveštajac Banum, iz države Mavi na reci Eufrat, javio svom vladaru da je primetio sumnjive svetlosne signale u susednom neprijateljskom selu. Prvo najznačajnije pisano delo o obaveštajnoj službi, medjutim, ostavio je Sun Cu Vu, u Kini pet stotina godina pre nove ere. U svojoj “Veštini ratovanja” ovaj vojskovodja je zapisao da je špijunaža “…božansko povlačenje niti…” i “…najdragocenija osobina vladara…” Ko želi da vlada, mora da ima sposobnost da vidi i predvidi dogadjaje u vlastitoj državi i okolini.

Kineski carevi su za to koristili pet vrsta špijuna. Vizantija je u ranom srednjem veku špijunažu ugradila u svoju diplomatiju, a Papska kurija u crkvenu politiku. Tek su Francuzi u trinaestom veku, kada je došlo do institucionalizacije policije, svoju obaveštajnu službu ugradili u državni aparat. Karlo peti je imao “lične agente” i “poverljive službenike”, a Luj IX i službu za kontrašspijunažu.

U vreme apsolutnih monarhija, zbirske igre odvijale su se po dvorovima i medju plemstvom, da bi stvaranjem prvih gradova- država u Italiji, špijunaža postala i opasna društvena zabava. Vladari su red i mir čuvali uz pomoć bučne i teško naoružane javne milicije, a svoju vlast uz pomoć tajne policije. Zbog verskih i gradjanskih, ratova obaveštajni poslovi su se već u sedamnaestom veku delili na “unutrašnje” i “spoljne”. Tačnije, zadaci agenata, već tada su bili prikupljanje informacija o domaćim zaverama i o komšijskim vojnim planovima. Godine 1647. engleski parlament je ustoličio prvi državni organ sa obaveštajnom funkcijom. Osnivač i prvi ministar te moderne tajne policije u Engleskoj, bio je Frensis Volsingem. U Francuskoj osamnaestog veka, bio je to ministar Jozef Fuse, a u Pruskoj, polovinom devetnaestog veka, načelnik unutrašnje i spoljne bezbednosti bio je Vilhelm Stiber. Tek dvadeseti vek je pokazao punu snagu i moć obaveštajnih službi, i to u oba svetska rata. To je bilo vreme totalne špijunaže, kada je zaraćenim i posvadjanim državama najvažnije bilo da prepadnu protivnika i to na njegovom terenu. Tajne službe su se tada najviše bavile prikupljanjem vojnih podataka druge strane; pronalaženjem informacija o novim tehničkim i naučnim dostignućima; aktiviranjem pokreta otpora u okupiranim zemljama i akcijama dezinformisanja i varanja neprijatelja. Pariz, London, Kazablanka, Istanbul, Kairo, Berlin, Rim bili su, u to ratno vreme najveći centri medjusobnog špijuniranja zaraćenih strana.

Kineski vojskovodja Sun Cu Vu, smatrao je da nameru neprijatelja, vladar može saznati samo uz pomoć drugih ličnosti. Te ličnosti bili su špijuni, koje je ovaj teoretičar vojne misli svrstao u pet kategorija:

– mesni – upotrebljava ih osvajač kada se koristi uslugama stanovništva nekog kraja,

– unutrasnji – one koje biramo medju zvaničnicima neprijatelja,

– preobraćeni – špijuni neprijatelja koje smo uhvatili i koristimo u naše svrhe,

– žrtvovani – doušnici osudjeni na propast i

– preživeli – oni kojima polazi za rukom da se sa podacima vrate iz logora neprijatelja.

Engleski kralj Henri VII, medjutim, razlikovao je samo tri vrste obaveštajaca:

– tajni agent – čovek dobrog položaja koji radi za nas, a živi u drugoj zemlji,

– doušnik – bilo ko, makar i niskog porekla koji nam daje informacije za novac; i

– špijun – informator, po profesiji koja ima veze sa javnošću, kao sveštenik, berberin, hirurg ili činovnik, koji nema stalno mesto boravka, a dovoljno je ugledan da se može kretati po dvorovima, crkvama, trgovima i prikupljati informacije. Bez obzira koliko vremena prošlo, ove vrste poslenika tajne policije postojale su i postoje vec decenijama u svim drzavama i sistemima, mada često i pod drugim imenima.

U državi Srba pod Nemanjićima, policijskim poslovima su se bavili vlastelini, župani i sami knezovi i vojvode. I u vreme Karadjordja i Obrenovića knezovi i vojvode su čuvali vlast, dok su Turci stolovali u Beogradu, čak i kad je posle I srpskog ustanka formiran Praviteljstvujušći sovjet. Kako je 1811. formiran novi Praviteljstvujušći sovjet, medju šest popečitelja, našao se i prvi srpski ministar policije Jakov Nenadović. Tajna služba je, medjutim, bila u rukama samog Vožda. On je, u svojoj malenoj državi, imao i zakonik o špijunima. Istoričari se danas ne spore, da je Vujica Vulićević bio najpoznatiji ustanički špijun, ali su još u dilemi da li je on radio za Karadjordja ili za Miloša ili za obojicu i sebe istovremeno. Temelje srpske službe bezbednosti postavio je još knjaz Miloš Obrenović u okviru Popečiteljstva vnutrenih dela i Popečiteljstva vojenih dela, koja su vodili Dimitrije Davidović i Mileta Radojković. Oni su predstavljali “vrhovne čuvare javnog bezbjedija i poretka…” Njihov zadatak je bio da paze “…da se ko s neprijateljem Srbije ne dogovara, protivu Praviteljstva rdjave reči ne raznosi i da se tajna družestva u Srbiji ne pletu…”

Dr Andreja Savić je, u svom udžbeniku za srpske policajce 1994. godine, dao jednu preciznu, doduše, profesorsku definiciju tajnih službi, koja odslikava sustinu njihovog postojanja i delovanja. Obaveštajna služba je društveno – istorijski i klasno uslovljena, specijalizovana organizacija, koja u okviru svog delokruga rada, sprovodi tajne obaveštajne, kontraobaveštajne i subverzivne akcije prema vitalnim interesima protivnika, koristeći pri tom, takodje, specifične metode i sredstva, sa ciljem ostvarivanja odredjenih političkih interesa i zaštite unutrašnje i spoljne bezbednosti zemlje. U svim državama sveta, ta služba je formacijski smeštena u resor državne bezbednosti pri civilnim, a negde i pri vojnim ministarstvima. Zbog toga što obaveštajne službe deluju i unutar jedne zemlje, ali i u svim regionima sveta, može se reći da one nisu orijentisane usko nacionalno, već internacionalno, pa im je teško i odrediti širi okvir njihovog policijskog i prostornog delovanja.

Zavisno od same organizacije tajne policije, njene nadležnosti i predmeta rada, obaveštajne službe se, u teoriji i praksi, dele, na strateške i taktičke, na vojne i civilne, odbrambene i agresivne, na unutrašnju i spoljnu, odnosno na obaveštajne i kontraobaveštajne. Obaveštajna aktivnost vezana je za prikupljanje, obradu i prezentaciju podataka o delatnosti protivničke strane, dok se kontraobaveštajna bavi zaštitom vlastitih sistema, ali i otkrivanjem i onemogućavanjem stranih službi, kao i njihovim dezinformisanjem. Shodno tim vrstama poslova i pripadnici tajne službe dele se na obaveštajce i kontraobaveštajce. Najbitnije je, medjutim, da je taj resor državne bezbednosti, kao deo državnog aparata, bio neosporno i institucija koja bitno utiče na stvaranje političkih odluka garniture na vlasti. Taj uticaj tajna služba, a posebno politička policija zasniva, tvrdi dr Andreja Savić, pre svega na svojim specijalnim ovlašćenjima i metodima rada, na monopolu nad najdelikatnijim informacijama, na usmeravanju same službe prema državničkim i političkim potrebama vlasti, kao i na neposrednom kreiranju državne politike. Odnos izmedju državne politike i tajne policije se u osnovi svodi na odredjivanje poslova i zadataka za obavešstajnu službu od strane političkog vrha, sa jedne strane i od povratnog uticaja političke policije, svojim informacijama i analizama na organe vlasti, na drugoj strani. Iskusni obaveštajci, medjutim, skloni su da kažu kako je tajna policija uvek bila samo servis političkog vrha za borbu protiv unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja, odnosno za očuvanje postojećeg režima.

Autor: Marko Lopušina (zapis iz knjige „UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II“)

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović