Za nas dvoje,

Sanjam sreću,

Srca da se spoje,

U životnu vreću.

Al’ java me budi,

A stvarnost gruba,

Hoće da mi sudi,

Što mi nisi ljuba.

Presudu sriče:

Za srce ujede,

Kaznu mi izriče,

Što ja volim tebe.

A presuda glasi:

Večna patnja moja,

Može da me spasi,

Samo ljubav tvoja.

A toga nema,

Nema mi spasa,

Sudbina se sprema,

Da bez tebe glasa.

Ta stvarnost siva,

Vrhovna instanca,

Sahrani me živa,

Ko ljubavnog samca.

Pomilovanje može,

Da presudu poništi,

Ah, pomozi bože,

Da duša ne vrišti.

Autor: Slobodan Radulović