U žvotu biva,

Obično tako,

Da sudbina siva,

Zavlada lako.

Jer ljudi pate,

Čak i kad vole,

Tad skupo plate,

Od tuge obole.

Za tobom patim,

Od tuge bolujem,

Da muke skratim,

Sudbinu psujem.

Srce mi zebe,

Zbog patnje ove,

Što samo tebe,

U ljubav zove.

Ja molim Boga,

Da me nagradi,

Iz srca moga,

Tebe da vadi.

U srce tvoje,

Mene da stavi,

Za nas dvoje,

Sreću napravi.

Nadam se tome,

Makar za trenutak,

U srcu tvome,

Da nađem kutak.

Da ljubav svoju,

Na tebe prenesem,

Da strast svoju,

U tebe unesem.

Autor: Slobodan Radulović