Mr Srđan Cvetković

O tome da se vlast posle Drugog svetskog rata obračunavala sa političkim neistomišljenicima, a zatim i sa neposlušnima u sopstvenim redovima, odavno se već javno govori. Ali, prave razmere te masovne tragedije u kojoj su uglavnom Srbi istrebljivali Srbe, sagledavaju se tek odnedavno, pošto je mr Srđan Cvetković, istraživač saradnik Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, izdao knjigu “Između srpa i čekića – Represija u Srbiji od 1944. do 1953.”
Iz nje se očito vidi da, ni danas, 65 godina od kako su komunisti načinili pravi pokolj nad neistomišljenicima na celoj teritoriji države, nema odgovora na osnovna pitanja: koliko je ljudi stradalo samo zbog drugačijeg mišljenja, kako su i kada likvidirani, i najvažnije, ko je osmislio, a ko realizovao, tako pakleni plan termidora…

*Vi ste prvi istoričar koji se sistematski bavi problemom represije u Srbiji posle Drugog svetskog rata. Šta ste posle petogodišnjeg proučavanje zvaničnih dokumenata i svedočanstva preživelih utvrdili?
– Koristeći svu dostupnu dokumentaciju, izvukao sam zaključak koji se mogao i očekivati. Nije bilo grupe ili društvenog sloja u kome nije bilo žrtava represije, hapšenih i likvidiranih ljudi. Najdrastičnija je svakako bila pogođena politička elita, ali ništa manje brojne nisu bile ni čistke poslenika u kulturi, obrazovanju, medijima, naravno, industrijalaca i kapitalista bez čije likvidacije nikada ne bi moglo doći do novog socijalno – ekonomskog uređenja po komunističkoj ideologiji.

* U knjizi “Između srpa i čekića” naglašavate da tačan broj žrtava surovog razračunavanja vlasti sa neistomišljenicima nije moguće utvrditi jer za mnoge slučajeve dokumentacija nikada nije ni postojala. Da li se bar može zaključiti kako je ona organizovana?
– Ta represija je bila cikličnog karaktera i odvijala se u talasima. Po ulasku partizanskih jedinica u gradove, po već načinjenim spiskovima i na osnovu dojava, hapšeni su ljudi i formirani su zatvori. U prvo vreme dok nije stigla direktiva Aleksandra Rankovića, ljudi su streljani bez suda a presude su im kasnije pisane. Kao i svaka revolucija i ova je imala tri etape. Vlast se sa, državnim neprijateljima razračunavala u talasima. Prvo sa političkim partijama i liderima koji su bili van fronta 1944. pa su razbijanjem i fuzionisanjem uništavali stranke bliske po političkom opredeljenju, a u trećem krugu čistili su sopstvene redove. Dakle, stvaraju koaliciju, čiste unutar koalicije i prave monolitnu strukturu, da bi na se na kraju rešili i svog „kukolja“ tj. eliminišu saputnike revolucije. Ali, vlast se nije razračunavala samo sa političarima, već i sa činovnicima. Čak su i ministri u nepolitičkim ministarstvima – za poljoprivredu ili socijalnu politiku bili streljani!

* Kako su ljudi tada, uopšte saznavali da su im rođaci ili komšije ubijani ili na robiji?
– Neki nikada nisu saznali, rođaci su im odvođeni bez ikakvog objašnjenja ili kasnijeg obrazloženja, a ponekad su partizani hapsili i streljali, a spiskove sa imenima su kačili po banderama kao da su osuđeni u legalnom postupku. Kasnije posle 1945, procesi su bili javni, a presude su objavljivane po novinama i davana su saopštenja o “narodnim neprijateljima”.

* Postoje li pisani tragovi o nalogodavcima, i da li se iz njih može zaključiti ko je poimenice smislio tako kravav plan za promenu državnog uređenja?
– Nalogodavci su na početku bili svi partizani zaduženi da sprovode plan Odeljenja za zaštitu naroda (OZN-a) koje je zvanično osnovano 13. maja 1944. u Drvaru, dekretom Josipa Broza Tita. Za načelnika je postavljen član Centralnog Komiteta Saveza Komunista (CK SK) i Vrhovnog štaba Aleksandar Ranković, a za njegovog zamenika Svetislav Stefanović Ćeća.

* OZN-a je organizovana po uzoru na slične službe za čišćenje neistomišljenika koje je u Sovjetskom Savezu sprovodio Staljin?
– Partizanima su vrlo značajne bile instrukcije sovjetskog savetnika, pukovnika Timofejeva, koji im je prezentovao iskustvo sovjetske službe NKVDa. Ubrzo, 18. maja 1944. izdato je Uputstvo o zadacima OZN-e kao o “maču revolucije“ za suprotstavljanje i spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Prvo je stvorena OZN-a za Hrvatsku, pa za Bosnu i Hercegovinu, a OZN-a za Srbiju je nastala na Visu juna 1944. i na njenom čelu je bio Slobodan Penezić Krcun, koji je do kraja 1944. uspeo da premreži celu Srbiju organima OZN-e. Beograd je kao važan centar imao samostalno odeljenje, osnovano 16. oktobra 1944. koje je 1948. potčinjeno OZN-i Jugoslavije, kao uostalom i republičke. A celom saveznom OZN-om rukovodio je Aleksandar Ranković Leka, i bio je direktno odgovoran Titu kao čelnom čoveku Ministarstva odbrane i predsedniku vlade tada DFJ. Tek 1. januara 1948. OZN-a, preimenovana u Upravu državne bezbednosti, (UDB-a), ušla je u sastav MUP-a Jugoslavije, odnosno Srbije.

* Kako je funkcionisala OZN-a u Srbiji?
– U prvo vreme, u Srbiji je bilo 86 sreskih poverenika, 15 okružnih odeljenja, a na vrhu su se nalazila četiri odseka OZN-e, za obaveštajni, kontraobaveštajni rad, za pozadinu, i široka mreža agenata, informatora i rezidenata na terenu, kadrovi pažljivo izabrani od boraca i među beskompromisnim komunistima. Oni su išli na školovanje u Moskvu, učili od NKVD-a, ali su Sovjeti bili i u odeljenjima OZN-e, koji su bili nadležni za belogardejske zarobljenike i sovjetske građane koji su posle Oktobarske revolucije, pobegli pred terorom Staljina i zatekli se u Beogradu. Sedište Rankovićeve, savezne OZN-e u prestonici Jugoslavije bilo je na Obilićevom vencu u zgradi PRIZAD-a, a kasnije u zgradi Beograd na današnjem trgu Nikole Pašića. OZN-a za Srbiju je bila smeštena u zgradi bioskopa Beograd, pa potom u Kneginje Ljubice (Zmaj Jovina 21), a glavni zatvor se nalazio u Glavnjači, na mestu današnjeg Prirodno matematičkog fakulteta. Agenti su sarađivali na zajedničkom cilju iskorenjivanja “neprijatelja” i to po sovjetskom metodu “pokrivanja”: na 10 građana po jedan poverenik!

*Građanstvo nije znalo ko su poverenici OZN-e, oni su bili u civilu i špijunirali običan svet?
– Da, i to svuda. U ministarstvima, preduzećima, školama. Članovi KP Jugoslavije (KPJ), dobili su ulogu denuncijanata, a u velikim gradovima sistem špijunaže i kontrole, bio je tako raširen da je svaka zgrada imala nastojnika – špijuna. Nastojnici zgrada su imali zadatak da za OZN-u kontrolišu stanare i posetioce i sarađuju sa agentima zaduženim za njihovu ulicu! O sumnjivim licima vođeni su dosijei, koji su, opet po sovjetskom modelu bili kategorizovani u “protivnike vlasti A, B, C, D ili E.

* Kad bi komšija-agent prijavio komšiju kao protivnika vlasti, da li je neko proveravao podatke, ili je motiv da se neko nađe u zatvoru, ili bude streljan, mogla biti i ljubomora, lična mržnja i bezrazložna osvetoljubivost?
– Teško da je iko proveravao činjenice, posebno neposredno po završetku Rata. Čim je neko žigosan, ili je u njega uperen prst, odvođen je pred streljački vod. Kasnije je OZN-a navodno vodila istražni postupak, a na sudu su najkompetentnija bila priznanja data u istrazi, iako su ona uglavnom izvlačena torturom.

* Kad je OZN-a prestala sa besomučnim ubijanjem i hapšenjem i koliko–toliko pokušavala da činjenicama opravda represiju?
– Represija se u Srbiji institucionalizuje preko vojnih sudova i sudova casti vec od februara 1945, a još više, po okončanju rata u Jugoslaviji i posle izbora i donošenja prvog Ustava nove Jugoslavije, 13. maja 1946. Tada je reorganizovan i izdvojen Drugi odsek koji je nazvan Uprava državne bezbednosti, odnosno UDB-A. Iz OZN-e je tada izdvojen i Treći odsek, i on je pretvoren u Kontraobaveštajnu službu Jugoslovenske Armije (KOS), koja postaje samostalna služba Vojske, sa zadatkom da zaštiti Armiju od delovanja spoljneg i unutrašnjeg neprijatelja. I tada se nastavlja sa podmetanjima i represijama, ali u daleko manjem broju. Primera radi, više nije bilo depeša poput jednog lokalnog izveštaja sačuvanog u Hrvatskoj. Njega je poslao Aleksandar Ranković, 15. maj 1944. po oslobođenju Zagreba. Decidirano piše: “rad OZN-e u Zagrebu je nezadovoljavajući, za deset dana streljali ste samo 200 bandita. Iznenađuje nas ova neodlučnost čišćenja Zagreba od zlikovaca. Radite suprotno od naših direktiva da sve radite brzo i efikasno i sve svršite u prvim danima”.

* To naređenje pokazuje da se komunistički režim posle Drugog svetskog rata, svojski trudio da pre ustoličenja sudova i drugih građanskih institucija, likvidira što više onih koji su bili smetnja komunističkoj ideologiji?
– Verovatno su se opravdano bojali da bi masovno izvođenje ljudi pred sudove, uzburkalo široke mase pa su se bojali uličnih nemira i nekog puča, i naravno povratka kraljevske vlade iz emigracije. Koristili su tu ratnu atmosferu straha za ideološke čistke i političke progone.

* Da li ste iz obimne dokumentacije koju ste videli mogli da naslutite po kom su kriterijumu komunisti istrebljivali svoje sunarodnike, i jesu li njihovi ideološki ciljevi bili najvažniji?
– Čini se da su se vodili podelom ljudi po socijalnim kriterijumima. Pre svega su želeli da se otarase pripadnika buržoaskog sloja, industrijalaca i trgovaca. Potom su im smetali sveštenici, pa intelektualci, profesori univerziteta. Likvidarali su primera radi, Iliju Pržića i Branka Popovića kome su nakačili zločin da je cinkario studente komuniste i potpisao apel 1941. godine, iako to nije uradio. Ali, prva tačka u njegovoj optužnici bila je da je on bio protivnik Narodnog oslobodilačkog pokreta. Slično je stradao i Radenko Stanković, uhapšeni i osuđen na 20 godina, u međuvremenu se razboleo i umro. On je bio ugledni doktor medicine, čak i svetski priznat.
Gligorije Božović se na jednoj sahrani istrčao, kritikovao Narodno oslobodilački pokret i njegove čelnike pa je odmah, 5. januara streljan.

*Partizani su pobili i umetničku elitu Srbije smatrajući da se ni oni neće uklopiti u novi socijalistički milje?
– O tome možda najbolje svedoči dokument u kojem je Milan Trešnjić, načelnik OZN-e, opisao na koji se način oslobađao političkih i klasnih neprijatelja. Raportirao je da je samo u 12. kvartu na Dedinju, likvidirao oko 800 – 900 ljudi za dva – tri meseca krajem 1944.godine. Stradalo je i mnogo glumaca, a najpoznatiji su svakako Jovan Tanić i Alkesandar Cvetković. Manje je poznato da su u amaterskom pozorištu na Čukarici, u kojem je igrao i Milan Srdoč, partizani streljali njih 14-oro. Srdoč je preživeo jer je bio među onim srećnicima koje su partizani umesto na streljanje, krajem 1944. slali na Sremski front da se u jedinicama Jugoslovenske armije bore protiv nemačke vojske koja se povlačila sa Balkana, i ustaša koje su im pomagale.
Hapšeno je još mnogo umetnika, ali njih je, bar kako je pisala Olga Spiridinović, od streljanja spasio Milovan Đilas, pošto su nekoliko nedelja proveli u zatvoru.
– Ti koji su se spasili, poput Žanke Stokić, kasnije su izvođeni pred Sud časti, koji je doduše bio institucija kratkog daha zamišljen da se javno, moralno na stub srama stave oni koji su sarađivali s Nemcima ili su želeli kapitalizam i Kralja.

* Ipak, OZN-a je streljala i “obične” ljude. Po kom su principu oni birani za odstrel? Da li je OZN-a imala doušnike i po esnafima?
– Da. I oni su uglavnom bili plaćeni ili su im obećavane funkcije posle formiranja novih institucija. Cinkarili su dakle prijatelje i kolege i iz karijerističkih, a ne samo ličnih pobuda.

* Da li je neko od tih karijerističkih doušnika kasnije dobio zasluženu nagradu, došao na visoku partijsku funkciju za koju je založio glavu svog komšije ili kolege?
– Naravno da nije. Na kraju su dobijali birokratska mesta u lokalnim organizacijama partije, foteljice direktora pozorišta, medijskih kuća ili raznih zavoda. Oni nisu znali da su komunisti još tokom rata podelili sve fotelje i rukovodeća mesta i da su samo zahvaljujući tom čvrstom dogovoru uspeli da se održe se na vlasti. Najveći argument za “fotelju” u toj Prvoj ligi bile su Partizanske spomenice.

* Kasnije, kad su doušnici dobijali sitne nagrade, rodbina cinkarenih i ubijenih, retroaktivno je dobijala optužnice i presude. Kakva su im dela stavljana na teret?
– Optužnice su bile šture i neprecizne – s kvalifikacijama dela poput: narodni neprijatelj, protivi se narodnooslobodilačkom pokretu, organizovanje protiv društvenog uređenja, organizovanje grupe za prevrat…

* Za tu vrstu ruganja pravnom sistemu nikada niko, do danas, nije odgovorao. Zašto?
– Pošto se odvojio od Infombiroa i Staljina, Tito je morao, da bi izgladio odnose sa Amerikom, da se oslobodi starih grehova partizana. Tako je krajem pedesetih počelo prikrivanje svih represija izvršenih do 1954. U cilju što stručnije i efikasnije revizije dokumentacije u svim republičkim sekretarijatima za unutrašnje poslove i u SSUP posle pada Rankovića 1966. formirane su komisije sa zadatkom da organizuju radne grupe sastavljene od aktivnih i penzionisanih radnika UDB-e koje bi obavile uništavanje, dok je u saveznom SUP-u jedno vreme ovaj posao obavljala posebna jedinica. Do kraja 1966. izvršena je gruba klasifikacija i većina dokumenata je odabrana za uništavanje. Prilikom revizije materijal je podeljen u tri osnovne grupe: materijal koji ostaje u posedu SDB, materijal za predaju službi javne bezbednosti, vojnim službama ili naučnim i drugim institucijama i konačno materijal za uništenje. To se može pouzdano tvrditi jer su na Brionskom plenumu 1966. godine, osuđene i zloupotreba UDB-e i vanzakonsko delovanje OZN-e od 1944.

*Da li se zna koliko je dokaza o represiji spaljeno sredinom šezdesetih godina?
– Postoji podatak da je do kraja 1968. od ukupno 2.754.923 dosijea, koliko ih se 1. jula 1966. nalazilo u dokumentaciji Službe državne bezbednosti (SDB), spaljeno čak 2.141.155. Njih 153.598 ustupljeno je Službi javne bezbedosti, Službi bezbednosti JNA, naučnim institutima i arhivima. Samo je 460.170 dosijea zadržano u dokumentaciji SDB.

*U kojim su republikama SFR Jugoslavije bili najažurniji u uništavanju dokaza o nezakonitim represijama i genocidu?
– Procentualno, najviše uništenih ili predatih dosijea bilo je u saveznom SDB čija je arhiva gotovo u potpunosti likvidirana. Umanjena je za više od 95 odsto, ostavši od 364 sa svega 17 hiljada dosijea. U SDB Hrvatske arhiva je smanjena za oko 87 odsto, od 826 fond se sveo na 102 hiljade, u SDB Slovenije za oko 86 odsto, u SDB Makedonije oko 85 odsto, a u SDB Srbije oko 82 odsto. Od toga na Kosovu svega 52 odsto. Najviše je dokumenata sačuvano u SDB Bosni i Hercegovini 77 odsto i u SDB Crne Gore gde je uništeno 73 odsto Arhivskog fonda.

* Na sreću, bilo je pojedinaca koji su znali da je spaljivane još jedan, novi zločin, posle prvobitnog?
– Da. U Hrvatskoj i Sloveniji, pojedinci su mnogo toga spasili pa je, primera radi, nedavno, u Zagrebu, čak i publikovano 116 dokumenata OZN-e. U knjizi „Dokumenti-partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944-1946“, grupa hrvatskih istoričara i arhivista, u potpunosti rasvetljavaju mehanizam i intenzitet državno-partijske represije u tom periodu.
– U Sloveniji se u ceo posao uključila država, osnivanjem komisija i uključivanjem jednog odeljenja ministarstva unutrašnjih poslova u istraživanje zločina posle Drugog svetskog rata. Obeležene su grobnice, obavljene izvesne eshumacije, delimično popisane žrtve, pa čak i pokrenut postupak protiv pojedinih aktera, poput slučaja Mitje Ribičiča.
– Čuvanju građe doprineli su i pojedini političari ili radnici i funkcioneri SDB, iz sasvim ličnih razloga, verovatno shvatajući istorijski značaj građe. Najbolji primeri za to su zaostavština Edvarda Kardelja, Titovog „kadrovika“ iz Slovenije ili Dragana Vitomirovića, agenta UDB-e koji je kasnije postao novinar i mnoge spašene dokumente obelodanio u vašoj Reviji 92, i kasnije u njegovoj Timočkoj krimi reviji.

* Mislite li da je istorija izgubila veliki deo istine zbog spaljivanja dosijea?
– Za istoričare je svaki dokument dragocen. Posebno nam je stalo do onog dela dokumentacije koja govori o zloupotrebama Službe, koji su bili predmet osude na Brionskom plenumu. On bi bio od neprocenjive koristi srpskoj istoriografiji, i doprineo da se jasnije sagledaju metodi rada i instrumenti Službe, ali i politički i društveni procesi u Jugoslaviji. Posebno obim i način kršenja ljudskih prava.

* Da li je moguće bar popisati i moralno rehabilitovati sve one bezrazložno stradale?
– Da, ali to se može desiti tek pošto se za naučnike otvori arhiv Državne bezbednosti. Značajan deo materijala nalazi se zatvoren i u Arhivu Srbije, gde kažu da je potrebna politička uredba ili zakon da bi se građa, koja tamo stoji već tri godine, obelodanila. Centar za kritičko mišljenje Instituta za savremenu istoriju nedavno je pokrenuo apel, koji je potpisalo pedesetak istoričara i publicista, kojim traže da se državni arhivi što pre otvore.

* Šta je najveći problem za istraživanje ove, u Srbiji očigledno, još tabu teme?
– Pored nedostupnih relevantnih policijskih i bezbednosnih arhiva, tu je i premalo volje da se podaci o brutalnosti i intenzitetu represije u ono vreme, registruju i alternativnim putevima, kao što su svedočenja, ankete, memoaristika, dostupni arhivski fondovi, građa Kazneno-popravnih domova. A, sve je to neminovno da se jasno sagledaju mehanizmi državno-partijskog terora i za precizniju kvantifikaciju. Za to je potrebna podrška države, i zakonska i organizaciono-tehnička, barem u procesu približnog utvrđivanja broja žrtava, kako je to, primera radi, već bezmalo završeno u većini istočnoevropskih zemalja sa komunističkim nasleđem.

* Tragedije onih čija su dokumenta spaljena, država bi možda mogla da obelodani nekom akcijom, poput one o popisivanju nacionalizovane imovine?
– To bi svakako bio jedini način da se napokon sazna tačan broj žrtava represije komunista do sredine pedesetih, posebno onih stradalih neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Njihovom rehabilitacijom bilo bi dokazano da je Srbija zaista postala pravna država.

ZATVORI
Smrt ili samica
* Bilo je i onih koji su igrom sudbine izbegli streljanje?
– „Srećnici“ koji bi izbegli streljački vod, nagrađivani su uglavnom odlaskom na Sremski front, gde su, imali šansu da prežive. Ali mnogo ih se tiskalo po zatvorima. U Srbiji, oni su bili pretesni da prime sve koji su bili osuđeni da ko zna zbog čega robijaju. Primera radi, u Zabeli, koja je pre Drugog svetskog rata imala mesta za oko 500 zatvorenika, od 1945. do 1951. godine, smeštano je i stostruko više. Za tih šest godina kroz Zabelu je prošlo 42.000 zatvorenika. Bili su i u isturenim objektima, jer unutra nisu mogli svi da stanu. U mirno vreme, u ćelijama je bilo po troje, četvoro ljudi. Imali su pravo da piši, puše, šetaju…
– Slično je bilo i u Sremskoj Mitrovici. Posle rata u ćelijama tog zatvora, u kojima je ranije bilo po 15 zatvorenika, boravilo je i po 206. Imali su sobnog starešinu koji je crtao kredom 60 centimerata sa dva metra, koliko je pripadalo svakom utamničenom kada legne da spava. Slično opisuju i golootočani. Borislav Pekić svedoči da su mu kasnije širinu sa 60 smanjili na 52 centimetra. Za narednih pola veka kroz srpske zatvore prošlo je isto ljudi koliko i za tih šest godina. Tada je godišnje u ćelije stizalo 6.000 do 9.000 novih zatovrenika, a kasnije je taj broj „pao“ na 500 do 1.000 ljudi.

* Postoje li neke zbirne procene o zatvorenicima tog perioda golgote?
– Procene su da je u posleratnom periodu, do 1953. godine, kroz zatvore prošlo oko 200.000 ljudi, mada bi taj broj mogao da bude i mnogo veći, pošto su mnogi hapšeni bez ikakvih pismenih odluka. Zvanično cirkuliše podatak da je od njih, oko 65.000 ljudi ubijeno, a da su polovinu činili Mađari i Nemci u Vojvodini, koji su isto tako ubijani bez milosti. Ipak, kad bi država danas organizovala građane da prijavljuju, u to vreme nestale i stradale članove svoje porodice, mnogi misle, da bi taj broj bio skoro udvostručen.

* Vi ste obrađivali i podatke o likvidaciji ratnih zarobljenika?
– Da, u objavljenim dokumentima nalaze se i podaci o broju logorisanih i streljanih Nemaca, kao i aktivista kvislinških formacija. Navodi se da je do kraja 1945. godine, u logorima bilo 117.485 Nemaca, nelogorisanih 12.895, ukupno 130.380. Od toga je preko 83.000 žena i dece. Samo u Vojvodini je bilo 105.000 logorisanih i 6.000 nelogorisanih, ukupno 111.740 Nemaca. Jedan dokument govori o 114.415 zarobljenih domaćih kvislinga u nemačkim i drugim formacijama. Prema drugim izveštajima do polovine 1945. kroz zatvore OZN-e u Vojvodini ukupno je prošlo 5.025 osoba. Tajna služba je na teritoriji Vojvodine streljala 9.668 lica i to 6.763 Nemca i 1.776 Mađara, od toga u Sremu preko 1.000, njih 985 van i 108 iz zatvora.

SUMANUTO
Smrtna kazna nema efekta
*Šta je komuniste nateralo da obustave terror i ko se usudio da prvi kaže: “dosta!”
– Zanimljivo je da se još krajem novembra 1944. pominje direktiva po kojoj “OZN-a nema ovlašćenja da vrši likvidacije bez suda, osim naročitih izuzetaka”. Međutim, likvidacije su nastavljene, pa je Stevo Krajačić na sastanku načelnika i rukovodstva krajem jula 1945. ponovo upozorio: “Drugovi, prestanite konačno s likvidacijom! Ne zato što ja žalim neprijatelja, ja ne žalim ni moga oca, nego zato što se u narodu kuje, ruje. Mi moramo nastojati da nađemo nov način sa kojim ćemo iste neprijatelje odstraniti. Mi sada imamo vojne sudove i sud nacionalne časti.“ Čini mi se da se zaustavljanje likvidacija bez suđenja objašnjava, ne činjenicom da je to zločin ili razlozima humanosti, već uznemirenošću u narodu i usko partijskim interesima. Indikativno je da je i Milovan Đilas u svojim memoarima slično upozorenje stavio u usta samog Tita koji je navodno u jesen 1945. na Politbirou KPJ uzviknuo: “Prestanite već jednom s tim likvidacijama, smrtna kazna nema više efekta!“. Ne ulazeći u istinitost ovih navoda, tek od druge polovine 1945. likvidacije bez suda polako postaju retkost, a državno-partijska represija se uglavnom institucionalizuje.

ESTRADA I NOVINARI
Greh za narod
*Jedno celo poglavlje vaše knjige “Između srpa i čekića” posvećeno je represiji u kulturi?
– Pored već pomenutih represija na Univerzitetima, zabranjivani su filmovi, sprovođena je oštra cenzura, suzbijana je sloboda medija…Ali, su se dešavale i daleko gore stvari. Mnogi glumci streljani su i utamničeni, jer su zabavljali narod i vodili ga u greh. Desetkovani su i novinari. Streljani su i Jovan Tanović, jedan od direktora „Politike“, Velibor Bata Jovanović, sportski novinar „Obnove“, Dušan Glišić, tehnički urednik „Novog vremena“, pa Bogdan Simić, Aleksandar Babović… Neverovatan primer je stradanja glumaca Jovana Tanića i Aleksandra Cvetkovića, sa optužbom da su zabavljali narod u emisiji Radio Beograda „Veseljaci“. Navodno, jedan je izgovorio: “idu partizani”, a drugi pitao „Ko ide, patlidžani?”.
– Jovanović Lazar, Lepi Laza, jedan od direktora Narodnog pozorišta, bio je osuđen na 20 godina robije, Olga Spiridonović je hapšena, Dušan Ilić, vođa umetničke grupe „Čika Duško“ na Čukarici streljan je sa svojih pet – šest glumaca, a Žanki Stokić presudio je Sud časti.

* Jedan od poznatijih slučajeva je i tragedija Borislava Pekića?
– Pekiću je suđeno kasnije. Savez demokratske omladine Jugoslavije zvala se Pekićeva grupa. Njih 15 osuđeno je na 130 godina zatvora. Pekić je dobio osam, žalio se, a oni mu duplirali. Kasnije je po sukobu s Staljinom amnestiran 1953. ali mu je zdravlje bilo trajno narušeno.

ARHIVA
Dosijei mereni kilometrima
* U vašoj knjizi dat je deo sa vrlo zanimljivom matematičkom računicom o uništenim dosijima koji svedoče o partizanskoj postratnoj represiji?
– Posle 1951. kad je Tito sa Partijom navodno rešio da demokratizuje zemlju, mnogo toga trebalo je po svaku cenu prikriti. Ipak, i tada je postojala linija koja se nije smela preći, pa u to vreme raste broj osuda, cenzurisanih dela, jer, ljudi nisu bili sigurni šta smeju, a šta ne, pa nestaje autocenzura. Misle došla je sloboda i počinju da kritikuju režim. Zato valjda i počinje uklanjanje dokaza. Ukupan obim građe u SDB SSUP–a iznosio je u vreme Četvrtog plenuma, 2.497 dužnih metara, prema nepreciznim procenama oko 12 do 16 miliona stranica formata A-4. Bilo je tu i oko 275.000 metara filmske trake, 28.000 fotografija i 500 gramofonskih ploča i magnetofonskih traka. Od toga je do 1969. uništeno 1.310 metara dokumenata, ustupljeno Službi javne bezbednosti i zajedničkim službama SSUP-a 275 metara, SDB RSUP –a i SB JNA 226, a vanresorskim institucijama 230 metara. Služba je zadržala samo oko 456 metara od kojih je oko 200 metara već bilo spremno za ustupanje van SDB ili za uništenje. Prema procenama, fond ove službe na kraju bi se
sveo na svega 120-160 dužnih metara.

MILOŠ MINIĆ:
ZAKON NE SME BITI FETIŠ

* U svojim radovima pominjete da je obelodanjivanje partizanskog terora u Sloveniji i Hrvatskoj daleko više odmaklo nego u Srbiji?
– Hrvati su otvoreno, krajem 1945, na sastanku republičkih i federalnog tužioca, čiji smo zapisnik pronašli u Arhivu Jugoslavije, bili protiv nelegalnog ubijanja. Hrvatski tužilac Jakov Blažević je tada kritikovao OZN-u rečima: “Kada su operativne jedinice ušle u grad (Zagreb) nije bilo nikakve pljačke u gradu. Kada su operativne jedinice napustile grad i kada su u grad došle ostale naše organizacije na čelu sa OZN-om nastalo je masovno hapšenje i nestajanje mnogih lica. Na intervencije javnih tužilaca iz OZN-e se nije htelo odgovarati, nisu se davali podaci, konspirisalo se i mistificiralo da bi se uskratili odgovori na intervencije javnih tužilaca.“

* Postoji li zapisnik o izjavama srpskih tužioca i funkcionera?
– Da. Nasuprot Blaževiću, Miloš Minić je istakao da su “odnosi javnih tužioca i načelnika OZN-e u Srbiji prožeti razumevanjem… da je potrebno izdati uputstvom veća ovlašćenja načelnicima OZN-e da opominju pojedine rezervisane tužioce”… Tvrdio je i “da za njega zakon nije fetiš”, pa je kritikovao Blaževića tvrdeći da on ima nepravilan stav prema OZN-i i da je kriv zbog “nepravilnog stav kod pojedinih javnih tužilaca u Hrvatskoj”. Mišljenje Blaževića da pred javnim tužiocem moraju biti otvorena sva vrata, pa i OZN-e, Minić je ocenjivao kao nekomunističko: “Blažević zaboravlja da partija rukovodi kako javnim tužilaštvom, tako i OZN-om i svim drugim državnim ustanovama”.

* Čega još ima u sačuvanim dokumentima iz hrvatskih arhiva?
– Poverenik OZN-e za kninski sektor Ilija Grubić izveštava da je dobio direktivu “da prilikom oslobođenja uhapse što više ljudi i jedan dio njih, koji ispunjavaju potrebne uslove, likvidiraju“, a zatim navodi kako su mnogi streljani, dok su neke presude u režiji suda i partije kasnije fabrikovane kako bi se legalizovala divlja čišćenja. “Od likvidiranih jedan su dio domaći ljudi, a jedan dio zarobljenici naši državljani koji su bili u zarobljeničkim logorima. Većina je likvidirana bez suda. Za jedan dio od likvidiranih zatraženo je od naših vojnih sudova da se izrade presude u svrhu objavljivanja što je i učinjeno. Naši sudski organi su neizgrađeni, s našim pokretom i borbom nesaživljeni, malograđani…

* Mi i o ubijanju četnika bez suda vrlo malo znamo. Gde su bila najmasovnijih streljanja?
– Najmasovnija streljanja zarobljenih bez suđenja desila su se na teritoriji Slovenije u drugoj polovini maja 1945, o kojima detaljno svedoči niz dokumenata. Naročito su rečite depeše koje je slao general-major Rade Hamović, s pseudonimom Miki: “Brigada je stigla dvadesetog u 6 sati. Povezani smo sa OZN-om. Zadatak naše brigade je likvidacija četnika i ustaša kojih ima dve i po hiljade. Juče nam je poginuo nesrećnim slučajem komandant drugog bataljona na strelištu drug Moma Divljak. Danas smo nastavili sa streljanjem. Brigada je smeštena u gradu”.
– Ili: “Nalazimo se na istom prostoru. U toku celog dana radili smo isto što i juče (likvidacija). Po naređenju uputili smo jedan voz sa jednim članom štaba bataljona da sprovodi zarobljenike u Zagreb. Kad se vrate javićemo.“
– U likvidacije su bile uključene i druge partizanske brigade. U drugoj depeši piše: ”Po naređenju štaba naše brigade, bataljon je imao zadatak likvidiranja narodnih izdajnika. Zbog izvršavanja postavljenog zadatka nije se nikakav rad odvijao u toku dana. Tokom prošlog dana obavljali smo isti zadatak”.

REHABILITACIJE DR DRAGOLJUBA JOVANOVIĆA I DOBRIVOJA TOMIĆ
Čekaju “bolja vremena”
* Dok ste kao saradnik Instituta za savremenu istoriju, pretraživali dokumentaciju zatvora u Sremskoj Mitrovici, našli ste izvanredna istorijska dokumenta. O čemu se radi?
– Imao sam sreće da nađem presudu po kojoj se videlo da dr Dragoljub Jovanović Piroćanac, (1895 – 1977), nekadašnji đak Sorbone, a onda profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i lider Narodne seljačke stranke, nije bio izdajnik, špijun i strani plaćenik, kako se decenijama tvrdilo. U arhivu KPZ Sremska Mitrovica pronađena je njegova presuda i sada više nema prepreka političkoj rehabilitaciji.
– Dragoljub Jovanović i Žanka Stokić su, inače, najpoznatije žrtve političke represije, čiji su procesi doskora tapkali u mestu zbog zagubljenih presuda. Ali, eto imao sam sreće da baš ja pronađem dokument zakačen sa poslednje strane dokumenata u dosijeu i gotovo jedva vidljiv. Profesor Jovanović izdržavao je u Mitrovici devetogodišnju zatvorsku kaznu i znalo se da je njegov dosije ovde. Ali, do tada se govorilo da je presuda zagubljena, a bez nje, iako mu je suđeno javno, iako je to ondašnja štampa prenosila, nema rehabilitacije.

* Postoji li još neki tragični slučaj koji predugo i bezrazložno čeka na rehabilitaciju?
– Od kada imamo Zakon o rehabilitaciji, podneto je nekoliko hiljada zahteva, a rešeno oko 700 predmeta najvise u Šapcu, oko 120, i u Beogradu oko 350. I dalje postoje sudovi u kojima nije okončan nijedan ovakav spor ili je završen tek po koji, kakva je situacija primera radi u Leskovcu, Vranju ili Zaječaru, iako je tamo za nekoliko dana, na Kraljevici odvedeno i streljano više hiljada ljudi.
– Ipak, mene je posebno dotakao slučaj Dobrivoja Tomića, industrijalca iz Boljevca koji je stradao početkom 1945. Ubili su ga pripadnici OZN-e iz Zaječara a njegov sin Dušan, već pola veka pokušava da dokaže kako mu je otac ubijen nevin, samo da bi mu nešto kasnije konfiskovali znatnu imovinu, industrijski mlin i fabriku zejtina. Dobrivoje je 1944. nekoliko puta bio na saslušanjima, 11. decembra je uhapšen i sproveden u zatvor OZN-e Zaječar, a do 20. decembra sve su mu oteli. Sekretar Sreskog komiteta i dva partizana su tada njegovu ženu i decu, poluobučene isterali iz porodične kuće na ulicu, žigosali su ih kao narodne neprijatelje, i još dugo maltretirali, a Dobrivoja su 10. februara 1945. bez suđenja ubili i ubacili u jednu od nekoliko masovnih grobnica kod Zaječara. Njegov sin decenijama je bežao, iškolovao se kao emigrant, a u Beograd se vratio 2002. s velikim nadama, da će oprati obraz svom nevinom ocu. To mu nažalost, do danas nije uspelo. Tužilaštvo je formiralo predment povodom stradanja njegovog oca, ali im se verovatno ne žuri. Kažu: ”Ratni zločini ne zastarevaju”. Obećali su i da će saslušati ondašnjeg islednika OZN-e Miodraga Cojića, koji je uhapsio njegovog oca i šefa tadašnje OZN-e Zaječar, Sašu Gligorijevića, čiji su pripadnici izvršili svirepo ubistvo. Ali nijedno obećanje još nisu ispunili, a svi akteri su stari i jedan po jedan umiru. Gligorijević je “otišao nedavno”. Sud izgeda nema hrabrosti da se upusti i suoči društvo sa zločinima ove vrste, insistirajuci uporno samo na žrtvama nacista, kao da sve žrtve nisu jednake.

PRESTONICA
Puna masovnih grobnicama
* U Beogradu je, potvrdilo je i vaše istraživanje, bilo jako mnogo masovnih streljanja i još više masovnih grobnica koje ni danas nisu otkopane?
– U oslobođenom Beogradu je zbog velikog broja uhapšenih ubrzo je ponestalo zatvorskih kapaciteta. Osim u prepunoj Glavnjači, OZN-a je uhapšene držala i sasulšavala po podrumima raznih zgrada i vila: u Upravi grada (ugao Obilićevog i Topličkog venca), Zmaj Jovinoj ulici, Krsmanovićevoj zgradi u Šafarikovoj ulici, u Čika Ljubinoj, Baba Višnjinoj, Đušinoj, Vladete Kovačevića na Senjaku (današnja ART televizija), podrumima fabrike Rakovica i u drugim ulicama širom grada. Saslušanja su vršena i u privatnim stanovima, dok su ćelije pravljene od podrumskih prostorija, tavana i devojačkih soba. Takvih mesta je, prema iskazima svedoka, u svakoj od beogradskih opština bilo više desetina. Egzekucija narodnih neprijatelja, bila je uglavnom noću, u potaji i na više mesta širom grada. Kao najveća stratišta pominju se: ambasada Turske – gde su streljana pretežno uniformisana lica, i Belimarkovićev voćnjak, gde su iskorišćene nemačke benzinske jame, a potom su rake kopali zarobljenici, pretežno Italijani. Jednako su tragična i Banjička šuma, Košutnjak, oko nemačkog groblja, Lisičiji potok – možda najveće od svih, na mestu gde je nekad bio majdan za vađenje granita.
– Mnogi su ubijeni i kod stadiona Grafičara na Senjaku, Park Manjež, Park Tašmajdan, kod Hale Pionir, Nebojša kule, na Velikom ratnom ostrvu, Adi Ciganliji, Marinkovoj bari, na stadionu FK Obilić, u Rakovici, na letnjoj pozornici Topčider, u Jajincima, Železničkoj koloniji, Šarenoj ćupriji, na terenu ispod Avale i mnogim drugima. Ponegde su korišćeni i nemački odbrambeni rovovi kao masovne grobnice. Prema priči starijih Beograđana, još dugo su se posle tih tragičnih meseci mogli videti ljudi sa ašovima u potrazi za grobovima svojih najbližih.

Piše:Jasna Jojić

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Revija 92