Malo je ko poput Dragana Vitomirovića, živeći u provinciji, mogao nekoliko puta da uzburka domaću pa čak i međunarodnu javnost

Novine su, uz vest o nedavnoj smrti Dragana Vitomirovića, objavile i da je on bio „novinar, vlasnik i glavni i odgovorni urednik ‘Timočke krimi revije’“. Tačno, bio je novinar, ili još tačnije bio je i to. Novinarstvo je, otkad je pre nekih petnaestak godina izbačen iz Službe državne bezbednosti zbog „prerano napisane istine“, bila njegova poslednja strast, ali je u suštini bio i ostao policajac. Malo je ljudi koji su poput njega, živeći u dubokoj provinciji, uspeli da više puta ustalasaju domaću političku pa čak i međunarodnu javnost.

Vitomiroviću je to prvi put pošlo za rukom u jesen 1987. Bio je veoma visoko rangiran policajac u srpskom DB-u, treći ili četvrti čovek u republičkoj hijerarhiji, veoma cenjen u profesionalnim krugovima. Nešto pre toga završio je trogodišnji mandat na Kosovu. Kada je video da njegovi izveštaji i ocene završavaju u nečijim fiokama, odlučio se za nesvakidašnji potez: došao je u redakciju ondašnje „Borbe“ i ponudio feljton o iredenti na Kosovu, uz obilje originalnih dokumenata. Zahvaljujući profesionalnoj hrabrosti i političkoj dalekovidosti Staše Marinkovića, tadašnjeg glavnog urednika „Borbe“, i njegovog zamenika Đure Bilbije, uz posredničku vezu (po zemljačkoj liniji) ovog novinara, tada u funkciji šefa deska, na stranicama „Borbe“ osvanuo je feljton koji je uzburkao kompletan savezni vrh bivše države. Serija dokumentovanih tekstova, u kojima je pored ostalog bilo dokazano da jedan od najviših državnih funkcionera Fadilj Hodža nikada nije bio državljanin Jugoslavije, bila je potpisana pseudonimom Oskar Kliper. Pseudonim Kliper nije bio slučajan, bilo je to prezime njegovog oca, Jevrejina iz Sarajeva, koji se oženio u Zaječaru i pred rat promenio prezime ne bi li se spasao od nacističkog progona. Nije uspeo… Odveden je 1942. na Banjicu i streljan. Dragan je jednom rekao da je u policiju ušao samo da bi lakše saznao ko mu je ubio oca. I saznao je.

Vitomirović je bio upozoren na veliki rizik koji preuzima, ali je ostao nepokolebljiv. Policija je nedeljama pokušavala da dođe do autora, rukovodstvo „Borbe“ čuvalo je tajnu, ali preciznost podataka, analiza i procena uputila je državni policijski vrh na „krticu“ u sopstvenim redovima i Dragan je otkriven. Epilog: penzionsanje pod hitno, bez prava na otpremninu koja je u to vreme bila pravo malo bogatstvo. Kada je koju godinu kasnije pričao zašto je ostao bez posla, ljudi nisu mogli da veruju. „Prerano napisana istina“ koštala ga je materijalne sigurnosti, ali je novinarstvo dobilo puno jer je Vitomirović kao novinar imao ogromnu prednost: veliko policijsko iskustvo i veoma vrednu ličnu arhivu koju je godinama prikupljao kao krtica.

„Između policajca i novinara razlika je samo u potrošačima, odnosno broju korisnika njihovih informacija i analiza“, znao je da kaže.

Sedeći u svom Zaječaru, ali gotovo svakodnevno u Boru, Knjaževcu, Negotinu, Kladovu, Majdanpeku ili u nekom od sela Timočke krajine, pronalazio je zanimljive priče i objavljivao ih u „Borbi“, kasnije „Blicu“, „Glasu“, „Reviji 92″… Sreduinom 90-ih smislio je da osnuje sopstvene novine, odnosno mesečnik koji je nazvao „Timočka krimi revija“. U njemu je bio sve: vlasnik, izdavač, glavni urednik, glavni pisac, distributer, prevoznik… Za kratko vreme napravio je zavidan tiraž, u najboljim vremenima štampao i 4000 primeraka sa remitendom do 20 odsto. Revija je bila pravi mali žurnalistički fenomen, pa je ubrzo prešao na petnaestodnevno izlaženje. Takav tiraž na tako malom geografskom prostoru sa jednom usko specijalizovanom tematikom koja ne prelazi granice regiona nije bilo lako dostići.

Revija je sticala čitaoce a on – neprijatelje. Nije štedeo nikoga. Iz nepresušne dokumentacije uvek je imao dokaz više: kopiju neke izjave, nekog rešenja, neke presude… Mnogi su ga tužili, niko ga nije dobio na sudu. U starom režimu „čerečio“ je bivšeg načelnika SUP-a Zaječar kada mnogi nisu smeli ni da prođu ulicom u kojoj je zgrada milicije, a isto je radio do juče i sa sadašnjim… Na stranicama njegove revije prvi put se pojavila priča o „Čardaku“ koji je bivši režim podizao na Crnom vrhu, a mnogo pre 5. oktobra znao je za priču o hladnjači u Dunavu, ali bez materijalnih dokaza čak ni on nije smeo da je objavi. Kada je dokaz „isplivao“ sâm, Dragan je ponudio ekskluzivnu priču jednom tiražnom „dobro obaveštenom“ nedeljniku koji je nedeljama odugovlačio i navodno proveravao istinitost, ali se u suštini bojao da zagrize… Onda je Dragan u svojoj „Krimi reviji“ objavio priču koja je obišla svet… Nije prezao ni od objavljivanja slike leševa trojice braće Bitići, američkih državljana, ubijenih u Srbiji.

Pretili su mu, pisali anonimna pisma, zvali telefonom, dežurne patriote našle su jak „protivargument“: Šta taj Jevrejin trabunja… Nikada nije krio svoje jevrejsko poreklo po ocu, ali je voleo svoj rodni Zaječar. Bio je jedan od najuspešnijih predsednika u istoriji Fudbalskog kluba „Timok“, s početka 80-ih kada je „Timok“ bio drugoligaš u „onoj“ Drugoj ligi, a nedavno je njegovo malo izdavačko preduzeće Oskar izbacilo istoriju „Timoka“ u dve knjige. Kao fudbalski radnik, bio je clan rukovodstva FSS-a i član Međunarodne komisije FSJ-a.

Posle pada starog režima bio je privremeni direktor Timočke radio-televizije, bilo je reči da će se aktivirati i biti savetnik ministra policije Dušana Mihajlovića, ali je odustao i ostao samo novinar. Uživao je kada je u svojoj „Reviji“ otkrivao razne slučajeve i razne sudbine. Ljudi su ga poštovali, neki su ga se – pogotovo ako su imali razloga – pribojavali, ali nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Za prijatelje je bio melem na ranu, za neprijatelje noćna mora… Čak toliko da su mu, za poslednju osvetu, poskidali umrlice po celom gradu…

Policajac, novinar, izdavač, fudbalski radnik, istraživač… Mnogo profesija, a samo jedan nemirni duh iz srpske provincije.

vladimir stanković

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Vreme