PREDSEDNIKOV SPECIJALNI RAT

Da bi prikupio sredstva za izdržavanje policije, Milošević  je naredio generalu Badži da krene u specijalni rat i da njegovi ljudi započnu sa serijama atentata na bogate ljude u zemlji i inostranstvu i da njihovim ucenama dodje do velikih para

Potpisujuci u vojnoj bazi Rajt-Peterson, u Dejtonu, kapitulaciju Srbije u ratu koji je njen Veliki Vodja vodio sa ostalim JU-republikama, i celim svetom, koja je nazvana mirovnim sporazumom, Slobodan Milosević nije mogao da se smiri. Njegova potreba da je u stalnom ratu, sa bilo kim, pa i sa samim sobom, jača je i od neumitnog saznanja da je izgubio sve dosadašnje bitke, pa i rat.

Pre mesec dana Milošević je svom omiljenim policajcu, generalu fizičke inteligencije, bivšem pozorniku Radovanu Stojčiću-Badži, aktuelnom zameniku ministra unutrašnjih poslova, naložio da krene u akciju. Rat još nije završen, i srpski Tiranin namerava da vodi, ovoga puta, specijalni rat. Potpisujući u Dejtonu da će vojno-policijske snage u Srbiji imati najvise 170.000 „ljudi pod oružjem“, Milošević je Ministarstvo unutrasnjih poslova, a i sebe, stavio u nezavidan položaj. Barem 100.000 policajaca u Srbiji mora ostati bez posla.

Policija na račun vojske

Birajući izmedju vojske i policije, Milošević je poverenje poklonio „ljudima u plavom“. Ovih dana, u očajničkom pokušaju da sačuva „borbenu gotovost“ policije i njen sastav od barem 150.000, Miloševic je naredio Zoranu Liliću, svom seizu, da sa funkcije vrhovnog komandanta oružanih snaga, javno optuži armijsko rukovodstvo, za sve poraze, za pučističke namere prema „legalno izabranom rukovodstvu“. U penziju su već poslati generali Perišić i njegovi saradnici, penzionisani su i generali Vojske Jugoslavije na „privremenom radu“ u Republici Srpskoj, Ratko Mladić, Milan Gvero, Zdravko Tolimir, i za ključne vojnike postavljeni su generali Grubač i Novica Stanić.

Momčila Perišića na dužnosti načelnika general-štaba zameniće brzopotezni general dr Sava Kovačević, čovek oskudnog vojnog znanja i najnižih moralnih svojstava. Kao pseto odan politici Tiranina.

U svojoj glavi Milošević Vojsku Jugoslavije doživljava kao stalnog i opasnog neprijatelja. Njegovo poverenje poklonjeno je pozorniku, general-pukovniku Radovanu Stojčiću-Badži, karikaturi od čoveka.

Mupovce mori briga: kako da skupe pare za platu. Ukidanje opsadnog stanja, i zabrana pozornicima da vrše kontrolu javnog saobraćaja i kontrolu buvljih pijaca, iz kojih poslova je punjena kasa MUP-a.

Budžet Srbije nema para za izdržavanje 200.000 zaposlenih u MUP-u, i policajci sa primanjem plate su u zaostatku od dva meseca. Ogromno je nezadovoljstvo u policiji svojim socijalnim statusom.

Da bi prikupio sredstva za izdržavanje policije, Milošević je naredio Badži da krene u specijalni rat, i da njegovi ljudi započnu sa serijama atentata na ljude u zemlji i inostranstvu koji imaju pare, i da njihovim ucenama dodje do velikih para.

Badža već priprema i obućava ekipu mladih prestupnika koja treba da odigra svoje role. Medju prvim zrtvama je predvidjen Naser Olić, bivši Miloševićev telohranitelj, a potom glavnokomandujuci u opsednutoj Srebrenici. Olić je svojevremeno bio u Miloševićevom okruženju, u Srebrenici se obogatio, a danas živi u Tuzli, sa velikim imetkom. Deviznim. Badžini ljudi nameravaju da kidnapuju Olića, da ga prevedu na teritoriju Republike Srpske i da ga puste uz otkup, od nekoliko stotina hiljada dolara. Meta atentata, odnosno akcije kidnapovanja je i bivsi oficir JNA Stevo Nikolić, koji je svojevremeno predao kasarnu u Djakovu, a danas u Tuzli drži nekoliko kockarnica. I on treba da plati otkupninu.

Na meti napada su, ubistvom ili kidnapovanjem, i ljudi kojima je Milošević omogućio da se obogate, a oni danas žive u inostranstvu i ne plaćaju reket svome Predsedniku. Badža je već obučio stotinak momaka koji prolaze užasne obuke da za „Predsednikovu stvar“ polože i svoj život.

Specijalni rat protiv neprijateljskog podmlatka

Svoj zločinački poriv Milošević želi da zadovolji i učešćem u specijalnom ratu na prostorima bivše SFRJ. Badža je planirao akciju da na teritoriju Bosne i Hrvatske ubacuju velike količine droge, koja će prethodno biti ozračena uranovim oksidom.

Glavni „uvoznik“ droge iz Ukrajine, po relativno niskim cenama je kriminalac iz Surčina, sela nadomak Beograda, Ljubiša Buha, zvani Čume. Za njim je izdata centralna poternica, koju je Badža ovih dana stornirao. Kupljenu drogu u Ukrajini u Beogradu „oplemenjuju“ uranovim oksidom. Tako „preradjena“ droga, zamisao je Badžina, treba da se ubaci na teritoriju Bosne i Hrvatske i da kod onih koji je koriste izazove oboljenje od kojeg se umire u roku od 30 dana od dana „fiksanja“. Posao je, oko preuzimanja droge ugovoren sa posrednikom, čovekom od poverenja. On se zove Kobaš Pavao i predsednik je opštine Orašje u BiH, a član je HDZ-a, i odredjene kontigente treba da prebaci u Slavonski Brod i Županju, a odatle u Zagreb.

U poslove ovog „specijalnog rata“, uništenja neprijatelja i njegovog podmlatka, Milošević je uključio i bezbednjaka Franka Simatovića, čoveka koga čeka stolica u Hagu. Cena droge je „popularna“ i očekuje se čišćenje neprijateljskih redova.

Milošević i Badža formirali su tim ljudi koji treba da se bavi atentatima na ljude koji su potencijalni putnici za Hag. Ova grupa delovaće i na teritoriji Republike Srpske. Grupu likvidatora predvodi Beogradjanin Slavko Mijović, koji treba da upuca generale i ratnike kojima bi trebalo da se sudi u Hagu. Milošević želi da ukloni tragove i svedoke. Mijoviću je poveren taj zadatak, a reč je o čoveku koji je za Radmila Bogdanovića obavljao najprljavije poslove. A, kada obavi te poslove, Badža će ukokati i Mijovića, koji treba da pogine u „saobraćajnoj nesreći“.

Strane službe bezbednosti koje su u Beogradu razvile živu obaveštajnu aktivnost imaju, kao na dlanu, sve Miloševićeve operativne planove. SDB je stalno u čistkama, bez posla ostaju vrhunski analitičari i operativci, a vojne službe bezbednosti su desetkovane. Osramoćeni i postidjeni, penzionisani i deatasirani obaveštajci brzo otkrivaju predsenikove tajne. Tako je i Badža, hvaleći se, u restoranu „Mama mia“ u General Ždanovoj ulici, neoprezno se ponašao i izbrbljao šta sve namerava da učini. Taj razgovor je snimljen i pokazao je inostranim centrima moći da je Milošević čovek opasnih namera, koga se što pre treba, u interesu mira na Balkanu, osloboditi po svaku cenu. Njega, žene njegove i njegovih policajaca – pozornika.

Milovan Brkić

Izvor informisanja:

Srpska rečbroj 161, 17. oktobar 1996.

Sačuvao od zaborava: Slobodan Radulović