Svedočenje Milovana Brkića:

„Odvode me, golog, u šaht koji je uz samu ulicu. Hladno kao u zamrzivaču. Predah, dug kao godina. Pokušavam da nadjem bilo kakvu mogućnost da se ubijem. Nema kamenja, samo blato, i dve vodovodne cevi.“

U četvrtak, 17. oktobra, u redakciji „Srpske reči“, dvojica mladića predstavila su se kao radnici Ministarstva unutračnjih poslova, službe državne bezbednosti, i  zamolili me, „kao kolegu“, da podjem sa njima, da „pojasnimo“ neke moje tvrdnje iz teksta „Badžini kordoni smrti“, koji je objavljen u poslednjem broju „Srpske reči“. Imali su uredne legitimacije. Krenuo sam. Sekretarici Dragici Bugarski ostavio sam poruku „za slučaj da se više ne vratim“. „Srpska reč“ je izašla dan ranije, i već sam od svojih prijatelja bio obavešten „o živoj obaveštajnoj aktivnosti“ koja se vodi oko moje malenkosti. Očekivao sam napad. Golf, u koji sam seo, žurio je ka Surčinu, a zaustavio se ispred kafane „Kotobanja“. S druge strane ulice je auto-servis „Kotobanja“, vlasničtvo Ljubiče Buhe, u podzemlju poznatijeg kao Čume. G. Buhu sam pomenuo u tekstu kao policijskog provokatora koji nabavlja iz Ukrajine drogu i treba da je, po zamisli vrhova MUP-a Srbije, preko svog čoveka u Orašju, Kobas Pavaoa, predsednika ove opštine, ubacuje na teritoriju Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Pre toga, droga bi bila „obogaćena“ uranijumovim oksidom i ovisnici bi brzo odlazili na onaj svet. Vlasnik „Kotobanje“ obogatio se u dogadjanju naroda, prodajom lažnih dokumenata, na ime gradjana hrvatske nacionalnosti, a učestvovao je u progonu Hrvata iz Surčina…

Čim sam doveden „na zborno mesto“, susreo sam se sa bandom koja je čekala da počne posao. „E, dobro nam došao, sad si naš!“ – obratio mi se najratoborniji medju njima. „Sad ćeš, brate, svima da nam popušiš.“ I, kao po već ranije postignutom dogovoru, svi su skinuli pantalone. Odgurnuo sam predvodnika, koga su zvali Limun, a prezime mu je Narandžić. Petnaestak ljudi me počelo udarati crevima za pranje kola i gumenim palicama. Pola sata su me ispred servisa polivali vodom i redom, iz zaleta, udarali nogama u glavu, ramena i po grudnom košu. U silovitosti su se izdvajala trojica mladica.

Posle pola sata divljanja, nastupila je pauza. Stavili su me golog i mokrog na stolicu, ispred servisa. Do ulice jedva pet metara. Kafana, preko puta, i konobar mojim mučiteljima donosi piće. Ulicom kruži policijski auto. Čovek iz kola, uniformisani policajac, pita: „Majstori, jel’ doterujete“. Grozan smeh: „Biće potpuno prepravljen“.

Odmor od pet minuta. Počinje druga tura. Šmrk je uperen prema meni i mlaz vode zaustavlja mi disanje. Za to vreme sustižu me čizme i cokule mučitelja. Teško dišem, nedostaje mi vazduh. Rukama štitim usta da me voda ne uguši. Prestaju mučenja mlazom vode, ali odmah počinje treća serija. Stavljaju mi u nekoliko navrata dosta tvrdu najlonsku kesu na glavu, stežu oko vrata… I dok gubim vazduh, snažno me udaraju po slabinama i ramenima. Krajnjim naporima, probijam kesu, i onda stavljaju novu. Koliko to sve traje? Meni se čini da su vekovi u pitanju. Zastrašujući bol kida mi grudni koš.

Konačno pauza. Dogovaraju se. Pet minuta ništa se ne dogadja, a onda ponovo nastupaju. Petnaestak mladića, za koje sam siguran da su pripadnici MUP-a Srbije, pišaju po mojoj glavi. Odvode me, golog, u šaht koji je uz samu ulicu. Hladno kao u zamrzivaču. Predah, dug kao godina. Pokušavam da nadjem bilo kakvu mogucnost da se ubijem. Nema kamenja, samo blato, i dve vodovodne cevi. Mislim da sam tu bio pola sata, kao pacov u kanalizaciji. Podižu poklopac šahta: „Hoćeš da te odmah ubijemo, ili da umreš u mukama“. Ćutim. „Dobro“, kaže Limun, „umrećeš u mukama.“

Izlazim, sa željom da što pre umrem. Pokušaću da snažnim udarcem glave u zid prekratim sebi život. Ali… oko mene je pet ljudi. Novo „kupanje“. Šmrkom uperenim u mene, mlazom mi otežavaju disanje, i onemogućavaju da se odbranim rukama, a cokule se zarivaju u rebra, grudi, ramena, slabinu. I to traje, traje… Bože, nemam vazduha, bolovi koji zaustavljaju rad srca. Može li se to sve izdržati! Prestaje mlaz, i Limun mi sundjerom pere kosu, i tako prljav sundjer pet mladica mi gura u usta. Pale cigarete i gase ih po mom telu. Nova pauza. I „prijateljski saveti“. „Šta to, bre, radiš?“ i „Znaš li ti u kojoj zemlji živisš ko je njen Predsednik, i šta ti sve o njemu pišeš. Ko si ti, brate, da tako pišeš o Marku. Neka ga, neka radi sta mu je volja. Jedan je život, brate?“

Nestaje mi snage, vazduha i volje za životom! I, neočekivan obrt. „E, sad ćeš da se obučeš, da te vodimo kući, i da se drugi put ne suočis sa nama. Ako preživiš, piši o bilo čemu, samo ne o Miloševiću i njegovoj porodici. To stalno imaj u glavi.“ Slikaju me tako golog. Opet prolazi policijska patrola. „Jeste li gotovi, majstori?“ – pita policajac. „Nastelovali smo ga“, odgovaraju uglas! „Da nam ipak svima popuši“ – predlaže Limun. Odobravanje ostalih, ali se i jedan od njih protivi. Neka ide, vidite da je gotov. Donose vojničke pantalone, bluzu i kosulju. Oblače mi pantalone, jer sam već polumrtav. Stavljaju mi šapku i Limun traži da im salutiram. Odbijam, i nekakve drvene letvice lome se o moju glavu. Pre toga oblače mi žensku suknju, da me slikaju kao ženu. Ulicom prolaze gradjani Surčina. Pogledaju, nasmeju se i idu dalje. Jedan od njih, sa bradicom, koji radi u OUP-u Palilula, stavlja me u isti onaj golf i vraća me kući. U strahu je da mu ne umrem u kolima. Pred ulazom u Novi Beograd sustiže ga ekipa i pita da li sam živ.

Jača želja da preživim, da sve ovo saopštim, da te ljude ponovo sretnem…

Zovem iz stana dezžrnu službu, ali me hladni glas tera u pičku materinu. Konačno, uspevam da pozovem prijatelje, i potom stižu i dvojica mladića iz OUP-a Čukarica. Oni uspevaju da nateraju na reagovanje dežurnu ž a ova na uvidjaj šalje svoje inspektore Jovicu DJenića i Nikolića, koji me vode u Urgentni centar.

Sutradan, inspektor DJenić me obaveštava da su otkriveni svi učesnici, a oko 19 časova inspektor Gutić iz Trećeg odeljenja Uprave za suzbijanje kriminaliteta SUP-a Beograda, pokazuje mi fotografije 11 mučitelja. Sedmoricu sam odmah prepoznao, za četvoricu sam kazao: „Mislim da jesu“. Trojica su nedostajala. „Šta je sa njima“, pitao sam? Inspektor Gutić je oćutao. Dodao je da su njegove kolege uradile sve što su mogle i nada se da će već isto veče svi biti iza brave.

Tri dana su moji mučitelji automobilima kružili oko zgrade u kojoj stanujem i svakodnevno okretali broj telefona u mom stanu, preteći, psujući…

Pet sati linča u Surčinu. Za istinu o svima njima prolivena krv nije skupa.

MILOVAN BRKIĆ

Vreme, broj 314, 26. oktobar 1996.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović