jul 2009


Priča o brodu Barbara Blomberg i nuklearnom otpadu prelazi granice Srbije – sa aferom bila upoznata i nemačka vlada.

Tovar sa broda zaista je istovaren na našoj teritoriji, kaže novinar NIN-a, Dragan Jovanović, koji je davne 1989. godine pratio ovu priču: “Brod se jedne ponoći zaustavio u Kladovu i tu je izvršen istovar radioaktivnog otpada i trajao je do 3-4 ujutro.”

“To je meni na neki način priznala žena iz nemačke ambasade koja je kontolisala istovar i kada je Nada Ajdačić izašla sa svojim dokazima o povećanoj radijaciji kod RTB Bora, onda je bilo jasno da je otpad tu i spaljivan kroz visoke peći”, kaže on.

Pošto je Jovanović objavio rezultate merenja nekadašnjih stručnjaka iz Vinče kao i ono što je saznao od službenika nemačke ambasade, afera o nuklearnom otpadu je prešla granice Srbije.

“Onda je alarmirana cela nemačka javnost, pa je čak i vlada Herlmuta Kola počela da se ljulja. Usledila je tajna diplomatija, ondašnji ministar spoljnih poslova Genšer je zvao našeg Budimira Lončara i otvoreno mu je pripretio da ukoliko se ta kampanja nastavi u jugoslovenskoj štampi, da će oni u znak odmazde vratiti polulegalno useljene gastarbajtere romskog porekla.

Rezime jeste da sam prestao o tome da pišem u NIN-u, a da je Nada Ajdačić ne samo uklonjena sa radnog mesta, nego je njena laboratorija ugašena a ona je prevremeno penzionisana”, kaže za B92 Jovanović.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: B92

Moram da kopiram sledeći tekst jer mi ni na kraj pameti nije palo da će ovako nešto naša Vlada da izmisli.

“Malo je reći koliko sam šokiran sadržajem dokumenta koji
je UO RATEL usvojio 11. jula, a objavio danas na svom Web sajtu. Pod
maskom navodnih “tehničkih uslova za Internet mreže” u Srbiji se uvodi
do sada nezabeleženi masovni i ničim ograničeni nadzor i arhiviranje
svih oblika elektronskih komunikacija za potrebe službe bezbednosti.
Čak ni u najgora vremena terora Miloševićevog režima nije se pravila
ovakva regulativa. OVAJ DOKUMENT VEĆ JE STUPIO NA SNAGU! Zaista više
ne znam da li uopšte ima smisla pozivati RATEL da samostalno stavi van
snage ovaj bezumni dokument, jer način na koji je donet i njegov sadržaj
ozbiljno urušavaju kredibilitet RATEL kao nezavisnog regulatornog tela
i dovode u pitanje samu svrhu postojanja RATEL. Priču o nekim evropskim
vrednostima i idealima ne bih ni počinjao, jer bi to bilo neukusno u
ovom kontekstu… Medijska kampanja sa ciljem hitnog stavljanja van snage
ove sramote je nešto najmanje što Internet zajednica i telekomunikacioni
operatori u Srbiji moraju da urade. Pokretanje sudskog spora je isto
potrebno što pre. Ako je neko voljan da se priključi ili stavi svoje
resurse na raspolaganje za jednu takvu akciju, neka mi se javi. Širite
dalje… –sloba”
Sloba Marković

preuzeto sa dusan.rs.

14. KONGRESU SKJ

Predmet: Predlog za raspuštanje SKJ i raspisivanje slobodnih i demokratskih parlamentarnih izbora.

Drugarice i drugovi Komunisti,

Predlažem Vam da u interesu očuvanja integriteta SFRJ i sprečavanja krvoprolića, donesete odluku o RASPUŠTANJU SKJ i omogućite slobodne i demokratske parlamentarne izbore između više kandidata koji će javnosti prezentovati svoje programe i preuzeti odgovornost za slučaj neuspeha u njihovom sprovođenju.

Obrazloženje:

Nadam se da ste kao delegati, koji dolaze iz raznih sredina, svesni situacije u kojoj se nalazi cela zemlja. Odgovornost za takvu situaciju snosi isključivo SKJ. Drugih odgovornih van SKJ NEMA. Apsurd je nadati se da SKJ ima ugled i poverenje u narodu da na osnovu toga može planirati i sa uspehom sprovesti bilo kakve akcije koje će povratiti stabilnost zemlje. Za takav loš ugled krivi su sami članovi SKJ zato što su dozvolili pojedinim svojim predstavnicima da se ispolje negativnim i neprincipijelnim ponašanjem na odgovornim funkcijama navodno u ime naroda nedozvoljavajući tom narodu da povremenim glasanjem na referendumu (bar svakih 10 godina) pokaže svoje poverenje u SKJ da kao jedina partija na vlasti nastupa u ime naroda. Umesto toga ta partija i njeni istaknuti predstavnici žestokim sankcionisanjem suzbijali su svaki pokušaj iznošenja drugačijeg mišljenja a o pokušaju eventualnog sprovođenja takvog drugačijeg mišljenja u takvim uslovima nije moglo biti ni govora. Iz toga sledi zaključak da za sadašnje loše rezultate takvog monopolističkog ponašanja SKJ sledi i monopol odgovornosti, jer kao i svaki projektant neke loše konstrukcije i SKJ mora snositi odgovornost za loš projekat socijalizma, obzirom da se takva konstrukcija raspada na očigled čitavog sveta i preti da se svom težinom sruči na glave nedužnog i prevarenog naroda.

Sada kada treba da ponese celokupan teret odgovornosti za promašaj koncepta izgradnje socijalizma u SFRJ u članstvu SKJ dolazi do rascepa i pokušaja da se sva odgovornost za nastalu situaciju prebaci na pojedine republičke i pokrajinske partije i pojedine njihove predstavnike na rukovodećim funkcijama. Smatram da je takvo ponašanje SKJ još jedan dokaz o njegovoj nesposobnosti u vođenju države i naroda. Ovom narodu nisu potrebni vatrogasci koji se za vreme „požara“ prepiru ko je „zapalio“. Takođe narodu nije potrebna vatrogasna brigada čiji članovi „požar“ gase „benzinom“. Narodima SFRJ potrebno je rukovodstvo koje će prvo „ugasiti“ požar i sprečiti njegovo ponovno razbuktavanje a zatim pokrenuti i pitanje odgovornosti za izbijanje požara. Nadam se da shvatate da SKJ nije u stanju da povede takvu akciju zbog kompromitovanih pojedinaca iz svojih redova kao i partije u celini. Ovo pogotovu što u vašim redovima ima još mnogo onih koji su se itekako „ogrejali“ na vatrama nacionalističkih rasprava na sednicama Centralnog komiteta SKJ.

Radi sprečavanja daljeg zaoštravanja međunacionalnih odnosa i socijalnih potresa predlažem Vam drugarice i drugovi Komunisti da na 14. Kongresu donesete odluku o raspuštanju SKJ i tako sprečite opšti kolaps i nesagledive posledice. Meni je poznato da Vi, kao partija na vlasti možete pokušati da na neke trendove utičete primenom sile ali ne zaboravite da za silu važe zakoni akcije i reakcije a našim narodima na sadašnjem stupnju razvoja celokupnog ljudskog društva nije neophodno da zbog vaših sebičnih interesa, u pogledu očuvanja monopola na vlast, proleva svoju dragocenu krv. Smatram da je u ovom trenutku neophodno da pošteno priznate svoje greške i da bar raspišete opšti referendum na kome će se svi narodi SFRJ izjasniti da li Vam još veruju ili ne.

U Boru, 21.11.1989. god.

Predlagač:

Slobodan Radulović,

Ul. Njegoševa 5A/21,

19210 Bor.

NAPOMENA:

Ovaj predlog uputio sam preporučenom poštanskom pošiljkom br. 27713 od 22.11.1989. godine sa vraćenom i potpisanom povratnicom pod istim brojem od 23.11.1989. godine.

Naravno, da moj predlog verovatno nije ni razmatran na 14. Kongresu SKJ, ali nedugo nakon održavanja 14. Kongresa SKJ se raspala na republičke komunističke partije, a u Srbiji su radi izbegavanja kontinuiteta kompromitovanosti i odgovornosti Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije za raspad SFRJ, promenjeni nazivi tih partija tako što su ove partije spojene u Socijalističku partiju Srbije koja je bez raspisanih izbora pod novim imenom, preko svojih starih-novih članova, preuzela monopol vlasti u svim državnim strukturama Srbije i svu partijsku imovinu obeju stranaka u čemu je njihov stari-novi predsednik Slobodan Milošević sa funkcije predsednika predsedništva Socijalističke Republike Srbije odigrao ključnu ulogu u prenosu monopola vlasti sa  SKS na SPS

Sanjao sam da negde na brdovitom Balkanu postoji država uređena po najmodernijem drp sistemu. U takvoj državi poštuju se ljudska prava po kojima svi građani mogu da kradu, lažu, troše tuđe pare, i rade sve što drugi neće, ne mogu, stide se ili nemaju kome.

Jedini uslov je da se poštuje Ustav. Ustavom je dozvoljeno sve što narod želi. Tako naprimer narodu je zagarantovano ustavno pravo da bira svoje predstavnike. Svako ima pravo da bira svog narodnog predstavnika i bude biran za nečijeg narodnog predstavnika.

Izborom za narodnog predstavnika dobija se imunitet koji narodnog predstavnika štiti od posledica ako koristi nešto što narodu nije dozvoljeno. Na taj način narod se osigurao da ne bude kažnjen ako potroši tuđe pare, potpiše loš ugovor, upropasti tuđu imovinu, nekog uvredi, izbije, opsuje, itd.

Sve takve i mnoge druge stvari narod može da radi preko svojih predstavnika a da mu niko ništa ne može. A i narodni predstavnici imaju svoja ustavna prava po kojima ih niko ne može smeniti mimo volje naroda.

Da bi se znalo kakva je volja naroda u toj državi je konstituisana Izborna komisija koja ima nadležnost da u izveštaju tačno utvrdi ko je postao narodni predstavnik i koliko birača predstavlja prilikom svojih aktivnosti.

I narodu i narodnim predstavnicima zagarantovano je ustavno pravo na podnošenje ostavke. Tako narod može uvek kad su izbori da da ostavku na glasanje, a narodni predstavnik može uvek svojevoljno da da ostavku na zastupanje naroda ako se umori, ako se razboli ili ne daj bože umre, što je posle 1980. godine postao najčešći razlog za podnošenje ostavke.

A onda je državu zahvatila svetska kriza.
Da bi se spasao od krize narod je rešio da pooštri kriterijume za izbor svojih novih narodnih predstavnika.

Prema novim kriterijumima niko nema pravo da se kandiduje za narodnog predstavnika ako je uhvaćen da krade, laže, da je nenamenski potrošio pare iz budžeta, sklopio loš ugovor, itd. Umesto toga može samo da bude postavljen za člana Vlade, sudiju, člana nekog upravnog odbora ili u najgorem slučaju za direktora.

Po novim pravilima za narodnog predstavnika moći će da se kandiduju samo oni koji još nisu uhvaćeni u nezakonitim  radnjama, što u velikoj meri povećava šanse da za narodne predstavnike budu izabrani oni koji po prethodnim kriterijumima nikada ne bi mogli da postanu narodni predstavnici.

Taman se uplaših da ću možda po novim kriterijumima i ja morati da budem narodni predstavnik, kad ono probudi me komšijino verglanje i struganje auta kome je davno propao i motor i auspuh.

Što sam srećnik! Komšija cele zime nije palio auto i rešio je baš sada to da radi kada mi se u snu ukazala neprilika da i ja budem izabran da predstavljam narod u nekom drpežu.

Jednostavno imam sreće, jer ću i dalje da jedem dobru klopu preko narodnog predstavnika, a nešto sam slab sa zubima, o stalim organima i da ne pričam, jer ne bih mogao ni svoju normu da ispunim a kamoli narodnu volju.

Sanjao: Slobodan Radulović

U stara “dobra” jednopartijska vremena važni partijski drugovi u Boru su bivali štićeni kao narodno blago.
Kad bi ih neko nešto žacnuo ili im bilo kako nasmetao oni bi se požalii važnom drugu iz milicije. A onda se “drzniku” počnu da dešavaju čudne stvari. Ako ima kola sasvim slučajno ga milicija zaustavlja na svakoj raskrsnici i proverava mu žmigavce i ostalo. U početku ga ne kažnjavaju već samo opominju. Ako “drznik” ne shvati poruku ili neće da popusti počinju i kažnjavanja.

Ako “drznik” nema auto onda mu je za svaki vikend stizao vojni poziv za uvežbavanje vojnih veština sve dok se “drznik” ne bi opametio.

A bilo je i suptilnijih metoda. Ako je “drznik” bio bez stana sasvim slučajno mu se dešavalo da bude izrangiran na listi da pomisli kako će u sledećoj podeli sigurno dobiti stan a po kuloarima se čak znalo i koji, pa bi jadnik odlazio sa porodicom da gleda kako napreduje izgradnja, čak bi možda planirali i kupovinu stvari, ali kad bi stan bio spreman za useljenje “drznika” bi sasvim slučajno snašao maler da se u firmi naprasno promeni pravilnik i on izgubi rangirano mesto pa “njegov” stan dobije neko ko je stambeno već obezbeđen.

Ako je “drznik” imao malu platu sasvim slučajno bi se desila promena sistematizacije radnih mesta i njegovo radno mesto bi “skočilo” po broju bodova. Ali po novom sistematizacionom pravilniku za to radno mesto je bio propisan izbor u stručno zvanje od strane Komisije. Taman bi “drznik” pomislio da će konačno i on dobiti povećanje plate kad ono Komisija za izbor u stručno zvanje konstantuje da on nema dovoljno bodova za to radno mesto pa mora da bude premešten na neko gore za istu platu.

Itd. itd. znali su važni partijski drugovi kako treba sa onima koji nisu na liniji partije.

Eh, kako bi neki bivši jednopartijski drugovi voleli da im se vrate stara dobra vremena umesto ovoga sada kad moraju na svakim izborima da menjaju partiju uz rizik da ne naprave dobar izbor.

A i milicija nije ko što je nekad bila. Počela je da hapsi čak i važne partijske drugove zbog nekih manjkova u budžetima. A priča se i da će da im se oduzima imovina.

Pa i narod nije ko što je nekad bio. Postao je jogunast i prgav pa stalno nešto zakera sa nekakvim ljudskim pravima i slobodama i traži da vidi šta važni drugovi rade, gde i zašto putuju, šta jedu i piju, kako se vesele, sa kime se i o čemu dogovaraju itd.
Pa kako da posle svega važne drugove ne obuzme nostalgija i žalost za prošla vremena.

Napisao: Slobodan Radulović

Neki naš političar stade pred ogledalo i obrati se liku u ogledalu rečima:
Znaš, nisam zadovoljan sa tobom, jer koristiš moj lik da me brukaš pred narodom. Kažu da smo ti i Ja isto, ali Ja mislim da to nije istina.
Naprimer:
Ja hoću promene, ali ti nećeš da se menjaš.
Ja hoću visok radni učinak, ali ti nećeš da radiš.
Ja sam dobio funkciju, ali je ti loše obavljaš.
Ja hoću donacije, ali ti donatoru postavljaš nerazumne uslove.
Ja hoću borbu protiv korupcije, ali ti nećeš da je sprovodiš.
Ja hoću nove izbore, ali ti nećeš da ih raspišeš.

Naravoučenije za naše političare:
Ako ne možeš da menjaš svoj lik u ogledalu pokušaj da promeniš sebe.

Basnu napisao: Slobodan Radulović

Životna mi rana,

Patnja moje majke,

Vojna sila strana,

Progoni i hajke.

Život bez oca,

I porodične idile,

Zatrovana boca,

Puna zlobne sile.

Nesreća ni jedna,

Ne dolazi sama,

Sve ljubavi vredna,

Umrla mi mama.

Celoga života,

Živela je tužno,

Bruka i sramota,

Patila je ružno.

Rat joj oduze,

Godine najbolje,

A sudbina preuze,

Do kraja da kolje.

Živela je bedno,

Robovala večno,

Želela je jedno:

Da bar umre srećno.

Al`sudbina siva,

Tešku smrt joj dade,

Mučila se živa,

Sve do kraja nade.

Najzad je otišla,

Ko u dobrom vicu,

U večnost je sišla,

S`osmehom na licu.

Bog neka joj prosti,

Sve zemaljske muke,

A zlotvore da gosti,

Uz njihove bruke.

Napisao: Slobodan Radulović

RTB I MEĐUNARODNA MAFIJA

(Otvoreno pismo Vladi I Predsedništvu DOS-a)

Krajem 1988. g. Jugotehna i Jugometal ponudili su RTB-u 10.000 tona koncentrata bakra, u kome je bilo mnogo veoma otrovne žive i direktori RTB-a su odbili da ga kupe. Kasnije je firma MARK RICH (preko Genex-a) ponudila RTB-u taj isti koncentrat. Dir. Marketinga u RTB-u (odnosno, dir. komercijalnih poslova), Milija Grujičić, odbio je da potpiše nalog, pa je ugovor sklopio Ninoslav Cvetanović.

Koncentrat je pristizao u Bor u periodu od 11.08 do 05.09.1989. g. Nakon obavljenog posla , firma Mark Rič, koja je pre toga bila pred bankrotom, odjednom je “procvetala”. Otvorili su nove firme: West Point, Rivieru I Glenkor u Njujorku, zatim East Point u Londonu, filijalu Glenkora u Londonu I Švajcarskoj, Ju-Point u SRJ itd.

Što se RTB-ovih direktora i ostalih učesnika u tome tiče:

-          Ninoslav Cvetanović je ubrzo postao gen. dir. RTB-a.

-          Mr Nikola Šainović je otišao na mesto ministra. Kasnije, 1997. godine postao je preds. Savezne komisije za radiološku zaštitu?!

-          Tomica Raičević je sve do bolesti promenio nekoliko funkcija, od privremenog direktora Politike do ministra vera u Vladi Srbije.

-          Kosta Prstić (kum prof. Kneževića imr Šainovića) postao je pom. Ministra za energetiku i rudarstvo u Vladi R. Srbije (i ostao na toj funkciji do pre pet meseci).

-          Mihailo Kilibarda je napustio Bor i zaposlio se kao predstavnik RTB-a u firmi Mark Rič u Londonu.

-          Prof. dr Rade Čolić dobio je mesto šefa predstavništva RTB-a u Londonu.

-          Zoran Mladenović postao je novi dir. Marketinga u RTB-u, a kasnije predstavnik RTB-a u Londonu i Cirihu.

-          Dr Filimonović iz Zaječara, koji je javno opravdavao kupovinu takvog koncentrata, postao je ministar zdravlja u Vladi R. Srbije.

-          Tadašnji dir. Jugoinspekta u Beogradu, mr Miroslav Jakovljević se i dalje, sve do danas, zadržao na toj odlično plaćenoj funkciji.

-          Bivši rektor, prof. dr Rajko Vračar i bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogdanović ostvarili su ogromna mesečna primanja kao članovi Upr. Odbora Jugoinspekta (bez odluke Skupštine Jugoinspekta).

-          Stanoje Barlov (kum prof. Kneževića) napustio je Genex i zaposlio se u East Pointu u Londonu.

-          Miloš (Miša) Perović napustio je Genex i zaposlio se u Mark Rič-u u Njujorku.

JEDINO BORSKO GROBLJE RADI TROSTRUKIM KAPACITETOM

-          Direktor Instituta Vinča, dr Perović proterao je g-đu Nadu Ajdačić sa mesta veoma cenjenog i poštovanog šefa laboratorije u Vinči u prevremenu penziju.

-          M. Grujičić je smenjen sa mesta dir. Marketinga. Zbog toga je uskoro podneo krivične prijave, ali mu još nisu odgovorili?!

-          Novinar Miša Lazarević iz Bora, koji je objavio nekoliko članaka u Večernjim novostima o koncentratu sa živom, izložen strahovitom pritisku zbog toga, ubrzo je umro u 45. godini života. Ovo je ujedno i moj pomen prijatelju, jer smo zajedno igrali košarku za ekipu Bora.

-          Dragutin Milanović (20 godina radnog staža, završio je srednju geološku školu, Višu rudarsku i Metalurški fakultet) smenjen je sa mesta šefa filijale Jugoinspekta u Boru i dobio je rešenje za platu, istovetno onom koje su imali i radnici sa osnovnom školom. Čak im ni to nije bilo dovoljno, pa je po kazni primao svega 20-40 % i od tako niskog starta. Godinama je gubio 60-80 % plate i gladovao, ali je “zaradio” anginu pektoris.

-          Borsko groblje je jedina firma u Timočkoj krajini koja radi trostrukim kapacitetom. Prosečna starost umrlih je oko 50 godina, a oni od 40-50 godina već su “stali u red”.

MILOŠEVIĆ, ŠAINOVIĆ I “YU POINT”

-          Osnovana je filijala East Point-a u Beogradu, pod imenom Yu Point (u Boru se priča da su je osnovali bračni par Milošević – Marković, uz pomoć Šainovića).

-          Neki veoma važni i uticajni ljudi iz Bora i Srbije kupili su rudnik i flotaciju bakra u Kazahstanu. Spominju se Šainović, Manzalović (do penzije, predstavnik RTB-a u Moskvi), porodica Milošević.

-          Mytilineos iz Grčke, koji je pre nekoliko godina imao samo tašnu, mašnu, mobilni I malu firmu pod svojim imenom, takođe je odjednom “procvetao”, uz pomoć srpskih i borskih para i postao većinski vlasnik Trepče.

-          Mytilineos i Glenkor su postali vlasnici rudnika olova i cinka i flotacije u Zajači i Srebrenici i sada šalju koncentrat u “Zorku” iz Šapca na preradu, pri čemu oni odlično zarađuju, a “Zorka” pravi gubitke i raubuje opremu.

-          RTB duguje Yu Point-u 26 miliona dolara?!

-          RTB duguje Glenkor-u iz Švajcarske 4.000 tona bakra (oko 6.5 miliona dolara)?!

-          RTB duguje Mytilineos-u bakar, srebro i zlato u vrednosti od preko osam miliona dolara?!

-          Mytilineos I Glenkor vode pregovore da zakupe jednu liniju u Topionici i kupe neke pogone prerade.

Sve ovo što sam nabrojao samo su deo posledica kupovine koncentrata sa živom u toku 1989. godine. Međutim, očigledno je da nije bilo u pitanju samo to. Deset hiljada tona tog koncentrata vredeli su oko tri miliona dolara. Čak i da su oni taj koncentrat dobili na poklon od pravih vlasnika i prodali ga nama, tri miliona dolara su male pare da se toliko poslova ostvari, pogotovo u firmi koja je pre toga bila pred bankrotom.

KOJA NAIVNOST?!

Neki prirodni izotopi žive su radioaktivni. Na žalost, to nije bilo poznato tadašnjem dir. Instituta u Boru i red. Prof. fakulteta, Čedi Kneževiću i tadašnjem pom. Gen. dir. RTB-a, mr Šainoviću (bivšem asistentu, i kumu prof. Knećevića), pa su za fabrički list RTB-a (“Kolektiv”) izjavili da živa nije opasna. To takođe nije bilo poznato nikome iz Jugometala, Jugotehne, Genexa, Jugoinspekta, Privredne komore Srbije I SFRJ I barske luke?!

I ako sam ja običan dipl. Ing. Metalurgije, u mojoj skripti pod nazivom Hemijska toksikološka enciklopedija (koja trenutno ima preko 1000 strana, a još radim na njoj), o živi sam napisao malo drugojačije. Prirodni izotopi Hg-197; Hg-199 I Hg-205 su prirodno radioaktivni izotopi.

U tih preko 500 kilograma žive (ako uopšte smemo da verujemo da je samo toliko žive bilo), blizu 24 %, odnosno preko 116 kg žive bilo je u obliku nabrojanih radioaktivnih izotopa (u neprekidnom radioaktivnom raspadanju i u stvaranju novih radioaktivnih I stabilnih izotopa), i to pod uslovom da nije bilo i drugih radioaktivnih minerala, koji često prate minerale žive.

Već sam napisao da firma Mark Rič, ipak nije mogla da zaradi više od tri miliona dolara. Međutim, taj posao im je svima njima dao ideju. Pošto su se uverili da se na graničnim prelazima i u celoj SFRJ ne vrši kontrola radioaktivnosti, dobili su “zeleno svetlo” za uvoz radioaktivnog otpada i koncentrata sa prirodnim radioaktivnim mineralima.

P.S. Bilo je kasnije nekoliko reklamacija iz inostranstva na kvalitet bakra I srebra po pitanju radioaktivnosti (što je maksimalno zataškavano), ali je najveći deo proizvedenog radioaktivnog bakra “nezapaženo” završio u kućnoj tehnici (kable I elektromotori), u auto i vojnoj industriji, zlata i srebra u nakitu i solima, sumporne kiseline u veštačkom đubrivu (odnosno, kasnije u hrani), pri čemu niko nije ni kontrolisao te proizvode u SFRJ na radioaktivnost. Sama živa je uglavnom završila u borskoj opštini (u obliku praha iz topioničkih gasova) I u slivu Borske reke i Timoka.

Kasnije je pukla bruka, jer je mr Nada Ajdačić pronašla ogromnu koncentraciju prirodnih i veštačkih nukleida na ušću Timoka u Dunav i “zaradila” prevremenu penziju.

Kao što vidite, firma Mark Rič je vlasnik još nekoliko velikih firmi u Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, Republici Srpskoj i Jugoslaviji. Sam vlasnik firme je dobro poznat kao trgovac prljavim koncentratima i oružjem. To je mafijaš, vrlo lošeg poslovnog ugleda, a ko sa takvim čovekom “tikve sadi” nije ništa bolji.

Poštovana gospodo iz Vlade i DOS-a, nabrojao sam nekoliko svetskih firmi i molim Vas da berzanski i finansijski stručnjaci iz obe Vlade prouče njihovo poslovanje i tako utvrde gde su srpske i borske “krvave” milijarde maraka. “Pritegnite” malo jače Šainovića i prof. Kneževića i sami će Vam reći. Nemojte ih žaliti, nisu ni oni nas Borane I ostale u Srbiji žalili.

Učinite to što pre, jer se u Boru, Majdanpeku, Negotinu i Prahovu pronosi glas da namerno dozvoljavate da RTB –om i dalje komanduju Milošević i Šainović, preko novih direktora, koje je marta DOS postavio. Ovo poslednje sam Vam napisao kao poštovaoc i prijatelj, jer da to nisam i ja bih ćutao (i pomagao im), kao i mnogi drugi najvažniji članovi borskih stranaka DOS-a.

Što pre krenite u obračun sa tim lopovima i zločincima i pružiću Vam maksimalnu pomoć. Do duše, javiće se problem kako da ih nakon toga zaštitimo od naroda da ih ne linčuju, a jedini odgovarajući način je zatvor.

S` poštovanjem,

Boža Bogdanović

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Specijalno izdanje “Borske novine” od 20.09.2001. godine “Biti il ne biti”

RTB JE U KANDŽAMA MAFIJE

Sedmog avgusta javno sam na štrajku upozorenja zaposlenih u RTB-u, pred oko hiljadu prisutnih radnika, predao koverat g. Vojislavu Krstiću, pom. Ministra za energetiku. U kovertu su se nalazile kopije faktura i ostala dokumenta koja dokazuju povezanost pređašnjeg (i novog) rukovodstva RTB-a sa međunarodnom i domaćom mafijom. To su objavili mnogi domaći mediji (osim borskih?!). I pored moja dva faksa, niko iz Vlade me nije pozvao na razgovor?!

U kovertu su se nalazile i dve kopije faktura. RTB je preko borske Jugobanke i Veksim banke iz Moskve uplatio ukupno 800.000 dolara, na ime “kamate po avansu” firmi “POLESTAR INTEPRISSE inc” iz Atine. Zvanični vlasnik te firme bio je jedan od najvećih srpskih mafijaša Vladimir Bokan, koji je dva meseca kasnije (7. oktobra) ubijen u Atini. Postaviću nekoliko pitanja Ministarstvu pravde, MUP-u I Vladi:

- Da li je kažnjiva po Zakonu saradnja društvenog preduzeća sa mafijašem? Zna se da je on bio mafijaš i da su glavni šverceri cigareta bili: Subotić, Bokan, Marko Milošević (sin bivšeg preds. SRJ) itd.

- Da li je uplaćivanje 800.000 dolara na ime kamate neposredno pre izbora “pranje novca” i namerno dovođenje RTB-a u još težu materijalnu situaciju?

- Kolika je bila ukupna kamata i provizija? Da li su bile na zakonskom nivou i zašto RTB nije ubrzao isplatu da bi smanjio kamatu?

- Da li je RTB toj firmi prodavao robu isključivo za devize, ili je deo u doba inflacije prodao u dinarima?

- Da li je tačno da RTB i dalje toj firmi duguje 5,5 miliona dolara i šta će biti sa rečnom flotom iz Prahova, koja je data kao hipoteka?

- Pošto je Bokan poginuo, ko od mafijaša (ili rođaka najvažnijih ljudi prethodne vlasti) vodi tu firmu?

- Poslednje pitanje: Kako se zovu ljudi koji su “poslovno” sarađivali sa mafijom, ili nastavljaju saradnju sa mafijim, ako ne mafijašima?

P.S. O međunarodnoj mafiji možete pročitati u drugim člancima.

KO JE SVE SARAĐIVAO SA MAFIJOM

Da odmah pojasnim koji su to ljudi:

Gen. dir. RTB-a bio je Ninoslav Cvetanović. Sada je savetnik novog gen. dir.

Dir. Borske Jugobanke bio je Bora Stojadinović (jedan od ranijih potpresednika OO SPS-a). Sada je pom. Gen dir. RTB-a, pošto je guverner Dinkić zabranio da on radi u bankarstvu?!

Dir. Marketinga bio je Zoran Mladenović. Ovih dana odlazi u penziju. 1998. g. odležao je nekoliko dana u zatvoru, dok nije obustavljen postupak po nalogu Sokolovića I Šainovića. i ako se vidljivo obogatio, nije sproveden novi krivični postupak, niti nastavljen stari?

Dir. TIR-a bio je prof. dr Veselin Savović, a sada je prof. na fakultetu u Crnoj Gori. Ako bi umesto metalurških, predavao dva nova predmeta: “Kako napraviti promašene investicije od nekoliko stotina miliona maraka i svo vreme napredovati u službi” i “Kako se maksimalno obogatiti na račun RTB-a i ne odgovarati”, uskoro bi dobio titulu najstručnijeg profesora na balkanu.

Pom. Dir. Marketinga bio je Mića Prvulović (i sada je). Imam kopiju fakture koja dokazuje da su on I g-đa Žunić (bivša rođaka Šainovića) po nalogu RTB-a otputovali na Kipar nekoliko dana pre septembarskih izbora?! Zašto, baš tada?! Na drugoj kopiji fakture (koju je on potpisao) vidi se da je RTB isplatio 428.542 dolara firmi FERŠPED A.D. iz Skoplja, “na ime usluga”. Kojih usluga?! Da li neko iz Srbije I Bora ima kapital u toj firmi?

Savest mi ne dozvoljava da mirno posmatram pripremu da se RTB (ili najvažniji njegovi delovi) rasprodaju bud-zašto međunarodnoj i domaćoj mafiji, ili daju u vidu koncesija, I trudiću se svim snagama da to sprečim. Jasno je da to može odgovarati samo kupcima (lopovima i mafiji) i nekim ljudima koji mogu dobiti ogroman mito, ako dozvole da se ostvari, a nikako Srbiji i Timočkoj krajini.

NAMERNO SU OBEZVREDILI RTB

Prethodno rukovodstvo RTB-a je, uz pomoć Šainovića, Prstića, Raičevića I mafije, idealno “pripremili teren” da se RTB rasproda.

Od nekadašnjih 15.000 tona, sveli su mesečnu proizvodnju na svega 2-3.000 tona bakra (oko 50% koncentrata proizvodi se u RTB-u, a ostatak dobijamo na preradu iz uvoza). RTB svakog meseca ima preko dva miliona dolara negative, a nekada je ostvarivao značajan ostatak dohotka i ispunjavao sve obaveze. Na primer, RTB je  1990 g. dao državi oko 150 miliona dolara u vidu poreza na plate, plus ostale poreze I carinu.

Namerno su provocirali NATO pakt u vreme bombardovanja. Sva je sreća da su u NATO paktu bili veći prijatelji RTB-a od naših Srba, pa su naredili da se u RTB-u samo trafo stanica uništi, a mogli su da sravne pola preduzeća, nanesu ogromnu materijalnu štetu i prourokuju prestanak rada.

Namerno nisu ulagali u otvaranje novih rudnih nalazišta, a i ono što su ulagali često je bilo pogrešno (Cerovo, kolektor itd). Poslovodni odbor RTB-a je uložio desetine miliona dolara u nedovršeni hotel na Srnom Vrhu, koji je trebao da posluži vrhu prethodne vlasti da se u njemu zabarikadira (kad Karadžić u Bosni), a Majdanpek je postao “mrtav grad”, jer RTB “nije imao para” za raskrivku. U taj spomenik ljudske gluposti treba uložiti još oko 50 miliona dolara da proradi, a posle ga svake godine dotirati sa po nekoliko miliona dolara.

Blagoje Spaskovski (dir. RBB-a ) I Dragan Dumitrašković (pom. Dir. RBB-a) uništili su borsko rudarstvo I dozvolili da se kolektor za otpadne vode oslabi prilikom izgradnje. Sada je potrebno preko 10 miliona dolara za saniranje tog kolektora.

“ZATURILI” SU TRI MILIJARDE MARAKA

Očigledno je da je RTB u poslednjih 10 godina negde “zaturio” skoro tri milijarde maraka. Pored već spomenute provizije, RTB je prodavao svoje proizvode u dinarima u vreme najveće inflacije, ugovarao visoke kamate i namerno odugovlačio sa vraćanjem dugova, gubio ogromne pare na iskorišćenju na bakru zbog (namernog) lošeg uzorkovanja uvoznih koncentrata i bakarnog skrapa, uzimao koncentrat na preradu (do katode), umesto da ga mnogo jeftinije kupi i preradi do finalnih proizvoda, trgovao skoro isključivo uz pomoć posrednika I na domaćem tržištu, dotirao SPS I JUL.

Do današnjeg dana nisu upoređeni metal bilansi bakra i plemenitih metala u Topionici i Elektrolizi sa knjigovodstvenim stanjem u direkciji, a moće se pojaviti ogromna razlika, zato što u poslednjoj deceniji RTB proizveo oko milion tona bakra I preko 20 tona zlata. Hiljade finansijskih eksperata nema dovoljno posla širom zemlje i Vlada mora pronaći nekoliko desetina njih, koji će za svega mesec dana rada veoma precizno dokazati sve ovo što pišem. Povremeno, dođu jedan ili dvojica I od jutarnje kafe do ručka pogledaju nešto dokumentacije, ali se uglavnom veruje “savesnim rukovodiocima” iz RTB-a.

OSNOVATI EKOLOŠKI MEĐUNARODNI SUD U BORU

Očigledno je da je mnogo tona radioaktivnog otpada, prirodnih nukleida i najotrovnijih elemenata i jedinjenja prošlo kroz borsku Topionicu, jer Borani žive tri decenije kraće od Japanaca, koji proizvode 50 puta više bakra? I u krvi najmanje dece ima teških metala, od kojih mnogi spadaju u kancerogene supstance. Zato javno predlažem Ministarstvu zdravlja I mešunarodnim humanitarnim I ekološkim organizacijama:

-          Izvršiti uzorkovanje i analiziranje zemljišta u borskoj opštini.

-          – Izvršiti ispitivanje rečnog mulja Borske reke i Timoka, sve do ušća Timoka u Dunav.

-          Izvršiti ispitivanje zdravlja svih stanovnika opštine i priobalja Borske reke i Timoka. I za najteže bolesti možda postoji lek, ako se blagovremeno primeni. Taj posao prepustiti isključivo međunarodnim organizacijama, jer je trenutno nivo korumpiranosti u Boru ogroman (pogotovo, ako uzorkovanje vrši borski Jugoinspekt, a analiziranje borski Institut).

-          – Kada se utvrtdi prisustvo prirodnih i veštačkih nukleida, osnovati Međunarodni Ekološki sud (poput onog u Hagu), sa sedištem u Boru, da nam on bude bar mala satisfakcija što smo mi i naši potomci osuđeni da živimo skoro tri decenije kraće od ostalih ljudi.

Boža Bogdanović

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Specijalno izdanje „Borske novine“ od 20.09.2001. godine

Kako je u RTB-u Bor i po koju cenu prerađivan radioaktivni materijal

Nuklearni otpad smrtno dobar za biznis

U lancu dobavljača smrtonosnog otpada, koji je završavao i u hrani, važna karika Nikola Šainović, svedoči za “Glas” ing Božidar Bogdanović

U otvorenom pismu Vladi Republike Srbije i Predsedništvu DOS-a koje je, septembra prošle godine, uputio Božidar Bogdanović, diplomirani inženjer metalurgije, zaposlen u borskoj Topionici i rafinaciji bakra, navodi se da je u 10.000 tona inostranog koncentrata bakra, koji je u metalurškim pogonima RTB-a prerađivan od 11. avgusta do 5. septembra 1989. godine, bilo oko pola tone veoma otrovne žive. I to pod uslovom da nije bilo radioaktivnih minerala, koji su veoma česti pratioci ovog elementa.

Taj isti materijal je i krajem 1988. bio ponuđen RTB-u na preradu, posredstvom “Jugotehne” i “Jugometala”, ali je tadašnji direktor marketinga Basena Milija Grujičić odbio da potpiše nalog, nakon čega je ubrzo smenjen.

Otpad u hrani

“Ako se takav otpad samelje u specijalnim koloidnim mlinovima u prah sitniji od jednog mikrona i ubaci u koncentrat, onda u toku prženja u topioničkim reaktorima izlazi kroz dimnjak, zajedno s gasovima, a manji deo ode u sumpornu kiselinu, odatle u đubrivo i indirektnim putem završava – u hrani.

Ali, ne može radioaktivno da zagadi bakar. To znam, jer sam vodio proces proizvodnje upravo na reaktorima i elektro-filterima, sve dok me 1997. nisu smenili, posle dopisa poslovodstvu RTB-a u kojem sam reagovao zato što su se analize uvoznog koncentrata, “posteljice” i aglomerata iz reaktora završavale na svega 75 do 92 odsto, dok su ostatak krili. Još sam neraspoređen”, kaže Bogdanović.

Na mogućnost da je u pogonima Basena zaista bio prerađivan koncentrat bakra koji je sadržao i određene količine radioaktivnih izotopa, ukazala je i mr Nada Ajdačić, tada šef laboratorije u Institutu za nuklearne nauke “Vinča”.

Ona je od 1979. do 1984, na ušću Timoka u Dunav, tokom ispitivanja registrovala ogromne koncentracije prirodnih i veštačkih nuklida iz nuklearnog otpada. Poznato je, inače, da se otpadne vode iz pogona RTB-a ulivaju u Borsku reku, u kojoj, zbog prekomernog zagađenja, nema registrovanih oblika života. Čak ni bakterija.

Ova voda, koja sa sobom nosi ogromne količine jalovine i teških metala, uliva se u Timok, ovaj u Dunav, i tako do Crnog mora. Kao nagradu za senzacionalno otkriće mr Ajdačić je zaslužila veliku “čast”: poslali su je u prevremenu penziju, bez valjanog razloga, a njen izveštaj je ubrzo osporen i odbačen, uz objašnjenje da je rađen vrlo nepreciznom metodom.

Nova ispitivanja, koja su nedugo zatim usledila, odbacila su svaku mogućnost o egzistiranju prirodnih i veštačkih nuklida, na koja je ukazivala mr Ajdačić.

I u srebru izotop

Bogdanović tvrdi da poseduje i kopije izveštaja iz Instituta “Vinča”, s potpisom dr Živorada Vukovića, koji nedvosmisleno potvrđuju da je i koncentrat bakra, koji se 18 meseci, tokom 1986. i 1987, prerađivao u RTB-u, bio radioaktivan. On ističe da je u velikom broju poluga srebra utvrđeno prisustvo veštačkog izotopa Ag-110, koji potiče iz nuklearnog otpada.

“Dozvoljena radioaktivnost srebra iznosi oko 18,5 bekerela po kilogramu, u ovim uzorcima je registrovana čak 150 puta veća koncentracija, a kod nekih uzoraka izmereno je i do 2.700 bekerela!”, tvrdi Bogdanović.

Predstavnik Instituta “Vinča” Milojko Kovačević je tada izrazio sumnju u ispravnost tih analiza, jer se u njima pojavljuje koncentracija joda, koju je, kako je kazao Kovačević, gotovo nemoguće ispitati.

“U tehnološkom procesu topljenja može doći do pojave višeg stepena jonizujućih zraka, ali to ne mora da ukazuje na nuklearno poreklo koncentrata bakra, pošto postoji mogućnost da je povećana radioaktivnost posledica katastrofe u nuklearnoj elektrani u Černobilju.

Doduše, pre 15 godina, rezultati merenja u Boru ukazali su na prisustvo radioaktivnog polonijuma, ali su dublja istraživanja prekinuta zbog nezainteresovanosti tadašnjeg rukovodstva RTB-a”, kazao je Kovačević.

Na to da je sumnjivi koncentrat bakra zaista prerađivan u pogonima Basena ukazivao je i novinar “Večernjih novosti” iz Bora Miša Lazarević, koji je 80-tih godina objavio nekoliko članaka o tome. Zbog toga je, tvrdi Bogdanović, Lazarević bio izložen strahovitom pritisku, a ubrzo je i preminuo u 45. godini života.

Živa u Timoku

Za uvoz sumnjivog repromaterijala znao je i dipl. ing. Dragutin Milanović, nekadašnji šef filijale “Jugoinspekta” u Boru, koji je, takođe, ubrzo “sklonjen” sa tog radnog mesta. Dobio je rešenje za platu, istovetno onom koje su imali radnici s osnovnom školom, ali je, po kazni, primao i 20 do 40 odsto od tako niskog starta. Ubrzo je “zaradio” anginu pektoris.

Bogdanović optužuje tadašnjeg direktora Instituta za bakar u Boru dr Čedomira Kneževića, kao i dr Nikolu Šainovića, nekadašnjeg srpskog premijera i potpredsednika Savezne vlade, tada pomoćnika generalnog direktora RTB-a, da “nisu znali da je živa opasna po zdravlje”.

To, po Bogdanoviću, nije bilo poznato nikome iz “Jugometala”, “Jugotehne”, “Geneksa”, “Jugoinspekta”, privrednih komora Srbije i SFRJ, kao ni nadležnima iz barske luke, u koju je sumnjivi koncentrat bio dopremljen.

Kasnije je, ipak, bilo nekoliko reklamacija iz inostranstva na kvalitet bakra i srebra, pre svega zbog prekomerne radioaktivnosti, ali je to, kaže Bogdanović, maksimalno zataškavano. On tvrdi da je najveći deo tog radioaktivnog bakra “nezapaženo” završio u kućnoj tehnici, auto i vojnoj industriji, nakitu, solima, sumporna kiselina u veštačkom đubrivu, a samim tim i u hrani. S druge strane, živa je svoj put završila, uglavnom, u obliku praha u borskoj opštini i slivu Borske reke i Timoka.

Ispitivanja, koja su usledila decembra prošle godine, posle izlaganja programa Bogdanovića o spasavanju RTB-a u Beogradu, a koja su obavili stručnjaci iz “Vinče” i Instituta za radiološku zaštitu “Dr Dragomir Karajović” iz Beograda, pokazala su, kako je saopšteno novinarima, da ne postoje dokazi da je u RTB-u prerađivan radioaktivni otpad. Doduše, registrovano je prisustvo malih količina radioaktivnog izotopa cezijuma (Cs-137), ali je to pripisano černobiljskoj katastrofi.

Na konferenciji za novinare, predstavnici RTB-a Bor su tada kazali da će odustati od tužbe protiv Bogdanovića “ukoliko prizna da je pogrešio i javno se izvini zbog štete koju je naneo Basenu”.

Bogdanović je, međutim, odbio da to učini, rekavši da su ispitivanja obavljena na malom broju uzoraka, dok “postoji nekoliko milijardi kilograma sumnjivog materijala koji treba proučiti” i dokumentacija koja dokazuje očiglednu preradu radioaktivnog otpada.

“Mene će uhapsiti, proglasiti ludim, ili će mi jednog dana “pasti cigla na glavu”. Bez obzira na sve, nastaviću da insistiram da se detaljna ispitivanja nastave, ali jedino uz prisustvo međunarodnih ekoloških organizacija. Krivci za ovaj ekološki genocid moraće kad-tad da odgovaraju!”, kaže Bogdanović.

Borsko groblje – punom parom

U dopisu, koji je sindikat “Nezavisnost” RTB Bor nedavno uputio ministru ekologije u Vladi Republike Srbije dr Anđelki Mihajlov, navodi se da je prosečni vek Borana, prema zvaničnoj statistici, 48 godina. Po sindikalcima, borsko groblje je jedina firma u Timočkoj Krajini koja radi punim kapacitetom.

Međunarodni ekološki sud

Građani Bora su više puta, što u šali, što u zbilji, predlagali osnivanje međunarodnog ekološkog suda (poput onog u Hagu), sa sedištem u Boru. Zadatak tog organa bio bi utvrđivanje personalne odgovornosti za tešku ekološku situaciju. Tako bi žitelji ovog kraja imali makar moralnu satisfakciju za svoje, i te kako, narušeno zdravlje. Pogotovo kada se zna da je Timočka Krajina prva u Evropi, a šesta u svetu, po broju registrovanih i umrlih žena od raka dojke

10.000 odsto zarade

Pod uslovom da je roba ekološki čista, trgovina koncentratima bakra omogućuje minimalnu godišnju zaradu koja iznosi 20 do 25 odsto od prometa. Ali, ako nije, odnosno ukoliko u ovoj sirovini ima žive, arsena, kadmijuma ili talijuma, onda se profit uvećava za još 10 do 30 odsto.
Međutim, ukoliko u koncentratu ima prirodnih ili veštačkih nuklida, zarada, ističe Bogdanović, može iznositi i do 10.000 odsto od prometa!
“RTB je godišnje uvozio od 100 do 150 hiljada tona koncentrata bakra. Minimalna godišnja zarada isporučioca nije bila ispod 15 miliona, dok je maksimalna mogla da premaši i sumu od 500 miliona dolara”, kaže Bogdanović.

LJUBIŠA TRIFUNOVIĆ

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Kako se reformiše bakar iz starog režima

Ovo sam nasao na jednom sajtu,da ga ne reklamiram sad,i mislim da bi trebalo da procita sto vise ljudi.Ja zivim u Boru,tako da je za mene ovo veoma vazno.Procitajte da vidite sta je genocid i lopovluk.

…Nikola Šainović, kao eksponirani čovek br. 2 u Srbiji, ne samo da je mnogo unapred znao za datum sukoba sa NATO-paktom, već je u Račku imao uticaj na određivanje datuma. Zato je i pre i sve vreme sankcija forsirao što veću proizvodnju u RTB-u (nekoliko puta veću od sadašnje) i 99,99% nastavio raniju preradu nuklearnog otpada, da bi obezbedili milijarde dolara “crnih” fondova za kupovinu najvažnijih ljudi iz pojedinih stranaka DOS-a, otvaranje privatnih banaka na Kipru, u Moskvi, Atini, Solunu, Klagenfurtu, Trstu, Cirihu i Srbiji i otkup preduzeća. RTB je za sve vreme sankcija proizvodio mnogo bakra, po onom principu da “bure drži vodu dok majstori odu”, pa je DOS oktobra 2000. zatekao skoro uništeno rudarstvo i RTB na izdisaju.

Što se nuklearnog otpada tiče, nije slučajno baš Šainović pre nekoliko godina postao predsednik Savezne komisije za radiološku zaštitu. Iako je u Hagu, i dalje je zvanično na toj funkciji (?!), a smeniće ga tek onda kada DOS ukine 29. novembar, kao praznik (nepostojeće) države. Uostalom, svedoci smo da je neuporedivo manje problema bilo sa izručenjem Miloševića nego Šainovića, koje se odužilo na preko godinu dana, i da našoj vlasti ni na kraj pameti nije bilo da ga pre toga uhapsi zbog privrednog kriminala i organizovane inflacije. Čak i sada naši ministri daju garancije za njega, da se vrati kući do početka suđenja.

FIRMA “MARK RIČ” JE “PROCVETALA”

Da bih celu ovu priču dokumentovao, navešću jedan tipičan primer. Krajem 1988. g. Jugotehna i Jugometal ponudili su RTB-u 10.000 tona koncentrata bakra, u kome je bilo preko 500 kilograma veoma otrovne žive i direktori RTB-a su odbili da ga kupe. Kasnije je firma MARK RIČ (preko Geneksa) ponudila RTB-u taj isti koncentrat. Direktor marketinga u RTB-u (odnosno direktor komercijalnih poslova) Milija Grujičić odbio je da potpiše nalog, pa je ugovor sklopio Ninoslav Cvetanović sredinom 1989.

Nakon obavljenog posla firma Mark Rič, koja je pre toga bila pred bankrotom, odjednom je “procvetala”. Otvorili su nove filijale: Vest Point, Rivieru i Glenkor u Njujorku, Ist Point u Londonu, filijale Glenkora u Londonu i Švajcarskoj, filijale Ist Pointa na Kipru i Jugoslaviji, Ju-Point u Beogradu itd. Što se RTB-ovih direktora i ostalih učesnika u tome tiče:

1. Generalni direktor Jova Milošević otišao je kao predstavnik RTB-a u Bukurešt;

2. Ninoslav Cvetanović ga je zamenio (u vreme DOS-a postao je savetnik novog generalnog direktora);

3. Nikola Šainović je meteorskom brzinom napredovao do čoveka br. 2 u Srbiji;

4. Tomica Raičević je sve do bolesti promenio nekoliko funkcija, od privremenog direktora Politike do ministra vera u Vladi Srbije;

5. Kosta Prstić (kum prof. Kneževića i Šainovića) napustio je Majdanpek i postao pomoćnik ministra za energetiku i rudarstvo u Vladi SR Srbije (i ostao na toj funkciji do početka 2001);

6. Mihailo Kilibarda je postao predstavnik RTB-a u firmi Mark Rič u Londonu; 7. Prof. dr Rade Čolić dobio je mesto šefa predstavništva RTB-a u Londonu;

8. Zoran Mladenović (u Boru poznat pod nadimkom “Zoki Munđaroš”) postao je novi direktor marketinga u RTB-u, a kasnije predstavnik RTB-a u Londonu i Cirihu;

9. Prof. dr Čeda Knežević je postao prvi DOS-ov predsednik Upravnog odbora RTB-a?! Njegov rođeni brat Raka Knežević (tast bivšeg ministra zdravlja, dr Obrena Joksimovića), svojevremeno je bio načelnik SUP-a u Boru;

10. Dr Filimonović iz Zaječara, koji je javno opravdavao kupovinu takvog koncentrata, postao je ministar zdravlja u Vladi SR Srbije;

11. Tadašnji direktor Jugoinspekta u Beogradu, mr Miroslav Jakovljević, i dalje se, sve do danas, zadržao na toj odlično plaćenoj funkciji. Bivši rektor, prof. dr Rajko Vračar, i bivši ministar unutrašnjih poslova Srbije, Radmilo Bogdanović, ostvarivali su visoka primanja kao članovi Upravnog odbora Jugoinspekta (bez odluke Skupštine Jugoinspekta). Kada su se ove godine zbog toga pobunili neki njihovi radnici iz Bora (članovi Sindikata Nezavisnost) dobili su otkaz.

12. Geneks su ubrzo napustili Stanoje Barlov (kum prof. Čede Kneževića iz RTB-a), Miloš (Miša) Perović i Zoran Drakulić i sva trojica su dobili posao u filijalama firme Mark Rič.

13. Tadašnji generalni direktor Geneksa Miki Savićević (koji je sredinom 80-tih ugovorio izvoz Juga u Ameriku) u vreme DOS-a postao je potpredsednik DHSS i predsednik Upravnog odbora Zastave. Sada se ponovo obraća starom partneru (Birklinu) iz Amerike, da se izvoz automobila obnovi i da ta firma otkupi Zastavu. Za divno čudo, njegov šef partije, g. Vladan Batić, ministar pravde u Vladi, uopšte se ne pita kako je Zoran Drakulić (za svega jednu deceniju) postao jedan od najbogatijih Srba (“za dlaku” siromašniji od braće Karić) i sponzor nekoliko levih i desnih stranaka u Srbiji i Crnoj Gori (baš iz tih razloga je letos savezni ministar zdravlja izvršio samoubistvo u Madridu).

KAZAHASTANCI I RTB

Srbi su prošle decenije kupili rudnike i flotaciju bakra u Kazahastanu (u njoj sada radi bivši upravnik borske flotacije). Ta firma je prošlog meseca dala ponudu da otkupi ceo RTB, ili bar pogone za preradu bakra. Kao njeni vlasnici, ovde se spominju Bora i Marko Milošević, Šainović, Miki Manzalović (do penzije, predstavnik RTB-a u Moskvi). Verovatno je Marko (čisto slučajno) našao utočište baš u Kazahastanu.

Ti isti ljudi, plus Borka Vučić i direktori Jugobanke (među kojima i sadašnji generalni direktor RTB-a Bora Stojadinović) odigrali su odlučujuću ulogu u osnivanju Veksim banke u Moskvi, preko koje su u vreme sankcija prošle stotine miliona dolara RTB-ovih i ostalih para.

Seka Manzalović, supruga Mikija Manzalovića, ima banku na Kipru, koja je u DOS-ovo vreme dala bankarske garancije Mitilineosu iz Grčke u trgovini sa RTB-om. Uzgred, ona je predložila da otkupi veliki hotel na Borskom jezeru (koji je svojevremeno projektovala).

Mitilineos je takođe odjednom “procvetao”, uz pomoć srpskih i borskih para i postao većinski vlasnik Trepče.

Mitilineos i Glenkor su postali vlasnici rudnika olova i cinka i flotacije u Zajači i Srebrenici i sada šalju koncentrat u “Zorku” iz Šapca na preradu, pri čemu oni odlično zarađuju, a “Zorka” raubuje opremu i truje grad.

Osnovana je filijala Drakulićevog Ist Pointa u Beogradu, pod imenom Ju Point.

RTB duguje Ju Pointu 26 miliona dolara (i dan danas se ne zna po kojoj osnovi?!).

RTB duguje Glenkoru iz Švajcarske 4.000 tona bakra (oko 6,5 miliona dolara)?!

RTB duguje Mitilineosu bakar, srebro i zlato u vrednosti od preko osam miliona dolara?!

Mitilineos, Ist Point (Zorana Drakulića) i Glenkor vode pregovore da uzmu RTB-ove rudnike bakra pod koncesiju (kada se usvoji zakon o koncesijama), zakupe bar jednu liniju u Topionici i kupe neke pogone prerade bakra.

Debis (deo koncerna Mercedes-Krajsler) je u završnoj fazi pregovora da zakupi borsku Topionicu i obezbedi preko 100 miliona dolara kredita za novu tehnologiju. Do sada je davao RTB-u koncentrat bakra na preradu, kao “treća ruka”, posle Glenkora i Ist Pointa.

Ukratko, “skromni” Zoran Drakulić stavlja “šapu” na celu obojenu metalurgiju, od Đevđelije do Banja Luke.

Kao što vidite, firma Mark Rič je vlasnik još nekoliko velikih firmi u Americi, Engleskoj, Švajcarskoj, na Kipru, u Makedoniji, Republici Srpskoj i SRJ. Sam vlasnik firme (Mark Rič) je dobro poznat kao trgovac prljavim koncentratima i oružjem.

Sve ovo što sam nabrojao samo su deo posledica kupovine koncentrata sa živom u toku 1989. godine. Međutim, očigledno je da nije bila u pitanju samo živa. Deset hiljada tona tog koncentrata vredelo je oko tri miliona dolara. Čak i da su oni taj koncentrat dobili na poklon od pravih vlasnika i prodali ga nama, tri miliona dolara su male pare da se toliko poslova ostvari, pogotovo u firmi koja je pre toga bila pred bankrotom. Ostale pare (milijarde dolara) verovatno su nasledili od tetke iz Amerike, pa ih zato niko iz Srbije ne proziva.
Glupaci i TV-patriote godinama pričaju da su zapad i NATO-pakt najveći neprijatelji srpskog naroda, a ja sam već nekoliko puta napisao u Borskim novinama, i od toga ne odustajem: “Srbi su najveći neprijatelji srpskog naroda”. Za sada sam 100% siguran da u grupu takvih ljudi spadaju Milošević, Šainović i najvažniji članovi SPS-a, JUL-a i SRS, a uskoro će se saznati ko im se sve iz DOS-a pridružio (bar u Boru ima puno takvih ljudi, a najviše među “reformistima”)

Boža BOGDANOVIĆ

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Eksploatacija rudnih i mineralnih bogatstava jedne zemlje je uvek u kompetentnosti jedne države i njenih organa.

Kroz sistem davanja koncesija, država upravlja prirodnim bogatstvima težeći da ih maksimalno valorizuje u interesu sopstvenog naroda.

Na žalost, upravljanje prirodnim resursima na našem području bilo je povereno nekompetentnim i vrlo često nemoralnim ljudima. Naravno, bilo je i onih koji su na ovom području činili pozitivne pomake, no njihove karijere su se brzo završavale.

Dakle, negativna kadrovska selekcija i potpuna gotovo diktatorska arogancija ljudi na ključnim položajima u RTB-u Bor koja je onemogućila bilo kakvu širu raspravu o različitim stručnim mišljenjimas i pogledima i pozitivnih dijaloga, osnovni je razlog bezbroj poslovnih promašaja. Tako je ogroman novac potrošen na projekte kao:

-izrada projekta i prototipa kamiona B-40

-izrada projekta i realizacija pržionice pirita koja nikada nije proradila.

-Fabrika upaljača; Fabrika klemica u Zlotu; Fabrika silikatnih opeka; Skladište uglja u Topionici; Prerada koncentrata preko konvertora.

Navedeni projekti nisu dali efekte pri čemu niko nije odgovarao zbog toga. Na ovo se nadovezuju brojne krađe koje se odnose na još uvek nerazjašnjene slučajeve ataka na imovinu RTB-a Bor.

1)      Afera „Trgokop-Skoplje“. U ovoj aferi RTB Bor izgubio je imovinu u vrednosti od 10.000 t katodnog bakra.

2)      Afera „Burma“ i „slučajni požar“ upravne zgrade FOD-a.

3)      Afera sa našim katodnim bakrom uskladištenim u lukama u Solunu i Kostanci.

4)      Afera prerade zlatonosnog mulja u Institutu za bakar u Boru.

5)      Afera „Febosa“ vezana za nenaplaćenu isporuku bakarnih cevi na tržište Južnoafričke republike.

6)      Afera krađe zlata i srebra iz zlatare.

Osnovni razlozi koji su doveli RTB do ruba propasti su:

1)       Zatvaranje površinskog kopa rudnika bakra Bor zbog pogrešnog načina eksploatacije nekoliko godina ranije od predviđenog i optimalnog roka.

2)       Skraćen eksploatacioni vek rudnika Veliki Krivelj i rudnika Majdanpek izazvan zastojem u uklanjanju raskrivke kao i nesprovođenjem zahvata predviđenih projektnom dokumentacijom.

3)       Raubovanje rudnih ležišta.

4)       Pogrešno planiranje jamske eksploatacije i smanjenje proizvodnje u jamskoj eksploataciji na najniži mogući nivo.

5)       Nizak nivo iskorišćenja na bakru i zlatu u flotacijama i troškovi flotiranja koji su znatno viši od svetski poznatih.

6)       Tehnički zastareli i gotovo potpuno amortizovani topionički kapaciteti koji daju skoro maksimalno iskorišćenje na bakru od 95.5 %. Upoređenja radi trenutno najmasovnije primenjena tehnologija fleš-smetlinga daje 98-99 %. Na žalost kada je RTB Bor raspolagao dovoljno velikim finansijskim sredstvima da wse izvrši izmena u tehnologiji topljenja – to nije urađeno. Ilustracije radi, ako analiziramo period od 1990-2000 god. kada je proizvedeno oko 1.000 000 t bakra zbog toga što nije uvedena nova tehnologija topljenja izgubljeno je 50.000 t bakra, 1.500 kg. Zlata, 7.000 kg. Srebra kao i drugih plemenitih metala. Ukupna vrednost svih zahvata na uvođenju nove tehnologije možda je za par miliona dolara veća od vrednosti gubitaka učinjenih u ovom periodu.

7)       Najveći deo izvezenog bakra je realizovan u obliku katodnog bakra što je pravi zločin kada su u pitanju interesi naše zemlje.

8)       Postoje osnovane sumnje da jedan deo deviznog priliva nije nikada vraćen u zemlju i da je ostao na ino-računima.

9)       Veliki deo proizvodnje RTB Bor realizovan je često i na domaćem tržištu pod sumnjivim uslovima i uz velike iznose odobrenog diskonta. Poseban problem u ovom domenu predstavlja prodaja katodnog bakra i proizvodnja prerade u vreme inflacije kao i naplata po deplasiranim cenama usled inflacije.

10)   Prerada ino-koncentrata je često ugovarana na štetu RTB Bor tako da je RTB Bor delom finansirao preradu a gubitke na iskorišćenju kompenzirao vlastitim katodnim bakrom.

11)   Fabrike u oblasti prerade konstantno su dugovale baznom delu hiljade tona katodnog bakra pri čemu je bazni deo zbog nedostatka finansijskih sredstava uzimao kratkoročne devizne i dinarske kredite i uvećavao svoje obaveze po kreditima i kamatama na kredite.

12)   Nepostojanjew sistema kontrole u samoj kompaniji.

RAZLOZI ZBOG KOJIH JE NASTAVLJEN PROCES PROPADANJA RTB-a BOR POSLE 5. OKTOBRA 2000.

  1. Posle 5. oktobra 2000 god. Na većinu najvažnijih mesta u hijerarhiji upravljačkih i rukovodećih funkcija došli su nekompetentni – odnosno nestručni kadrovi uz potpuno odsustvo primene postulata dobre kadrovske politike. Većinu ovih kadrova doveo je na rukovodeće funkcije lobi koji čine ljudi iz bivših rukovodećih struktura i vlasti. Osnovni razlozi zbog kojih su postavljeni ovi kadrovi bili su da se zaštiti i ukloni dokumentacija koja je optuživala ranije rukovodstvo za brojne malverzacije i promašaje koje su učinili u poslovanju, zatim da se obezbedi kontinuitet u upravljanju i rukovođenju uz opstrukcije aktivnosti nove vlasti. Tako sada imamo istovremeno tri osnovne grupe kadrova koje su u upravljačkim rukovodećim strukturama RTB-a Bor. Prvu strukturu čine stručnjaci verni idejama promena i orijentisani ka profesionalizmu i ona je malobrojna. Drugu pretežnu strukturu čine ljudi koji su sve vreme bili deo upravljačkog i rukovodećeg aparata RTB-a Bor u proteklih 10-20 godina i koji su lojalni bivšem rukovodstvu RTB-a Bor i svim idejama koje su nas dovele do katastrofe. Treću strukturu čine ljudi koji su maksimalno iskoristili 5. oktobar za vlastitu promociju ostvarivši maksimalni proboj u karijerama. Ovi ljudi nemaju profesionalne kvalitete i uglavnom se bave time da se održe na funkcijama. Naravno, zbog svega ovoga gotovo je nemoguće harmonizovati ove strukture jer su njihovi interesi krajnje divergentni.
  2. Problem je nastao zbog toga što posle 5. oktobra nije napravljen presek stanja u svim delovima i segmentima kompanije. Dobra analiza stanja („Skening“) trebala je biti osnova za sve važne poslovne odluke u budućnosti.
  3. Osnovna aktivnost koja je trebala biti sprovedena bila je izrada naučno fundirane strategije oporavka RTB-a Bor. Tako bi svi programi revitalizacije delova RTB-a Bor bili savršeno usklađeni jedinstvenom strategijom.
  4. Nije urađen celovit program revitalizacije proizvodnje i poslovanja RTB-a Bor koji bi obuhvatio na nivou celog sistema: -resurse i istraživanja;

-proizvodnu oblast;

-tehnološke aspekte;

-komercijalnu problematiku;

-ekološke zahteve;

-socijalnu problematiku;

Program koji je ovih dana prezentiran i promovisan i urađen je u formi „Biznis-plana“ i pokriva samo bazni deo RTB-a Bor. Prezentirani program je urađen krajnje neprofesionalno i argumentovano je kritikovan od nekoliko članova UO RTB-a Bor uz zaključak da mora proći kroz dodatne provere i izmene. Lično mislim da su male šanse da tako loš polazni materijal može da se transformiše u program sa tako ambicioznim nazivom. Program nije usvopjen od strane UO RTB-a Bor.

  1. Razlog je hronični nedostatak obrtnih sredstava i velike obaveze iz ranijih perioda. Svakodnevno pristižu veliki iznosi obaveza po osnovu kamata kao i obaveze po osnovu ranijih kupovina sirovina, repromaterijala i rezervnih delova. Iz ovih razloga za servisiranje tekućih finansijskih obaveza uzimaju se kratkoročni krediti gde su i kamate najveće. Na žalost i ovako limitirana sredstva se ne koriste najefikasnije.
  2. Na žalost još nisu određeni prioriteti u finansiranju u smislu da se finansijski podržavaju samo profitabilni delovi – segmenti kompanije – odnosno proizvodnja koja daje profit.
  3. Razlog je izuzetno nizak nivo korišćenja proizvodnih kapaciteta u svim delovima RTB-a Bor što zbog povećanog učešća fiksnih troškova po jedinici proizvoda dovodi do toga da su proizvodne cene daleko više od tržišnih. Tako gubici na nivou RTB-a Bor rastu iz meseca u mesec.
  4. Nastavljena je eksploatacija rudnih ležišta bakra koja pri ovim nivoima eksploatacije produkuje ogromne gubitke.
  5. Prerada ino – koncentrata bakra u topionici i rafinaciji bakra a vlasništvo su inostranih kompanija je u jednom dobrom delu potpuno nerentabilna i produkuje takođe velike gubitke.

10.  Razlog su gubici zbog velikog broja havarija koje su se dogodile kao što su:

-potapanje 17. horizonta u Jami i opreme koja nije na vreme izvučena (šteta nije procenjena)

-uništenje 750 m transportne trake na transportnom sistemu za transport jalovine sa površinskog kopa Veliki Krivelj (šteta procenjena na oko 180.000 USD)

-izgoreo je kamion velike nosivosti „Euklid“ na površinskom kopu „Cerovo“ (šteta procenjena na 520.000 $)

-Požar na transportnom sistemu za transport jalovine u RBN-u (šteta procenjena na 1.100 000 $)

11.  Razlog je nastavak prakse izvoznog bakra. Neshvatljivo je da naši kapaciteti u preradi ostaju neuposleni dok i dalje izvozimo katodni bakar.

12.  U samoj kompanij još uvek nisu prečišćeni dužničko – poverilački odnosi koji postoje između delova sistema i njihovi iznosi su ogromni.

13.  Nije postavljena savremena osnova za savremenu organizaciju poslovanja u svim delovima RTB-a Bor.

14.  Nefunkcionalnost Upravnog odbora, predsednika UO i Skupštine RTB-a Bor (koja uzgred rečeno posle 5. oktobra nije smenjena bez obzira na brojne odluke da se sprovedu izbori za novu Skupštinu RTB-a Bor)

15.  Nepostojanje javnosti i transparentnosti u radu upravljačkih i rukovodećih struktura kao i istinitog i pravovremenog informisanja.

16.  Odsustvo odgovornosti za katastrofalno loše poslovne poteze koji su doveli do ogromnih gubitaka u poslovanju RTB-a Bor.

17.  Razlog je nastavak prakse iz ranijeg perioda koja se ogleda u brojnim krađama i drugim oblicima ataka na imovinu preduzeća kroz zloupotrebu službenog položaja i neracionalnog upravljanja imovinom RTB-a Bor.

18.  Delovanje raznih interesnih grupa kao što su: ino – kompanije kojima RTB Bor duguje značajne neisporučene količine bakra i novca po osnovu kreditiranja, firme isporučioci sirovina, repromaterijala i rezervnih delova koje su značajno profitirale kroz saradnju sa RTB-om Bor i kojima se takođe duguje, zajedno sa ljudima koji su im lojalni a zanemaruju značajne funkcije u RTB-u svesno vode poslovanje RTB-a Bor ka totalnoj poslovnoj nesposobnosti želeći da zaustavljanjem RTB-a Bor svoje dugove čija je vrednost na tržištu opala na ¼ od nominalnog duga pretvore u značajno učešće u kapitalu RTB-a Bor – odnosno postanu vlasnici RTB-a Bor u celosti u daleko većem delu od onoga što im pripada.

19.  Ne treba isključiti ni delovanje mafije koja u Srbiji ima u svojim rukama 99% od ukupnog kapitala i koja je značajno profitirala na bakru i ostalim proizvodima  RTB-a Bor kao i na isporuci repromaterijala RTB-u.

KAKO SPASITI RTB BOR OD ČIJEG OPSTANKA ZAVISI I OPSTANAK GRADA BOR

Nakon svega iznetog, jasno je da je spašavanje RTB-a Bor, jedan vrlo složen zadatak koji podrazumeva preduzimanje brojnih zahvata koji moraju biti precizno definisani i međusobno dobro usklađeni. Ovakav zadatak podrazumeva anganžovanje celokupnog kadrovskog potencijala RTB-a Bor, Rudarsko – metalurškog fakulteta u Boru kao i anganžovanje stručnog potencijala naših najpoznatijih visokoškolskih institucija i instituta.

U osnovi neophodno je učiniti sledeće:

1.Napraviti dobar program baziran na realnim podlogama čiji konačni cilj mora biti profit. Osnovu ovog programa, u prvoj fazi, mora činiti oslonac na metalurške kapacitete RTB-a Bor i kupovina koncentrata u vlasništvo. Proizvedeni katodni bakar u količini od 5 – 7.000 t/mesec, bio bi prerađen u našim kapacitetima do finalnih proizvoda u asortimanu koji se može brzo plasirati na tržište i koji daje maksimalne finansijske efekte. Nakon tri ciklusa prerade koncentrata kupljenog u vlasništvo (trajanje jednog ciklusa je 50 – 60 dana) RTB Bor bio bi sposoban da se samostalno pojavljuje na tržištima koncentrata bakra i samostalno finansira buduće kupovine i pri tome pozajmljena sredstva nakon trećeg ciklusa vrati. U ovom trenutku samo vlada Srbije može biti garant za dobijanje kredita u ove svrhe jer je RTB Bor zahvaljujući lošoj poslovnoj politici davno izgubio poverenje domaćih i stranih institucija. U našim metalurškim kapacitetima bi se nastavila i prerada koncentrata iz Rumunije, Bučima i ostalih koncentrata za čiju preradu su sklopljeni povoljni aranžmani za RTB Bor. Veliki oslonac ovakvom programu bila bi i realizacija projekta proizvodnje bakra iz reflotirane topioničke šljake u količini od 500 t katodnog bakra mesečno. Programi proizvodnje fungicida, proširenje kapaciteta za proizvodnju bakarnog praha, plavog kamena, soli za galvanizaciju, auto – kozmetike dodatno mogu finansijski ojačati poziciju RTB-a Bor. U drugoj fazi bi se pokrenula eksploatacija naših rudnih ležišta, proizvodnja vlastitog koncentrata bakra na ekonomski zdravim osnovama uz primenu tehnologija i nastavak istraživanja novih rudnih ležišta.

2. Realizaciju programa isključivo poveriti stručnim i moralnim ljudima, bilo da su u pitanju menadžeri ili stručni timovi, koji su u svom dosadašnjem radu ostvarili rezultate koji su nesporni.

3. Obezbediti adekvatan iznos potrebnih sredstava za finansiranje programa pod najpovoljnijim uslovima.

4. Zatražiti reprogramiranje i otpis dela dugova koje RTB Bor ima iz ranijih perioda.

5. Obezbediti podršku Vlade Srbije i nadležnih ministarstava da bi se program uspešno realizovao.

6. Naravno, uz sve ovo, ne treba zaboraviti da treba sprovesti revitalizaciju RTB-a Bor na najoptimalniji način i uz najveće efekte po kompaniju i zaposlene u RTB-u Bor.

7. Poslovni uslovi imaju opštinski organi uprave koji moraju stvoriti sve preduslove za razvoj malih i srednjih preduzeća i razvoj poljoprivrede i turizma. Tako bi se omogućilo da višak zaposlenih u RTB-u Bor nađe svoje mesto u novootvorenim preduzećima čime bi opšti standard mogao biti podignut na viši nivo.

8. Vremena za gubljenje više nemamo pa u realizaciju projekta treba krenuti odmah!

Rade Spasovski, dipl. ecc.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informisanja: Specijalno izdanje „Borske novine“ od 20.09.2001. godine „Biti il ne biti“

Dafini Milanovic preti i obnova tuzbe Borske banke (Jugobanke) za neplacenu kamatu
“Srpska majka” i 365 cekova bez pokrica

Bor - Dafina Milanovic, nekadasnja srpska (bankarska) majka, dipl. ekonomista i svojevremeni finansijski direktor BIM “Slavija”, nije prvi put, zbog prevare, uhapsena pre neki dan. Prvo njeno, isto atraktivno, hapsenje dogodilo se 1989. godine, u stvari, sa njom su u istraznom zatvoru u Beogradu razgovarali pravni zastupnici pet firmi i jedne bankarske kuce koje je ojadila po raznim osnovama.
Njen bliski susret sa tadasnjom Jugobankom Bor (sadasnja Borska banka) dogodio se 10. juna 1988. godine kada je u beogradskoj ekspozituri otvorila tekuci racun. Vec decembra te godine bila je u minusu 437.000 dinara uz 119 nerealizovanih cekova. Sledece godine, 10. januara, pravnici borske Jugobanke razgovarali su sa Dafinom o njenim dugovanjima i naplati stete. Taj susret zbio se u Istraznom zatvoru u Beogradu. Dafina je, zahvaljujuci i ljudima iz borske Jugobanke, pustena na slobodu iz cisto logickog shvatanja: sa slobode ce vratiti dugove, bice joj “odresene ruke”.
- Gospodja Milanovic je prihvatila obavezu da svim duznicima, pa i nama, nadoknadi stetu u roku od dva meseca. Bila je uzbudjena tokom tih “pregovora”, zaplakala je. Posli smo i od toga da je izvrstan bankar i da ce pronaci “modus” za vracanje dugova, ali bas tu smo se grdno prevarili. Uz pomoc svojih, zaista izvanrednih advokata, nepobitnim zalaganjem sa visokog mesta u drustvenoj hijerarhiji i izbegavanjem prijema sudskog poziva – izmakla je pravdi. Stavise, relativno brzo postala je ugledan bankar i nedodirljiva licnost – ispricao nam je mr Dragi Tasic, u to vreme pravni zastupnik borske Jugobanke.
U pravnoj sluzbi Borske banke (Jugobanke) rekli su nam u jucerasnjem razgovoru da su za neuporedivo manje prekrsaje, cak minorne u poredjenju sa Dafininim, vlasnici izdatih cekova bez pokrica te banke dobijali i do tri godine zatvora. Radnik Banke, primerice, za samo jedan cek u minusu, zaradio je sest meseci u cuvenom zajecarskom zatvoru “Genciceva vila”.
Iako sposobna ekonomistkinja i sa neslucenim ugledom, Dafina Milanovic je, prvi put, 27. jula 1992. godine – zahvaljujuci tadasnjem pravniku Tasicu – dospela na novinske stupce. Vecernje novosti objavile su provokativni tekst naslovljen “Dafina pred sudom”. Razlog vise nego jak: izdavanje 365 cekova Jugobanke Bor bez pokrica. Ukupna steta po banku 28,4 miliona dinara.

Konacni krah borske Jugobanke

Da je u tadasnjoj Jugobanci Bor bilo javasluka i neurednosti ili neceg treceg jos opasnijeg – apsolutno je jasno. Dafinin tekuci racun u toj bankarskoj kuci, proverili smo, ugasen je 31. septembra 1990. godine.
Sadasnja Borska banka je, posle mnogo muka i natezanja oko likvidacije, setimo se da je bila medju pet takvih u Srbiji, u rukama republicke vlade. Ceo njen “minus” (garantovala je, izmedju ostalih, i za dug RTB Bor od blizu 190 miliona dolara) danas je drzavni problem. Vec u maju doci ce do otpustanja prekobrojnih radnika uz Vladin socijalni program. Na pitanje direktoru Stanisavljevicu zasto se to cini i sta ce konacno biti sa tom “firmom”, odgovorio je da mu nije dozvoljeno da govori za javnost. Nezvanicno smo saznali da ce se Borska banka “utopiti” u jednu veliku svetsku bankarsku organizaciju. To je i najbolje, kazu poznavaoci prilika.

Mr Dragi Tasic kaze:
- Tesko sam se odlucio da obelodanim istinu. Ona me je iznervirala i potcenila. Na sva urgentna pisma da resimo spor nije bilo odgovora. Zamislite, pomogli smo joj da izadje iz zatvora i kako onda imati razumevanja. Novinar je postavio i pitanje: nije li dobijeni novac od nepokrivenih cekova mogao, kasnijom manipulacijom sa dilerima, da bude iskoriscen za podizanje temelja Dafiment banke. Naravno, odmah je reagovao Dafinin advokat demantujuci novinski tekst u stilu kako je njegovoj gazdarici “naneta velika steta neistinama i spekulacijama, a sto je nepoznavanje materije ili namera da se diskredituje Dafiment banka i njen predsednik. Recju, krivica navodno nije dokazana.
Mr Tasic i danas cuva svih 365 originalnih cekova Dafine Milanovic. Ona je, kako smo juce proverili u pravnoj sluzbi Borske banke, ipak, 31. decembra 1993. godine (inflatorne, poznato je i te kako) izmirila glavnicu duga.
- Knjigovodstveno nije nam nista duzna. No, stoji kamata koja je, u svakom slucaju, velika. Advokat Tasic je blagovremeno utuzio Dafinu Milanovic za kamatni dug, tako da nema nikakvog zastarevanja. Za nas bi danas taj novac puno znacio. Videcemo, dogovoricemo se, ali necemo niti smemo to da oprostimo. Nema dvojbe: opet ce raditi sudovi. Gospodja je sada na sigurnom i to je garancija da se priseti i ko joj je iz vrhova vlasti, ili bilo ko drugi, pomogao da dobije tolike cekove i da se nekorektno ponasa – rekao nam je Zoran Stanisavljevic, v.d. direktora Borske banke.
Sve je utoliko logicnije ako se prisetimo kako je drzavna RTS podrzavala Dafinu i Jezdu u vreme prvih sumnji u njihovu “piramidu”. Milanoviceva je pred TV kamerama, odlucno, pokazivala svoj trezor prepun zlatnih poluga i ostalih dragocenosti. Narod joj je, nazalost, verovao. Naravno, ne i oni koji su pouzdano znali da najsjajnije poluge mogu da se nadju u trezoru te privatne banke samo iz Fabrike zlata u Boru (jedini proizvodjac tog metala u zemlji) ili tadasnje NBJ. Najverovatnije (Dafina to najbolje zna!) poluge su iz trezora NBJ koja je, u vreme najzesce inflacije, otkupljivala borsko zlato za bagatelne dinare kojima su, opet, isplacivane zarade za blizu 20.000 radnika.
Nase novine su pocetkom maja 2001. godine, pisuci o celoj zavrzlami, zakljucile:
- I farsa sa polugama je dokaz o sprezi i nedodirljivosti gospode cija proslost moze da pomogne u rasvetljavanju bar nekih spekulacija i malverzacija iz tog neslavnog doba ove zemlje. Informacija da Dafina Milanovic nije dobila pasos da jos jedanput “proseta” svetom ukazuje na mogucnost da ce se novi zakoni dotaci i nje i njenih zastitnika…
I, eto, trebala je cela godina da se najcuvanija srpska bankarka, sa najneugodnije joj belosvetske “setnje”, ponovo vrati u zemlju. Sada samo, i prvi put posle toliko godina, sa lisicama na rukama.
Brana Filipović

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informacije: http://www.danas.co.yu/20030417/terazije_frame.htm

SKUPŠTINI EKOLOŠKOG POKRETA “DUBAŠNICA” BOR

Predmet: Ostavka na funkciju člana Izvršnog odbora i Predsednika Komisaije za zaštitu vazduha (dostavljeno naslovu preporučenom poštanskom pošiljkom sa potpisanom i overenom povratnicom o prijemu br. 37752 od 08.12.1989. godine.)

Drugarice i drugovi,
Žao mi je što na ovoj prvoj redovnoj Skupštini našeg pokreta ne mogu da Vam ponudim ništa interesantnije od svoje ostavke. Naime, umesto izveštaja o dosadašnjem radu ja ću Vam obrazložiti svoju ostavku.,

Na podnošenje ostavke motivisali su me događaji u vezi sa sataškavanjem istine o avgustovskoj radijaciji zabeleženoj u Boru, Kladovu i Beogradu.

Shvatio sam da je u ovom momentu Ekološki pokret na velikoj prekretnici i da se on u sadašnjim uslovima ne može efikasno suprostaviti organizovanom Nuklearnom lobiju

koji ima ogromnu društvenu moć, finansijska sredstva, stručne kadrove a obzirom da nastupa sa pozicije monopola vlasti ima i silu. Protiv takvog protivnika nemoguće je voditi borbu putem dijaloga i argumenata. To se konkretno videlo na delu u navedenom slučaju kada su pokrenute sve snage ovog Lobija radi zataškavanja istine. Najžalosnije u svemu tome je što je to urađeno u najvišem organu vlasti Republike Srbije i to od strane najviših republičkih funkcionera i drugih visokostručnih kadrova koji su tome doprineli svojim nemoralnim i neprincipijelnim ponašanjem na šta je u svojoj diskusiji argumentovano ukazala delegat Jelka Miljković povodom izraženog nezadovoljstva odgovorom na svoje delegatsko pitanje u vezi avgustovske radijacije.

Smatram da ako je Nuklearni lobi toliko moćan da bez argumenata, isključivo primenom sile i monopola vlasti, ućutka kao malu decu takve naučne autoritete kao što su mr Nada Ajdačić, dr Vlada Ajdačić i mr Miljenko Martić i da ih spreči da na demokratski način stručno i argumentovano brane svoje rezultate višegodišnjih merenja i istraživanja, onda šta tom Lobiju može nekakav Ekološki pokret iz Bora sa rukovodstvom u kome sede ljudi koje je već ranije taj isti Lobi, preko političkih institucija sistema, proglasio za diverzante bez suđenja i izvođenja dokaznog postupka samo zato što smo iznosili podatke o klasičnom genocidu nad stanovništvom Bora, kao i podatke o pljačkama i havarijama u pogonima RTB-a, promašenim investicijama, monopolskog izbornog postupka, proterivanju stručnih kadrova, montiranim sudskim postupcima, korupciji pravosudnih organa i sl.

Meni je jasno da taj Nuklearni lobi upravlja ovom zemljom po svojoj volji i u korist svojih interesa. U takvim uslovima gde se javno preko sredstava informisanja preti sudskim gonjenjem delegatu zbog postavljenog delegatskog pitanja, novinarima zbog iznošenja podataka o genocidu a naučnicima zbog nepoželjnih merenja i otkrića deponovanja i razvejavanja nuklearnog otpada, nije moguće bez direktne opasnosti po život voditi bilo kakvu borbu kroz dijaloge uz pomoć argumenata.

Iz diskusije Jelke Miljković shvatio sam da Nuklearni lobi ima podršku čak i službe državne bezbednosti u kojoj sede kadrovi koji su u školi učili da su ekološki pokreti neprijateljske organizacije i da se prema njima tako treba i ponašati. Da je to tačno lično sam se uverio 24.11.1989. kada sam u svojstvu člana Izvršnog odbora Ekološkog pokreta od strane službe obezbeđenja sprečen da prisustvujem najavljenoj tobožnjoj demokratskoj raspravi povodom delegatskog pitanja Jelke Miljković. Smatrao sam da u demokratskoj državi, koja se usto smatra I pravnom, nije greh prisustvovati sednici tzv. Narodne Skupštine, pogotovu što sam iz Bora a reč je trebalo da bude i o Boru.

Nažalost, lično sam se uverio da me državna bezbednost ne smatra podobnim da makar slušam raspravu iako bih kao dugogodišnji građanin Bora I član Ekološkog pokreta imao itekako šta da kažem o posleratnom borskom genocidu a naročito o povećanoj avgustovskoj radijaciji čije sam posledice lično amaterski registrovao a podatke o tome objavio je NIN u br. 2028/12.11.1989. pod naslovom “Srebrni trag radioaktivnosti”. Sa mnom su u Skupštini Srbije bili prisutni još nekoliko članova Izvršnog odbora ali ja ovu ostavku podnosim u svoje ime pa je u svoje ime i obrazlaže.

Ista služba bezbednosti nije dozvolila da raspravi u Skupštini prisustvuju ni Nada Ajdačić ni Vlada Ajdačić. Međutim, služba bezbednosti je blanko poklonila svoje poverenje nemačkim i austrijskim atestima za sadržaj tereta broda “Peterskerg”, kome je na osnovu toga dozvoljen slobodan prolaz kroz našu teritoriju.

Da su demokratija i naučna istina kod nas samo obična demagogija dokazuje i blanko negiranje naučnih rezultata od strane onih koji nisu učestvovali u istraživanju ali po principu monopola vlasti imaju i monopol na istinu pa priznaju greške u merenju u ime onih koji ih ne priznaju. Ispada da su za negativne rezultate Nuklearnog lobija odgovorni oni koji su te rezultate izmerili i prikazali a ne oni koji su do toga doveli. Čak se ide i dalje od toga pa se tvrdi takođe sa pozicije monopola vlasti i monopola na istinu da su oni koji su izmerili rezultate povišene radijacije nestručni za merenje povišene doze a i aparati za merenje su im u tim slučajevima neispravni ali zato im se ne osporava stručnost u slučajevima kada nisu utvrdili povećanje radioaktivnosti i tada su im i aparati bili u redu. Ovakvu diskvalifikaciju sam I sam doživeo jer mi je nakon merenja radioaktivnosti vode za piće iz zlotskog vodovoda oduzet aparat za merenje zbog navodne neispravnosti ali se rezultati merenja istim aparatom, kada nije bilo povećane radioaktivnosti, smatraju ispravnim.

U funkciji negiranja povećane radioaktivnosti trebalo je da bude i predavanje dr Marka Ninkovića, direktora iz Vinče. Predavanje je održano u Institutu za fiziku u Zemunu 24.11.1989. zakazano za 12 časova ali zbog zakašnjenja predavača počelo je u 12 I 30. Predavač je dao dug i iscrpan uvod ali je na pitanja vezana direktno za temu zaštite od radijacije odbijao da das konkretne odgovore da bi kada su pitanja postala “vruća” jednostavno pobegao ostavivši prisutne bez odgovora na postavljena pitanja. Tako sam i ja ostao bez odgovora na pitanje “Kolika je minimalna kontaminacija pri kojoj se vrši dekontaminacija gradskih ulica”. Pritom sam naglasio da sam iz Bora i da imam podatke da je početkom septembra u Boru vršena dekontaminacija ulica.

U prilog postojanju i ovakvom delovanju Nuklearnog lobija smatram I izbor mr Nikole Šainovića, inače dugogodišnjeg borskog rukovodioca, za ministra industrije Srbije. Po meni očigledno je da Lobi i na ovaj način želi da pokaže svoju silu i sada otvoreno sarađuje sa čovekom, koji je na prtoširenoj sednici našeg Izvršnog odbora 30.10.1989., rekao da se prilikom uvoza koncentrata ne vrše nikakve provere radioaktivnosti a kasnije je bio energično protiv mogućnosti da neko RTB-u podmeće nuklearni otpad. Tom prilikom prećutao je činjenicu da je RTB-u vraćena isporuka srebra zbog povećane doze radioaktivnosti, za koje je prethodno pribavljen povoljan atest iz Vinče.

Afera u vezi avgustovske radijacije pokazala je da su postojale razne manipulacije sa rezultatima merenja zavisno od namene i nivoa na kojima je to razmatrano pri čemu su ti isti rezultati tretirani kao strogo poverljivi ili bili pod embargom. Kada se podaci nisu više mogli sakriti na ovaj način onda su davana saopštenja da nije bilo povećane radijacije, da su merenja vršena nestručno i sl. Uz obavezno izbegavanje odgovora na pitanje odakle u Borskoj reci potiče višegodišnje prisustvo nukleida veštačkog porekla kao što su cezijum 137, cerijum 144, rutenijum 106, a u avgustu otkriveni su još i jod 131, cezijum 134, rutenijum 103, cirkonijum 95, cerijum 141, antimon 125 i 126, gvožđe 59 i dr. što apsolutno dokazuje da se u Boru vrši skladiranje ili razvejavanje nuklearnog otpada inostranog porekla iz reaktora tipa “brider”, jer su navedeni nukleidi otkriveni u vodama TIR-a i jalovini Flotacije o čemu je Poslovodni odbor TIR-a obavešten, a pretpostavljam i drug Šainović, dopisom Svetlane Bjelogrlić od 21.09.1989. tj. pre održane proširene sednice našeg Izvršnog odboras kojoj su I oni prisustvovali i na kopjoj su glumili da nemaju pojma o tome. Podaci o višegodišnjem istraživanju pokazuju da su u Borskoj reci i Timoku nađeni navedeni nukleidi veštačkog porekla još 1978 godine i da je njihovo prisustvo redovno registrovano sve do danas ali se o tome izbegava svaki naučni ili bilo kakav drugi razumni dijalog otvorenom primenom sile i monopola vlasti. Uz nukleide veštačkog porekla nađen je i povišen sadržaj nukleida prirodnog porekla i to: radijum 226, uran 235, torijum 234, aktinijum 228, kalijum 40 I berilijum 7, pri čemu je naprimer koncentracija urana 235 u vodama TIR-a izmerena od 70 Bq/m3 a u pulpi Flotacije čak 800 Bq/m3 što predstavlja oko 1000 puta veću koncentraciju od one izmerene u Borskom jezeru gde je takođe nađena veća koncentracija od dozvoljene.

Kada se navedenim podacima dodaju činjenice da su neki ljudi saslušavani, zatvarani i proganjani od strane državne bezbednosti zato što su prikupljali podatke o skladiranju nuklearnog otpada u napuštenim jamama u okolini Knjaževca jasno je da Nuklearni lobi nema namere da prekine sa svojim prljavim zanimanjem. Kakvim smo opasnostima svi izloženi zbog toga vidi se po tome što je naš region među prvima u svetu po broju smrtnih slučajeva odnosno po broju obolelih od specifičnih vrsta raka. U ove podatke treba svrstati i neke novijeg datuma koji govore o povećanju ovih oboljenja kod dece pri čemu već ima slučajeva da se deca rađaju sa tumorima.

Na osnovu svega navedenog lično smatram da izbor Šainovića za ministra industrije treba da olakša zataškavanje afere što uz primenu sile I korumpiranog pravosudnog sistema treba da spreči pobunu građana.

Osvete Nuklearnog lobija neće mimoići nijednog člana Izvršnog odbora i članove njihovih porodica i one će sigurno biti izvršene kad tad. Ovu ostavku ja ne podnosim iz straha, jer odlukom I voljom Nuklearnog lobija mene čeka ista sudbina kao i ostale građane Bora. Ostavku podnosim zato što pri ovakvom stanju stvari nije moguće bilo šta postići dijalogom uz pomoć argumenata. U ovakvoj situaciji za uspešnu borbu protiv Nuklearnog lobija potrebni su ubedljiviji argumenti od onih kojima sada raspolaže naš Ekološki pokret.

Ostavku podneo:
Slobodan Radulović predsednik komisije za zaštitu vazduha




.




 

Kada je Milošević tokom 1996 godine uhvaćen u izbornim krađama i pošto je pod pritiskom masovnih demonstracija i međunarodnih faktora bio prinuđen da uz pomoć tzv. „Lex specialisa“ vrati pokradene mandate u nekim gradovima Srbije, u Socijalističkoj partiji Srbije pristupilo se razradi taktike za osvajanje i čuvanje vlasti po svaku cenu bez obzira kako ubuduće narod bude glasao na izborima.

Suština ove taktike sastoji se u činjenici da je građanima dozvoljeno da glasaju za stranke koje će nakon izbora u zavisnosti od procenta osvojenih glasova organizovati funkcionisanje vlasti. Da bi prevarili i nadmudrili birače Centralni izborni štab Socijalističke partije Srbije je razradio strogo poverljivo uputstvo br. 02-234 od 04.03.1997. za svoje opštinske odbore, po kome im je naloženo da u sve druge stranke, sindikate, preduzeća i udruženja građana infiltriraju svoje poverljive i obučene kadrove putem pristupanja, učlanjivanja ili zapošljavanja sa zadatkom preuzimanja uticaja u njihovom organizacionom delovanju i funkcionisanju. Posledice toga su stvaranja postizbornih koalicija pod kontrolom SPS-a uz pomoć struktura državne bezbednosti i policije.

Kao rezultat toga je konstituisanje skupština na lokalu i republičkom nivou od, stranačkom vrhu odanih stranačkih poslušnika, koji svoju vernost potvrđuju blanko potpisanim ostavkama, koje njihov politički vrh može uvek aktivirati za slučaj da ne ispune neki stranački nalog.

Preko tako konstituisanog skupštinskog sastava partijski moćnici iz senke organizuju rad svih ostalih državnih struktura (izbor članova vlade, organizovanje pravosudnih institucija, upravnih odbora i direktora javnih preduzeća, sabotiranje pravnog poretka uz pomoć sprege politike, kriminala i pravosuđa, donošenje zakona za potrebe stranačkih elita, zapošljavanje podobnih partijskih kadrova i otpuštanja nepodobnih itd.).

Navedeno uputstvo Centralnog izbornog štaba SPS-a br. 02-234 od 04.03.1997. objavljeno je u listu Demokratija 16. jula 1997. godine u sledećem obliku:

DEMOKRATIJA    DOKUMENTI SREDA    16.JUL 1997.

EKSKLUZIVNO:  Strogo poverljivo uputstvo Centralnog izbornog štaba Socijalističke partije Srbije opštinskim odborima ove stranke o prioritetnim zadacima

Socijalistička partija Srbije
Centralni izborni štab
Strogo poverljivo
Broj 02-234
Primerak
04.03.1997.
Beograd

RASTURITE I UNIŠTITE  KOALICIJU ZAJEDNO!

Uputstvo predsednicima odbora

Krajem 1996. i početkom1997. godine, koalicija Zajedno uspela je da iskoristi ekonomsko i socijalno nezadovoljstvo širih slojeva građana, pretvori ga u akciju i izvuče za sebe zavidnu političku korist. Njen politički rejting vidno je porastao, u nekim opštinama uspela je čak da uzme lokalnu vlast i, što je najopasnije, postala je prava politička alternativa SPS. Ako se još uzme u obzir i njen veoma agresivan politički nastup, ideološka nepomirljivost, populistički metod rada, stalna težnja ka nasilju i pomoć iz inostranstva, može se slobodno reći da smo dobili veoma opasnog neprijatelja.

Iz tog razloga jasno se nameće da je prioritetan cilj budućeg delovanja SPS rasturanje i uništenje koalicije Zajedno. Pored priprema za predstojeće predsedničke, republičke i lokalne izbore, taj posao će obeležiti celokupnu aktivnost SPS tokom 1997. godine.
Borba protiv koalicije Zajedno mora postatiu prioritetna i stalna aktivnost svih organizacionih nivoa SPS, mora uključiti sve naše kadrovske, materijalne i informativne resurse i mora biti zasnovana na adekvatnim strateškim principima.
Strateški principi borbe protiv koalicije Zajedno bili bi sledeći:

- maksimalno iskorišćenje svih potencijala prednosti SPS kao najjače i vladajuće partije u Srbiji;
- minimizovanje potencijalnih slabosti SPS (nasleđe komunizma, kompromitovani kadrovi, povezivanje sa ekonomskim i socijalnim teškoćama u zemlji, povezivanje sa ratom u bivšoj Jugoslaviji; lični sukobi);
- maksimalno iskorišćenje svih potencijalnih slabosti koalicije (liderstvo: realna vlast u opštinama i njena iskušenja; ideološka pojednostavljenost, ostrašljenost i zaslepljenost, slaba programska izgrađenost, nejasnost i nedoslednost; unutarpartijski sukobi i rivalitet; lični sukobi; političko neiskustvo; neobučenost, nesposobnost i neiskustvo kadrova; idejni stereotipi o osveti i revanšizmu; stereotip o nepatriotizmu i izdajstvu i sl.);
- minimiziranje potencijalnih prednosti koalicije (ideja okupljanja i sloge; nekompromitovani kadrovi; povezivanje sa Zapadom, demokratijom i ekonomskim prosperitetom; ideja promena i smenjivosti; realna vlast u opštinama i njeni potencijali; fanatizam pristalica);
- minimizovanje uticaja potencijalnih saveznika koalicije (zapadnoevropske države, pre svega SAD i Nemačka; tzv. Nezavisni mediji, nevladine organizacije u zemlji i inostranstvu; nezavisni sindikati; poznati i afirmisani pojedinci u zemlji, RS i inostranstvu):
- maksimiziranje uticaja potencijalnih neprijatelja koalicije (ostale veće političke stranke, pre svega SRS; razne lokalne političke organizacije; patriotska udruženja: SUBNOR i boračke organizacije, rezervne vojne starešine; Samostalni sindikat; provladine organizacije i sl.).

Rutinske partijske aktivnosti SPS:


1. organizovan politički rad partijskih organa i članstva;
2. skupštinski rad poslanika i odbornika SPS;
3. organizovan rad članstva preko državnih, javnih i društvenih preduzeća i ustanova;
4. organizovan rad članstva preko državnih organa.

Nova metodologija rada nameće se kao nužnost iz više razloga: veoma specifičan i opasan politički neprijatelj; teška ekonomska i socijalna kriza u zemlji, bez većih izgleda da će se popraviti u sledećih pet do deset godina; veći broj nerešenih političkih problema; separatizam na Kosovu; prava međunarodna izolacija uslovljena političkim razlozima; neprijateljske vojne grupe NATO, skoro u čitavom okruženju; strateški krajnje nepovoljna politička klima po SPS. Ovi specifični razlozi nameću i specifične metode i mere.

Spektar parapolitičkih metoda i mera veoma je bogat. Primenom parapolitičke metodologije dobija se skoro neiscrpno bogatstvo veoma raznolikih aktivnosti. Njih je praktično nemoguće sve opisati, ali je nužno da kadrovi SPS dobro upoznaju same metode i načela njihove primene.

Najvažnije parapolitičke metode i mere bile bi sledeće:

1. prikupljanje informacija,
2. propaganda,
3. akciona kontrola,
4. agresivne akcije, i
5. zaštitne akcije.

U primeni ove nove metodologije nužno je držati se određenih organizacionih načela:
- načela rukovođenja: rukovođenje od strane najvišeg funkcionera određenog nivoa; odvojenost od rada organa stranke određenih nivoa; potpun princip subordinacije;
- načela izvođenja: provereni, odani i stručni kadrovi; po mogućnosti nepolitički kadrovi; princip malih grupa; nepoznavanje drugih grupa i njihovih akcija.

1. Prikupljanje informacija

Objekti prikupljanja informacija

1. Koalicija Zajedno kao organizacija i njene posebne članice (SPO, DS, GSS, negde DSS i neke druge, obično lokalne stranke)
2. skupštine opština u kojima vlada koalicija
3. sve ostale organizacije naklonjene ili pod kontrolom koalicije
4. tzv. Nezavisni mediji.

Izvori sa kojih se prikupljaju informacije

Teoretski, izvori informacija su svi članovi i pristalice pomenutih organizacija, ali posebnu vrednost imaju funkcioneri, zaposleni i aktivisti, kao svi ljudi do kojih stižu verodostojne informacije o koaliciji, po raznim osnovama (rođaci, prijatelji i sl.)

Metode prikupljanja informacija

1. Ubacivanje obučenih kadrova u organizacije putem pristupanja, učlanjivanja ili zapošljavanja.
2. Vrbovanje zaposlenih i funkcionera spremnih da iz različitih razloga (materijalna korist, povređena sujeta, razočaranost, ideološka i lična različitost, lične ambicije, ucena i sl.) daju informacije.
3. Izviđačka mesta. Postavljanje obučenih ljudi na važna mesta odakle će lako i neprimetno prikupljati važne informacije (pomoćno osoblje u kancelarijama, objekti ispred stranačkih i drugih prostorija, čuvari objekata i sl.)
4. Lični kontakti. Održavanje prijateljskih i neformalnih veza sa važnim pojedincima, kako bi se u običnom razgovoru nametnule interesantne teme i dobili važni podaci.

Važne informacije

- podaci o strateškim, operativnim i taktičkim namerama i odlukama protivnika
- podaci o stanju u organizaciji protivnika, naročito: stvarni hijerarhijski odnosi, međuljudski odnosi, ekonomski podaci…
- podaci o važnim ljudima organizacija – biografski podaci, lične osobine (ubeđenja, karakter, tendencije), ponašanje, finansijska situacija, porodični odnosi i sl.
- Podaci o protivniku i njegovim organizacijama iz javnih izvora
- Podaci o naporima protivnika da se informiše o nama ili zaštiti od našeg informativnog rada.

2. Propaganda

Metode propagandnog rada

1. Bela propaganda – Bela propaganda predstavlja otvoreno propagandno delovanje preko medija koje direktno i otvoreno kontroliše SPS.RTS, TANJUG, Politika, V. Novosti, Borba Preko tih medijskih sredstava potrebno je delovati otvoreno protiv koalicije i njenih saveznika. Pored državne i mreže na nivou Republike, nužno je aktivirati i osvežiti rad već postojećih lokalnih mreža (lokalne TV i radio stanice, lokalne novine). Ne treba zaboraviti i druga  propagandna sredstva, plakate, letke, korisne predmete i sl.
2. Siva propaganda – Siva propaganda je prikriveno propagandno delovanje preko medija koji nisu direktno i otvoreno kontrolisani od SPS. Kao prvo, potrebno je uvek rad državnih i javnih medija predstavljati kao sivu propagandu. Kao drugo, ostvariti prodor u tzv. Nezavisne medijske kuće (Naša borba, Demokratija, Studio B, B92, neki lokalni mediji) i preko naklonjenih kadrova sprovesti propagandni rad koji se ne može direktno vezati za SPS.
3. Crna propaganda – Crna propaganda predstavlja prikriveno propagandno delovanje kome se ne zna izvor. Čini je veći broj mera: organizovano širenje glasina, rasturanje štampanog materijala nepoznatog ili lažnog izvora, poturanje informacija, grafita i sl.

3. Akciona kontrola

Metode akcione kontrole

Suština ovih metoda je u potpunoj ili delimičnoj kontroli rada neke organizacije ili nekog njenog dela. Kontrola se može ostvariti ili potpunim infiltriranjem organizacije kadrova SPS, ili, što je znatno lakše infiltriranjem u rukovodstvo organizacije. Sa organizacionog i praktičnog aspekta, moguće su tri varijante:
1. ciljano i namensko osnivanje i organizovanje novih organizacija od kadrova SPS, ali bez predznaka i direktne veze sa SPS;
2. infiltriranje i ovladavanje već postojećim organizacijama koje nisu neprijateljski nastrojene prema SPS;
3. infiltriranje i ovladavanje već postojećim organizacijama koje su neprijateljski nastrojene prema SPS.

Ove metode su dosta teške za izvođenje, zahtevaju dugotrajan i sistematičan rad, dosta su politički i bezbedonosno osetljive, ali daju i inzvanredne rezultate. S obzirom na dobra iskustva u prošlosti, tamo gde su već obavljene pripremne radnje infiltracije, nužno je odmah odrediti akcionu kontrolu nad organizacijom ili njenim delom. Tamo gde pripremne radnje nisu obavljene ili su obavljene u manjem obimu, ne rizikovati i ostati na nivou prikupljanja informacija.

Objekti akcione kontrole

a) Organizacije različite po odnosu prema SPS – prijateljske i neprijateljske
b) Organizacije različite prirode – političke, omladinske i studentske, radničke i sindikalne, profesionalne, kulturne, boračke, patriotske, udruženja građana i dr.
c) Organizacije različite po nastanku – nove i postojeće.

4. Agresivne akcije

Metode agresivnih akcija

Postoje brojne agresivne akcije:

1. prisluškivanje prostorija i komunikacija,
2. praćenje lica,
3. fotografisanje i videotehnika,
4. praćenje pošiljki i pisama,
5. ekonomski pritisak,
6. uznemiravanja,
7. tajna ubacivanja u objekte i pretresi,
8. sabotaže
,
9. uvežbavanje i pomaganje malih agresivnih grupa i dr.

- Agresivne akcije zahtevaju posebnu obučenost, potpunu tajnost, zaštitu izvršilaca i rukovodilaca akcije, a često i saradnju sa drugim organima, organizacijama i pojedincima.
- Rukovođenje i izvođenje adresivnih akcija biće regulisano posebnim uputstvom i obukom. Takođe, primena ovih metoda mora biti odobrena u posebnom postupku. Po pravilu, nalaze se u nadležnosti najviših funkcionera određenih organizacionih nivoa.

5. Zaštitne akcije

- zaštitne akcije predstavljaju vid sprečavanja i borbe protiv patriotskih aktivnosti protivnika. Sadašnji društveni i politički trenutak zahteva da im se posveti puna pažnja. Postoje mnogobrojni razlozi za to:
- do sada je SPS, zbog svoje dominantne pozicije u potpunosti zapostavljala ovaj rad, sem na najvišim političkim i državnim nivoima, i to pre svega u oblasti fizičke zaštite objekata i lica kao i kriptozaštite.
- Malo praktičnog iskustva u organizacijama SPS, a bogato iskustvo u neprijateljskim organizacijama;
- agresivni, populistički i često improvizatorski stil rada koalicije Zajedno;
- mogućnost snažne reakcije na naše parapolitičke akcije,
- podaci o intenzivnoj obuci kadrova koalicije,
- disperzija njenih pristalica u raznim slojevima društva.

Objekti zaštitnih akcija

1. same organizacije, pre svega političke (SPS, JUL, ND, SRS), ali i državni organi, državna, javna i društvena preduzeća i ustanove;
2. lica u organizacijama (funkcioneri i rukovodioci; članovi; zaposleni);
3. objekti i oprema organizacija.

Vrste zaštitnih akcija

1. Prikupljanje svih podataka sa potencijalnom zaštitnom vrednošću;
2. Zaštita objekata i opreme od parapolitičkog rada,
3. Zaštita kadrova SPS od parapolitičkog rada.

Beograd, mart 1997. godine

Centralni izborni štab Socijalističke partije Srbije

Gradski odbor SPS Kragujevac
Broj 01-119
12.03.1997.
Kragujevac

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Gde je završio nuklearni otpad?

I dalje ostaje sumnja da je u Srbiji istovaren i uništavan nuklearni otpad 1989.

I pored toga što su iz rukovodstvu RTB Bora i republičke Uprave za zaštitu životne sredine demantovali da je Boru uništavan radioaktivni otpad, posle nekoliko potvrda, sumnju podržava i priča da je 1989. brod Barbara Blomberg Dunavom prevozio osiromašeni uranijum iz Nemačke kroz Jugoslaviju. I danas, 17 godina kasnije, nejasno je gde je taj radioaktivni otpad završio.

1989. u Saveznoj skupštini jedan delegat je postavio pitanje koje je ostalo bez jasnog odgovora: šta je nosio brod Barbara Blomberg kada je krstario našim vodama Dunava pomenute godine.

To je bila Jelka Miljković, predsednica savezne komisije za zaštitu životne sredine u SFRJ. Ona je tada postavila pitanje odgovornosti i navela da je teret sa broda Petersberg, koji je u sovjetskoj luci Ismail pretovaren na brod bavarskog Lojda, pod imenom Barbara Blomberg, provezen kroz teritorijalne vode SFRJ Dunavom 27. i 28. juna 1989. godine. Ona je tada zatražila da se na dnevnom redu sednice Odbora za spoljnu politiku i Komisije za zaštitu životne sredine uvrsti rasprava o tome i utvrdi odgovornost za davanje dozvole, iako je bio poznat izveštaj nemačkih i austrijskih instituta da taj brod nosi radioaktivne materije, teške metale i kancerogene hemikalije. Ona je tada navela i da je Turska zabranila iskrcavanje tereta na svojoj teritoriji.

17 god kasnije na isto pitanje odgovara doktor Sibin Ilić, bivši predsednik opštine Kladovo i ekspert Svetske zdravstvene organizacije: “To je bio brod-gurač i doterao je nuklearni otpad i istovario ga na 795. kilometru u bugarskim teritorijalnim vodama. Jedan brod je išao kod nas, a Peterhof za Rumuniju. Brod je nosio nuklearni otpad iz atomskih elektrana u Nemačkoj, u čemu je bio osiromašeni uranijum.”

B92: Šta ste vi preduzeli?

Ilić: “Rekao sam da ću da ih uhapsim ako ne kažu šta su uradili. Oni su rekli da su dobili velike pare. To su naši ljudi bili, Srbi. Svi su pomrli koji su bili na brodu. Sproveli su brod do Bugarske i tamo ga ostavili. I barže su istovarene. Jedan deo je išao u Bor verovatno, ja to ne znam. A drugi deo za Teslu u Obrenovcu. A drugi brod je išao u Rumuniju.”

B92: A šta se desilo sa tim nuklearnim otpadom?

Ilić: “Negde je recikliran ili spaljen, ja to ne znam. Kažu da je to bilo u Boru i u Tesli kod nas. Na rumunskoj strani znam tačno gde je bilo.”

B92: Jeste li obavestili nekog tada?

Ilić: “Državu. Generala Mirašdžića iz obaveštajne službe. Obavestio ga je načelnik unutrašnjih poslova, koji je posle prešao u Bor. On je još živ. I digli smo tad uzbunu oko toga.”

U jednom kratkom, naizgled nebitnom novinskom tekstu pronašli smo podatak da je brod nosio 1.200 tona nuklearnog otpada, što u čvrstoj valuti, kažu oni koji poznaju tu tematiku, dostiže cifru od gotovo 2 milijarde dolara.

Inače, stanovnici Istočne Srbije nalaze se u svetskom vrhu po broju obolelih od raka, a kao uzrok navodi se zagađenje iz Borskog basena. Ipak, navedene činjenice ukazuju da uzrok može biti, pored uobičajenog topljenja bakra, i ilegalno uništavani radioaktivni otpad krajem osamdesetih.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

B92 dobio još jednu potvrdu nelegalnog uništavanja radioaktivnog otpada u topionici Rudarskog basena Bor 1989.

Tada delegat u Skupštini Srbije, Mira Mosurović rekla je za B92 da je na jednoj sednici bilo reči o visokom nivou radioaktivnosti u Beogradu i pretpostavci da je to rezultat uništavanja nuklearnog otpada i za B92 navela da je, pored otpada iz Vinče, u Boru verovatno uništavan i radioaktivni materijal iz inostranstva.

“Tada smo znali za nuklearni otpad jer je Boško Ničić, koji je, čini mi se, iz Zaječara, tražio da i u našem veću bude otvorena rasprava o tome, ali je to zaustavljeno. Rečeno je da Srbija ima pametnija posla, a ne da se izjašnjava o tamo nekim bezveznim pitanjima. Tada je i Ničić rekao da na Crnom vrhu kod Bora i još na nekim mestima dolazi do naglog sušenja biljaka i da on pretpostavlja da je tamo došlo do spaljivanja nuklearnog otpada. Pokušala sam ta to pitanje otvorim na komisiji za državnu bezbednost, ali tada mi je Zoran Sokolović usmeno rekao, a tada je bio predsednik Skupštine Srbije, da ne treba otvarati svakakva pitanja”, kaže ona.

Direktor RTB Bor tada je bio Nikola Šainović, koji je bio i ministar energetike. Mira Musurović kaže da ne zna ko bi još mogao da bude upoznat s dešavanjima u tom basenu, ali navodi da su u tadašnjoj Vladi Srbije potpredsednici bili Dušan Mihajlović i Miroslav Mišković, sada direktor Delte.

Predsednica Komisije SFRJ za zaštitu životne sredine Jelka Miljković otkrila je prethodno za B92 da je u avgusutu 1989. radioaktivnost u Beogradu bila i 3.600 puta veća od dozvoljene. Ona kaže da je tada utvrđeno da je talas radijacije naišao sa istoka, a da su merenja stručnjaka iz Vinče utvrdila i povećanu radioaktivnost u Timočkoj krajini.

“Povećane radiokativnosti je bilo u avgustu. Imali smo gama-zračenje koje ni u kom slučaju nije primereno prirodnom sastavu atmosfere. U uzorcima vode ustanovljen je povećan sadržaj radionuklida iz uranovog, radijumovog i torijumovog niza i značajnog prisustva veštačkih radionuklida, cezijum 137, serijum 144 i rutenijum 166. Taj nalaz radiokontaminanata u vodama Borske reke jeste karakterističan za određene vrste nuklearnih objekata. Analize pokazuju da postoje stara zagađivanja, pre Černobila, ali i nova. Radi se o radioaktivnom otpadu koji se ilegalno, s rudom, uvozi iz zapadnih zemalja koje poseduju taj tip reaktora, konkretno iz Nemačke i Francuske”, kaže ona.

Prema izvodima iz stenograma, Jelka Miljković je 1989. na sednici Skupštine Srbije saopštila i da su u Borskoj reci i Timočkoj krajini nađeni veštački nukleidi reaktorskog porekla. “Verovatno je Bor dobijao debele pare da spaljuje radioaktivni otpad. Postojale su informacije da je iz Portugala uvezena ruda za preradu bakra koja je bila radioaktivna, a zatim je jedan kontingent onog što je Bor pravio vraćen iz Nemačke jer su Nemci ustanovili da je to radioaktivno”, kaže ona.

Nekadašnji savetnik za energetiku u SFRJ Dejan Dimov za B92 kaže da je ceo slučaj bio veliki eksperiment, s kojim su morale biti upoznate tadašnje vlasti pošto je u pitanju bio veliki novac. On navodi da se cene skladištenja radioaktivnog otpada kreću i do 1.600 dolara za kilogram. “Čitava ta regija je bila planirana za program koji će opsluživati nuklearke. Vinča je bila vodeći naš institut koji se bavio upravo tom problematikom. Oni su eksperimentisali, oni su pravili takve svinjarije, oni su vršili genocid nad srpskim narodom, kada moram tako da kažem”.

B92: Da li je bilo uništavanja radioaktivnjog otpada u borskoj topionici ili skladištenja na području Timočke krajine?

Dimov: Apsolutno. Jedno od rešenja je bilo da se ne primeti, da se to stavi u proces sagorevanja visokih peći i da, naravno, usled sagorevanja i visoke temperature peći, on izlazi i kroz dimnjake i rasipa se po zemlji, u Srbiji, a i dalje. Oni nikada nisu hteli da kažu koji su izotopi nađeni. Nada Ajdačić i Miljenko Matić, koji su jedini kvalifikovani, oni su našli izotope koji mogu da budu samo reaktorskog porekla. I tu se stavlja tačka. Reaktorski izotop ne možete da nađete u prirodi, on može biti samo veštački, da dođe iz reaktora. Ova zemlja je bila idealna za sve te ilegalne radnje i ne zaboravite da se cena skladištenja otpada kreće od 100 do 1.600 dolara za visokoradioaktivno po kilogramu. I bivša vlast i Mikulićeva vlast i vlast Milke Planinc i Miloševićeva vlast su tu videli sjajnu zaradu.

Miroslav Pajić iz Ekološkog pokreta u Boru kaže da zna za postojanje projekta koji je imao oznaku “strogo poverljivo”. “Ja sam slučajno došao u situaciju da vidim da takav projekat postoji, reagovao sam i zbog toga sam bio na nekim informativnim razgovorima. Projekat je bio iz Vinče, na ovom terenu je ispitivano spaljivanje radionukleida i njihovo prihvatanje na snegu”, kaže on.

B92 će se i narednih dana baviti ovom temom.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Gosti: Vladimir Ajdačić, Jelka Miljković, Radojko Pavlović, Srdja Popović, Tobijaš Muncmajer, Lorenco Vikario, Vesna Radivojević, Ninoslav Jovović, Miroslav Vukić

voditelji: Miodrag Vidić i Brankica Stanković

B92: Pored svih organizovanih mafija koje su delovale i deluju na ovim prostorima, najmanje se zna o tzv. nuklearnom lobiju. S vremena na vreme u javnosti se ponavlja priča da je bivši režim za ogromne pare skladištio nuklearni otpad po napuštenim jamama i rudnicima po Srbiji. Ali za takve tvrdnje za sada ne postoje nikakvi opipljivi dokazi. S obzirom na to da je državni vrh bio spreman da uz pomoc generala Pavkovića traži zakopano blago u Šupljoj steni, mnogi zaključuju da je bivša vlast bila spremna da za pare radi sve. Ilegalna trgovina nuklearnim otpadom, kog na svetu ima napretek a niko ne zna kako da ga se otarasi, donosi više novca od trgovine drogom i oružjem. Činjenica je da je Miloševićeva država raspolagala logistikom za ovakvu vrstu poduhvata. U Rusiji razmišljaju o ozvaničenju ove vrste trgovine. Moskva namerava da od preuzimanja 20.000 tona visokoradioaktivnog zapadnog otpada zaradi 20 milijardi dolara. U medjuvremenu, možda zbog opsednutosti antraksom, domaća javnost nije reagovala na alarmantne ali do sada nedokazane tvrdnje o skladištenju nuklearnog otpada u jame Aleksinačkih rudnika koje su navodno uzrok porasta malignih oboljenja u ovom delu Srbije.

O tome da se nuklearni otpad nalazi u Aleksinačkim rudnicima priča se vec godinama. Prvi put takva tvrdnja saopštena je 1991. U proteklih deset godina tim povodom je izvršeno nekoliko merenja a rezultati su uvek bili isti – radioaktivnog zračenja nema. Medjutim, neverica medju stanovništvom traje i danas. Sumnju je medju poslednjima podgrejao predstavnik Narodne stranke Pravda iz Niša koji je saopštio da ima dokaze o skladištenju opasnog otpada u rudničke jame. Mnogi meštani se pitaju zbog čega je najbogatiji rudnik uglja u Srbiji zatvoren, i to pripisuju misteriji vezanoj za otpad. Stručnjaci opet kažu da je eksploatacija prestala zbog opasnosti od metanskih eksplozija nakon nesrece 1989. godine u kojoj su stradala 92 rudara. Napuštenu zgradu ispred jame Morava sada čuva jedan od bivših rudara.

Mi radnici ovde sidjemo u šaht. Slobodno, slobodno. Evo vidiš, tu je sada betonirano.

B92: A što su betonirali?

Pa tako.

B92: A da li postoji neki otvor…

Nema nikakvog otvora, tu je sve betonirano. Kako oni kažu – na tri sloja, jedan, pa dva, pa tri. Ja nisam bio tu i ne znam. Zapečaćeno je… Mogli smo da radimo, ima tu sloj uglja, ali zatvoriše, ne može se. Mi tu gubimo, ali da se otvori – ne može. Mi smo radili dok je radio rudnik…

B92: Kažu da je tu možda neki nukelarni otpad?

Ne, taman posla. Neko je pustio buvu, sto se kaže, te nukelarni otpad, te ovo, te ono…

B92: Bivši direktor aleksinačkih rudnika a sada potpredsednik Skupštine opštine Aleksinca Miroslav Vukić kaže da je nuklearni otpad jedino mogao da se skladišti u vreme zatvaranja rudnika ‘91. godine. On, medjutim, naglašava da je za takvu tajnu državnu operaciju potrebno dosta ljudi a da je tako nešto teško i zamisliti.

Vukić: Nuklearni otpad je opasna stvar. Takva operacija mora biti tajna. U takvim operacijama mora biti angažovan veliki broj radnika, moraju biti angažovani rudari koji znaju da se kreću po jami, mora se obezbediti sigurnost jame, veliki broj kopača mora da učestvuje, rudarskih nadzornika, rudarskih poslovodja i rudarskih inženjera. Bez takve posade od najmanje 50 radnika stručno osposobljenih za rad u rudniku ne bi mogli da izvrše neku tajnu operaciju. Ako je tajna operacija, da li bi ti ljudi prihvatili takve operacije. Veliki broj radnika osposobljenih da se kreću rudarskim prostorijama mora učestvovati u takvim operacijama.

B92: U svakom slučaju, u aleksinačkim rudnicima će sutra ponovo biti izmerena radioaktivnost. Srdja Popović, savetnik premijera Srbije za zaštitu životne sredine, kaže da je politika nove vlade da tako važne informacije ne krije od gradjana.

Popović: Što se tiče samog problema nuklearnog otpada, on je duže vreme prisutan u našoj javnosti i razne ličnosti iz bivšeg režima su bile na ovaj ili onaj način povezivane sa mogućnostima da se nuklearni otpad uvozi, skladišti kod nas, što je, naravno, svuda u svetu vrlo unosan biznis. Vlada Republike Srbije i uprava za životnu sredinu nemaju nikakve nadležnosti nad merenjem radioaktivnosti, ali to je samo jedan segment problema. Ono što je zaista istina jeste da mi kao zabrinuti i odgovorni ljudi moramo da uradimo sve što je u našoj moći da kada se takva informacija pojavi i kada su ljudi zbog toga opravdano zabrinuti saberemo sve institucije kojih u ovoj zemlji ima i koje su kompetentne i za merenje radioaktivnosti i za obaveštavanje ljudi i za merenje stanja parametara koji eventualno ugrožavaju zdravlje ljudi – vode, vazduha, zemljišta – i da izadjemo na teren da to izmerimo.

B92: Godine 1991. predstavnici Instituta “Vinča” merili su zračenje i konstatovali da ne postoji nikakvo radioaktivno zračenje u Aleksincu. O tome za Yutopiju govori Radojko Pavlovic iz Odeljenja dozimetrije u Vinči.

Pavlović: Institut “Vinča” je od aleksinackih rudnika još 1991. godine dobio zahtev da proveri informaciju da se u njihovim rudnicima skladišti radioaktivni otpad. Radilo se verovatno o nekoj fobiji. Skoro je bilo priče da negde u okolini Prijepolja u neke planine ulaze vojni kamioni, nešto istovaraju, utovaraju, da li je to radioaktivni otpad ili nije… Dakle, ne verujem u to, pogotovo sto se ta priča periodično ponavlja. Sada su se, posle deset godina, ponovo setili, ista priča je bila ‘91. godine. Poslali su nam zahtev da hitno izadjemo na teren, ekipa je otišla na teren, na terenu ništa nisu našli, oni su im pokazali mesto na koje sumnjaju, neka okna koja su bila zabetonirana. Dakle, naša ekipa na terenu nije našla nikakve tragove kontaminacije, a ni okolo. Ne bi to moglo da se tako pedantno odradi da se ništa ne primeti.

B92: 1991?

Pavlović: 1991.

B92: A skoro da li ste radili neke…?

Pavlović: Mi smo im tada poslali izveštaj i to je bila jedna relativno smešna situacija. Posle nekoliko dana, petnaest do dvadeset, oni su uzvratili dopis da je Skupština opštine Aleksinac zasedala i da je jednoglasno odbila izveštaj Instituta “Vinca”. Dakle, tamo neki odbornici su se skupili i rekli – to nije tačno.

B92: Cela priča je ponovo pokrenuta pošto je pre nekoliko dana Narodna stranka Pravda saopštila da raspolaže informacijama koje govore o tome da je bivši režim skladištio nuklearni otpad po aleksinačkim rudnicima. Predstavnik te stranke iz Niša, advokat Ninoslav Jovović kaze da će dokaze o tome saopštiti kada za to bude vreme. U aleksinačkoj opštini spontano je organizovan okrugli sto o ovom pitanju u kojem su učestvovali advokat Jovovic i predstavnici lokalnih vlasti.

Jovović: Mi smo, bez namere da ja to popularišem, imali preko 50 prisutnih gradjana Aleksinačkih rudnika, što rudara, što gradjana Aleksinca.

B92: A jeste li vi te informacije koje ste imali dostavili nekim nadležnim organima?

Jovović: Ne.

B92: A zašto?

Jovović: To je već drugi deo pitanja, to je pitanje politike. Takve stvari se dešavaju kao jedan akt tajnog rada države, bilo kakvog sistema.

B92: Odakle je taj otpad došao?

Jovović: Pa zar mene to pitate? Nuklearni otpad ide uvek iz zemalja zapadne Evrope.

B92: Gospodine Jovoviću, ovde je inspektor Vesna Radivojević. Merenja su radjena pre nepunih šest meseci.

Radivojević: U maju mesecu 2001. godine uzimani su uzorci iz vode sa Bovanskog jezera, sirove vode, pijaće vode, mesto upliva kanalizacionih voda iz Soko Banje, i posebno su uzeti uzorci podzemnih voda iz jame Dubrava na sto metara, i podzemne vode iz jame Morava na 370 metara. Sve te jame su sada pod vodom. Rezultati ovih analiza kazu da one ne sadrže fisione produkte tako da je ovim merenjima potvrdjeno da nema kontaminacije ovih voda nuklearnim otpadom. To su potpisali i pecatom overili stručni ljudi. To su stručne informacije koje poseduje opštinska uprava u Aleksincu.

B92: Gospodine Jovoviću, sve ovo ste čuli. Vi ste javnosti saopštili vrlo smele tvrdnje koje su izazvale široku pažnju. Kojim vi dokazima raspolažete i čime potkrepljujete vaše tvrdnje?

Jovović: Pre svega, meni se ovde prezentuju neki izveštaji koji su vremešno veoma bajati. Molim vas, 2001. godina, izveštaj na bazi izveštaja. Ja to ne mogu da priznam. Ja sam čovek od struke. Nikakva merenja vi niste radili i nikakva merenja na terenu nisu radjena. To su samo prepisani akti iz neke 1991. godine. Potpuna je identičnost u tekstu. Uzmite ga i pogledajte. Vi hoćete na ovaj način da smirite javnost u vezi s ovim.

B92: Gospodine Jovoviću, da li vi raspolažete nekakvim dokazima za tvrdnje da je nuklearni otpad skladišten u Aleksincu?

Jovović: Mi smo kao Narodna stranka Pravda počeli ovu priču svakako na bazi dokaza.

B92: Zašto takve informacije niste dostavili nadležnim organima – onim ljudima koji treba da se bave tim stvarima?

Jovović: Ovo je upravo signal i apel nadležnim organima.

B92: Kada ćete i kome ćete prezentovati dokaze?

Jovović: Kada se bude tražilo. U ovoj fazi ne.

B92: Srdja Popović kaže da nova vlast ne želi da pitanje nuklearnog otpada otvori ili zatvori time sto će ponovo nešto izmeriti u Aleksinačkom rudniku.

Popovic: Rudnik je takav kakav je. On je dubok, zatrpan, zatvoren. Može da se dogodi da naši instrumenti ništa ne pokažu, čak i uz veliki rizik, ponavljam veliki rizik, koji su, recimo, ‘96. prilikom merenja preuzeli ljudi iz “Vinče”, jedan je tom prilikom umalo i poginuo. Mi smo spremni da angažujemo specijalni tim ljudi iz gorske službe spasavanja da bismo se probili do lokacije gde po navodima Narodne stranke Pravda i nekim drugim prijavama koje smo mi imali iz Aleksinca postoji lagerovan nuklearni otpad i da nešto izmerimo. Medjutim, instrumenti će pokazati to što će pokazati. Ja ne mogu ništa unapred da tvrdim. Naše je da pokušamo sve da stvar izmerimo.

B92: Kao dugogodišnjeg saradnika Instituta “Vinča”, nuklearnog fizičara Vladimira Ajdačića pitali smo zbog čega se javljaju sumnje u stručne nalaze ovog Instituta i zbog čega on u njih nema poverenja?

Ajdačić: Pa, evo, da uzmemo ovaj najnoviji primer radijacije tokom NATO bombardovanja. Radi se o osiromašenom uranijumu. “Vinča” je prepotentno izjavljivala da su oni išli na sve lokacije i da su oni svuda merili, medjutim, to kada oni kazu ’svuda’, morate ih upitati na koliko lokacija. NATO je prvo objavio da je to nekih 27 lokacija, a zatim kasnije, pod pritiskom sopstvene javnosti, jer su njihovi ljudi koji su boravili na Kosovu počeli da umiru, objavili su da je to 112 lokacija, što uopšte nije konačan broj. Nemoguće je da su išli na 112 lokacija s obzirom na raspoloživi kadar, tehnička sredstva i ostalo. Svako zna da su za to vreme za koje su radili mogli samo da protrče, da tako kažem, na deset, petnaest mesta i da nešto mere. Jedna je stvar u broju ljudi i u tehničkim sredstvima a druga je što ne raspolažu uopšte mogućnošću da mere alfa radioaktivnost jer se ovde radi o alfa radioaktivnosti. Ne raspolažu specijalnim sredstvima. Mogu da uzorkuju delove materijala sa nekog terena i da u laboratorijskim uslovima to ispitaju ali se odmah namece pitanje – ako su to radili na stari nacin, kako su uvek radili i kako verovatno i dalje rade, kako nisu otkrili neku novu lokaciju. Kako od tih 27 nisu našli nijednu, od tih 112 u medjuvremenu, vec smo morali da čekamo više od godinu dana da NATO objavi rezultate početkom ove godine, januara 2001, i da onda opet čujemo od saradnika Instituta u Vinči da su oni bili na svim tim lokacijama. Ako bi se desilo da kroz godinu dana taj broj lokacija poraste na 360, onda bismo opet od njih čuli da su bili na svih 360. Prema tome, to je, nažalost, dugo godina bila dobro formirana institucija da govori ono što vlasti odgovara a nije radila kao nezavisna naučna, stručna institucija po savesti i po svim zakonima struke.

B92: Budući da sumnja u “Vinču”, Vladimira Ajdačića pitali smo kako komentariše novi odlazak eksperata ovog instituta u Aleksinac?

Ajdačić: Nažalost, nastavljamo na onaj isti način sa radom kako se do sada radilo. Radiće maltene isti ljudi koji imaju iste predstave. Kako bismo sada mogli očekivati od njih da oni kažu: tamo nečega ima – kada su već godinama tvrdili da tamo ničega nema. To je za mene paradoksalno. Moralo bi da se stvori jedno nezavisno telo, možda po temi, sada je aktuelna tema sa biološkim oružjem, pre toga je bila važna tema o genetski modifikovanoj hrani, pa se preko toga preskočilo, tako da imam utisak da mi nismo u stanju kao društvo da u datom trenutku oformimo jedan ekspertski tim za datu temu koji ce se time baviti ako treba godinu, dve, tri i rešiti taj problem, skinuti i taj problem s dnevnog reda time što će dati jedan čestitiji nalaz. Moramo imati na umu da radioaktivnost ne može pobeći, ako je tu, ona će tu stajati stotinama godina, hiljadama godina, desetinama hiljada godina i da li ćemo je izmeriti ove godine, možda će to biti političko pitanje, ali da to treba ustanoviti u narednim godinama – to apsolutno stoji.

Ja izražavam veliku bojazan povodom toga šta oni mogu da urade, u kakvom se stanju uopšte nalazi taj rudnik, da li oni mogu da dodju do tog mesta gde treba da dodju? Naime, postoji uverenje da je jedan aleksinacki prohodni kanal zatrpan, ispunjen betonom i da se iza tog betona u stvari krije ta materija koja je odlagana. Da li je to sada naš domaći radioaktivni otpad ili tog našeg domaćeg nema tako mnogo da bi bilo potrebno izmeštati ga iz Vince, on se, koliko znam, još nalazi u Vinči, otpad koji je vezan za rad nuklearnog reaktora tzv. RA 10 do 10 megavata. To bi, ako bi bio neki nuklearni otpad, morao da bude otpad stranog porekla. Ako je stranog porekla, to ne bi bio otpad niske radioaktivnosti vec verovatno visoke radioaktivnosti. On bi morao da se registruje solidnim merenjima. Da li će ljudi uopšte moći da pridju tome veliko je pitanje. To je prvo pitanje, šta će oni meriti? Ako oni mere s površine – sa površine se apsolutno ništa ne može uraditi. Jedino što bi moglo da se učini jeste da se sidje u jamu, da se pridje do tih pregrada i da se tu obavi neko merenje i konstatuje da li necega ima ili nema.

B92: S obzirom na to da nuklearni otpad može privremeno da se skladišti i u buradima, Radojka Pavlovića iz Instituta “Vinča” pitali smo da li postoji mogućnost da je tako skladišten nuklearni otpad recimo vojnim kamionima dovezen u Aleksinacke rudnike?

Pavlović: U prinicpu da, ako su tako organizovani, ali malo zemalja u svetu ima interes da takav otpad negde drugde transportuje. Problem otpada u svetu je problem visokoaktivnog otpada. To je ono što je problematično. Francuska, na primer, njihova skladišta otpadnog radioatkvinog materijala nalaze se na mestima gde se proizvode najbolja vina i groždje. To je nisko i srednjeradioaktivan otpad.

B92: Šta je sa visokoradioaktivnim otpadom?

Pavlović: U svetu se jos priča na temu kako da se skladišti visokoaktivni otpad. Ne postoji konsenzus. U svetu je preporuka da se taj visokoaktivni otpad odlaze u tzv. geološke formacije, duboko, daleko u zemlji. Prave se neke busotine u nekim stenama – naravno, prethodno se ispita i geologija i trusnost područja, i geohemija i vodotokovi i sve ostalo – da se daleko, daleko od površine zemlje to sve uskladišti. Još uvek je priča na tu temu kako.

B92: Zaključak svega je da svet takvog otpada posto-poto hoce da se otarasi. Sa takvom konstatacijom slaže se i Radojko Pavlović iz Instituta “Vinča”.

Pavlović: Apsolutno nije džabe bila priča izmedju ruske federacije i zapada na temu kupovine svega toga. Medjutim, i ti koji bi prodali taj otpad morali bi biti sigurni da će ga oni koji će ga kupiti uskladištiti na pravi način tako da nije interes da ga se otarase, da ga bace negde na bilo koji način. S druge strane, količina toga je tako velika da takva parcijalna rešenja da se ovde proda par stotina tona, tamo par stotina tona, sasvim sigurno nemaju perspektivu i ja zbog toga sumnjam da je bilo ko došao na ideju da nama proda ili stavi u neke rudnike desetine tona nekog radioaktivnog materijala kada kod sebe, kod kuce, ima, recimo, na hiljade tona tog materijala.

Kako žive svi oni, i mi tako. Oni kažu da nema ničeg, mi ne znamo ima li ili nema.

Domaći kažu da nema a mi ne znamo ništa.

Niko neće da nam priča o tome, da li nečeg ima ili nema. Ja sam čula da pričaju da je ovde neko zagadjenje i da voda nije zdrava. Ja je moram prokuvati ako je mislim piti. Bojim se da je pijem.

To je čista laž. Ja sam tu na rudniku 20 godina, živim i radim kao rudar. To je čista propaganda. Garantujem ti da na drugo okno od ovoga što vi sada pričate ništa nema. Zašto je zatvoreno – zato što je doš’o narod iz Beograda.

Ne znam, verovatno ima nešto, ali šta je – nemam pojma. Mi kao radnicka klasa uopšte ne znamo o čemu se radi. Ti mi narediš – ovo uradi, ono uradi – ja to moram da uradim ako sam pod nadnicom. Tako i mi rudari. Ako ne uradiš, dobiješ otkaz od firme. Moraš ono što ti on naredi da uradiš.

B92: Jedino mesto u Srbiji i Jugoslaviji koje je definisano kao privremeno skladište radioaktivnog otpada i materijala jeste Institut “Vinča”. To privremeno traje vec 35 do 40 godina. Tehnologija odlaganja visokoradioaktivnog otpada nije definisana nigde u svetu. Ta činjenica ukazuje na mogucnost izvoza nuklearnog otpada u siromašne zemlje. Radojko Pavlović iz Instituta “Vinča” tvrdi da je to gotovo nemoguće.

Pavlovic: Teško je zamisliva takva priča. Prvo, transport takvog materijala je vrlo problematičan. Ako ste pratili dešavanja u svetu u poslednjih nekoliko godina, videli ste kolike probleme imaju recimo Nemci da transportuju radioaktivni materijal koji su im Francuzi obradili da bi ga vratili u svoju zemlju i tu ga skladištili. Dakle, nemački radioaktivni otpad su Francuzi obradjivali, ostatak je morao biti vraćen u Nemačku jer, u principu, u svetu se radioaktivni otpad ne izvozi u druge zemlje, jer nijedna zemlja neće da primi taj materijal na svoju teritoriju.

B92: Zato i kažem ’siromašne zemlje’.

Pavlović: Da, ali transport takvog materijala prati vrlo, vrlo velika akcija. ‘Zeleni’ su u svetu vrlo rasprostranjeni i vrlo aktivni. Nijedan transport bilo kog radioaktivnog materijala ne moze da prodje bez gomile dozvola iz zemlje iz koje polazi i iz zemlje kroz koju prolazi, kontrole na granici i svega ostalog. Ti transporti ne bi mogli neprimećeni da prodju sve te granice i da dodju do nas i da budu skladišteni tamo u nekim rudnicima.

Kontrola na granici mora da postoji. Teško je pretpostaviti da se napravi takva režija da radioaktivni otpad i materijal prodje neopaženo. To je prosto neverovatno. Dakle, “Vinča” nema nikakvih saznanja niti je učestvovala u bilo kakvoj akciji nekog legalnog uvoza takvog materijala. Kod nas čak postoji zakon o zabrani uvoza radioaktivnog otpadnog materijala.

B92: Da, ali da li postoji mogućnost da se ilegalno taj radioaktivni otpad unosi u zemlju?

Pavlović: To su, prvo, vrlo velike količine materijala. Niko nema neku posebnu ambiciju da izveze jedan kamion, desetine, dvadeset tona. Radi se o hiljadama tona radioaktivnog materijala. Dakle, teško bi bilo pretpostaviti da neka razvijena zemlja rešava problem tako što će na jedno mesto da izveze nekoliko desetina tona, na drugo nekoliko desetina tona itd. S druge strane, ti transporti su vrlo komplikovani. Da bi se to što je radioaktivno transportovalo, mora biti veoma dobro obezbedjeno. Transport običnog radioaktivnog materijala, ono što se dešava stalno i kod nas, recimo neki izotop kada dodje u “Vinču”, mora se obaviti specijalnim vozilom, traži se dozvola za transport. Kada se taj izotop iz Vinče transportuje u neku bolnicu, to je takodje specijalnim vozilom sa propratnim papirima, sa dozvolom za transport. Dakle, sve mora biti vrlo legalno. Da li postoji mogućnost da se organizuje da se sklone svi sa graničnog prelaza i da se tako ogromna količina materijala transportuje – teško je zamislivo da bi to bilo nezapaženo.

B92: U pokušaju da dodjemo do informacija o mogućem odlaganju nuklearnog otpada u našoj zemlji obratili smo se i medjunarodnim organizacijama. U Agenciji za atomsku energiju u Beču, u koju je Jugoslavija odnedavno ponovo primljena, kategorički nam je rečeno da su takve priče bez osnova. S druge strane, “Grin pis” je najpoznatija svetska nevladina ekološka organizacija. Upitan kakva su saznanja “Grin pisa” o izvozu nuklearnog otpada u trece zemlje aktivista, Tobijaš Muncmajer, zadužen za ovu problematiku, za B92 kaže:

Muncmajer: Verujem da neke zemlje ili kompanije za novac ilegalno preuzimaju nuklearni otpad odredjenih kompanija i mislim da to predstavlja ozbiljnu pretnju ljudskom zdravlju i životnoj sredini. Postoje primeri koje u ovom razgovoru ne mogu da navedem da su se takve stvari dogadjale u pojedinim zemljama, ali meni nisu poznati dokazi da se to ikada dogodilo na teritoriji bivše Jugoslavije.

B92: Sumnje o ilegalnom skladištenju nuklearnog otpada, gotovo identicne onima koje su vezane za Aleksinac, pojavile su se nekoliko godina i na Siciliji, kaze za B92 Lorenco Vikario, predstavnik italijanske ekološke organizacije Liga ambijente.

Vikario: Priča je počela nakon medicinskog istraživanja koje je pokazalo da medju ljudima nastanjenim oko rudnika Paskvazija u okrugu Kaltaniseta postoji najveći procenat obolelih od raka pluća u čitavoj Italiji. To je, inače, ruralna zona u središtu Sicilije u kojoj nema industrije. Lokalno tužilaštvo je na osnovu ovih sumnji pokrenulo istragu, rudnik je zatvoren i čuvaju ga predstavnici finansijske policije. Merenja koja su tamo vršena pokazala su da nema zračenja. Prema nekim tvrdnjama, u sve je umešana mafija ali ove pretpostavke do sada nisu ničim potkrepljene. Istraga je u toku i do sada nije donela nikakve konkretne rezultate a glasine u medjuvremenu i dalje kruže, poslanici u italijanskom parlamentu povremeno postavljaju pitanje dokle se stiglo sa istragom.

B92: A nuklearni fizičar Vladimir Ajdačić, koji je bio zaposlen u nuklearnom Institutu “Vinča”, kaže da su glasine o uvozu nuklearnog otpada opravdane.

Ajdačić: Dok sam se ja bavio radioaktivnošću, dok sam aktivno radio u Institutu u Vinči, taj problem smo mi kojima je ekologija bila na srcu ozbiljno razmatrali i došli smo do saznanja, zahvaljujuci našim prijateljima iz Holandije, da je u to vreme, negde krajem 70-ih godina, sklapan ugovor izmedju nama nepoznatog ugovarača i jedne firme iz Šapca. Ta firma u Šapcu je imala nekoliko zaposlenih. Suma je, ne mogu se sada tačno setiti, mislim da je bila milion i po nemačkih maraka za jednu predstudiju – odlaganje nemačkog nuklearnog otpada u našoj zemlji. Očigledno, svako razuman bi znao da je iza toga morala da stoji institucija kao sto je Institut u Vinči i da je stajala tadašnja vlada bivše Jugoslavije, i da je to radjeno s njihovim znanjem. Medjutim, naša reakcija je dovela do toga da se to prvo prizna, i to je javno objavljeno, i da se to zaustavi. To je zaustavljeno, ali mi ne znamo da li su neke takve akcije prethodno bile obavljene ili ne.

Postojale su dosta osnovane sumnje da su naši odlagali nuklearni otpad u tom vidu što bi ga mešali sa gorivom, odnosno sa ugljem u toplanama, odnosno u termoelektranama i u vidu pepela, po pepelištu ga rasejavali i zatim zatrpavali. To se, razume se, radilo u odredjenim akcijama, zatrpavali su to normalnim pepelom pa u tom pepelištu postoje radioaktivne materije. Usledili su neki pokušaji analize, ali je njih uvek onemogućavala vlast. U to vreme se govorilo i o odlaganju nuklearnog otpada u Boru, na raznim planinskim lokacijama. Istraživači iz Vince izmerili su povišenu radioaktivnost u vodama Peka i na drugim mestima. Isto tako, ustanovljeno je da postoji povišena radioaktivnost od nuklearnog otpada u Dunavu a da je ona poreklom sa rumunske strane jer su oni sve radioaktivne materije bacili na jedan sprud, prakticno u reku, tako da ima dosta osnova da su sada, kada smo upoznali još gore strahote, brojna ljudska tela u hladnjačama, da su ovakve stvari radjene mimo znanja javnosti.

B92: Jelka Miljković je do 1989. godine bila savezni republicki delegat i predsednik savezne Komisije za zaštitu životne sredine. Nakon što se usudila da javno postavi pitanje o povećanoj radijaciji bila je izložena pritiscima. Posle toga napustila je politiku. Danas tvrdi da nuklearna mafija u ovoj zemlji postoji i da je veoma dobro organizovana.

Miljković: U to vreme, ‘86, ‘87, ‘88. godine, bila sam predsednik Komisije Savezne skupštine SFRJ za zaštitu životne sredine. Imali smo podatke da je bilo povećano zračenje u Beogradu i onda smo pitali da li je to tačno, da je 19. i 20. avgusta u Beogradu postojalo povišeno zračenje. Postavila sam to kao delegatsko pitanje, imala sam pravo na to. Bila sam republički i savezni delegat. Posle tog mog pitanja digla se uzbuna i Bor se sam prozvao. Ja sam pomenula u pitanju koje se sastojalo od petnaestak potpitanja samo jednom, u jednoj reci, da je moguće da se vodenim tokovima, odnosno veštačkom kišom spuštaju negativne čestice na tlo da ne bi bilo negativnih emisija u vazduhu. To je bila katastrofa. Zabranjeno je bilo pisanje o tome, zabranjeno je izveštavanje iz Skupštine Srbije o tome, nijedna radio stanica ni novine, niko nije smeo o tome ništa da priča dok meni ne daju izveštaj. A onda su mi u izveštaju dali sve. Nisu ni znali sta mi daju. Dali su mi izveštaj jedne žene inženjera koja radi u Boru i koja kaže da je u borskoj reci takodje našla kratkoživeće nuklearne elemente. Shvatite, sve je bilo zabranjeno, zapečaćeno, ništa nije smelo da se kaže ni o Boru za koji sam sada sigurna da je spaljivao nuklearni otpad za debele pare…

B92: Mislite da se takva praksa nastavila i poslednjih deset godina?

Miljković: Apsolutno. Za vreme Miloševića više nije bilo šanse da se bilo šta kaže, ni mrdne, ni krene. Ima tu i tamo pokreta, ima tu i tamo strancica, ali, jednostavno, nemate podatke, a kada nemate podatke, kako ćete da radite. Znate koliko mora da bude visokostručna ekipa koja bi merila radioaktivnost i kakve aparate treba da ima – a zvanično kod nas mere “Karajović” i “Vinča”, oni nikada neće da izmere na sopstvenu štetu.

B92: Kako to mislite ‘na sopstvenu štetu’.

Miljković: Na sopstvenu štetu – zato što će verovatno njihov otpad da bude prvi kog moraju da ga se reše, zato što su njihovi stručnjaci verovatno pod nekom prisilom da ne smeju to da kažu. Tako je bilo pre desetak, petnaest godina. Pretpostavljam da je sada isto.

B92: Povodom poslednjih nalaza stručnjaka Instituta “Vinča” i “Karajović” da radioaktivnosti nema, Jelka Miljković kaže:

Moje iskustvo sa “Karajovićem” i “Vinčom”, koji zvanično uvek daju podatke o radijaciji, negativno je, da ne kažem, prosto, da stalno lažu, verovatno imaju svoje razloge. Ja sam upoznala jednog čoveka koji je bio atomista. U tom da tako kažem klanu, klubu ili lobiju atomista postoje ljudi koji su vrlo zainteresovani za pare i rade za velike pare, i ljudi koji su zanesenjaci, zaljubljenici u atome. On je bio šokiran kada smo mi doneli zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana i rekao mi je da bi on svog sina čuvao uz nuklearnu elektranu. On je sav treperio, neki Gavrilović, kako je moguće da to neko zabrani. U tom zakonu ne postoji zabrana za naučna istraživanja, samo za gradnju nuklearnih elektrana i postrojenja za preradu nuklearnog otpada, jer je to nešto što je apsolutno morbidno za okolinu gde se to radi.

B92: Srdja Popović kaže da takozvana trgovina nuklearnim otpadom onima koji takav dil naprave donosi ogroman novac.

Popović: U pitanju su milionski iznosi, i to u dolarima. Ono sto je vrlo bitno jeste da postoje dve vrste tog kriminala. Jedna je lagerovanje samog nuklearnog otpada iz nuklearnih elektrana, iz potrošenog nuklearnog otpada. Tu je tarifa jedna i ona je otprilike stabilna za ceo svet i prilično je velika, a taj posao nije veliki. Druga vrsta problema je sa kontaminiranom rudom i pretapanjem kontaminirane rude, sto je mnogo teže kontrolisati i gde su provizije zapravo mnogo veće, jer vi, s jedne strane, unšstavate ono što je radioaktivni otpad a, s druge strane, dobijete čistu rudu koju prodajete – onda to što ostaje u tom procesu pretapanja, što je praktično čist radioaktivni otpad, skladištite u nekoj nerazvijenoj zemlji.

Prikupljamo informacije i dokaze o tome kako se sa tim radilo duži niz godina, ne samo na temu napuštenih rudničkih okana, od kojih je Aleksinac samo jedno, kod Pirota je drugo rudničko okno za koje je bilo prijava da eventualno ima nekog nuklearnog otpada, ali prava priča o nuklearnom otpadu nije priča koju treba tražiti na mestu gde je on eventualno deponovan. Siguran sam da su se ljudi koji su se bavili tako prljavom poslom pobrinuli da se on deponuje tako da se vrlo teško otkrije, jer ukoliko se lageruje u namenskim sarkofazima, prakticno je nemoguće izmeriti radioaktivnost pa i ako ste na metar od betonskog zida, što, naravno, s druge strane, ne znači da je njihova krivica manja, ali znači da zdravlje ljudi koji se tuda kreću nije ugroženo, na svu sreću. Ono što ja kao predstavnik vlade mogu da kažem jeste da: 1. mi ovu stvar shvatamo najozbiljnije, 2. što se Aleksinačkog slučaja tiče, mi ćemo učiniti sve da se on ispita, ali ne bismo voleli da se koristi u senzacionalističke svrhe jer se time izaziva panika kod ljudi. Jedno je briga, drugo je ono što instrumenti izmere, a treće je predizborna kampanja. Treća stvar koju treba reći jeste da mi s ovim nećemo stati, naša je namera da činjenicu da su se konačno mediji zainteresovali za taj problem iskoristimo da taj problem plasiramo i da ćemo formirati jedan tim ne samo kompetentnih stručnjaka nego i institucija, ponavljam institucija, koje su ovlašćene da mere, a takvih u nasoj zemlji ima. Druga stvar je da mi mislimo da su to teška krivična dela i mislimo da prema tome treba postupati ozbiljno. Nadamo se da ćemo za to imati adekvatne dokaze s jedne strane. S druge strane, ja se, naravno, kao i svaki gradjanin ove zemlje nadam da moja zemlja nije kontaminirana nuklearnim otpadom.

Šainović je povezan u tim pričama na dva mesta sa nekim navodima vezanim za nuklearni otpad. Činjenica da je on bio čovek od Miloševićevog poverenja vezan za odredjene poslove u Boru, koji je veliki centar za preradu rude i koji se navodi u nekim novinskim pričama kao mesto gde bi moglo da bude nekog ozračenja, otpada – Bor je ekološki veoma zagadjena i opterecena sredina – a druga strana je vezana za njegov rad u toj antinuklearnoj komisiji. Naša zemlja je imala antinuklearnu komisiju. Pretpostavljam, nažalost nisam imao uvid u tu dokumentaciju ali pretpostavljam, da je zaista poslednje mesto na kom bi krivac skladištio dokaze o svojoj krivici fascikla u komisiji u kojoj je on nadlezan u zgradi savezne vlade.

Miljković: Nuklearni otpad je veoma veliki biznis, mnogo novca je u igri i to je prava kriminalna radnja. I zato što je to tako organizovano ne možete nikada da dodjete do pravih učesnika, aktera, krivaca, kako mi to kažemo. Iznenadila sam se sto se posle toliko godina ponovo aktuelizira problem na kom smo mi, ja i moja grupa koja se bavila problemom atomske energije, radili pre desetak i više godina. Ne znam koliko će biti uspeha da se sada šire krene u to jer uvek postoji jedno ciklicno stanje, krene se, napravi se afera, novine pišu, svi su zainteresovani, i posle to nekako prodje a nikada nećemo znati pravi razlog, prave uzroke i prave krivce.

B92: Mislite da je nemoguće to otkriti?

Miljković: U krajnjem slučaju, postoji mogućnost, potrebno je mnogo entuzijazma ljudi koji se bave time, potrebno je da ih ozbiljno shvate, što znači da treba vrlo širok krug ljudi da bude zainteresovan, da se uključe stručnjaci za to i mnogo je novca potrebno.

B92: Radojka Pavlovića iz nuklearnog Instituta “Vinća” pitali smo da li može sa sigurnošću da tvrdi da u ovoj zemlji nuklearna mafija ne postoji?

Pavlović: Organizovana nuklearna mafija, a da je u to umešan Institut “Vinča”, a ne vidim ko bi drugi bio u mogućnosti to da odradi – sasvim sigurno ne postoji.

B92: Nova merenja radioaktivnosti u Aleksinačkim rudnicima, u svakom slučaju, biće izvršena sutra. Niko ne očekuje da se odjednom saopšti kako je u tom kraju ipak povećana radioaktivnost. Ukoliko se nekakav nuklearni otpad zaista nalazi u napuštenim jamama koje su sada potpuno zabetonirane i pune vode, novoj vladi trebaće mnogo novca i vremena da jednog dana otkrije istinu o tome ima li tu nečega ili nema. Srdja Popović kaže da za sada niko ne može da tvrdi ni jedno ni drugo.

Popović: Ako se to skladišti namenski u nekim betonskim kontejnerima, to je prakticno nemoguće utvrditi bez podizanja okna u vazduh, što, naravno, niko normalan ne bi uradio. Medjutim, nemoguće je da u jednom rudarskom sistemu kakav su Aleksinački rudnici ne postoji bas nijedan očevidac. Prilično je teško verovati da su sad baš svi u igri i dobro je ako ova javna medijska priča i prisustvo svih organa koji su kompetentni, i vlade Srbije i nadležnih institucija i lokalnih vlasti, i ljudi iz EPS-a pod čijom je ingerencijom rudnik u Aleksincu, ako ih to okuraži – ja ih pozivam da se jave. Preduzećemo onda i neke druge mere, onda ćemo krenuti da radimo sa policijom, sa nadležnim tužilaštvima, po službenoj dužnosti oni gone takve slučajeve. U pitanju je teško krivično delo izazivanja opšte opasnosti. U pitanju je vrlo teško krivično delo i nije problem da se po službenoj dužnosti odmah pokrene istraga, ali za to je potrebna prijava očevica.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Otkriveno kako je zlato iz Bora stiglo na Bliski istok

Novac završio na Kipru i u Libanu

Guverner Narodne banke Mađarske ponovo pokrenuo istragu o kreditima datim “Miloševiću bliskim firmama”

(Tanjug) – Odluka nedavno izabranog guvernera Narodne banke Mađarske Žigmonda Jaraija da ponovo otvori “dosije CW” pokrenula je, između ostalog, istragu oko kredita svojevremeno datih “Miloševiću bliskim firmama”, a ušlo se i u trag zlatu koje je iz Bora preko Švajcarske dospelo na Bliski istok i tu unovčeno.

Tim povodom je u najnovijem broju budimpeštanskog nedeljnika “HVG” objavljen opširan članak o poslovanju komercijalne filijale MNB u Beču “Centralno-kreditne banke” (CW), koja je posle gubitaka od skoro 100 milijardi forinti (ili blizu 800 miliona maraka) pala pod stečaj. Ogromni deficit su, kako ističe uticajni privredni list, prouzrokovali poslovi sa “sumnjivim firmama” u koje su ubrojana i preduzeća “Miloševićevog klana”.

“HVG” podseća da je “CW” aprila 1996. godine odobrila kredit od 10 miliona dolara “Metalkem internešnelu” , registrovanom u Londonu, ali iza kojeg su stajala dva giganta srpske privrede: “Sartid-Jugometal” iz Smedereva i Rudarsko-topioničarski basen Bor. List ukazuje da se radi o nekada jedinstvenom kolektivu, Metalurškom kombinatu Smederevo, koje se tokom privatizacije 1990. godine podelilo na dva preduzeća.

Zaposleni u “CW” su autoru teksta rekli da je “Metalkem” kasnije prodao svoj dug, a firma se našla na “crnoj listi” 360 preduzeća koju je Evropska unija sačinila početkom 1999. godine. Tom novom embargu se maja iste godine pridružila i Švajcarska, ali je klijentima ostavila mesec i po dana da izvuku novac. Kako piše “HVG” u to vreme je švajcarski nedeljnik “Fakts” u sudskom registru pronašao “Metalkemovog” “brata blizanca”, firmu “RTB Koper”, koja se takođe bavila prometom obojenih i plemenitih metala. Registrovana je u Cirihu na ime jednog trgovca iz Libana, izvesnog Marvana Šakarčija, za kojeg je dokazano da je preprodavao zlato pristiglo iz Bora.

Novac skrenuo na privatne račune

“Prema nalazu švajcarskih agenata novac dobijen od prodaje poluga plemenitog metala nije upućivan u Beograd, već na bankarske račune Miloševićeve klijenture na Kipru i u Libanu. Nije slučajno da je potpisnik na računima kiparskih banaka i ciriškog RTB-a ista ličnost: jugoslovenski državljanin Edo Alibegović”, zaključuje “HVG” u broju od 26. maja.

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

Izvor informacije: Glas javnosti 25.05.2001.

Direktor RTB povodom zlatne afere tvrdi

Novac nije išao na privatne račune

BOR- Komercijalni direktor RTB-a Miroslav Prvulović kategorički je odbacio svaku mogućnost da je novac od podaje zlata išao na bilo čiji privatni račun.

„Postoji mogućnost da se u Švajcarskoj pojavilo zlato napravljeno u Boru što ne znači da je ono borsko, već da se prethodno pojavilo u prodaji na berzi. Do sada su u RTB-u kontrolu dokumentacije izvršile sve nadležne službe koje su ustanovile da nije bilo nikakvih nepravilnosti”, rekao je Prvulović i dodao da su takve priče načinjene samo da bi se napravila šteta ovom preduzeću.

On je rekao da se sav novac od prerade bakra pa i sa Kipra i Grčke uplaćuje RTB-u, a da se transakcija obavlja preko banaka u Americi ili Nemačkoj u zavisnosti od valute koja je uplaćena.

Prema Prvulovićevim rečima, svo zlato koje RTB isporuči NBJ naplati se i ne postoje nikakva potraživanja zlata, a da nije vezano za obavezu po preradi.

O transportu zlata iz Kombinata bakra dobili smo informaciju da se ono uglavnom isporučuje u Švajcarsku. Prevoz zlata do aerodroma Surčin pod strogim velom tajni obavlja transportna služba RTB-a. Zlato se pakuje u specijalne sanduke i na aerodromu uručuje poverljivoj osobi u zavisnosti ko snosi troškove prevoza.

Novi Upravni odbor

Skupštini RTB-a koja je u petak održana izabran je novi Upravni odbor. Za predsednika je izabran Čedomir Knežević koji se u obraćanju delegatima pozvao na razgovore sa republičkim premijerom Zoranom Đinđićem. Knežević je bivši direktor Instituta za bakar u Boru, a sa te funkcije sklonjen pre nekoliko godina zbog sumnji za posedovanje privatnih firmi u Beogradu i inostranstvu.

S. Trifunović

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović

« Prethodna stranaSledeća strana »

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 29 drugih pratioca